Gospođo Čomić, dame i gospodo, mi smo najavili... Meni je naprosto teško da pričam u množini, ali predstavljam poslaničku grupu koja je udaljena, nažalost, sa ovog redovnog zasedanja i ne mogu da ne kažem da je današnji dan opet pokazao različitosti u tumačenju pravila Poslovnika. Videli smo da poslanici ipak imaju mogućnost replike na izlaganje ministara, da mogu normalno da dobace iz skupštinske klupe. Da je to radikal učinio, mogu da zamislim da bi vrlo verovatno bio opomenut, ali dobro, šta je tu je.
Po ovoj tački dnevnog reda trebalo je da izlažu gospođica Nataša Jovanović, gospođa Lidija Dimitrijević, Mirko Munjić i Nikola Savić. U ime poslaničke grupe, ja ću se truditi da ih najdostojniji način predstavim.
Ono što smo napomenuli danas u vremenu predviđenom za ovlašćenog predstavnika jeste i klima u okviru koje donosimo set, pretpostavljam da će se dame i gospoda iz resornog ministarstva složiti, ipak nespojivih predloga zakona u okviru jedne tačke, pa samim tim ostale poslaničke grupe zaista jesu uskraćene za jednu kvalitetnu i kvalifikovanu raspravu o ovako važnim zakonima. Iskreno, ne vidim vezu između turizma i tehničkih zahteva za proizvode i ocenjivanje usaglašenosti itd. Šta je tu je, tako je napravljeno i mi možemo samo da se složimo sa tim, u smislu da ćemo govoriti o određenim temama.
Dok mi raspravljamo o ovom setu ekonomskih zakona, ono što je bilo izlaganje gospodina Dinkića... Zaista izražavam hendikep zato što gospodin Dinkić nije tu, pripremili smo mu gomilu pitanja. Nije to trebalo da predstavlja nikakvu vrstu, uslovno rečeno, kako bi on to nazvao, intelektualne sačekuše, već pokušaj dolaženja do adekvatnih podataka, činjenica koje bi trebalo da nas razuvere da na delu nije scenario urušavanja srpske ekonomije, odnosno srpske privrede, pa samim tim i dobrog života u Srbiji.
Ono što me je iznenadilo tokom njegovog prepodnevnog izlaganja jeste izražavanje sumnje u vezi s tim šta će biti sa velikom zajednicom zvanom EU, u svetlu velike finansijske svetske krize, i da bi trebalo da se okrećemo tržištima (dok ne dođemo na red da uđemo u EU) kao što su su rusko, belorusko itd.
Pretpostavljam da je belorusko tržište za gospodina Dinkića izuzetno značajno zbog toga što "Fijat" želi da izvozi svoje automobile na tržište Belorusije. O tome ćemo malo kasnije. Skoro nisam mogla da poverujem da ja to slušam gospodina Dinkića, koji se toliko zalaže za približavanje EU.
Moram samo da podsetim da SRS u početku pojavljivanja Unije jeste bila za saradnju i inače je za saradnju sa svim integracijama koje Srbiju doživljavaju kao ravnopravnog partnera, a ne kao protektorat pred kojim će se pojavljivati gomila uslova, uglavnom političke prirode, koji će Srbiju baciti pod noge. To je realna slika danas.
Dok govorimo o ovome, slike radi, moram da vas upoznam sa određenim istraživanjima objavljenim 13. aprila 2009. godine, što bi trebalo da znate. Svake godine u Srbiji se ubije oko 90 tinejdžera. Procenjuje se da čak 100-150 puta više njih ima samoubilačke tendencije, odnosno između 9.000 i 13.500 mladih osoba spada u potencijalne samoubice. To je objavljeno na osnovu istraživanja novosadskog centra "Srce", volonterske nevladine organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava i pružanjem emotivne podrške osobama u krizi.
Zašto ovo govorim? Zato što će poseban efekat na loše mentalno zdravlje u ovako mladoj populaciji da ima efekat svetske finansijske krize u koju je upala i država Srbija.
Između ostalog, dalje se navodi, trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihičkog trpljenja, mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su istraživanjima studentske populacije. Imali smo, koliko sinoć, na jednoj televiziji užasan primer – to sam tokom prepodnevnog zasedanja govorila i redovno ću to da pominjem, jer mislim da je to najdrastičnija slika u Srbiji – primer studenta koji je završio fakultet medicine sa velikim prosekom i mora da završava srednju medicinsku školu da bi napustio zemlju i našao posao u zemljama zapadnoevropskih demokratija. Kao što sam rekla u prepodnevnom delu zasedanja, a mislim da ćete se svi složiti sa tim, tu svi drugi argumenti padaju u vodu.
Da nastavimo sa ovim istraživanjem, koje je vrlo značajno. Javnost treba da zna, i svi treba to da imamo na pameti, dakle, pretprošle godine stopa samoubistava u Srbiji bila je 18 ljudi na 100.000 stanovnika, po čemu smo iznad svetskog i evropskog proseka. Vojvodina prednjači po broju samoubistava u poslednjih 20 godina, sa 28 samoubica na 100.000 stanovnika. Naravno, konsultovani su i stručnjaci, između ostalog, njihove prognoze su vrlo tamne i vrlo pesimistične kada je reč o efektima finansijske krize.
Ova stopa, koja je vrlo dramatična za Srbiju, dakle, da na dan 13. aprila 2009. godine o samoubistvu razmišlja 10.000 mladih ljudi, trebalo bi da bude opasan pokazatelj u kakvom društvu mi živimo.
Pretpostavljam da se sve to ima na pameti kada se kreira politika u Srbiji.
Gospodine Dinkiću, dobrodošli. Konačno sam dočekala da vas vidim i eventualno postavim solidan broj pitanja, vezano za sve ono što jeste kreiranje ekonomske politike u Srbiji, a samim tim i uticaj na ekonomsku i socijalnu bezbednost svakog građanina u državi Srbiji.
Ono što bi me posebno interesovalo jeste zašto određeni zakoni nisu prošli, a o tome svedoče čak i ljudi iz vladajuće koalicije, javnu raspravu? Dakle, nije otvorena šira rasprava kako bi se došlo do što boljeg nacrta ili predloga zakona. Primera radi, Predlog zakona o komorama, u okviru koga se predviđa da se menja komorski sistem koji tradicionalno traje više od 150 godina.
Ono što dolazi iz komora jeste da je tu reč o preuzimanju značajne imovine koju komore imaju u državi Srbiji. S druge strane, takođe je činjenica, to se na Odboru čulo, da ovaj predlog zakona o turizmu takođe nije prošao javnu raspravu.
Iskreno, u svetlu najavljenih užasnih razmera svetske finansijske krize nije jasno zašto se toliko žuri sa onim zakonima, na primer, Predlog zakona o komori treba da stupi na snagu 2013. godine, a mi raspravljamo po hitnom postupku danas, umesto da danas slušamo o merama Vlade.
Postoji izvesna nedoumica, a tiče se prioriteta Vlade Republike Srbije. Između ostalih, jedan od prioriteta je i obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom. Ovo je pretpostavka svake diskusije o ovih 49 tačaka dnevnog reda ovog redovnog zasedanja, jer je vrlo velika nedoumica kako će set predloženih zakona da se sprovodi u društvu koje je toliko ogrezlo u korupciju i kriminal.
Volela bih da mi odgovorite, prvo, da li ste se konsultovali sa ministrima kada ste određivali 26% umanjenja po budžetskim pozicijama za određena resorna ministarstva. Pokušavamo da shvatimo način funkcionisanja Vlade i vidimo totalno oprečne stavove predstavnika Vlade Srbije.
Između ostalog, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić i prvi potpredsednik Vlade Srbije, ukoliko se ne varam, upozorava da sve ono što jeste pred njega izneto kao prioritet on neće moći da sprovede. On već sada ima zavidan broj problema. Jedan od tih tiče se ljudskih resursa. On ima preko deset hiljada ljudi manje za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
Pitanje je kako će obračun sa organizovanim kriminalom da se sprovede ukoliko i ta pozicija bude umanjena.
Takođe imamo izjavu ministra za infrastrukturu. Daleko od toga da je SRS dosadašnjim rezultatima zadovoljna, ali i ovo što se nudi govori samo o vašem funkcionisanju unutar vladajuće većine.
Ministar za infrastrukturu je na mere Vlade, u smislu smanjenja budžetske pozicije, reagovao i rekao da će podneti ostavku jer neće moći da sprovede aktivnosti koje se, recimo, tiču vrlo važnog posla, a to je Koridor 10, za koji mi još uvek ne možemo da utvrdimo zašto taj posao nije krenuo, a tri kredita čekaju realizaciju, kamate se redovno otplaćuju.
Ono što nas je u medijima zateklo jeste i reakcija ministra poljoprivrede, koji takođe kaže da je određeni broj ljudi morao da otpusti, da će poljoprivreda biti u jako teškoj situaciji; sa sadašnjim sredstvima, bez ovog kresanja budžeta za ovaj resor, nije mogao da sprovede plan aktivnosti, a sa ovim se sve dovodi u pitanje.
Takođe, ono što nije jasno, a vraća nas u početnu situaciju, i tiče se u nekoj meri i Predloga zakona o turizmu, kojim ću se pozabaviti za koji minut, jeste kako mislite da se sprovede, pogotovo onaj deo koji se odnosi na preču kupovinu. Mi izražavamo sumnju da će tu doći do mnogih zloupotreba, da država Srbija nema volju da se obračuna sa monopolistima, a onda vam konkretno i postavljamo pitanje: ko, zapravo, upravlja Srbijom i ko ima pretenziju da upravlja javnim dobrima u Srbiji? U vremenu predviđenom za ovlašćene predstavnike najavila sam da ću predstaviti srpskoj javnosti, mislim da srpska javnost ima pravo to da zna, atmosferu i političku klimu u Srbiji u okviru koje mi donosimo po ovakvim postupcima ovoliki broj zakona za koje ćete, verujem, da nas ubedite da će doneti bolji život građanima Srbije i da ćemo mi, koliko sledeće godine, ući u EU, živeti srećno, imati svoje poslove i unaprediti svoj standard.
Dakle, o čemu se radi? Jedan plastičan primer, o kojem je bilo malo reči, ali puno nedoumica u srpskoj javnosti, to je izveštaj o koncentraciji vlasništva u preduzeću "Luka Beograd". Radi se o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Taj izveštaj slika odnos države i spremnost države da se uhvati u koštac sa korupcijom i, vrlo je moguće, organizovanim kriminalom, jer su se stvorili uslovi i politička klima da određeni monopolisti, u sprezi sa određenim krugovima iz vlasti, vladaju i ovladaju srpskim tržištem.
Evo o čemu se radi. Da se samo osvrnem na konkretne podatke ovog izveštaja, ne zato što SRS kaže, već zato što to kaže Savet za borbu protiv korupcije Vlade Republike Srbije. Dakle, jedan od drastičnih primera, koji je doživeo svetlost dana u februaru ove godine, o kojem javnost vrlo malo zna, tek samo nagađa, jeste koncentracija vlasništva koja je obavljena u AD "Luka Beograd" krajem 2005. godine. Ovaj primer, zato sada obraćam punu pažnju na ovo, kod nas stvara nevericu, zapravo podozrenje i izražavamo bojazan da će se tako nešto desiti i u oblasti turizma u državi Srbiji i da se taj zakon pravi u korist određenih krugova moći.
Evo o čemu se radi. Reč je o karakterističnoj sekundarnoj privatizaciji. Da javnosti u Srbiji bude potpuno jasno kakav je to proces, dakle proces u kome dolazi do prenošenja akcija od zaposlenih na najbogatije ljude u zemlji, koji definitivno imaju dobar kontakt sa političarima i državnim organima jer drugačije ne bi mogli to da urade – u procesu sekundarne privatizacije koriste se fantomske firme iz inostranstva (to su uglavnom preduzeća bez kapitala i poslovnih prihoda) kako bi se u javnosti stvorio utisak da se radi o inostranim investicijama, a u suštini to nije tako.
Kupovina akcija se, uz brojne malverzacije, obavlja sredstvima nepoznatog porekla. Kako je to moguće, pitam vas sada? Kasnije se obično ispostavlja da tragovi novca vode do Kipra i sredstava koja su izneta iz zemlje devedesetih godina prošlog veka.
Ovo je 2009. godina, zaista postoje svi mehanizmi, kada ste na vlasti, da se utvrdi tok novca, sprega politike, tajkuna i dođe do određenih odgovora. Zašto država Srbija nije to uradila, pretpostavljam da ćete kao potpredsednik Vlade moći da kažete.
Javnost u Srbiji treba da zna da ukoliko se realizuju planovi o izgradnji poslovnog i stambenog prostora na području sadašnje beogradske luke na okolnom zemljištu, koje se ubrzano zaposeda, profit novog vlasnika će se meriti u milijardama evra.
U tom smislu je ovaj slučaj jedinstven i trebalo bi da pobudi interesovanje na prvom mestu Vlade Srbije i da čujemo kakav konkretan odgovor sprema u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije, koji je formirala Vlada, da vidimo da li zaista hoćete da se borite protiv korupcije ili su to samo predizborna obećanja dok sa druge strane pravite fantastičnu klimu za određene oligarhe koji bi trebalo da pokupuju u Srbiji sve ono što je preostalo.
Dakle, koncentracija vlasništva se kod nas odigrava u vrlo specifičnim uslovima gde pravila nisu sasvim izgrađena, postojeća zakonska rešenja u praksi nisu dosledno poštovana. Čini se da ovde posebno dolaze do izražaja dva elementa, a to su: presudan uticaj političkog faktora na ekonomska zbivanja i činjenica da kapital iznet iz zemlje igra dominantnu ulogu na tržištu kapitala.
Naime, krupan kapital je zainteresovan da ostvari dominantno učešće u onim preduzećima koja već imaju ili lako mogu da ostvare dominantan položaj na tržištu, a najlakši put za ostvarenje tog cilja jeste da se putem političkih uticaja obezbedi prvo koncentracija vlasništva preduzeća, zatim dominantan položaj na tržištu. Ovo je iz zvaničnog izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije o situaciji koja se desila 2005. godine; mi smo u 2009. godini, nijednu reakciju na ovu temu nismo čuli.
Samo da objasnim o čemu se tu radi. Luka Beograd raspolaže sa oko 220 ha zemljišta u centralnoj gradskoj zoni između Francuske ulice i Pančevačkog mosta. Generalni plan Beograda do 2021. godine (izmenio se nije, makar mi ne znamo, proverali smo, pa smo videli da se nije izmenio) u tački 449 predviđa da Luka Beograd ostane privredna zona, čak se planira njeno proširenje. Svega tri godine nakon usvajanja Generalnog plana Beograda, kojim je propisana namena korišćenja zemljišta do 2021. godine, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 27. decembra 2006. godine objavila javni poziv za izradu prethodne studije opravdanosti sa generalnim projektom za novo mehanizovano teretno pristanište u Beogradu.
Ovo je vrlo značajno zato što je ovde vrlo plastično opisan način očigledne korupcije i zloupotrebe vlasti. Javni poziv je usledio posle preuzimanja akcija Luke Beograd septembra 2005. godine. Očigledno je da je prethodno dogovorena promena namene zemljišta. Nije nam jasno kako i volela bih da čujemo to. Izmeštanje luke, a Direkcija naručenom studijom treba da opravda i sprovede postignut dogovor.
Dakle, iako urbanistički plan nije izmenjen, niti je doneta odluka o promeni namene zemljišta i izmeštanju luke, novembra 2007. predstavljen je projekat nove luke i tada je rečeno da je Generalnim urbanističkim planom do 2021. i master planom plovnih puteva Srbije do 2025. godine predviđena izgradnja nove teretne luke na Dunavu.
Dana 9. septembra 2005. godine Komisija za hartije od vrednosti je odobrila ponudu društva "Worldfin" iz Luksemburga za preuzimanje Luke Beograd. Ponuda je sačinjena preko Brokersko-dilerskog društva "M&V Investments" iz Novog Sada, a da vas podsetim, to je isto društvo koje je učestvovalo u otkupu akcija "Ce marketa". Tekst ponude je objavljen u dnevnim novinama narednog dana. Bila je otvorena do 30. septembra; prema njoj, otkupna cena jedne akcije je 800 dinara.
Upravni odbor preduzeća se 21. septembra obratio akcionarima putem oglasa. Navedeno je da je u toku procena vrednosti kapitala Luke Beograd. Pošto je fer vrednost veća od knjigovodstvene, Upravni odbor je posavetovao akcionare da sačekaju do 23. septembra, te da po isteku tog roka, zavisno od toga da li ima ili nema drugih konkurentskih ponuda, odluče o deponovanju radi prodaje ili nedeponovanju svojih akcija.
Pokušaću da navedem samo određene momente za koje mislim da će biti jasno ljudima kako se zapravo ovde sprovodi privatizacija i kako se koncentriše ogroman kapital u rukama nekolicine ljudi u državi Srbiji, pa ću preskakati određene hronološke detalje.
Do 23. septembra nije se pojavila konkurentska ponuda (tako to inače biva), akcionari su deponovali svoje akcije; institut je dostavio svoje nalaze 27. na osnovu kojih sledi da je vrednost jedne akcije 1.774 dinara. Istog dana je Agencija za privatizaciju donela odluku da se prihvati ponuda za preuzimanje i izdala nalog Akcijskom fondu da proda akcije koje su u njenom posedu, a to je 41% akcija. Ponuda za preuzimanje je uspela i " Worldfin" je došao u posed 93% akcija Luke Beograd. Cena po akciji koja je bila isplaćena bila je 800 dinara.
Kupac akcija, preduzeće "Worldfin" iz Luksemburga, registrovan je na adresi Rue d'Arlon, kao i preduzeće "Novafin", koje je par dana kasnije došlo u posed akcija "Ce marketa". U svojoj ponudi za preuzimanje "Worldfin" navodi da je novoformirano preduzeće i da stoga ne postoje bilansi, niti drugi finansijski izveštaji. Još frapantnija činjenica: prema rešenju za upis u sudski registar, vrednost osnovnog kapitala ovog preduzeća je 31.000 evra. Dakle, preduzeće nema učešća u osnovnom kapitalu drugih pravnih lica.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste kako je moguće da preduzeće koje ima osnovni kapital od 31.000 evra, nije povezano za drugim pravnim licima, može da isplati skoro 40.000.000 evra za akcije.
Gotovo u istom periodu, krajem 2005. godine, otkupljene su akcije malih akcionara "Ce marketa" na isti način, skoro identičan. Akcije je otkupilo društvo koje nema nikakav promet niti imovinu, osim minimalnog osnivačkog kapitala, a isplatilo je iznos od 44.000.000 evra! U oba slučaja očigledno je da su akcije kupljene za račun nekog drugog kupca koji je ostao u senci.
Postavlja se pitanje kako je Komisija za hartije od vrednosti previdela ove činjenice i da li ih je zaista previdela, odnosno zašto nije reagovala Uprava za sprečavanje pranja novca? Zašto je Komisija odobrila ponudu za preuzimanje, iako se u njoj nailazi na kontradiktorne stavove? S jedne strane, ponuđač ističe da ne poseduje informacije o tome da li je vršena procena imovine ili kapitala i da ne postoje drugi bitni podaci o akcionarskom društvu koji su poznati ponudiocu. S druge strane, ponuđač navodi kako je bio u kontaktu s upravom preduzeća. Nerealna je pretpostavka da su ljudi iz uprave u kontaktima sa potencijalnim kupcem prećutali da je knjigovodstvena vrednost preniska i da je u toku postupak revalorizacije.
Drugi podatak koji pada u oči jeste da je društvo "Worldfin" registrovano na istoj adresi kao i preduzeće "Novafin" koje je došlo u posed trgovinskog lanca "Ce market".
Da se ne radi o pukoj slučajnosti jasno je na osnovu svedočenja gospodina Milana Beka u procesu protiv Slobodana Radulovića u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu.
Svedok je tada objavio kako je kompanija "Novafin" napravljena za tu namenu, te da se u tom poslu prave firme za posebnu namenu i onda niste bliski sa njihovim imenima, ona se izvade iz fioke, prema rečima gospodina Beka. Tom prilikom je svedok još izjavio da upravlja većim brojem takvih kompanija, nazivao ih je "školjkama", koje nemaju nikakav promet već služe za obavljanje konkretnog posla. Preduzeću "Novafin" konkretan posao je bio otkup akcija "Ce marketa", a za "Worldfin" je, prema svemu sudeći, jedini posao bio otkup akcija Luke Beograd.
Dakle, ovde je suštinsko pitanje kako nijedan državni organ ne reaguje na javno korišćenje fantomskih firmi. Ne mogu da verujem da o ovom govorim na ovakav način; ovo je bilo 2005. godine, a mi pričamo o tome 2009. godine, na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije.
Govorimo o setu ekonomskih zakona koji bi trebalo da unaprede privredu u državi Srbiji i da ublaže efekte finansijske krize, a imamo evidentnu spregu između tajkuna i određenih krugova moći u Vladi Srbije koji direktno utiču na kreiranje političke scene i politike u Srbiji. Ovo je konkretan dokaz. Mi nemamo nijednu reakciju onih koji su vlasni da reaguju po ovom pitanju. Toliko o odnosu Vlade prema organizovanom kriminalu i korupciji.
I u jednom i u drugom slučaju akcionarima je isplaćena znatno niža cena akcija od fer vrednosti. Više od toga zabrinjava činjenica da je to učinjeno za račun i u interesu vlasnika koji su ostali nedeklarisani. U slučaju "Ce marketa" Komisija za zaštitu konkurencije ustanovila je da su akcije otkupljene u korist kompanije "Hemslejd trejding" sa Kipra, koja je vlasnik holdinga "Delta", čime je ostvaren dominantan položaj, tj. monopol tog preduzeća u trgovini na malo prehrambenim proizvodima.
U slučaju Luke Beograd krajnji vlasnik još nije zvanično utvrđen. Svakako, imajući u vidu gorke činjenice, uverljiva je pretpostavka da se radi o istom vlasniku. U prvom slučaju većinski vlasnik je monopolista u trgovini na malo, a u drugom slučaju radi se o najvećem delu slobodnog gradskog građevinskog zemljišta u centru Beograda. Ovo je vrlo važno zbog srpske javnosti. Znam da gospodin Dinkić o svemu ovome jako dobro zna.
Postavlja se logično pitanje zašto nijedan državni organ, odnosno nijedan zvaničnik na republičkom ili lokalnom nivou nije konstatovao stvaranje monopola koji prerasta okvire pojedinih privrednih grana. Dakle, kako objasniti sinhronizovanu aktivnost državnih organa, kupaca akcija i uprave preduzeća prilikom otkupa akcija, odnosno koncentracije vlasništva u Luci Beograd?
Ono što je vrlo značajno jeste i sledeće – mi zapravo imamo gospodina Beka i gospodina Miškovića kao potencijalne vlasnike Srbije, a sa druge strane, što je takođe vrlo značajno, nemamo nijedan odgovor od strane Vlade Srbije na ovo o čemu priča savet za borbu protiv korupcije. Dakle, ono što je više nego sada već i otvoreno nalazi se na devetoj i desetoj strani izveštaja koji sam morala da predstavim javnosti u Srbiji, jeste da Vlada mora postati svesna makroekonomskih posledica svog delovanja, i zato je ovaj izveštaj bio predstavljen, odnosno ne delovanja.
U konkretnoj stvari ona mora imati u vidu da se koncentracijom vlasništva, kao što je to bio slučaj u preduzećima Luka Beograd, "Ce market", "Knjaz Miloš" i mnogim drugim, stvaraju uslovi za trajnu umrtvljenost tržišta kapitala. S druge strane, način na koji su obavljene ove koncentracije, uz brojne prevare, uz delovanje državnih organa u interesu krupnog kapitala, te izigravanje zakona putem previđanja nesporne činjenice ili propisa doprinosi zapravo rastu nestabilnosti vlasničkih prava.
Dakle, bez sigurnosti vlasničkih prava nema razvoja ni tržišne privrede, a konačno ni demokratskog političkog sistema, imate samo razvoj korupcije i organizovanog kriminala. Dakle, obe koncentracije vlasništva su obavljene putem firmi koje su registrovane u inostranstvu s namerom da učestvuju u procesu privatizacije. Kapital koji koriste je nepoznatog porekla, mada je u jednom slučaju utvrđeno da potiče sa Kipra. Tim kapitalom upravljaju ljudi koji su zauzimali visoka mesta u nekadašnjim hijerarhijama, Miroslav Mišković i Milan Beko. Ovu činjenicu valjda ne bi trebalo niko da potceni.
Stoga je zadatak Vlade da u saradnji sa vlastima Kipra, uz pomoć specijalizovanih međunarodnih institucija, pozivajući se na odredbe Konvencije Ujedinjenih nacija protiv korupcije, članovi 46. i 48, ispita koliko je kapitala odliveno iz zemlje devedesetih, koji su tokovi njegovog sadašnjeg kretanja i da se identifikuju slučajevi u kojima je on legalizovan putem učešća u procesu privatizacije. Ovo je ne samo preka potreba, već i obaveza Vlade.
Dakle, to je tek jedan primer koji bi trebalo da odslika društvo u Srbiji posle promena oktobra 2000. godine. Ukoliko se ne varam, vi ste autor "Ekonomije destrukcije". Mi sada, devet godina posle tzv. demokratskih promena, nemamo reformu sistema, a definitivno imamo devastiranu privredu u Srbiji. Da je definitivno devastirana pokazala je finansijska kriza. Možda mi to i ne bismo znali, ali naprosto, ova finansijska kriza je iznela na površinu sve ono što je trebalo da bude, od deklarativnog, sprovedeno u praksi, a jeste reforma sistema.
Vi ste davali izjave da ste preuzeli državni aparat sa određenim brojem činovnika koji se toliko uvećavao da sada predstavlja teret za sve nas, a sada ste u još većem problemu jer nećete moći da rešite problem ljudi iz državne administracije i javnih preduzeća koji će morati da dobiju otkaze.
S druge strane, ono što je takođe nedopustivo i što mi nismo znali, ali kriza je izvukla i to na površinu, vodi se medijska kampanja protiv svih onih poslanika koji postavljaju ovako nezgodna pitanja i traže konkretne odgovore, u smislu njihovih primanja. Primanja direktora agencija iznose 356.000 dinara samo za februar mesec ove godine, bez bonusa. Takođe, imate primanja direktora javnih preduzeća i bonuse koje ja čak ne mogu ni da izgovorim, niti matematički da izrazim.
Dakle, imali ste primere nekoliko parlamenata najrazvijenih zemalja zapadnoevropske demokratije koji su zbog toga što je finansijska kriza počela da uzima određeni danak i da poprima užasne razmere, koje više niko ne može da kontroliše niti da daje projekcije, imali sednice parlamenta gde je vlada dala konkretne najave programa. Mi to nismo imali. Imali ste ceo menadžerski tim, što privatnika, velikih privatnika koji su zaista veliki privatnici u pravom smislu te reči, koji su govorili – mi se odričemo svojih bonusa, solidarišemo se iz socijalnih razloga sa svojim građanima. Ja se ne sećam da je neko iz srpske vlade, iz Vlade Srbije, iz režima koji preovlađuje u Srbiji tražio, recimo, od gospodina Miškovića, koga ste stvorili, da se solidariše sa sve većim brojem osiromašenih ljudi u državi Srbiji. Nešto se ne sećam da je gospodin Mišković uradio bilo šta što bi moglo da bude doprinos državljanima zemlje koja polako ali sigurno tone u sve veće siromaštvo.
Još jedan od pokazatelja, o kojem ću malo kasnije da govorim, jeste naravno i taj kolosek ka EU, koji je legitiman s vaše tačke gledišta. Odabrali ste to, narod je glasao za približavanje EU. Mi smo zaista poverovali da će EU Srbiju sagledavati kao ravnopravnog partnera, a ne kao još jednu koloniju. Međutim, mi ćemo, nadam se, tokom ove rasprave pokazati da EU vrlo svesno i polako ali sigurno siromaši i ono što je ostalo od srpske privrede postavljanjem određenih standarda i uslova koje Srbija ne može da isprati.
Dobijaju se zajmovi i krediti, o tome smo ovih dana naveliko pričali, ne bih da ponavljam ovaj put, koje mogu da isprate samo strane firme. Recimo, izgradnja mosta kod Beške ili Ade. Dakle, stvara se jedna klima koja bi očigledno trebalo da potvrdi to o čemu pričamo, a to je da je Srbija zaista postala kolonija jakog finansijskog kapitala koji se preliva preko Vlade u Srbiji i zato mi imamo tako divergentne stavove u javnosti.
Poznati ste, ipak, kao čovek koji je urušio dve vlade, verovatno ćete i ovu, pa se onda i ja pitam ko zapravo stoji iza vas, ali verovatno ćete nam to reći tokom ove rasprave.
Kada pominjemo činjenicu da je primena prelaznog sporazuma oštetila Srbiju za 267.000.000 evra... To nije naš podatak, to je ministar finansija rekla 6. decembra, dakle, da Srbija zbog jednostrane primene sporazuma sa EU gubi oko 23.000.000.000 dinara. Po kursu Narodne banke iz tog perioda to je 267.000.000 evra.
Pošto vi niste bili tu, mi smo tada nekako sračunali šta tih 267.000.000 evra može da znači za budžet koji je u užasnoj krizi. To bi, dakle, moglo da se usmeri ka Ministarstvu spoljnih poslova koje bi tako sa četvorostruko većim sredstvima zastupalo interese ove zemlje u svetu, pogotovo u konktekstu rešavanja problema Kosova i Metohije i sve većeg pritiska sve većeg broja zemalja da se prizna nezavisnost Kosova i Metohije, na primer. Ili, da se utrostruče sredstva za naše pravosuđe, da se sudijama omoguće bolji uslovi rada, veće plate; ili da se tih 260.000.000 evra usmeri ka našim poljoprivrednicima ili za izgradnju infrastrukture.
Takođe, sračunali smo da može da se izgradi 60 obdaništa, 50 dnevnih boravaka za decu, sa obezbeđenim prevozom, nov nameštaj za 150 škola, 50 fiskulturnih sala. Za te novce bi mogle da se dograde 22 škole, da se sanira 90 škola, da se izgradi 15 novih ili da se naprave tri mosta u Beogradu. Dakle, može da se gleda i na taj način.
Ono što smo takođe pokušali tokom prepodnevnog dela da objasnimo jeste i ovaj najnoviji sporazum sa MMF-om koji bi trebalo da nas spasi, da bude slamka spasa za Srbiju, bar se tako predstavlja u srpskoj javnosti. Verujte da ne možemo da nađemo logično opravdanje za uslove MMF-a koji važe za Srbiju u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, a to je opet slika celokupnog seta ovih ekonomskih zakona koji su pred nama, a tiču se njihove sprovodivosti. U kom smislu?
Ono što mi znamo iz medija jeste da se zahteva da budžetski deficit bude manji od oko dve milijarde evra. Dakle, to bi trebalo da bude 967.000.000 evra ili ispod 3% BDP Srbije. Takođe, oko 967.000.000 evra godišnje dozvoljenog srpskog deficita će se očigledno nadoknaditi iz sredstava dobijenih prodajom velikih srpskih preduzeća, kredita MMF-a ili zapadnoevropskih kreditora povezanih sa MMF-om.
Dakle, ono što je takođe vrlo značajno (a SRS se trudi da ne koristi samo svoje izvore, već se poziva na izvore koji su ipak bliži vama), predstavnik MMF-a Albert Jeger je izjavio za "Glas Amerike" da će kredit MMF-a biti iskorišćen za otplatu starog duga, sa kojim će se Srbija suočiti u 2009. i 2010. godini.
Srpski ministar finansija je izjavila da će se deficit od 3% finansirati od nepotrošenih prihoda od privatizacije od oko 550.000.000 evra, očekivanog kredita Svetske banke od 300.000.000 dolara IPA fondova sa oko sto miliona evra. Ostalo će se obezbediti komercijalnim zaduživanjem u zemlji i inostranstvu. Ostatak od preko jedne milijarde evra koliko nedostaje srpskom budžetu za 2009. godinu, prema zahtevima MMF-a, mora se prikupiti od građana Srbije. U tom kontekstu se zaista postavlja pitanje zašto, recimo, MMF Srbiji u 2009. godini nije dao kredit koji će sve ovo da pokrije, deficit od oko dve milijarde evra?
Ono što je takođe vrlo interesantno jeste izjava ministra finansija gospođe Dragutinović, koja je rekla – potpuno je nepoznato zašto se pred Srbijom našao zahtev da u nekoliko nedelja dovede deficit na 3%, a za ostale zemlje je rok ipak do 2012. ili 2013. godine, pa je tako navela da je što se tiče SAD deficit najveći u istoriji, oni su najviše pogođeni krizom i iznosi 13% BDP, a za ostale zemlje, za koje je takođe uslov 3%, dat je rok do 2012. i 2013. godine, osim za Srbiju. To direktno znači da su za Srbiju predviđene radikalne mere i ne možemo da tumačimo da je to u interesu građana Srbije, naprotiv.
Dakle, ono što bi to trebalo da podrazumeva jeste zamrzavanje plata i penzija, smanjenje davanja opštinama u vrednosti od oko 160.000.000 evra, smanjenje troškova za 40% budžetskih korisnika sa sopstvenim prihodima u vrednosti od oko 120.000.000 evra.
Ono što je takođe značajno, a još jedan primer ekonomskih mera Vlade... Reč je, samo da se ispravim, o 129.000.000 evra. Ta cifra će direktno pogoditi važne oblasti, kao što je obrazovanje, pa je rektor Beogradskog univerziteta izjavio, citiram: "Izgubićemo sve projekte. Preživljavamo zahvaljujući svojim prihodima od kojih plaćamo materijalne troškove. U takvoj situaciji ne možemo da zadržimo dobre profesore jer nemamo novca da ih platimo". Ukoliko se, gospodine Dinkiću, bude desilo da se zbog toga uvećavaju školarine studentima, imaćete problem i u parlamentu, a naravno i među akademskom populacijom.
Zatim, akcize na gorivo, kao specijalni porez, dovešće do poskupljenja goriva i novog udara na standard građana. Naviknuti smo da akcize na gorivo znače linearno poskupljenje brojnih proizvoda.
Oduzimanje oko 43.000.000 evra od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje će značiti da iz budžeta neće biti izdvojena sredstva za, recimo, ugroženo stanovništvo ili one koji imaju primanja ispod minimalnih, izbeglice, nezaposlene, jer po zakonu njihovo zdravstveno osiguranje plaća država.
Dakle, direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Svetlana Vukajlović rekla je, citiram: "Imaćemo tešku godinu i racionalizaciju potrošnje gde god je to moguće". Opet vas pitam, kako će se to reflektovati na građane države Srbije?
Na osnovu svega ovoga što smo imali priliku da čujemo i tokom prepodnevnog zasedanja, to se konkretno odnosi na mere koje zahteva MMF, naše je političko uverenje, a vi imate prostor da nas ubedite u suprotno, da će to dovesti do urušavanja srpske ekonomije, ali i društva u celini. Zato se logika MMF-a može svesti na sledeće: što dugoročno bude slabija srpska ekonomija i država, njoj će više u narednim godinama trebati stranih kredita; u suprotnom, ako se Srbija odmah oporavi, njoj više neće biti potrebni, recimo, krediti MMF-a.
Nije do kraja objašnjeno zašto u ovakvim okolnostima, sa ovako užasno teškim merama koje međunarodne finansijske institucije, uglavnom za rešavanje spoljnog duga, sprovode nad nama, kurs Vlade takođe ne ide u pravcu okretanja tržištima? Mi smo tek danas čuli od vas da treba razmišljati na taj način, da treba da se okrećemo tržištima koja su bliže nego EU. Zašto se to nije uradilo do sada?
Ono što naši privrednici, a i svi mi možemo da potvrdimo jeste sledeće: da je naše tržište uvek bilo kompatibilno sa istočnoevropskim i sa zemljama koje su van EU, ali zapravo nije jasno zašto se čekalo osam ili devet godina da se razmišlja i na taj način, osim ukoliko to nije bio zahtev određenih lobista iz EU.
Dakle, možemo da budemo članica EU sledeće godine, možemo da budemo i za deset godina, a možda ne budemo nikad, jer može da se desi da u svetlu finansijske krize EU jednostavno više ne postoji. Ono što je tendencija i ono što vidimo na osnovu ponašanja predstavnika nemačke ekonomije jeste da će se visokorazvijene zemlje zapadnoevropske demokratije zatvarati unutar svojih ekonomija, bez pretenzija da bilo kome sa strane pomognu.
Da se vratimo konkretnim podacima koji takođe slikaju stanje u srpskom društvu i ekonomiji. To je izjava guvernera Jelašića da se ne može živeti samo od kredita; da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1% BDP, Srbiji je u 2009. godini potrebno stranih direktnih investicija u visini od 1,7 milijardi evra, dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Kada je reč o paketu zakona koji se nalazi pred nama, a sve je ovo priča koja boji pozadinu, klimu, stanje ekonomije, privrede u srpskom društvu, nama nikako nije jasno kako će se oni sprovoditi, koja je finansijska konstrukcija predviđena za njihovo sprovođenje, kako ćete, recimo, unaprediti turizam u Srbiji, koji je toliko devastiran.
Prvo i osnovno pitanje, gospodine Dinkiću – na kom delu teritorije će se sprovoditi ovi zakoni? Da li će svi ovi predloženi paketi zakonskih mera biti sprovodivi na teritoriji Kosova i Metohije? Ako neće, onda je potpuno izlišna svaka dalja rasprava na ovu temu, zaista je izlišno čak i postojanje ovog parlamenta. Nama je derogirano 15% teritorije. Na tom delu srpske teritorije nalazi se neka strana država, na tom delu teritorije se nalazi Bondstil. Ono što možemo da kažemo, politička teorija to prepoznaje, evo, srpska praksa je to potvrdila, Srbija je pod protektoratom. Onda se zaista postavlja pitanje da li zaista mislite da narod živi otuđen od realnosti, da je nepismen, poluobrazovan i glup?
Jedino što narod interesuje, čak ne moram da budem ni kvalifikovana za ovu raspravu, samo mogu da vam postavim pitanje – na koji način će život građana Srbije da izgleda bolje? Šta će ovi zakoni konkretno da donesu građanima Srbije, hoće li produktivnost da raste? Hoće li biti otvoren veći broj radnih mesta? Hoće li biti uvećan broj malih i srednjih preduzeća? Da li će građani Srbije moći da izdrže ovu godinu i narednih pet, jer ekonomski stručnjaci koji su vama bliski najavljuju da će Srbija u narednih pet godina živeti u bedi?
Razmere finansijske krize ne mogu da se pogode sa stoprocentnom tačnošću, ali ono što je već izvesno jeste da je ovo najveća ekonomska kriza posle 1929. godine. Bez obzira na to što ste govorili, smirujući najave iz parlamenta, da Srbija neće ući u recesiju, Srbija je ušla u recesiju. Sada se suočavamo sa situacijom da ćete oporezovati sve nas na način da nećemo da izdržimo ni prvu polovinu meseca. Ukoliko živite životom običnih ljudi, postavlja se pitanje ko će da vam plaća poreze? Ko će uopšte moći da kupuje prehrambene proizvode? Statistika kaže da je 80.000 mesečno potrebno za prosečnu potrošačku korpu. Ko će moći to da isprati u Srbiji? Možda direktori određenih agencija, javnih preduzeća. Neće moći 90% Srba.
Prvi smo govorili – izvinite, ne znamo kako izgledaju vaši pregovori sa međunarodnim finansijskim institucijama, na koji način njima objašnjavate je u Srbiji jedino izvestan posao za državu i paradržavu i da državni i paradržavni aparat broji birokratiju za tri zemlje. Sada smo u prilici da vas pitamo na koji način mislite da tim ljudima, koje ćete definitivno morati da ostavite bez hleba, obezbedite hleb?
Ništa ne moramo da znamo od ovih pokazatelja, da je Srbija prezadužena, da je spoljni dug došao do trideset milijardi dolara, da smo skoro sa bankom SE potpisali ugovor o zajmu (pričali smo o tome baš ovde u parlamentu) od oko 20 miliona evra, ništa od toga ne moramo da znamo, samo hoćemo odgovor hoće li se u Srbiji živeti bolje.
Da li to pridruživanje EU i ovolika navala sa ovolikim paketom zakona znači da će konačno život u Srbiji da se vrati u normalu 2009. godine?
Nemojte samo da odgovarate – Milošević je kriv za to. Njega nema. Vladate koliko i on. Vi ste devet godina, na ovaj ili onaj način, što u bankarstvu, što u celom ... potpisujete ekonomske tokove ove zemlje. Gde su domaće razvojne banke?
Ono što javnost u Srbiji sa razlogom očekuje jeste konkretno rešenje sve većih i većih problema. Našli smo se u situaciji da će sve ovo što smo uradili do sada značiti da ljudi u Srbiji neće moći ni da preživljavaju. Imaćete problem. Penzioneri neće moći da izvuku ni deset dana.
Ono što nas je takođe frapiralo jeste pokušaj oporezivanja prihoda koji su preko 12.000. To je katastrofa! Da li vi uopšte znate koliko je prosečnoj porodici u Srbiji potrebno?
Ono što bi javnost u Srbiji trebalo da zna jeste na koji način Vlada funkcioniše. Vi, dakle, sednete, dogovorite se, imate određene analize, izveštaje, vidite valjda na koga će sve da utiču ti zakonski predlozi. Na koji način vi funkcionišete? Za koga važe ovi zakoni? Za Srbiju 2012. ili 2020. ili za Srbiju 2009. godine?
Samo nemojte da nam na ove dileme odgovarate (a to smo u prepodnevnom zasedanju govorili i neću da ponavljam) da će tu biti određenih projekata koji će ići u korist institucionalnog jačanja, određenih seminara i pripremanja naroda da rade sve poslove koji se pred njima nalaze. Kažem vam da to neće ići.
Dok te obuke traju narod mora da živi od nečega, mora da se hrani, mora da održava higijenu, da se leči i možda nekada da razmišlja, da ima projekciju, virtuelnu realnost o tome da bi bilo dobro možda poneki put i da se odmori negde, a neće imati, bez obzira na subvencije koje ste najavili, neće moći da ode bilo gde zato što neće moći da isprati sve ono što je svakodnevni život u Srbiji.
Srbija 2009. nije isto što i Srbija 2000. godine. U Srbiji 2009. godine je većina preduzeća koja su mogla da znače finansijsku injekciju privredi rasprodata ili prodata. Rasprodate su sa svim tim stvarima nade svih građana.
Samo da se prisetimo sramote koja se dešavala tokom pregovora sa Rusima oko NIS-a. Ni dan-danas ne znamo šta je sa imovinom NIS-a. Ne znamo ko je prevario ruskog partnera u priči šta to NIS sve ima i sa kojom imovinom je NIS raspolagao na dan kada je predviđeno međudržavnim sporazumom i zašto je ta imovina prepisana na Republičku direkciju za imovinu.
Srbija se 2009. godine našla u situaciji da neće moći da nađe resurs iz kojeg će moći da se vadi, osim kredita, osim zaduživanja i ponekog preduzeća koje može da znači finansijsku injekciju, koja suštinski neće značiti ništa, jer videli smo kako prolaze takvi primeri iz prakse, iz perspektive Miškovića i Beka. U kontekstu toga, predloženi set ekonomskih zakona treba očigledno da podmiri potrebe pojedinih centara moći, a ne da ublaži efekte svetske finansijske krize.
Svi smo tu pred očima srpske javnosti, Srpska radikalna stranka vam je iznela ove argumente. Iznosimo sumnju da sve ovo što ste predložili kao paket ekonomskih zakona apsolutno neće moći da se sprovede. Ostaće mrtvo slovo na papiru.
Vi ste ispunili zahtev Evropske unije. Šta je sa zahtevom građana Srbije? Koji ste to problem korupcije rešili? Koji ste odgovor dali na monopolizaciju i ukrupnjavanje kapitala?
Konačno, opet vas podsećam na pitanje kojim sam počela ovo izlaganje – ko vlada Srbijom? Čije interese režim u Srbiji sprovodi? Srpske? Ne. Da je tako, 2009. godine ne bismo bili u ovoj situaciji da ne znamo gde udaramo; budžetski deficit je toliki da smo svi počeli prerano da sedimo i nemamo konkretan odgovor za sve one koji su nas stavili u ove poslaničke klupe. Kada nas građani na ulicama sretnu i pitaju šta je ovo, ne znamo, nemamo odgovor na to. Šta će biti dalje? Ne znamo.
To je slika srpskog društva 2009. godine, a mi željno očekujemo već nekoliko meseci, od vas konkretno ... Jer, kada se misli na ekonomiju Srbije i finansije u Srbiji misli se na vas, gospodine Dinkiću, na prvom mestu, zato što ste autor "Ekonomije destrukcije". Volela bih da znam kako ekonomiju Srbije sada nazivate i da vidim kako ćete sada srpskoj javnosti da odgovorite na sve ovo, a to su tek neki od primera kako se u Srbiji sve dovodi u korist određenih monopolista i kako se u Srbiji sprovode interesi određenih centara moći iz te velike i široke lepeze zvane EU.

Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić, posle njega narodni poslanik Dejan Radenković.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moja Sokobanja je kroz svoju istoriju bila inspiracija za mnoge velike pisce kakvi su bili Ivo Andrić, Stevan Sremac, pesnikinju Isidoru Sekulić, komediografa Branislava Nušića, koji su u nju dolazili da bi pronašli svoj mir, odmor i podstakli svoja pera.
Sokobanja se danas ozbiljno bavi turizmom. Kroz nju godišnje prođe na desetine hiljada turista ostvarujući skoro milion noćenja. Od turizma živi veliki broj mojih sugrađana koji danas preko mene izražavaju nezadovoljstvo jer nisu mogli da utiču na kreiranje ovog zakona.
Nije turizam samo teorija, daleko od toga. Turizam je, kako reče jedan profesor, prodaja snova. Zato, kada se zakoni pišu, neophodno je osluškivati i pitati one koji od turizma žive i njime se bave.
Imamo tu sreću da živimo u Evropi, daleko najrazvijenijem turističkom regionu na svetu, koji učestvuje sa skoro 50% u raspodeli svih prihoda od turizma, koji iznose preko 240 milijardi dolara; učestvuje sa skoro 60% u svetskom turističkom prometu, sa preko 400 miliona turista godišnje.
Turizam ima jak uticaj na platni bilans države, na zaposlenost. U Španiji je to skoro 10% od ukupno zaposlenih. Turizam ima jak uticaj na investicione aktivnosti. To su alati kojima se podstiče privredni razvoj i koji mogu da pomognu u danima ekonomske krize. To je dovoljan razlog za veliko angažovanje države, ali pre svega i svih nas, na podsticanju njegovog razvoja. Ovo govorim i ukazujem na konglomerat i važnost turizma. Srbija ima veliki turistički potencijal. Ima ogromne prirodne resurse, prelepe krajolike, bogato kulturno i istorijsko nasleđe. Međutim, i pored svih ovih bogatstava, Srbija se ne nalazi na evropskoj turističkoj mapi i pred nama je veliki posao.
Međutim, ukoliko želimo da budemo bolji, ukoliko želimo da se o Srbiji govori sa poštovanjem i kao o turističkoj veličini, moramo da se takmičimo sa najboljima. Moramo da usklađujemo i upoređujemo naše zakone sa zakonima zemalja EU koje su na samom svetskom turističkom vrhu, kakve su Španija, Francuska, Italija, Austrija i Slovenija, i tako bliže priđemo evropskim fondovima iz kojih se finansira razvoj turizma, kakvi su IPA, CIP i ostali, koje u ovom trenutku ne koristimo u dovoljnoj meri.
Od zakona se očekuje da definiše turistički proizvod za čiji razvoj i tržišno pozicioniranje Srbija ima komparativne prednosti. To su reke, pre svega Dunav kao Koridor 7, planine, banje i zdravstveni turizam, ruralni turizam, kulturni turizam, biznis turizam. Ovo su turistički proizvodi koji su definisani zakonom o turizmu svake zemlje EU, ali ne i ovim koji je pred nama, ili su definisani jednom rečju.
U tom smislu podneo sam nekoliko amandmana, između ostalih i amandman kojim sam definisao zdravstveni turizam, lekoviti faktor, njegovo korišćenje i održavanje, jer nisu svi resursi doveka obnovljivi i zato se prema njima moramo odnositi sa jasnom politikom održivog razvoja, kako bismo ih zaštitili za sadašnje i buduće generacije.
Tačno je da su banje i zdravstveni turizam definisani Zakonom o banjama. Naš Zakon o banjama je iz 1992. godine i, koliko znam, radi se na novom zakonu o banjama. Zakon o turizmu je krovni zakon i njime moramo da definišemo sve naše turističke proizvode i potencijale, a upravo ovaj amandman je prilika da definišemo u kom pravcu taj Zakon o banjama treba menjati.
Ostalim amandmanima ukazali smo na još neke suštinske nedostatke ovog zakona, ali smo pokazali i spremnost da ovaj zakon bude bolji, spremnost da zaštitimo interese naših sugrađana. Samo na taj način pokazujemo odgovornost prema ljudima koji od turizma žive i njime se bave u Banji Koviljači, Vrnjačkoj Banji, mojoj Sokobanji, na Kopaoniku, Zlatiboru, Tari, prema onima koji žive pored Dunava, Save, Tise, Timoka, pokazujemo odgovornost prema prirodnim, kulturnim resursima, pokazujemo odgovornost prema vođenju ekonomske politike naše zemlje.
Moji sugrađani i vaši sugrađani sa punim pravom očekuju dobar zakon, a samo kroz saradnju sa njima i samo zajedno to možemo da im omogućimo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković, pa posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, iz oblasti ovog seta zakona ja ću se fokusirati na Predlogu zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Predlog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju uređuje spoljnotrgovinske poslove u skladu sa Svetskom trgovinskom organizacijom i propisima EU, kao i nadležnosti Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Između ostalog, ovaj predlog zakona definiše koja su to pravna i fizička lica koja se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Spoljnotrgovinsko poslovanje je slobodno i može se samo u posebnim slučajevima ovim zakonom ograničiti. Takođe, Predlog zakona uređuje tretman najpovlašćenije nacije u spoljnotrgovinskim odnosima. U principu, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, spoljnotrgovinski promet robe i usluga, kao i investicioni radovi, slobodan je i ne može se ograničavati, osim u određenim, zakonom regulisanim, uslovima.
Ovakvu regulativu imaju mnoge ekonomski jake i tržišno orijentisane i razvijene zemlje, tako da je dobro što se predlagač odlučio da ovu materiju i kod nas zakonom uredi.
Ograničenje u spoljnotrgovinskom prometu se uvodi ako dođe do nepravedne diskriminacije među državama, odnosno carinskim teritorijama, ili ako se stvara potreba za zaštitom javnog morala; za zaštitom života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka; zaštitom intelektualne svojine; umetničkog, istorijskog i arheološkog blaga; neobnovljivih prirodnih bogatstava; bezbednosti i životne sredine i dr.
Mere zaštite u svakom slučaju ne smeju imati za cilj da naruše slobodu trgovanja i konkurentnosti učesnika, tako da ih na ovaj način Vlada uvodi na osnovu predloga nadležnog ministarstva.
Mere zaštite mogu biti kvantitativne, antidampinške, kompenzacione mere, mere za zaštitu od prekomernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Zbog vremena koje imam na raspolaganju nemam nameru da elaboriram svaku od ovih mera, jer su to predlagač i ovlašćeni predstavnici već dobro objasnili. Želim samo da naglasim da i pored naglašenog načela slobodne trgovine, svaka nacionalna ekonomija štiti svoju privredu raznim oblicima vancarinske zaštite, uvođenjem nacionalnih standarda i posebno antidampinškim merama.
Poznati su nam slučajevi u Evropi zaštite od uvoza kineskih proizvoda i poljoprivrednih proizvoda koji su visoko subvencionirani, posebno u zemljama EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je negde potrebna agencija, a imamo ih više desetina ne tako neophodnih, onda nam je potrebna Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Uslov za opstanak i razvoj Srbije su ulaganja u nove proizvodne kapacitete, povećanje proizvodnje i radnih mesta i, ujedno, povećanje izvoza. Institucija koja će se stručno baviti lobiranjem i promocijom direktnih stranih ulaganja u Srbiji i izvoznim mogućnostima ove zemlje, sa isticanjem svih prednosti koje kao zemlja imamo, svakako će opravdati svoje poslovanje.
Na kraju bih samo da kažem da će se poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje opredeliti da se ovaj predlog zakona usvoji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić, posle njega narodni poslanik Aleksandar Pejčić. Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi Napred Srbijo je 19 minuta, a vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi DSS je 20 minuta.

Razmatrajući Predlog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju Poslanička grupa SNS Napred Srbijo je predložila brisanje člana 1. u kome se pominje ta vaša velika SIEPA ili Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza.
Da ne biste ostali uskraćeni za informacije kojima ceo svet raspolaže i kojima se ceo svet smeje, da vas obavestim da je juna meseca prošle godine ta agencija finansirala jedan projekat u "Juropijen tajmsu" kojim je trebalo da brendira Srbiju, njene mogućnosti za prihvat investicija, njene mogućnosti za izvoz, njene prirodne lepote, ljude koji je vode. Izvršila je promociju u Skupštini grada Beograda, kojoj je prisustvovala jedna gospođa koja je ministar, pre toga je radila negde u nekoj od tih agencija, drugi čovek agencije SIEPA (i to promakne celoj Vladi Republike Srbije) zabrani da javnost o tome govori, pošto je časopis izašao na engleskom jeziku, namenjen je onima koji bi da ovde dođu a ne poznaju nas i u tom časopisu politički se obruši na državu Srbiju. Očigledno je da je to uradila firma G 17 plus.
Dakle, po toj firmi, posle Prvog svetskog rata, koji je počeo nakon što je srpski nacionalista ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, Srbija je postala deo Kraljevine SHS. Onda kaže da su u to novo kraljevstvo ušli Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slavonija i nekakav poluautonomni region ili oblast Mađarske i Dalmacija. Dakle, poluautonomna oblast, da tako prevedem, Mađarske, skraćenica – Vojvodina. Kao da je bilo teško napisati – Vojvodina.
Onda kaže ovako: "Hrvatska je proglasila nezavisnost maja 1991. godine, Slovenija, Bosna i Hercegovina su je sledile u decembru. Pošto su 12% stanovništva Hrvatske činili Srbi, Jugoslavija se ogorčeno borila protiv nezavisnosti Hrvatske, a još više nezavisnosti Bosne. Jugoslovenska vojska, u kojoj su većinom na komandnim dužnostima bili Srbi, napala je Bosnu i srpska manjina u Bosni je započela nemilosrdno etničko čišćenje bosanskih muslimana". Izašlo ispod vašeg šinjela, gospodine ministre Dinkiću.
"NATO se na kraju umešao radi okončanja sukoba u avgustu i septembru 1995. godine i u novembru iste godine Srbija, Bosna i Hrvatska su potpisale Dejtonski mirovni sporazum kojim je okončan četvorogodišnji rat. Godine 1998. je počeo etnički sukob između OVK, koja je pomagala albanske muslimane koji su sačinjavali 90% stanovništva Kosova, i trupa SRJ. Ubijeno je na stotine Kosovara, ili su bili prinuđeni da odu u izbeglištvo. NATO nije preduzeo ništa na početku da zaustavi borbe, pošto je Kosovo još uvek legalno bilo jugoslovenska pokrajina, ali su dokazi o postojanju masakra nad civilima konačno doveli do toga da se NATO umeša i počne sa vazdušnim napadima. Srbija je na kraju pristala da potpiše mirovni sporazum sa NATO 3. juna, nakon što je stotine ljudi stradalo ili bilo prinuđeno da napusti svoju otadžbinu, a Jugoslavija i režim u Srbiji su postali ozloglašeni širom sveta.
Burna Miloševićeva vladavina okončana je u septembru 2000. godine, kada je Vojislav Koštunica, profesor prava i politički autsajder", kako kaže Mlađan Dinkić, "pobedio na predsedničkim izborima, a sledeće godine Milošević je izručen Međunarodnom sudu za ratne zločine UN i optužen za 66 ratnih zločina, uključujući i genocid i zločine protiv čovečnosti." Tako se promoviše Srbija i postaje brend u svetu, zemlja za ulaganje.
"Etničko nasilje je eskaliralo na Kosovu 2004. godine i NATO je intervenisao još jednom." Po vama, NATO je intervenisao 1999. i 2004. godine potpuno jednako, bio prinuđen tamo zbog etničkih sukoba, pa ovde zbog etničkih sukoba, a onda kažete da je u februaru 2007. godine Međunarodni sud pravde doneo presudu da je masakr nad 8.000 bosanskih muslimana koji su počinili bosanski Srbi u Srebrenici bio genocid, ali sud nije povezao Vladu Srbije sa tim slučajem.
Tu sada pominjete i mene, kažete da sam kao pripadnik nacionalističke radikalne stranke pobedio Tadića u prvom krugu predsedničkih izbora, ali Tadić je na ponovljenim izborima u februaru osvojio pobedu, pošto mu je cilj članstvo u EU.
Naravno, ovde se promoviše firma "Dilojt", pa zato razumem zašto tako izgleda časopis koji Srbija štampa. Onda sam našao najpre vaš intervju, i pre predsednika Vlade. U njemu kažete da su sve investicije upućene u tri sektora, jedan je "Fijat", koji će izvoziti 100% svojih proizvoda iz Srbije. To ste nam rekli u junu 2008. godine, da biste nas pozvali u martu ove godine da kupujemo te proizvode "Fijata", pošto nemaju gde da budu prodati. Još ste nam ponudili da svoje stare automobile uz 1000 evra razlike razmenimo za novi "punto", u vreme kada bi trebalo da kupujemo jestivo ulje, brašno, šećer, so i gas, pošto u Srbiji još uvek nema struje u svim njenim delovima.
Rekli ste da će Srbija pomagati sa 25% kompanije koje ulažu preko 200.000 evra i zapošljavaju preko hiljadu ljudi. Onda, ICT sektor u dogovoru sa indijskom kompanijom koja će praviti park između Beograda i Novog Sada na najboljem poljoprivrednom zemljištu, u vreme kada će nam najviše trebati hrana. Pa onda Luka Beograd; ovo što sada novine napadaju, vi ste to promovisali u junu. Što se ne oglasite da branite Đilasa? Što ćutite kada je to promocija Srbije?
Onda, naravno, predsednik Vlade kaže da zbog efekata finansijske krize (ovo sada prevodim, pa možda i pogrešim) možemo da očekujemo da 2009. godine ekonomski rast bude oko 4%. Znači, zna za veliku finansijsku krizu u svetu, ali predviđa ekonomski rast od 4%. Sada čujem da ste negde na minus 2%, ili ko zna, kada čitam ove vaše podatke više Bog ne može da vas uhvati ni za vrat ni za glavu, uporedivo sa 7-7,5% 2008. godine. Onda kažete da će budžetski deficit biti ispod 2%, i sve to u vreme kada se pravi memorandum, malo kasnije pravljen je memorandum o budžetu, u kome ste nam predvideli 2008. godine stopu realnog rasta 7%, 2009. godine 6,5%, 2010. godine 6,5%, 2011. godine 7,5%.
Na šta sam hteo da ukažem ovde? Potpuno ste bili svesni ekonomske krize, posledica koje će da ostavi na ekonomiju Srbije i na svakog njenog građanina, ali ste imali pred sobom izbore. Vi ste celu naciju lagali, gospodine ministre, i memorandumom o budžetu, i budžetom i ovakvim izdajničkim... Ovo je izdajnički akt, neka novinari prozivaju koliko god hoće. Onaj ko se usudi da u ime Vlade ovako opiše Srbiju, on je neprijatelj Srbije. Zato govorim da u Vladi ima mnogo neprijatelja Srbije i ne mogu da se setim još jedne države u svetu u kojoj u vladi sede neprijatelji te države.
Vi ste nas obmanjivali, gospodine ministre, vi, Tadić, Cvetković, Palma, Dačić, koga sam zaboravio nek se ne naljuti, Drašković. Svi ste nas obmanjivali. Vi ste se pripremali za krizu, a državu za krizu pripremali niste. Vi ste nas uljuljkivali, vi ste nas obmanjivali. Vi ste nama rekli da imamo najveći rast BDP-a i da ćemo ga imati u godinama koje predstoje. Mi lakoverni smo vam verovali i vi ste dobili na poklon Vladu Republike Srbije. Ima li u vama bar malo odgovornosti? Imate li bar neki politički moral? Ili ovako kako predstavljate Skupštinu i poslanike, da smo potpuno ljudi bez morala, da uništavamo Srbiju, da joj trošimo svaki dinar koji ima, želite i dalje da nastavite?
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je vaša slika i prilika. Ne optužujem ja ministra i njegovo ministarstvo za ovo i tu njegovu agenciju SIEPA, ovim ja optužujem sve nas, mi svi u ovome učestvujemo, neko za, neko protiv i sada ni meni nije preveliko opravdanje to što sam uvek protiv onoga što vi predlažete. Srbija ide u ponor, a vi se devet godina smenjujete, kao da vas neko iz ringišpila izbacuje na ministarske fotelje, pa šta te zakači. Sve možeš da vodiš u Srbiji i samo kada ti opredele šta ćeš da vodiš, ti još dodaješ, pakuješ, prikupljaš, gledaš šta može da se ućari, šta još može da se drpi za svoju političku stranku ili za sebe lično.
Nemate prava da nas vodite više ni jedan jedini dan, jer vi nas brendirate kao zemlju genocida, kao zemlju zločinaca i zlikovaca. Sad slušajte vi koji ste sa njima u vlasti, a kažete da ste patriote, kažete da volite ovu zemlju, da joj želite sve najbolje, da je ne biste dali nikada nikome: ovi su ljudi sa tim "Dilojtom" ovu našu zemlju dali svima, nama su ostale mrvice i ostalo je da se svađamo na izborima ko će biti na vlasti. Jadna nam je vlast kad smo mi dozvolili da vi puškama uvedete demokratiju. Nema demokratije ako je uvodite puškama.

Reč ima predlagač, potpredsednik Vlade, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić. Izvolite.

Pažljivo slušam i pre podne i malopre i zaista ne mogu da se načudim jednoj stvari – kako je moguće da deset godina gubite u ovoj zemlji i da ne vidite da vaše obmane, vaše prazne priče ne daju efekta? Prosto je neverovatno da ne vidite da postoji neka granica što se tiče ljudi koji mogu na takve obmane i prazne priče da nasedaju.
Gospodine Nikoliću, vi ste poslednji čovek u ovoj sali koji može meni da drži bilo kakve moralne, a kamoli stručne pridike. Zašto? Zato što i vi dobro znate, što se tiče ovoga što ste malopre čitali tako uzbudljivo i tako nadahnuto nekoliko minuta, dobro znate šta je pozadina svega toga.
Dobro znate šta je pozadina članka u "Juropijen tajmsu", znate da to SIEPA niti je platila, niti pisala, niti objavila. Znate, jer je to bilo saopšteno više puta u javnosti, da niti je Vlada Srbije to platila, niti pisala, već da je istina da je ovaj tekst napisala sama redakcija "Juropijen tajmsa". Kada je SIEPA videla taj tekst celokupan tiraž je povučen i ništa nije plaćeno, ni dinara nije plaćeno.
Da li je to što piše u "Juropijen tajmsu" netačno? Naravno da je netačno. Da li je skandalozno? Naravno da jeste skandalozno. Ali, da li je to uradila Vlada Srbije ili bilo ko iz Srbije, SIEPA, ma koji ministar? Ne. Pokušana je podvala od strane ovog lista, koja jeste sprečena.
Zanimljivo je da vi, koji znate punu istinu, citirate nešto što je svojevremeno pisao jedan novinar. Imate novinara koji poštuju svoju profesiju, imate novinara koji ne poštuju. Ovo je pisao jedan novinar NIN-a, koji je poznat po teoriji "trećeg metka" i sličnih opstrukcija u procesu protiv atentatora na Zorana Đinđića. Vi njega citirate. U redu je da vi to citirate, ali nemojte da se predstavljate kao neko ko je borac za istinu kada znate, jer je više puta demantovano, da je to apsolutno izmišljeno. To je a propo vaše priče o falsifikovanju istorije.
Da je Vlada Srbije ono pisala, da je Vlada Srbije platila takav tekst, morala bi da podnese ostavku. Međutim, to je neistina. Vlada Srbije je sprečila da se taj časopis distribuira i nije ni dinara platila. To možete da proverite, to je apsolutna istina i to je objavljeno. Nije fer, u najmanju ruku, da nešto što znate iznosite kao neku vašu priču.
Što se tiče stručne lekcije koju ste želeli da mi držite, sada izvolite, slušajte i vi, i vi gospođo, šta je istina o našoj ekonomskoj nevolji. Srbija se jeste našla u ekonomskoj nevolji, ne zbog toga što je Vlada nestručna, ne zbog toga što je i prethodna vlada loše radila, već zato što je svet ušao u jednu ogromnu ekonomsku krizu.
Da li smo znali da će se to dogoditi? Nismo znali. Ako vi kažete da jeste, a niste upozoravali nas, građane, onda to govori o vašem dvostrukom licu. Ja nisam znao da će svet ... i nisam verovao da će biti moguće da se dogodi nešto ovako krupno. Znate i sami da niko od nas nije mogao verovati da će najveće svetske banke biti nacionalizovane. Govorim o bankama u Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, u Americi. Znači, govorimo zaista o jednoj globalnoj ekonomskoj kataklizmi.
Naravno da je sada najlakše kritikovati. Međutim, treba nešto uraditi, a reći ću vam šta smo mi uradili. Prvo, kriza se nije mogla naslutiti, jer je prvi mesec kada se ona jasno zapazila bio tek avgust mesec prošle godine. U Americi se ona verovatno videla i ranije, ali niko nije mogao ni naslutiti da će imati tako globalno dejstvo na svet.
Znali smo da živimo u jednoj globalnoj svetskoj ekonomiji, ali nismo znali da će potres na američkom tržištu imati toliko jak uticaj na Evropu, na skandinavske zemlje, na istočnu Evropu, na Japan, na Aziju, bukvalno na sve na svetu.
Ukoliko želite da kažete da smo mi mogli očekivati da će, na primer, japanska "Tošiba", američki "Ford" ili kompanije poput "Simensa" otpuštati desetine hiljada radnika, da će ljudi koji su nekada prodavali automobile sada spavati ispod mostova u kartonskim kutijama u Kaliforniji, da će cela jedna mala zemlja, Island, bankrotirati, da će Letonija takođe otići u bankrot, da ćemo imati velike probleme u Rusiji, u Mađarskoj, u Bugarskoj, pa i kod nas u regionu, to svakako niko nije mogao da predvidi.
Zašto se to dogodilo? Dogodilo se upravo ono što se godinama zameralo srpskoj vladi. Nažalost, neke druge moćnije i veće zemlje su to radile na način koji je izazvao krizu. Naravno, nije Srbija izazvala krizu. Šta se dešavalo? Svet se razvijao na bazi velikih kredita. Dakle, svetski finansijski sistem nije bio kontrolisan, kontrolisane su male zemlje poput Srbije, imali smo aranžmane sa Međunarodnim monetarnim fondom. Da je Amerika imala aranžman sa MMF-om, nikada ne bismo imali svetsku krizu. Da je Britanija imala aranžman sa MMF-om, ne bi imali krizu. Zapravo, nije bilo supervizije finansijskog sistema, nije bilo kontrole finansijskog sistema.
Zbog odsustva kontrole ti kvazikreditni mehanizmi su bili takvi da su neke banke počele da beleže gubitke. Kada su banke zabeležile gubitke, prestale su da kreditiraju. Kad su prestale da kreditiraju, građani su imali manje novca, manje su kupovali. Kad su prestali da kupuju, pala je tražnja. Kad je pala tražnja najpre su se sa problemima suočile grane industrije koje proizvode trajna potrošna dobra, poput automobilske industrije, pa je pala proizvodnja automobila, jer je pala tražnja za automobilima; kada je pala tražnja za automobilima, pala je tražnja i za sirovinama od kojih se automobili proizvode, za čelikom, za svim drugim materijalima. Globalno, tražnja u svetu je bila prenaduvana u prethodnom periodu zbog velikih kredita banaka.
Da li to znači da ne treba kreditirati? Ne, ova kriza će stati onog časa kada te iste banke koje su krizu izazvale zbog loših plasmana i zbog zaustavljanja kredita počnu ponovo da kreditiraju.
Šta mi kao zemlja možemo da uradimo i koje su posledice sa kojima smo mi suočeni? Posledice su da i kod nas sada stiže manje novca, bilo preko stranih investicija, bilo preko kredita, zato što oni koji kreditiraju ne kreditiraju ni sopstvene države, ni sopstvene građane, pa neće kreditirati ni nas. Da li je to dobro? Nije dobro. Da li je to lepo? Nije lepo. Ali, da li ćemo kukati ili ćemo nešto raditi?
Šta možemo da radimo? Možemo da pokušamo da saniramo najveće efekte ove krize. Prvi efekat krize jeste da se dugovi koji dospevaju privredi ove godine refinansiraju. Ove godine srpskoj privredi dospeva 5,5 milijardi evra duga, a srpskoj državi svega 350.000.000. Dakle, nije problem u srpskoj državi, u srpskoj vladi; privredi, koja zapošljava 1.600.000 ljudi, bez javnog sektora, dospeva 5,5 milijardi evra kredita ove godine.
Zašto smo ušli u aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom? Ne zbog toga da bismo samo pojačali devizne rezerve NBS i obezbedili stabilnost dinara, već da bismo preko njih omogućili dogovor sa stranim bankama, poveriocima srpske privrede, da se ove godine Srbiji ulije najmanje onoliko kredita kolike će biti otplate tih kredita iz prošlosti. Da li su ti krediti iz prošlosti bili dobri i neophodni? Jesu. Zašto? Zato što su u prethodnih pet godina obezbedili privredni rast u proseku od 7% godišnje.
Ako nama koji smo vodili ekonomiju zamerate to što smo omogućili kreditiranje, onda to morate da zamerite čitavom svetu. Svet uvek troši više nego što stvara. Tačno je da je i srpska država, da su građani Srbije trošili više nego što su stvarali, ali to je još izraženije u svetu.
Mnogi naši građani pamte jedan period Tita kao neke najbolje godine ove zemlje zato što je, zapravo, zemlja uzimala kredite i ljudi su trošili, a niko se nije pitao ko će vraćati te kredite.
Želim bukvalno da pričam sa vama ono što je prava istina, bez ikakvog politikanstva, jer dužni smo građanima Srbije da im uvek govorimo istinu.
Mere koje smo preduzeli nisu samo mere dogovora sa Međunarodnim monetarnim fondom. Odlučili smo da nijednim dinarom ne oporezujemo privredu, nijedan novi porez privredi nije uveden ovim programom. Dakle, laži su da se oporezuju penzioneri, da se oporezuju građani sa platama iznad 12.000. Tačno je da je MMF to predlagao. Činjenica je da smo mi to odbili. Činjenica je da smo odlučili da najpre skrešemo troškove same države, državne administracije, i to na svim nivoima. Fer je da u uslovima krize ne diramo onoga od koga zavisimo. Mi zavisimo od privrede. Da smo povećali stopu PDV-a bili biste u pravu ako biste nas kritikovali. Nismo povećali, niti ćemo je povećavati, to vam garantujem.
Da smo uveli ovaj solidarni porez koji je MMF predlagao, bili biste apsolutno u pravu, ne samo vi, nego narod, ukoliko bi nas kritikovao. Kada je ta mera bila objavljena u javnosti oni koji su iznosili oštre reči kritike prema tome, zašto država ne počne da štedi od sebe nego hoće da poveća porez penzionerima, bili su apsolutno u pravu. Dobronamerna kritika, objektivna kritika je više nego dobrodošla.
Ta mera nije uvedena. Apsolutno smo izbegli takvu meru i idemo na smanjivanje troškova Republičke vlade, lokalnih vlasti, pokrajinske administracije, smanjivanje rashoda u javnim preduzećima, javnim agencijama, u javnom sektoru. To su mere koje smo preduzeli, četvrtinu rashoda budžeta smo morali da smanjimo.
Da li će programi koji su bili zamišljeni moći da se realizuju u potpunosti? Neki hoće, neki neće. Država u krizi mora da ima prioritete. Mi smo prioritet dali aktivnim merama zapošljavanja, u petak lansiramo program zapošljavanja 10.000 pripravnika u Srbiji. Takođe, lansiramo program javnih radova gde ćemo pokušati da zaposlimo one koji nemaju posla u manje razvijenim opštinama Srbije. Razvoj infrastrukture, odnosno investicije u infrastrukturi jesu sledeći prioritet.
Kako razvijene države idu sa ovim paketima? Osim ovih mera vezanih za budžet, doneli smo i paket stimulativnih mera za privredu jer smo obezbedili 162.000.000.000 dinara kredita za likvidnost privrede. Od toga je dvadeset milijardi već iskorišćeno i ostaje do kraja godine da se iskoristi još 142.000.000.000 dinara.
Šta još država može da učini u ovoj situaciji? S obzirom na to da će plate u javnom sektoru biti zamrznute, da će neke biti čak i smanjene, u državnoj administraciji, očekujem da će ta kupovna moć, koja će objektivno biti zamrznuta, morati da izvrši pritisak na smanjivanje cena za nekih šest do devet meseci od sada. Nemoguće je da u ekonomiji koja ima zamrznute plate cene nastave da rastu. Neće biti povećane cene struje, ma šta neko razmišljao; nema potrebe, iz razloga što je bila planirana stopa rasta plata u EPS-u 8%, a toga neće biti. Plate su zamrznute. Dakle, nema razloga ni za povećanje cene struje.
Ono što se sada dešava u svetu verovatno je prethodnica onoga što će se dešavati u Srbiji, jer događaji kasne šest meseci, makar tako za sada deluje. Naravno, sve što se dešava u svetu neće se kod nas desiti. Ako ste videli one velike milijarderske pakete mera koje su donele strane vlade, mogli ste se možda pitati, a možda i niste, otkud njima pare. Otkud njima pare da preuzmu najveću osiguravajuću kompaniju u Americi AIG ("Mančester junajted" ima njihov logo na dresu), otkud im pare da preuzmu "Siti banku", otkud pare Nemcima da preuzmu njihovu najveću banku koja kreditira stanovništvo? Da li su oni te pare uzeli od poreskih obveznika? Nisu. Zašto nisu? Zato što su mogli na jedan drugi način, koji kod nas u ovom trenutku ne bi dao efekta – štampali su pare.
Ono od čega se mi ježimo ovde zbog iskustva hiperinflacije uradio je Obama, uradio je Gordon Braun, uradile su razvijene zemlje. Šta su uradili? Jednostavno, centralna banka je dala kredite iz primarne emisije za otkup akcija AIG, "Siti banke" i svih ostalih. Nisu povećale poreze. Vidim vašu reakciju, gospodine, ali to je realnost.
Pogledajte kominike sa samita G 20 i videćete. Mnogi će biti iznenađeni kada budu čitali šta se sve dešavalo tokom ove krize i kako su neke teorije koje smo učili na ekonomskom fakultetu, evo, gospodine Ostojiću vi i ja, potpuno promenjene u ovoj krizi. To je zaista tako.
Zašto je Obama štampao pare, odnosno federalne rezerve? Zašto su štampali pare? Zato što više nema kupaca američkih državnih obveznica u obimu u kome je to bilo u prethodnom periodu. Amerika je finansirala ogroman budžetski deficit koji je 12% BDP-a tako što je prodavala državne obveznice. Te obveznice su kupovali Kinezi, Evropljani, velike države, zato što su one sigurne. Međutim, sada nema te kupovine. Imajući u vidu da je njihova kamatna stopa centralne banke sada na jako niskom nivou, imajući u vidu da im je inflacija jako niska, oni su sada u deflaciji i imaju obrnut proces od onog što smo mi u Srbiji nekada imali, oni imaju pad cena.
Ta mera, krediti iz primarne emisije, nije inflatorna. Kod nas bi bila inflatorna u ovom trenutku. Ne bi bila ukoliko bi se desio neki pad cena od šest do devet meseci, to za sada je zaista teško predvideti.
Hoću da vam kažem da ova kriza zaista menja mišljenje svih objektivnih ekonomista o poimanju stvarnosti. Reći da je neko mogao predvideti da će se sve to događati, da će Amerika štampati pare, Velika Britanija takođe, da ćemo mi morati da se sada bavimo ovakvim programima, da sindikati svesni ove situacije prihvate zamrzavanje plata, jer alternativa je da ne možete da isplatite plate na vreme ukoliko ne smanjite rashod.
Zašto smo morali ovo da uradimo? Morali smo zato što je manja tražnja za našim proizvodima u inostranstvu. Nisu naši proizvođači koji su veliki izvoznici preko noći postali loši. Pogledajte Valjaonicu aluminijuma i bakra u Sevojnu, ona je ostvarila rekord u proizvodnji ove godine, ali zbog niže cene metala na svetskom tržištu vrednost izvoza je manja. Maksimalna proizvodnja, niža cena, manja vrednost.
Zbog toga su i pali prihodi države, pali su poreski prihodi države; nisu dramatično pali, u ovom trenutku su oko 3% manji nego u istom periodu prošle godine. Dakle, ono što je država sakupila iz poreza, iz doprinosa na nivou čitave države je 3% manje nego u istom periodu prošle godine. Budžet je bio projektovan tako da prihod bude 11% veći nego prošle godine, a isto tako i rashodi. Čim su pali realni prihodi, moraju i rashodi da se smanje. To je suština našeg programa. Odabrali smo smanjenje javnih rashoda, smanjenje troškova državne administracije kao metod za štednju, a s druge strane, ostavili dovoljno municije za stimulativne mere za privredu. Naravno da bilo kakvo oporezivanje privrede u ovom trenutku ne dolazi u obzir.
Čuo sam od nekoga od vas da treba smanjiti poreze na plate. To je odlična ideja. Danas bih je potpisao, jer kao ekonomista smatram da bi to bilo idealno, kada bismo znali odakle taj dodatni deficit da pokrijemo. Kada bismo sada imali nižu inflaciju mogli bismo to da uradimo, da smanjimo plate i da proširimo deficit i da ga onda nekako finansiramo, kako to rade razvijene zemlje. Nismo trenutno u poziciji. Videćemo šta će biti za šest meseci. Ovo jeste situacija gde niko ne može sa sigurnošću reći danas šta će biti za tri ili šest meseci, ali možemo sa sigurnošću da kažemo da ćemo uvek preduzimati mere za zaštitu građana, u maksimalnom mogućem smislu, i za zaštitu privrede koja stvara uslove za održavanje kapaciteta.
Dakle, ovo nije razvojna šansa Srbije svakako, ne može biti razvoja i svako ko priča o oporavku privrede u doba najveće svetske ekonomske krize ne govori istinu. Lako je to pričati, lako je biti populista. To nije realno. Ko god da je sada ovde na vlasti imao bi sužen manevarski prostor, manevarski prostor između povećanja poreza ili smanjenja rashoda. Mi nismo izabrali povećanje poreza u privredi, već smo išli na smanjenje rashoda. Mislimo da je to mnogo bolje.
Jednog dana ova kriza će proći. Srbija je ne može zaustaviti, kao što je nije ni izazvala, i vama je to potpuno jasno. Verujem da je čak i vama, gospodine Nikoliću, jasno da Srbija ne može da zaustavi svetsku ekonomsku krizu, ali je činjenica da mi moramo da obezbedimo da prođemo što manje oštećeni u ovoj krizi i da se borimo za svako radno mesto, da ubrzamo procedure u započinjanju velikih infrastrukturnih projekata, da budemo efikasni u parlamentu, da usvojimo ove zakona koji će, tu ste u pravu, imati veći značaj onda kada kriza prođe, ali to ne znači da sada ne treba ništa da radimo, da očajavamo i da čekamo.
Dakle, to jeste istina. Naravno, svako ima pravo da govori na način za koji misli da će ga građani Srbije bolje razumeti. Međutim, gospodine Nikoliću, na kraju, nije bitno šta vi pričate, neće niti o vama, niti o meni suditi ovaj trenutak, sudiće neka istorija, pa će se neko zapitati šta je ovaj Nikolić uradio u svom životu, a šta je uradio ovaj Dinkić, bez obzira na to što su ga toliko napadali. Ubeđen sam da će dela biti na mojoj strani, ma šta vi sada pričali i u narednim godinama.

Pravo na repliku na osnovu direktnog pominjanja i pominjanja delova izlaganja imaju narodni poslanici Nikolić Tomislav, poslanica Marina Raguš, Maraš Slobodan i Zoran Ostojić.