Jeste da nije manir, niti želim da se suprotstavljam stavu kolege Ostojića. Nekako je nepisano pravilo da opozicija ne napada opoziciju, već opozicija, naravno argumentovano, kritikuje vlast.
To je valjda prirodno stanje i nepisano pravilo, ako se već pozivamo na određene autoritete, skoro definicije tradicionalnog britanskog parlamentarnog duha. Ali, kao što vidite, ovde je sve poremećeno, pa imate i priliku da opozicija udara opoziciju. Međutim, ja sam obećala, i tome ću ostati dosledna, makar bila izložena i najvećim uvredama, ono što meni zaista jeste meta i odstojanje (pretpostavljam da to smatrate legitimnim) jeste kritika vlasti, predstavljam opozicionu stranku.
Takođe, apsolutno mi nije namera da idem u korist kampanje koja se vodi ipak protiv SRS, na prvom mestu, i da odgovaram na insinuacije koje najčešće zvuče pomalo i lično, to govori o svima onima koji uzimaju učešće u ovoj diskusiji. Mene zaista jedino interesuje princip i ispit koji DS, kao najveća stranka u vladajućoj koaliciji, treba da prođe ili ne.
Dozvolićete, gospodine ministre, niko od nas ovde prisutnih nije politički naivan. Završili smo neke škole tokom kojih smo izučavali metodologiju vladanja, kreiranja političkog sistema. Mi smo, tu se slažem u potpunosti sa gospodinom Ostojićem...
Zaboravila sam na početku da kažem da ne postoji "lajt" radikal, postoji samo radikal. Nikola Pašić bi svojevremeno, kada se već pozivamo na autoritet par ekselans, u ovakvoj situaciji uputio lepo pismo ruskom konzulu i lepo okarakterisao Beču da ne pravi narodnjake da ne bi sprovodio svoju dalju okupaciju. Sličnost je toliko jaka da može da se poredi upravo i sa ovim momentom.
Ono što možemo zaista da kažemo, pokušala sam da pribeležim nekoliko stvari koje ste vi rekli, ispravićete me ukoliko sam pogrešno razumela ili ću pogrešno interpretirati, SRS je upravo primer uticaja, na silu, na politički život Srbije. Da je to tako svedoči sve ono o čemu sam govorila, ne želim da ponavljam. Da je to tako takođe svedoči prisustvo Srpske radikalne stranke, recimo, u režimskim medijima koji su tradicionalno okrenuti vlasti – nas tamo nema ni u tragovima i najčešće nismo u situaciji da ravnopravno učestvujemo u političkom životu.
Kada već pričamo o tome, a svi smo ovde ljudi vični istraživanjima, upoređivanjima i analitici, sve ono što se kreira kao jedna medijska, uslovno rečeno, kampanja, a tiče se našeg političkog života i našeg političkog sistema, zaista treba da uveri sve nas da gospodin Tadić ili neki centri moći iza toga, koji i te kako utiču na politički život u Srbiji, vide Srbiju kroz dvopartijski sistem koji treba da se polariše na dva dela. O tome smo pričali i u tome se svi slažemo.
Poruke koje se šalju tokom predsedničkih izbora, da Srbija ima samo dva glavna kandidata, medijska kampanja koja se vodi, sa određenim političkim porukama, način reagovanja u medijima upravo potvrđuje ovo što je ovde rečeno. Naravno da zakon ne može da uredi, tu se potpuno slažem sa vama, ali postoje paralelni procesi. Mi možemo, dakle, da ovo variramo na ovaj način i to je naše političko uverenje. Sve je to slika političkog života u Srbiji. Znači, uz klimu koja se stvara da bi jedan zakon doneo sistemske promene, kao što je promena političkog sistema, izbornog sistema, nama se daje ovakav signal. Volela bih da nas uverite u suprotno.
Na kraju, kada pravite nekakve uporedne analize, pravite i određene analize sa određenim sličnim istorijskim momentima, vidite da iza svega toga, iza jedne male Srbije koja se geostrateški našla na tom položaju zapravo stoje ti jaki centri moći koji jednostavno preslikavaju svoje uticaje na političku scenu.
Dakle, ovo ne govori samo SRS. Podsetiću vas, 4. februara 2009. godine šef diplomatske misije SAD, ne na radikalskom mediju, nego na jednoj režimskoj televiziji (neću sad da je pominjem, ali imam stenograme te emisije), na pitanje novinara – da li je tačno da spadate u grupu ambasadora koji utiču na rad Vlade Srbije, gospodin Manter kaže – apsolutno dajem sve od sebe.
Najskoriji slučaj o kojem mediji pišu jeste izjava gospodina Kneževića da se Demokratska stranka finansirala iz izvora javnih preduzeća. Takođe ste svojevremeno imali prilike da čujete da su se i neke tobože opozicione stranke finansirale od određenih tajkuna. Jeste da to nije tema, da Predlog zakona o finansiranju političkih stranaka nije tema, ali je tema za razmišljanje o političkoj klimi, a onda dolazimo do legitimiteta političke stranke.
Zaista bih htela da čujem na koji način ćete vi da reagujete kada stranka potpuno odstupi od programa koji je deo osnivačkog akta, izađe na izbore, slaže građane, plasira sasvim deseti program i jednostavno potpuno odstupi od svog legitimiteta, i što se tiče programskih ciljeva, političkih ciljeva i svega ostalog. Na koji način ćete vi, u duhu ovog zakona, reagovati u takvoj situaciji? Mogu da vam navedem primere i primere odstupanja stranaka od političkog programa, a za to su se registrovale, na primer.
Ono što smo takođe imali prilike da čujemo jeste da imate najrazličitije ideje vezane za određene zakonske projekte. Kada već govorimo o političkoj klimi u okviru koje bi sve stranke trebalo da imaju ravnopravno učešće, a nemaju, očigledno je da vlast ima određenu dozu straha od porasta rejtinga određenih stranaka, jer, uslovno rečeno, blokade pristupa svih stranaka medijima na prvom mestu reflektuju upravo to.
Svi mi dolazimo iz jednog sistema u okviru kojeg smo pokušavali na ovaj ili onaj način da se borimo protiv medijskog mraka, totalitarnog načina upravljanja. Da vas podsetim, vaš osnivač i predsednik vaše nekadašnje stranke dolazio je i u izborni štab SRS baš posle septembarskih izbora 1999. godine da se raspita za izborne rezultate. Zašto je došao u štab SRS? Zato što je on nedvosmisleno znao da SRS neće lagati niti na bilo koji način uticati na prekrajanje izborne volje. To je ono što je naš legitimitet takođe.
Kada smo već kod ideja, da se vratim na to, postavlja se ozbiljno pitanje na koji način dolazite do ideja o predlozima zakona ako svi učesnici u političkom životu, makar oni koji su prešli izborni cenzus, ne učestvuju u toj ideji? Govorite, okrugli sto je 28. aprila. Volela bih da znam gde planirate to da održite, to bi bila idealna prilika, premda je i ovo fantastična prilika i zahvaljujem vam se na mogućnosti da interaktivno pričamo o ovako važnom zakonu, da javnost u Srbiji apsolutno vidi šta je namera i gde su problemi, jer je očigledno da se problemi stavljaju pod tepih, a da se medijski kroji priča koja, priznaćete, ide na ovu stranu. To je zaista neravnopravna priča.
Znate, jedini medij koji je pravovremen je ovaj koji mi imamo, a to je Narodna skupština. Mi nemamo mogućnost da na određene događaje u realnom vremenu reagujemo kao politička stranka. Hoće li to da se promeni usvajanjem ovoga zakona? Da li će ovaj zakon da promeni tu klimu? Da li ćemo svi mi moći ravnopravno da učestvujemo? To je valjda osnova demokratski nastrojenog sistema, da svako ima pravo ravnopravnog učešća. Kažem vam da neće.
Volela bih da budem demantovana, ali moje je uverenje da to neće biti tako, jer da ste hteli tako da napravite vi ste tu klimu mogli da napravite i sa prethodnim zakonom, pa bi ovo usaglašavanje zakona i ovakve sistemske promene političkog sistema možda bila normalna posledica jedne zdrave političke klime. Ne kažem da je samo Demokratska stranka odgovorna za ovo, zapravo mislim da ste vi pod žestokim pritiskom centara moći. O tome ćemo kasnije da govorimo. Da se vi sami pitate, sasvim sam sigurna da do ovoga ne bi došlo, jer svako od vas pojedinačno odgovara za svoju karijeru, za svoju profesionalnu reputaciju i trudi se da je očuva, ali očigledno je da se ovde radi o užasno jakim pritiscima.
Takođe znamo, recimo, da se tamo nekog oktobra 2007. godine, a to je takođe priča o političkom životu, političkim strankama i njihovom legitimitetu, u nekom pariskom hotelu sastala vrlo čudna ekipa i da su se tamo dogovarali kako će da se deluje, pa je tada dogovoreno da se određena pi-ar agencija uključi u medijsko predstavljanje jedne stranke, ali o tome ćemo kada dođe vreme za to, neću da odstupam puno od teme.
Ono što jeste vrlo značajno, devet godina je prošlo od 2000. godine i zaista mi se čini da je većina ljudi koji su glasali za stranke koje su gravitirale nekadašnjem DOS-u očekivala sistemske promene u svakoj oblasti života, pretpostavljam na prvom mestu u političkom sistemu. Ono što je meni logično pitanje, gospodine ministre, jeste zašto sada govorimo da ovakav izborni sistem ne valja, zašto tek sada govorimo o ovakvim sistemskim promenama kada je politički sistem u Srbiji u pitanju? Zašto to nismo uradili ranije? Šta je to sprečavalo da na ovakav način razmišljamo ranije?
Pretpostavljam da ćete odgovoriti i takođe moram da kažem, političke korektnosti radi, da ne očekujem da mi date odgovore koji nisu u vašoj nadležnosti. Vi za mene pored nadležnog ministra predstavljate i najjaču partiju u vladajućoj koaliciji, pa neki put, pretpostavljam da ćete reći da je to potpuno legitimno za jednog opozicionog poslanika, koristim i tu mogućnost da skrenem pažnju na problem koji postaje sve veći i veći, koji preti da zaista napravi poremećaj na političkoj sceni, a onda se to dalje spušta na biračko telo, odnosno među građane Srbije.
Trudim se iz petnih žila da ono što se insinuira i što jesu niski udarci ne primećujem kao činjenicu, jer za mene činjenica jesu one stranke koje su učestvovale na izborima i za mene jedini reper jeste ponašanje onih koji imaju moć, koji imaju izvršnu vlast, a to jeste vladajuća većina, da upravljaju životima građana Srbije. To je valjda definicija opozicionog delovanja.
Da se unapred, uslovno rečeno, ogradim, u ovom kontekstu nije mi namera da spočitavam sve moguće i nemoguće propuste, s obzirom na nasleđeno stanje, ali namera mi je da detektujem akutni problem koji preti da postane vrlo ozbiljan hroničan problem.
Mi možemo da mislimo, to je naše utemeljeno političko uverenje, da izvesnost dolaska Vojislava Šešelja, predsednika SRS, zaista izaziva paničan strah u određenim krugovima. Zašto je to tako? Evo na čemu ja to temeljim, a da nije jeftini politički poen: postoji činjenica, zapisana u izvorima koji su, priznaćete, sve samo ne izvori SRS. Govorim o gospođi Karli del Ponte ili o gospodinu Zoranu Mijatoviću, koji su potvrdili da je pisanje optužnice bilo u Beogradu i da je Vojislav Šešelj (pazite, politička klima i politička diskriminacija političkog protivnika) bio poslat u Hag, ne zato što mi to tako kažemo, već zato što je obaveštajni kadar DOS-a napisao u knjizi "Sačekuša za Srbiju", a gospođa Karla del Ponte u svojoj knjizi potvrdila, da je gospodin Đinđić rekao – vodite ga i ne vraćajte ga više.
Dakle, to su sve naša politička uverenja zasnovana na konkretnim primerima koje osećamo svakodnevno. Priznaćete da je ono što se desilo na političkoj sceni Srbije definitivno zauvek prekrojilo izbornu volju izraženu na majskim izborima.
Ne znam na koji način će vladajuća većina da se izvuče iz propuštene šanse, iz jako lošeg rezultata na tom ispitu. Ono što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da taj ispit niste prošli. Volela bih da verujem da se ide ka normalizaciji političkog života u Srbiji, međutim, mogu samo da se složim da sve ovo ukazuje da neko zaista precrtava sistem kojim će moći da vlada, zapravo u kojem se dobro snalazi. Ako je anglosaksonski sistem model, onda je nama potpuno jasno ko ga preslikava na Srbiju. Hvala.
