Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, onima koji gledaju, a verovatno će ih biti jako malo, sad je verovatno negde dva ujutru, želim dobro jutro.
Pošto ću u to vreme verovatno po završetku sednice stići kući, moraću suprugu da probudim, da bih obezbedio javnost u radu, jer je to jedini način da u to vreme neko zaista i prati ovaj prenos, pošto se kao učesnik u raspravi ne ubrajam u javnost.
Što se tiče zakona o elektronskoj trgovini i opštoj bezbednosti proizvoda, logično bi bilo da pored ministra Milosavljevića ovoj sednici prisustvuje i ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo, jer se radi o zakonu koji praktično obezbeđuje koordinaciju ova dva ministarstva.
Pored Ministarstva trgovine, Ministarstva za informacione tehnologije i telekomunikacije mora da obezbedi infrastrukturu za sprovođenje ovog zakona, pa je bilo neophodno da i ministarka Matić bude prisutna danas ovde, jer će biti u toku rasprave sigurno iznesene primedbe koje se odnose na njeno ministarstvo.
Razvoj informacionih tehnologija je zadnjih desetina godina uslovio izmenu struktura i načina delovanja i u ovoj oblasti, u oblasti trgovine, tako da se danas elektronska trgovina koristi u mnogim razvijenim zemljama kao najpopularniji vid kupovine, što govore i podaci o rastu obima trgovanja u zemljama koje imaju najrazvijenije informacione tehnologije. Za zadnje dve godine taj rast je preko 40%.
Dakle, podaci iz 2006. godine govore da je oko 627 miliona korisnika interneta širom sveta koristilo ovaj vid trgovanja za kupovinu svojih proizvoda i usluga, a da je prošle godine taj broj porastao na čitavih 875 miliona ili, kako je ministar rekao, preko 100 milijardi dolara.
Najveći procenat korisnika usluga elektronske trgovine se nalazi procentualno u zemljama gde je uopšte elektronska informaciona infrastruktura najrazvijenija, i to u Južnoj Koreji preko 90% ljudi koji koriste informacione tehnologije, koji koriste internet, i koristili su način elektronske kupovine, u SAD je to 94%, u Nemačkoj, u Japanu i Velikoj Britaniji je preko 97%.
Kada je reč o učestalosti korišćenja elektronske trgovine kao načina za kupovanje, preko jedne polovine ukupne populacije koja koristi internet je u toku prošlog meseca koristila ovaj način za kupovinu svojih proizvoda i usluga. Najviše se kupuju knjige, odeća, obuća, video sadržaji, avio i druge karte i elektronski uređaji.
Što se tiče samog zakona, naravno da je neophodno da i Srbija donese ovakav zakon koji bi uredio ovakvu oblast, iako kasnimo, kao i u mnogim drugim oblastima, za razvijenim zemljama, ali, nažalost, kasnimo i za zemljama u okruženju. Kao što smo čuli, Hrvatska, BiH, pa i Crna Gora donele su ovaj zakon pre nekoliko godina.
Bojim se da rešenja, kako reče ministar, u ovom kratkom zakonu sa malim brojem članova, nisu dovoljno dobro razrađena i da će zbog nedorečenosti, ali i zbog nepostojanja podzakonskih akata i nefunkcionisanja elektronskog potpisa, kao jednog od uslova za sprovođenje ovog zakona, to biti praktično prepreka da i ovaj zakon bude implementiran i da će kao takav biti mrtvo slovo na papiru.
U članu 8. zakona se samo kroz dve rečenice pominje neželjena elektronska pošta ili tzv. "spam" i ne razrađuje na koji način, sa kojom infrastrukturom i koji organ može da goni prekršioce člana zakona koji govori da ponudu može da pruži samo onome ko želi da tu ponudu primi, odnosno da se ovakve ponude ne mogu na drugi način sankcionisati i da ne postoji jasno razrađen mehanizam ko će kontrolisati ko šalje "spamove" i kako će ih kažnjavati.
Takođe je nejasno kako će se tumačiti u članu 15. datum zaključenja ugovora.
Naime, jasno je da ne postoji mehanizam utvrđivanja tačnosti vremena zaključenja ugovora, jer se između korisnika, odnosno onih koji prodaju i onih koji kupuju, mogu različito podesiti računari sa vremenom slanja, odnosno prijema određene poruke i sklapanja ugovora, tako da ne postoji, a trebalo bi da postoji, određeno telo koje bi bilo arbitrarno u ovom pogledu, da u slučaju eventualnih sporova ne dođe do zloupotreba vremena zaključenja ugovora.
U Predlogu zakona se takođe pominje elektronski sertifikat kao pretpostavka punovažnosti nastanka ugovora kada se zahteva potpis lica. Bilo je potrebno da danas ministarka Matić bude ovde prisutna, da nam kaže koliko je ovakvih sertifikata, kada je reč o zakonu o elektronskom potpisu, do sada u Srbiji izdato.
Naime, sećate se, prošle godine je uz medije, uz veliku pompu, promovisan zakon o elektronskom potpisu. Dobio je premijer, dobili su i neki ministri, ali je pitanje koliko je građana Srbije uopšte dobilo ovaj sertifikat za elektronski potpis, pošto je verovatno nepoznata činjenica široj javnosti da za dobijanje ovakvog sertifikata za elektronski potpis je određena samo jedna institucija za izdavanje tih sertifikata i da ona, kao posrednik, kupuje razrađenu tehnologiju od jedne strane kompanije i prodaje je građanima Srbije za cifru koja je približno 100 evra po sertifikatu. Ako se uzme u obzir da je to izuzetno visoka suma, a želimo da sprovedemo i projekat elektronske vlade i elektronski potpis da za živi u svakodnevnoj komunikaciji, potpuno je jasno zašto je broj ljudi i ustanova koje su se sertifikovale za elektronski potpis veoma mali, tako da zakon o elektronskom potpisu praktično danas ne funkcioniše, a bojim se da će na taj način i ovaj zakon biti stavljen ad akta.
Takođe je bilo neophodno da se uskladi zakon o arhiviranju sa ovim predloženim zakonom, jer kada se govori o ugovorima koje će sklapati subjekti u trgovanju, nigde se ne govori na koji način će se vršiti skladištenje odnosno arhiviranje tih elektronskih ugovora, jer je zakonom o arhiviranju predviđeno da se arhiviraju samo oni akti koji su u propisanom obliku odnosno u pisanom obliku ili overenoj kopiji ugovora, dakle, nema nigde govora o elektronskom arhiviranju.
Najzad, jedna velika nelogičnost da će nadzor nad primenom ovog zakona vršiti jednim delom ministarstvo nadležno za poslove trgovine, a drugim delom ministarstvo za poslove telekomunikacije i informacionog društva, i to preko svojih inspektora za poštanske usluge i preko inspektora za telekomunikacije i informatiku. Postoji Inspektorat za poštanske usluge. U njemu, prema novom pravilniku, mogu da rade pravnici ili ljudi iz saobraćajne struke poštanskog smera, dakle, niko ko je na bilo koji način upućen u ovakvu problematiku, na koji način će oni to kontrolisati. S druge strane, to treba da rade inspektori za telekomunikacije i informatiku koji ne postoje.
Dakle, novim zakonom o telekomunikacijama kontrolu u ovoj oblasti vrši Agencija za telekomunikacije, ali ne i inspekciju. Danas u Ministarstvu za telekomunikacije ne postoje inspektori za telekomunikacije i informatičko društvo. Dakle, niko ne vrši kontrolu i nadzor nad sprovođenjem zakona i iz oblasti telekomunikacija, pa naravno i u ovoj oblasti.
Apsurdan je primer da su ljudi koji su radili pri Ministarstvu, a detaširani u raznim okruzima, danas su raspoređeni na rad u Ministarstvu kao savetnici ili službenici, i moraju svakodnevno da putuju u Beograd ili da nađu ovde stan i da praktično ne rade ništa, a za to primaju platu, dok poslove nadzora niko ne sprovodi, te bi bilo jako dobro da čujemo ministarku Matić na koji način će rešiti ovaj problem.
Što se tiče zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, ovaj zakon je neophodan obzirom da smo čuli i da je javnost upoznata da je prethodnih godina bilo više desetina slučajeva, velikih problema sa pre svega uvoznim proizvodima, koje niko nije kontrolisao odnosno niko nije garantovao bezbednost njihovog korišćenja, niti je iko odgovarao za ne propisani kvalitet.
Kada je o ovom zakonu reč, naravno da je ovaj zakon, kao i prethodni, proizvod usaglašavanje našeg zakonodavstva sa direktivama EU, što nije ništa sporno, ali čini mi se da je ovaj zakon kao i prethodni u najvećoj meri samo prepisan zakon i da na neadekvatan način razrađuje pojedine mehanizme, pre svega kontrole proizvoda.
Nebrojeno je mnogo primera sumnjivih proizvoda koji su se nalazili na tržištu u prethodnoj deceniji, naročito u godinama izolacije i ratova, ali nažalost takvih primera i dan-danas ima, pa su poznati slučajevi igračaka, lakova, boja za kosu, kao što su pomenuli prethodni govornici, ali i elektronskih uređaja, i naročito polovne robe koja dolazi iz inostranstva, a za koju niko ne traži odgovarajući sertifikat ili kontrolu o bezbednosti i kvalitetu određenih proizvoda, tako da ne postoji ni statistika kakve štete i koje vrste su proizveli upotrebom, a bez adekvatne kontrole.
Nadzor nad ovim zakonom će vršiti nadležna ministarstva u različitim oblastima i opet će se javiti problem kod uvoznih proizvoda, jer se kaže da nadležni carinski organ neće dozvoliti uvoz proizvoda na osnovu serije proizvoda koju ne prati propisana dokumentacija usaglašenosti sa zahtevima, tj. uvozni proizvod ako dolazi van zemalja EU, na primer neke zemlje sa Bliskog istoka, i ukoliko oni nemaju odgovarajuće standarde koji su usaglašeni sa našim standardima ili sa standardima EU, dovoljno će im biti da samo imaju dokumentaciju koja prati taj proizvod u njihovoj zemlji i oni će biti prihvaćeni ovde kao takvi, bez ikakve naknadne kontrole.
Doduše, u narednom članu se kaže da nadležni carinski organ ako utvrdi da, bez obzira na postojanje dokumentacije i oznaka, proizvod izaziva opravdanu sumnju, može da vrši proveru odnosno da obavesti nadležni inspekcijski organ o tome, samo se ne govori na koji način će i ko će te proizvode kontrolisati. Dakle, ne postoji tačno određena institucija koja je ovlašćena da kontroliše bezbednost ovih proizvoda.
Mi smo na ove zakone podneli više amandmana koji popravljaju bitno tekst zakona i razrađuju do kraja mehanizme koji su nejasni i u skladu sa time ćemo naravno iznositi dodatne razloge zašto treba te amandmane usvojiti, jer bi naravno popravili suštinu zakona. Očekujem da će ti amandmani biti prihvaćeni i u skladu sa time ćemo se ponašati pri glasati. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo u skupštinskoj raspravi su dva specifična zakona, koji su opet na neki način spojeni, iako su nespojivi, a onaj o kojem bih želeo nešto više u ovom prvom obraćanju da kažem, zakon koji, kao što je rekao ministar, nije politikantstvo, ali zakon koji bi, ukoliko bude zaživeo u praksi, u šta sumnjam, mogao u neko dogledno vreme da predstavlja čak jedan od načina za eventualno pokretanje posrnule prirode.
Problem je taj što je zakon o elektronskoj trgovini čekao punih šest godina da ugleda svetlo dana, iako prema nekim procenama tržište elektronske trgovine u Srbiji vredi negde oko 30 miliona evra na mesečnom nivou.
Očigledno je da problem predstavlja činjenica da je elektronska trgovina zaista u državi Srbiji na margini razvoja, te da po mišljenju SRS i nedostaje jedan strateški pristup uređenju ove oblasti kojim bi bio obuhvaćen, pre svega, i zakon o elektronskom poslovanju i zakon o elektronskom potpisu, koji, istini za volju, postoji ali je, kao što je iskazana bojazan na početku, jedan od mnogobrojnih zakona koji apsolutno ne doživi mogućnost da zaživi u praksi.
Kada govorimo o budućnosti sveobuhvatnog elektronskog poslovanja u Srbiji, mislim da bi bilo dobro da se na samom početku pomalo pozabavimo i analizom stanja u kome se ono trenutno nalazi.
Ono što je evidentno jeste da je u korišćenju benefita elektronskog poslovanja, gde su najdalje otišli finansijske institucije, odnosno banke. Ipak jedan od važnijih faktora za generalno uzevši lošu situaciju u ovoj oblasti je nedovoljan broj računara, i pored smanjenja PDV-a na nekih 8%, ipak su oni još uvek nedostupni jednom širem sloju stanovništva.
Drugi faktor je mali broj korisnika sa brzim internet konekcijama.
Razlozi za ovo su mnogobrojni, ali onaj koji se ističe je postojanje monopoliste koji diktira i cene i kvalitet.
Da bi elektronsko poslovanje u jednoj državi počelo da se razvija neophodno je mnogo toga učiniti, pre svega da se uvedu elektronske javne usluge, kao što je elektronska uprava, elektronsko zdravstvo, elektronsko učenje, kao i okruženje koje će omogućiti elektronskom poslovanju da se razvija.
Naravno, da bi sve ovo bilo moguće izvesti, potrebno je da postoji jedna sigurna informaciona infrastruktura i mogućnosti za korišćenje i brzog interneta po konkurentnim cenama.
Dame i gospodo narodni poslanici, budućnost razvoja celokupnog elektronskog poslovanja u Srbiji umnogome će zavisiti od tempa razvoja elektronskog trgovanja.
Pravac u kome će se razvijati ova oblast je razvoj javnih elektronskih servisa koji bi trebalo da omoguće lakše i efikasnije poslovanje, razvoj elektronske trgovine i povećanje korišćenja tehnologija koje pomažu u elektronskom poslovanju i trgovini, i na kraju razvoj elektronskih servisa, kako komercijalnih, tako i onih nekomercijalnih.
Elektronska trgovina, pokazuju primeri u svetu, predstavlja jedan od najpopularnijih i najzastupljenijih vidova elektronskog poslovanja. Ovaj vid elektronskog poslovanja u Srbiji ne koristi širi krug ljudi.
Razlozi za ovakvo stanje su više nego jasni. To je nedostatak validnih kreditnih kartica i sredstava za plaćanje. „Pay pal“ npr. još uvek nije moguće koristiti iz Srbije.
Ono što sam malopre pomenuo, to je nedostatak brzog internet pristupa, kao i nedostatak poverenja u internet transakcije i nedostatak elektronskog potpisa.
Jer rekli smo, i kolege malopre, da je Srbija zadnja država u Evropi koja je donela Zakon o elektronskom potpisu i to nije bila dovoljna opomena, već smo država koja taj isti zakon još uvek ne sprovodi u praksi.
Podaci kojima raspolaže poslanička grupa SRS vezano za zemlje EU, koje su i u tom zakonodavstvu i u mnogo čemu drugom pandan i nekakva smernica rada Vlade, što smatramo da apsolutno nije dobro, jeste da čak preko 60% trgovine se obavlja elektronskim putem.
Primena elektronskog potpisa i elektronskog poslovanja menja jedan poslovni ambijent i stvara uslove da se svi poslovi rade drugačije i to, pre svega, brže, efikasnije i ekonomičnije.
Kod nas je zakonom prihvaćen tzv. kvalifikovani elektronski potpis, koji garantuje identitet potpisnika, autentičnost elektronskog dokumenta i onemogućava naknadno poricanje odgovornosti za njihov sadržaj.
Elektronska trgovina, koja je predmet ovog predloga zakona koji se danas nalazi u skupštinskoj proceduri, primarno se sastoji od distribuiranja, kupovine, prodaje, marketinga i servisiranja proizvoda i usluga putem elektronskog sistema, kao što je internet i druge kompjuterske mreže.
Takođe je jako bitno to što se uključuje u elektronski transfer novca, upravljanje lancem snabdevanja, elektronski marketing i elektronsku razmenu podataka i automatske sisteme za sakupljanje podataka.
Dva veoma važna istraživanja su objavljena nedavno. Jedno je Republičkog zavoda za statistiku, a drugo istraživanje je objavila kompanije „E-target“, koja se odnosi na korišćenje interneta u svrhe elektronske trgovine.
Ti pokazatelji, odnosno ono što je bitnije za jednu širu javnost, pokazuje da u Srbiji internet koristi tek 35,6% stanovnika, 7% kupuje preko interneta, od toga je 6,3% naručilo robu ili usluge u poslednja tri meseca.
Promet u iznosu od 137 miliona evra od elektronske trgovine je zabeležen u Srbiji pretprošle godine, a projekcija obima elektronske trgovine za 2010, narednu kalendarsku godinu, čak je 346 miliona evra.
Naravno, ovo su sve pretpostavke, ako se ima u vidu da predložena zakonska rešenja, kao što je ovo o kojem danas razgovaramo, često ne dožive tu sudbinu da budu zastupljena u praksi.
Ovi podaci koje smo izneli su zapravo veoma indikativni, jer ako se pri tom verovatno misli na onaj B2B i B2C sektor zajedno, gde u Srbiji 46% korisnika interneta već kupuje karticama, a 57% naručuje pouzećem, s tim što ovde treba uračunati procenat kupovine preko „e-banking“ sistema koji koristi 10% korisnika interneta, pokazatelji su potencijala elektronske trgovine.
Mislim da je jako bitna uloga medija koji bi trebalo da na dovoljno kvalitetan način promovišu ovakve informacije, kako bi se u Srbiji intenzivirao razvoj onlajn poslovanja.
Sada podaci „E-Marketera“, firme koje se inače bavi istraživanjem E-tržišta, pokazuje da se u Americi 65% ukupne tzv. B2B trgovine, odnosno trgovine između kompanija, odvija elektronski.
U EU 50% trgovine obavlja se elektronski, dok se u Srbiji manje od 1% trgovine među kompanijama odvija tim putem.
Pomaci koji su učinjeni u prethodnoj deceniji su gotovo efemerni i svode se na pojedinačne primere, čija znanja, inventivnost i entuzijazam ne utiču bitnije na generalnu sliku.
Na aktuelnim domaćim veb adresama za elektronsku trgovinu mogu se naručiti isključivo prehrambeni proizvodi, gotova jela iz restorana, avionske karte, računarska i druga tehnička oprema, proizvodi izdavačke muzičke industrije, razne ulaznice, nakiti i polise osiguranja.
Nažalost, obim obavljenog prometa u veb šopovima je toliko nizak da je kod većine to alternativni vid trgovanja i poslovanja.
Razlozi za sve veće učešće elektronske trgovine u ukupnom trgovinskom prometu u svetu leže u nekoliko ključnih prednosti koje prodavcima roba i usluga obezbeđuje širenje tržišta, uz niže troškove i brži obrt kapitala, a kupcima mogućnost da bez velikog fizičkog napora steknu daleko širi uvid u tržišnu ponudu i kretanje cena za proizvode koji ih zanimaju.
Tek sporadično korišćenje ovih prednosti u Srbiji je posledica, prema mišljenju domaće stručne javnosti i aktera elektronskog trgovanja, a u čemu smo u potpunosti saglasni i mi u poslaničkoj grupi SRS, spleta nepovoljnih okolnosti oličenih u ekonomskom i informacionom zaostajanju Srbije.
Generalno nizak nivo upućenosti i osposobljenosti za korišćenje informacionih tehnologija razlog je što, sa jedne strane, veliki broj menadžera i dalje ne pokazuje interesovanje za uvođenje elektronske trgovine u svoju poslovnu praksu, a s druge, što i postojeću ponudu koristi simboličan broj kupaca.
Širenje broja korisnika je ograničeno nivoom standarda građana i njihovom platežnom moći, počev od ključnog preduslova, a to je mogućnost nabavke računara i korišćenja interneta.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao što sam rekao na početku, šest godina je zakon o elektronskoj trgovini bio u izradi, a istovremeno neki postojeći propisi su delovali prilično destimulativno na ovu oblast.
Još 2004. godine, kada je usvojen zakon o elektronskom potpisu, ali se praktično ne primenjuje, iako je potreban za overu elektronskih dokumenata u postupku trgovine među kompanijama, a sve do prošle godine nije postojao sistem za autentifikaciju domaćih platnih kartica, a i sada funkcioniše samo jedan, i to pod prilično visokim finansijskim uslovima.
Svemu ovome treba dodati činjenicu da su jako visoke PTT tarife za isporuku robe kupljene putem interneta, pa je poneka tarifa veća od vrednosti pošiljke.
Iz navedenog je očigledno da je rešavanje najvećeg broja problema u nadležnosti državnih organa i ukoliko bi se odgovarajući zakoni počeli primenjivati, kao i drugi podneti predlozi za ekonomsko i stimulativnije okruženje, sasvim je jasno da bi se stvorio daleko povoljniji ambijent za razvoj elektronske trgovine u Srbiji, a potom i njeno potencijalno veće učešće u ukupnom izvozu u zemlji.
Ono što je jako bitno, to je da je sam koncept elektronske trgovine multidisciplinaran, odnosno da utiče na načine na koji se odvijaju interakcije i pregovori sa klijentima, načini na koje se obavljaju plaćanja, kao i odnosi sa dobavljačima, te iz svega ovoga navedenog zahteva jedan sasvim novi pravni okvir.
Mi u poslaničkoj grupi SRS smo uložili dosta amandmana na predloženi zakon o elektronskoj trgovini i pogotovo nakon onoga što je juče na sednici Odbora za trgovinu i turizam, resorni ministar Slobodan Milosavljević istakao, da je ovo, kako je rekao, sektor privrede koji je najmanje dotaknut ekonomskom krizom, te da je promet elektronskim putem preko mreže i ogroman promet, najjeftinije radno mesto, jer je potreban svega jedan računar, jedna telefonska linija, sto i stolica, te da takvo radno mesto u Srbiji košta ispod dve hiljade evra i smatra da je moguće da na takav način bude uposleno oko 10.000 ljudi.
Predlog zakona o elektronskoj trgovini sadrži svega 23 člana, ali imajući u vidu značaj i dosta nedostataka na koje smo ukazali kroz amandmane, SRS će pokušati da popravi ova predložena zakonska rešenja.
Međutim, vratiću se na sam početak svog izlaganja, najveći problem, kao i kod većine drugih, biće upravo ta primena u praksi.
Rekao sam, to elektronsko poslovanje, odnosno elektronska trgovina je samo komponenta i elektronskog poslovanja, a sama strategija je mnogo izazovniji aspekt za sam proces transformacije. Najteži deo je ta organizaciona kultura, odnosno ljudski faktor i promena sistema uverenja i ponašanja.
Ako se prevelika pažnja posveti isključivo i samo tehnologiji, a pri tome se delimično ili potpuno ignorišu i socijalna dinamika, i političke međuzavisnosti i ostale netehničke zavrzlame koje se ispreče između entiteta koji bi trebalo da se koriste u toj tehnologiji, posledica će sigurno biti loša implementacija i to je ono na šta mi ukazujemo.
Jer, čak i kada su pokrenute prave inicijative, brzina takvih tehnoloških promena će uskoro višestruko premašiti brzinu potrebnih promena u samoj organizaciji, a vremenom će se stvoriti jaz između onoga što tehnologija može da pruži i onoga što organizacija može uspešno da podrži, uzimajući u obzir, postojeću i zahtevanu organizacionu kulturu.
Samo to smanjivanje i premošćavanje jaza je upravo najveći izazov u poslovnoj transformaciji koja vodi ka uspešnom elektronskom poslovanju i čiji je sastavni deo Predlog zakona o elektronskoj trgovini, koji je opet kažem, predmet rasprave u Skupštini Srbije.
Ne sumnjam da će vladajuća većina izglasati i ovaj predlog zakona, ali opet ponavljam, da ćemo mi kao poslanička grupa SRS pokušati da amandmanima popravimo Predlog zakona, jer će problem, ponavljam po ko zna koji put, biti primena jednog ovako zakonskog rešenja u praksi.

Zahvaljujem.

Poštovani narodni poslanici, obaveštavam vas da su saglasno članu 93, stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija, Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica, G 17 plus, Srpska radikalna stranka i Za evropsku Srbiju.

Dajem reč narodnom poslaniku Zoranu Kasaloviću.

Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iako su predmet načelne objedinjene rasprave zakon o elektronskoj trgovini i Predlog zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, ipak ću u svom kratkom obraćanju isključivo govoriti, pre svega, o Predlogu zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, i to ne sa stručnim opservacijama, iz tog ugla, jer sebe smatram osobom koja nije dovoljno kompetentna da na taj način govori, već pre svega, kao osoba potrošač i roditelj.
Jer ovaj predlog zakona to zaslužuje, pre svega, zbog cilj koji ima, a to je visok nivo zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i drugih korisnika koji proizvode upotrebljavaju, pre svega, sa ciljem i na način da se svima nama obezbedi stavljanje na tržište isključivo bezbednih proizvoda, koji uključuju i razrađuju u tom smislu pojavu novih rizika karakterističnih za savremene uslove života i privređivanja.
Uz činjenicu da se ovim predlogom zakona otklanjaju i pravne praznine u pogledu bezbednosti proizvoda, jer će se ovaj predlog zakona, odnosno njegove odredbe primenjivati na sve proizvode, čija bezbednost nije uređena poslednjim zakonom.
Naravno, ovde već sada se postavlja i jedno sasvim razumno i logično pitanje, zašto Srbija do sada nije imala ovakav zakon? Naravno da tu postoji više razloga.
Treba reći da je svakako i zbog same ideje zakona imanentan interes i lobiranje određenih interesnih grupa.
Želeo bih samo da kažem da je naravno dobro što su resorno ministarstvo i Vlada prevazišli sve te vrste problema i mogućih pritisaka interesnih grupa, domaćih proizvođačkih i uvozničkih lobija, kojima svakako nije odgovaralo sređivanje tržišta i na taj način obezbeđivanje nemogućnosti da profitiraju raznorazni uvoznici i svetski proizvođači, koji nisu znali gde da plasiraju proizvode sumnjive bezbednosti.
Naravno da nije odgovaralo i sprečavanje nelojalne konkurencije onima koji su snižavali cene na uštrb bezbednosti proizvoda i naravno da će takvi, donošenjem ovog zakona, biti izbačeni sa tržišta.
Nije im odgovaralo ni ono što će se postići ovim zakonom, pre svega, obezbeđivanje pravne sigurnosti svim učesnicima na tržištu, jer će se sada propisati pravila igre, detaljno postupanje, obaveza kako proizvođača, tako i distributera, u pogledu stavljanja na tržište isključivo bezbednih proizvoda i kontinuirano praćenje bezbednosnih svojstava i rizika.
Naravno, bez ovog zakona i odredbi ovog zakona, gubitak je bio i jeste isključivo na strani potrošača.
I naravno ovde svima nama za nauk treba da budu određena dešavanja i želeo bih da ih navedem, iz ne tako davne prošlosti, rekao bih, incidenata koji još više, svakako, učvršćuju stav o potrebi podrške svih nas Predlogu ovog zakona.
Prisetimo se svi jednog ekstremnog primera, rakije – zozovače, koja je usmrtila nekoliko konzumenata koji su posegnuli za jeftinim užitkom i ovde se već vidi dobar primer onoga o čemu sam malopre govorio, primer niske cene na uštrb bezbednosti koja je bila, nažalost, fatalna po ljude, od kojih sam neke lično poznavao.
Zatim, kao roditelji, prisetimo se i skore pojave dečijih igračaka sa opasnim hemijskim supstancama i svakako mogućnosti dečije igre sa opasnim i dalekosežnim posledicama, koliko smo bili ogorčeni i zabrinuti, pa i nekih sumnjivih kozmetičkih proizvoda itd.
Zbog toga mislim, i moj cenjeni kolega je o tome govorio kao ovlašćeni predstavnik, da ovde treba sada obratiti pažnju na član 29. koji propisuje da ovaj zakon stupa na snagu osam dana od dana objavljivanja, u Službenom glasniku, a počinje sa primenom po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu.
Dugo smo čekali na ovaj zakon. Videli posledice koje su bile usled njegovog nepostojanja, ono što će ovaj zakon doneti i zbog toga, zaista, smatram opravdanim apel poslaničkog kluba Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija, da se još uvek pokuša razmotriti skraćivanje ovog roka.
Na kraju, želeo bih da kažem da, naravno, ono što je uvek bitno, jeste kontrola koja će imati zaista važan i značajan položaj, i tu bih želeo da naznačim potrebu dosledne primene člana 21. Predloga zakona, u kome je propisana dužnost saradnje nadležnih organa u sprovođenju nadzora nad primenom odredbi ovog zakona.
Želim da apelujem da se on u potpunosti i ostvari, uz potpuno zadovoljstvo što je u kaznenim odredbama stavljanje na tržište opasnih ili obmanjujućih proizvoda dobilo tretman privrednog prestupa, sa zaprećenom kaznom od 300 hiljada, odnosno 500 hiljada do tri miliona dinara, što će svakako u ovoj oblasti, koja reguliše ovako osetljivu materiju, imati efekta i doprineti boljoj primeni zakona u praksi, a na taj način i boljoj zaštiti potrošača u tom slučaju.
Naravno da, uvažavajući navedeno, smatram Predlog zakona izuzetno važnim i značajnim, sa jasno preciziranim ciljevima i predlozima odredbi čijim će se sprovođenjem u praksi ti ciljevi i ostvariti i zbog toga će poslanici SPS-JS podržati Predlog ovog zakona.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, dobro jutro.
Možda je ovo dobra prilika da na jedan plastičan način pokažemo kako funkcionišu savremene komunikacione tehnologije u Srbiji. U ovom trenutku gledaoci Drugog programa RTS-a mogu da gledaju dugometražni crtani film, glavni junak je Garfild, a vi, dragi gledaoci koji posmatrate ovaj prenos, vi mislite da sada stojim u Narodnoj skupštini.
Međutim, nisam u Beogradu, u ovo vreme sam već stigao u Čačak i sa svojom porodicom gledam TV prenos, obezbeđujem javnost ove rasprave.
Takođe sam srećan čovek jer znam u ovom trenutku da li je Srbija ušla u finale pesme "Evrovizije", a do početka "Evrovizije" ima još dva sata. Veliko mi je zadovoljstvo što Hudini i gospodin Tijanić mogu da nam priušte, jedini oni na ovom svetu, ovakvo zadovoljstvo.
Ali, da se vratimo u budućnost. DSS smatra da je neophodno doneti zakon o elektronskoj trgovini, ali sigurni smo u to da sa ova 23 člana nećemo regulisati materiju koja je potrebna da se reguliše da bi ova oblast dobro funkcionisala i zaživela u Srbiji.
Mislimo da je ovo oblast u kojoj možemo veoma brzo da napredujemo, za koju nisu potrebna velika materijalna sredstva i da za relativno kratko vreme možemo da napravimo značajan iskorak i veliki napredak.
Na ovaj način i ovim zakonom, koji je, kako smo čuli, prepisan od nekih drugih zemalja koje ga već godinama primenjuju, ali ne vidim da je ovaj zakon dao kod njih neke značajne rezultate, sigurni smo da bez izmene i donošenja nove zakonske regulative ni ovaj zakon neće biti primenjiv u praksi, ali to je još jedan u nizu neprimenjivih zakona o državi Srbiji.
Osvrnuću se na neke ključne probleme koji se pojavljuju u ovom predlogu zakona, a to je, pre svega, član 8. i pitanje neželjene elektronske pošte, odnosno "spama" koji ovaj zakon tretira samo u jednoj rečenici. Nažalost, to je veliki problem u svetu, jer 80% elektronske pošte upravo ide ovim putem. Oblast "spama" jeste jedna kompleksna oblast, koju je potrebno regulisati i pogledati sva uporedna rešenja, kako su to zemlje u kojima je ova tehnologija zaživela odavno regulisale, da vidimo koji su to načini kako provajderi mogu da se kontrolišu prilikom njihovog delovanja, da li postoje crne liste u nekim drugim zemljama i da li mogu da se primene i kod nas i sve ono što može dovesti u zabunu i ljude koji se ne razumeju mnogo u ovu oblast, ali o tim problemima možemo svakodnevno čitati u štampi i pratiti to po medijima, a onda se naši roditelji čude što im deca svašta čitaju na Internetu, što imaju pristup i ponude od različitih ili manijaka, ili ljudi koji se bave prevarama putem Interneta, tako da je to neophodno sprečiti, a mislimo da ovako kako je to predviđeno u jednoj rečenici, to zaista nije moguće.
Mi smo podneli amandman i mislimo da barem nekim podzakonskim aktima ova materija može da bude uređena. To su značajni problemi i nije bezopasno da preko toga tek tako pređemo.
Siguran sam da ovaj zakon neće biti primenljiv i zbog toga što sam očekivao da će zajedno u proceduru doći i zakon o elektronskoj dokumentaciji, jer jedan bez drugog oni u praksi ne daju nikakva rešenja.
Naša ključna zamerka kod ovog zakona jeste na član 15. Predloga zakona, jer ne rešava pitanje tzv. "tajm stempinga". To ste vi u jednom trenutku pomenuli, a i neke kolege koje su danas govorile.
Naime, putem elektronskih komunikacija i tehnologija mogu se zaključiti ugovori, ali ono što je činjenica, niko sa sigurnošću ne može tvrditi kada je sklopljen neki ugovor, jer to prostim vraćanjem vremena na svom računaru možete dovesti uvek u pitanje i osporiti. Praksa u svetu je pokazala da je za to potrebno jedno regulatorno telo nezavisno koje će se baviti tom problematikom i mi smo podneli jedan amandman.
Takođe u većini evropskih zemalja su pošte zadužene za tako nešto, ali potrebna nam je jedna institucija koja će staviti tzv. elektronski pečat koji će potvrditi tačno u kom trenutku se odigrala koja transakcija. Internet naravno omogućava da u jednoj sekundi milioni takvih poslova mogu da se obave.
Ukoliko ne možemo ustanoviti kada se zaista odigrala određena operacija, kada je stigao odgovor na ponudu, to otvara mogućnost raznih zloupotreba u elektronskoj trgovini.
Što se tiče elektronskog sertifikata koji se pominje takođe na jednom mestu u ovom zakonu, smatramo da je nedovoljna primena Zakona o elektronskom potpisu, da tu Srbija može mnogo više da uradi, da cene mogu da se spuste, da tu treba otvoriti konkurenciju, a ne samo jednom provajderu, jednoj instituciji omogućiti da prodaje ove sertifikate. Zaista bih voleo da čujem koji je to broj koji je do sada prodat. Nije dovoljno početi sa primenom nekog zakona, slikati premijera i ministra koji dobijaju tej sertifikat, a da se stvar završi nedaleko od toga.
Gospodine ministre, vi ste u svom izlaganju pomenuli koliki je obrt sredstava putem elektronske trgovine. Mi smo daleko od tih milijardi nažalost. Mi smo daleko i od i ljudi koji se zanimaju za ovu vrstu trgovine preko svojih prijatelja koji recimo žive u Nemačkoj, koriste njihove šifre da mogu da vide šta na E-buy može da se nađe.
Ne želimo da se bavimo na jedan neregularan i nelegalan način. Dajte da tu oblast uredimo. Sigurni smo da ovo možda jeste onako grebanje po površini. Neki početak i možda neka šansa da se ova oblast ozbiljnije uredi, ali bez zakona o elektronskoj dokumentaciji, bez primene Zakona o elektronskom potpisu, zaista ovo će ostati samo pokušaj.
Zato pokušajte da što pre dostavite ovaj zakon o elektronskoj dokumentaciji ili da nekim podzakonskim aktima ozbiljno uredite ovu materiju da ne bi bilo zloupotreba, a da bi mogli da na jednostavan, lak, brz i dosta jeftiniji način komuniciramo sa svim ljudima koji se bave na ovaj način trgovinom i poslovanjem uopšte. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, sigurno da zakon o elektronskoj trgovini kasni izvesno vreme, ali takođe je sigurno da će njegovo donošenje, kao i donošenje sličnih zakona koje su moji prethodnici pominjali, znači zakona iz vrlo široke lepeze jedne oblasti koja se zove elektronsko poslovanje, kompletno urediti ovu oblast.
Godine 2001. EU je u Lisabonu definisala svoju strategiju razvoja informacionog društva, a u cilju da zemlje članice u savremenim uslovima poslovanja očuvaju ekonomski nivo razvoja i omoguće njegov dalji rast. Savet ministara EU je 2003. godine usvojio akcioni plan - Elektronska Evropa 2005, čiji je cilj bio da Evropa do kraja 2005. godine ima moderne javne elektronske servise i povoljno okruženje za razvoj elektronskog poslovanja.
Srbija je kao članica inicijative za elektronsku jugoistočnu Evropu još 2002. godine potpisala Agendu za razvoj informacionog društva.
U ovom dokumentu se predviđa da Srbija kao potpisnik mora da usvoji i politiku i strategiju razvoja informacionog društva, usvoji i implementira pravnu infrastrukturu, što podrazumeva usvajanje više zakona, zakona o telekomunikacijama, Zakona o elektronskom potpisu, zakona o elektronskom poslovanju, zakona o kriminalu na Internetu, zakona o zaštiti elektronske svojine, kao i zakona o elektronskoj trgovini o kome danas govorimo.
Elektronska trgovina podrazumeva korišćenje jedne ili više telekomunikacionih tehnologija u cilju ostvarivanja kontakta ili direktne trgovine sa partnerima, zatim pribavljanje informacija o tržištima, konkurenciji i poslovnim prilikama, kao i kupovinu i prodaju proizvoda, usluga i informacija putem mreže.
U samom početku pod ovim pojmom – elektronska trgovina podrazumevala se elektronska razmena podataka, a danas elektronsku trgovinu čine sledeći modeli elektronskih transakcija: prvi model jeste B2B ili "business to business". Ovaj model se koristi za korišćenje interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.
B2C, elektronske transakcije između firmi i potrošača. To je ono na šta se uglavnom pozivaju i gde naši sugrađani prepoznaju sam pojam elektronske trgovine, a predstavlja trgovačku delatnost koja prodaje proizvode i usluge do krajnjih potrošača posredstvom internet tehnologija.
Zatim, C2C, elektronske transakcije između potrošača. Ovde govorimo o veoma poznatom vidu elektronske trgovine, znači o aukcijama. Zatim, A2A elektronske transakcije između državnih organa, zatim B2A elektronske transakcije između kompanija i državnih organa, kao i C2A elektronske transakcije između potrošača i državnih organa.
Podaci kompanije "Forest research" govore da u prošloj godini u Americi "business to business" i ''E-comerc'' poslovanje između kompanija na veliko preko interneta dostiglo vrednost od preko 70% ukupne trgovine.
Taj procenat je preko 40%, s tim što u ovaj procenat nisu uključeni ostali vidovi veb transakcija. Postavlja se pitanje zašto se kompanije u ovim zemljama, a sve više i kod nas, odlučuju na takav vid plasiranja svoje robe i usluga.
Razlozi su brojni i opravdani. Za početak pojavljivanje na internetu je mnogo jeftinije i mnogo efikasnije od otvaranja klasičnih prodavnica, za čije otvaranje je potrebna fizička lokacija, gomila dozvola, a njen uticaj u najboljem slučaju obuhvata grad u kome se nalazi.
S druge strane, otvaranje internet prodavnica zahteva samo kupovinu hostinga i domena, postavljanje sistema za elektronsko plaćanje, kao i jedan centralizovani magacin odakle će da se isporučuje roba. Dostupnost takve prodavnice je globalna i robu na taj način može kupiti neko na drugom kraju sveta. Jednom rečju, prednosti ovakvog vida trgovine su u smanjenju troškova, bržem poslovanju, većoj konkurentnosti na tržištu, bržem odgovoru potrošača, dostupnosti proizvoda, kao i kupovini iz fotelje. Manji troškovi i ogromno povećanje tržišta jesu prednosti prebacivanja poslovanja na internet.
Postoje i mane koje se odnose na to da još uvek veliki broj ljudi u svetu ne poseduje kreditne kartice koje su obavezan način plaćanja preko interneta. Pored toga, veliki broj kupaca više voli da zaista vide i probaju robu pre nego što je kupe. U ovom trenutku dobitna kombinacija za kompanije je da poseduju i jedan i drugi vid prodaje.
Korišćenjem informacionih tehnologija oblast marketinga je veoma unapređenja. Učešćem u diskusionim grupama interneta, službenici marketinga mogu dobiti korisna saznanja o zahtevima i potrebama kupaca. Službenici preduzeća mogu da posete veb lokacije konkurencije i na taj način se upoznaju sa karakteristikama njihove ponude, sagledaju njihovu strategiju i uslove prodaje i o tome obaveste odsek za razvoj proizvoda i usluga.
Na osnovu ovih informacija pomenuti odsek za razvoj proizvoda i usluga razvija novi proizvod ili modifikuje postojeći. Nakon toga, odsek za marketing uvodi i plasira ponudu novog ili modifikovanog proizvoda na tržište posredstvom veb lokacije preduzeća.
I na kraju, učešćem u diskusionim grupama na internetu službenici marketinga ostvaruju podršku za realizovane ponude.
Logično je pitanje koje se nameće u ovom trenutku, u kom stadijumu je elektronska trgovina u Srbiji? Kao što je rekao jedan prethodnik, krajem 2000. godine u domaćoj javnosti su predstavljana dva veoma važna istraživanja iz oblasti primene interneta u Srbiji.
Republički zavod za statistiku je predstavio istraživanje na temu upotrebe informatičko-komunikacijskih tehnologija u Srbiji za 2008. godinu, a kompanija "E-target" je pustila informaciju za istraživanja Opservera koja se odnose na korišćenje interneta u svrhe elektronske kupovine.
Interesantno je da se Srbija prvi put našla u istraživanju Opservera kao jedina zemlja iz bivše Jugoslavije. Istraživanja govore da preko dva miliona stanovnika Srbije koristi internet ili oko 35,6%. Zatim, da milion i 250.000 korisnika je na internetu u Srbiji svaki dan ili skoro svaki dan.
Zatim, da 7% stanovnika Srbije kupuje preko interneta, 6,3% je naručilo robu ili usluge u poslednja tri meseca, a u 2007. godini oko 137 miliona evra postignut je promet od elektronske trgovine.
Projekcija obima elektronske trgovine u 2010. godini za Srbiju je oko 346 miliona evra. Zatim, 60,4% korisnika interneta traži informacije o robama i uslugama preko interneta. Na kraju, 20% korisnika interneta čita blogove, a 7,2% ih kreira ili održava.
Analizirajući podatke i upoređujući ih sa podacima koji se odnose na ostalih 13 zemalja iz Opserverovog istraživanja, zaključujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi i da implementacija pravne infrastrukture, u ovom slučaju zakona o elektronskoj trgovini, predstavlja samo jedan neophodan korak kako bi ovaj vid trgovine doživeo svoj razvoj.
Smatra se da je elektronsko poslovanje zaživelo u praksi tek kada se formira dovoljno velika masa korisnika koja može da promeni način na koji se posluje i način na koji radi javna administracija. Ovo podrazumeva kako fizičku raspoloživost dovoljno jake telekomunikacione infrastrukture, tako i troškove pristupa koji su prihvatljivi i manjim kompanijama i pojedincima. Važan aspekt jeste i podjednaka raspoloživost kvalitetnih usluga u svim delovima zemlje, znači, decentralizacija i u ovom obliku.
U cilju stvaranja okvira za elektronsko poslovanje, neophodno je obezbediti širokopojasni internet koji će olakšati elektronsko poslovanje, dok će elektronsko poslovanje stvoriti elektronske sadržaje koji će stimulisati zahteve za širokopojasnim vezama.
Ohrabrujuće je što resorno ministarstvo, Ministarstvo telekomunikacije i informatičkog društva, preduzima konkretne korake za obezbeđenje kvalitetnijeg interneta.
Takođe, bitan uslov je rad na povećanju poverenja u ovakav vid trgovine u saradnji sa udruženjima potrošača i privredom. Poreska politika takođe može da podstakne ili da uspori razvoj. Principi oporezovanja koji bi trebalo da budu primenjeni na elektronskoj trgovini su neutralnost, efikasnost, izvesnost, jednostavnost, delotvornost, pravičnost i fleksibilnost.
Carina i transport, kao što je govorio gospodin Milosavljević, imaju ključnu ulogu u razvoju sigurnog okvira za elektronsko poslovanje i za svaku pohvalu su sve inicijative koje je resorno ministarstvo preduzelo u prethodnom periodu.
U proteklom periodu jedan od ograničavajućih faktora za razvoj i-komerca je svakako bio sistem elektronskog plaćanja. Tek sa pojavom ozbiljnih, i naglašavam, sigurnih sistema naplate, počinje razvoj ove oblasti.
Usvajanje ovog zakona, potpuna implementacija Zakona o elektronskom potpisu, kao i evidentne aktivnosti resornih ministarstava daju nam za pravo da očekujemo da vreme elektronske trgovine u Srbiji tek dolazi.
Međutim, u narednom periodu posebnu pažnju treba posvetiti elektronskom poslovanju kao širem pojmu od pojma elektronska trgovina. Neophodno je iskoristiti sve prednosti informatičkih i telekomunikacionih tehnologija, kako bi se olakšalo rešenje svakodnevnih potreba i privrednika i pojedinaca. Jedan od pozitivnih primera je svakako uvođenje jednošalterskog sistema registracije preduzeća, koji će omogućiti da se preduzeće registruje na jednom mestu za veoma kratko vreme. Ovo je omogućeno elektronskom vezom, Agencijom za privredne registre, Poreskom upravom, Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje i Fondom PIO.
Obavezu da se u svakodnevni život i posao implementira elektronsko poslovanje imaju svi, pa i Narodna skupština. Koristim ovu priliku da ukažem da je neophodno da se narodnim poslanicima omogući da hrpe materijala u papirnoj formi konačno možemo dobijati i u elektronskoj formi. Siguran sam da je to mišljenje većine poslanika, a o uštedi i efikasnosti suvišno je govoriti.
Na kraju, moram da podsetim da je ulaganje u informacione tehnologije nije trošak, već investicija koja se veoma brzo vraća. U danu za glasanje G17 će podržati ove zakone.