Najpre, nije trebalo da date gospodinu Martinoviću reč. On nije imao pravo da dobije reč po bilo kom osnovu po Poslovniku, ali, dobro, ako ste tako pomno odlučili, neka vam bude.

Diskreciono pravo na repliku opredeljuje predsedavajući, a vi ste rekli da gospodin Martinović ne govori istinu.

On je izazvao repliku, draga moja gospođo.
(Predsednik: Izvolite, nastavite.)
Nije teško pročitati Poslovnik. Gospođa Čomić može da vam da savet.
Dakle, vi ste slušali neke koji su pozivali da se ide u Krajinu, pa i Vojislava Šešelja. Ja sam u Krajinu išao, gospodine Martinoviću, možda u mesto vašeg porekla. Optužen sam da sam činio ratne zločine od ljudi koji ne žele dobro onima koji bi sebe da žrtvuju da Srbiji bude bolje.
Vi vrlo dobro znate da ste pogrešili i da je strah od gubitka mandata bio veliki. Bolje da ste ga izgubili pre šest meseci, nego što ćete ga izgubiti za neki mesec, pa ga više nikada nećete osvojiti. Ljudi u životu stoje pred raskrsnicom i odluče hoće li levo ili desno.
Sve vas poštujem. Vi ste samo načinili loš izbor kada je trebalo da se bira i kada ste mogli da birate. Sada više ne možete da birate.
Sada imate naredbodavca. Dok je naređivao da skačete i lomite klupe, lomili ste klupe. Kada je naredio da ćutite, sada ćutite. Sada ste fini. Mislite da se tako osvajaju glasovi, da ličite na Naprednjake? Trebaće vam mnogo više rada, ali mi je drago da se upristojila Skupština i da ste vi postali fini, kao dobro podšišane i okupane mace. Sada dobro slušate predsednika. Drago mi je.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je značajno što je zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja danas na dnevnom redu, što je prilika da se vratimo na dnevni red.
Zašto smatram da je važno što je ovaj zakon na dnevnom redu, uprkos njegovim manjkavostima i nedostacima na koje su ukazivale moje prethodne, uvažene kolege narodni poslanici, a čuli smo i od predlagača spremnost da se kroz amandmane i mišljenja odbora ovaj tekst ponuđenog zakona popravi na neki način?
Ukazaću na drugu dimenziju značaja ovog predloga zakona. Po mom mišljenju, on je važan zbog jednog veoma značajnog segmenta, a tiče se toga što smo svi svedoci poslednjih godina da se Srbija, izgleda, stidi što je bila na strani pobednica u Drugom svetskom ratu, koji je vođen protiv fašizma i nacizma.
Zašto to kažem? Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, ovaj značajni datum, država Srbija, državni mediji, ugledni dnevni listovi i časopisi, nekako stidljivo su obeležili. Više se govori o Danu Evrope, nego o Danu pobede nad fašizmom.
Dame i gospodo, svako ko zna matematiku i malo nešto od istorije zna da je 9. maj 1945. godine došao pre nego neki 9. maj pedesetih ili šezdesetih godina.
Prema tome, 9. maj jeste, pre svega, dan pobede nad fašizmom. Da stanje bude još gore, prisustvujemo ne samo pokušajima da se rehabilituju saradnici okupatora, nego se, čak, oni koji su služili fašizmu proglašavaju, možete zamisliti, žrtvama.
Tamo, podsećam, pre svega, zbog građana Srbije, gde je došlo do radikalnog raskida sa fašističkim periodom sopstvene istorije, šanse za obnovu fašističkih pojavnih oblika su manje, ali tamo gde takvog raskida i osude nema, ili to nije jasno urađeno, rađaju se razni pokušaji, ako ne opravdavanja fašizma i njegovih pojavnih oblika, ono bar njegove relativizacije.
Kod nas u Srbiji je, izgleda, dovoljno da je neko stradao od komunista, automatski mu se priznaje status žrtve, iako je bio osvedočeni, ili dokazani učesnik. Saradnici fašista proglašavaju se antifašistima. Takav ambijent je umnogome doprineo onome što je danas tema dnevnog reda Narodne skupštine, a to su pojave fašističkih, neofašističkih, neonacističkih grafita, simbola, natpisa, ideja grupa, nekih delovanja i sajtova.
Greše, čini mi se, uzeću sebi za pravo, pojedini poslanici, koji su u prepodnevnoj, popodnevoj raspravi govorili da, ukoliko govorimo o temi s aspekta da takvih pojava nema u Srbiji, da toga nema.
Nažalost, bežanjem i sakrivanjem pod tepih nečega što se dešava u manjem obliku, nećemo rešiti problem, niti ćemo ubediti građane, ni svet, da tako nešto ne postoji u Srbiji. Nije sramota reći da te pojave i pojavni oblici postoje u Srbiji, kao što postoje i u drugim savremenim demokratskim zemljama. Upravo zbog toga, je, čini mi se, jedan ovakav zakon potreban. Naprosto, pitanje je kako možemo sprečiti dalje jačanje ovakvih retrogradnih ideja?
Predlog zakona o kome danas raspravljamo, sam po sebi, nije dovoljan. Mislim da to svi znamo i da ćemo se svi s tim složiti. Moramo preciznije regulisati i oštrije nego do sada sankcionisati profašističke i pronacističke delatnosti u našoj sredini, o čemu je dosta dobro govorio profesor Žarko Korać.
Svi znamo koje su to organizacije, koji su to pojavni oblici u našem društvu takvih i tih aktivnosti. To je posebno važno, zato što su ovakve aktivnosti protivne i nečemu u šta se najčešće svi zaklinjemo, a to je Ustav Republike Srbije, zato što ovakve aktivnosti, od strane ovakvih organizacija, izazivaju i podstiču neravnopravnost, mržnju, netrpeljivost na rasnoj, verskoj, nacionalnoj i polnoj pripadnosti, zato što su ovakve aktivnosti usmerene ka drugačijim svojstvima i opredeljenju građana.
Nama, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ništa neće vredeti ni donošenje ovakvih ili sličnih zakona ukoliko istovremeno, u svim segmentima našeg društva, ne stvorimo odgovarajuću političku klimu, koja će svako ispoljavanje neonacizma i profašizma doživljavati kao nešto što je našoj sredini neprimereno i nepodobno, ako u svim institucijama našega društva, u svim institucijama države Srbije, svestrano ne razvijamo svest o opasnosti i pošasti fašizma i nacizma i njihovih pojavnih oblika.
Zato moramo, više nego do sada, ne samo adekvatno sankcionisati, nego, još više, odgovarajućim društvenim ocenama podvrgnuti sve ove pojavne oblike, bez obzira na to da li je reč o organizovanim manifestacijama, izdavaštvu ili bilo kom drugom obliku tog delovanja. Ako imamo praksu blagonaklonog odnosa prema idejama ugrađenim u programe javnog delovanja neonacističkih, neofašističkih organizacija i grupacija, koje je često, nažalost, složićete se sa mnom, uvijeno u priče o poštovanju ljudskih prava, sloboda i tzv. neprihvatanja cenzure govora, onda je to, po mom skromnom mišljenju samo znak pritajene solidarnosti s onima koji ovo rade.
Nije demokratski prećutkivati, tolerisati, ili, čak, opravdavati, podržavati ugrožavanje tuđih sloboda, zloupotrebljavati javnu reč i nasrtaje na ustavne principe, a to se, u ime navodnih prava i sloboda zastupnika najmračnijih ideja i zlodela u istoriji čovečanstva, često čini.
Na samom kraju, daću dva primera. Jedan je iz Nemačke, drugi iz Francuske. U Nemačkoj, pet godina zatvora dobija onaj ko huška protiv delova stanovništva ili poziva na nasilje protiv njih, tri godine zatvora za onoga ko vređa dostojanstvo žrtava, odobrava ili negira fašistička zlodela. U Francuskoj je predsednik ''Nacionalnog fronta'' Žan Mari Lepen više puta proglašavan, odnosno, pravosnažno osuđivan zbog rasističkih i nacističkih tvrdnji. U jednoj od beogradskih opština, taj gospodin je proglašen za počasnog građanina. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine Omeroviću. Narodni poslanik Saša Dujović ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja je apsolutno potreban Republici Srbiji. Potreban je u onom obliku kako to, u stvari, definiše član 1. ovoga zakona i sa čime se mi, u principu, slažemo. Sve dalje, posle tog člana 1, predstavlja problem. Krenuću redom.
U članu 2. stav 3. jasno dolazimo na prvi problem, a to je da bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova, suprotno svim krivičnim zakonima, suprotno Ustavu. Ovo treba da rade sudovi.
Član 3. jasno kaže i poistovećuje nacionalizam sa fašizmom. Mi se s tim ne slažemo. Biti nacionalista, biti srpski nacionalista, za mene je pozitivna stvar, voleti svoju zemlju i biti njoj odan, za nju ginuti, boriti se kad treba, i to ne treba sakrivati. Poistovećivati srpskog nacionalistu i fašistu za mene je uvreda i smatram da predlagač o tome nije vodio računa kada je ovo predlagao.
Član 4. je član koji mene, lično, najviše pogađa, a i sve moje kolege koji su branili srpski narod preko Drine, branili KiM i borili se od 1991. do 1999. godine.
Imamo prilike ovih dana, ili unazad nekoliko godina, da vidimo da mnogi naši sunarodnici koji se vrate u Hrvatsku budu na određenim poternicama hrvatskih sudova. Mnogima od njih se, naravno, ne dokaže nikakva krivica i oni su oslobođeni, međutim, protiv njih se vode tzv. optužnički procesi. Samo po sebi, to ih diskredituje po ovom članu zakona, jer im se zabranjuje okupljanje u raznorazna udruženja kojima bi pokušali da zaštite svoja prava.
Postavlja se pitanje i određenih optuženih koji nisu dočekali da im se presudi ili da im se povuče optužnica, već su preminuli u Haškom tribunalu kao optuženi. Član 4. ovog predloga zakona ih stavlja na stub srama. Mislim da to treba da se izbaci i mi ćemo na tome insistirati.
Član 5. pojačava dejstvo ovoga predloga zakona i uvodi još dve novine, a to je drukčije političko i lično opredeljenje. Otvara jedan veliki problem, a to je da, zbog drugačijeg političkog stava, može da se zabrani određena politička organizacija, stanka, partija ili pokret.
Po članu 5. Ustava Srbije, jasno je definisano da to nije moguće. Naravno, postoje krivični zakoni koji regulišu kako se zabranjuju određene političke partije ili šta se radi s ljudima koji imaju lična opredeljenja koja su protivna Ustavu.
U članu 6. Predloga ovog zakona dolazimo do novih termina, o kojima su prethodno kolege govorile. U stavu 2. je predviđeno da se u propagandni materijal ubrajaju i muzički spotovi, parole itd. Ako prihvatimo član 3. ovog predloga zakona, pa nacionalizam, tj. srpski nacionalizam posmatramo kao zabranjenu stvar, samim tim, svaku srpsku patriotsku i rodoljubivu pesmu smatraćemo nacionalističkom i biće zabranjena.
S tim se ne slažem. Pretpostavljam da će, ono što je najavljeno ovde, narednih dana ovaj zakon biti dorađen i prepravljen i da će Srbija dobiti ono što joj treba, a to je zakon o zabrani fašizma i neonacizma, te svrstati Srbiju tamo gde joj je mesto. Ona će imati zabranu fašizma, kao što je uvek imala zabranu fašizma, jer u Srbiji fašisti ne postoje i nikada nisu ni postojali.
Iskreno se nadam da će predlagač zakona preduzeti određene mere i da ćemo imati priliku da za ovaj zakon, u izmenjenom obliku, glasamo. Ukoliko do toga ne dođe, kao što su rekli moji prethodnici iz Poslaničkog kluba, verovatno ga nećemo podržati.

Zahvaljujem. Gospodin Miloš Aligrudić, imate još 10 minuta. Izvolite.

Hvala, gospođo predsednice. U prvom delu izlaganja sam istakao neke momente vezane za pravnu strukturu ovog propisa. Zarad javnosti, dodao bih još neke činjenice vezane za samu pravnu strukturu ovog propisa.
Ponavljam još jednom, ono što ga čini nemogućim, to je upravo način na koji je napisan, izuzetno loš pravnički način, brkanje pojmova u samom zakonu, uvođenje nekih kategorija, nekih novina koje ne samo da ne mogu biti u odnosu specijaliteta prema drugim opštim odredbama koje regulišu neku materiju, nego se direktno kose s njima, bez ikakvog rešenja kako se taj specijalni odnos primenjuje.
Da bih bio jasan, narodski ću probati da objasnim. Zakon o društvenim organizacijama i udruženjima, koji je sada važeći zakon u Republici Srbiji, vladajuća koalicija je povukla i nije predložila donošenje novog zakona, pre neki mesec, pa tako nemamo novi zakon u toj oblasti.
Osim što ima anahrone pojmove i što pripada jednom ranijem periodu života, u kome smo svi ranije živeli, osnovni pravni postulati u tom zakonu su, u suštini, nepromenljivi i od njih bi se sastojali novi zakoni o udruženjima građana.
Taj zakon govori o tome na koji način će se jedno registrovano udruženje građana izbrisati iz registra, odnosno koje se neće upisati, odnosno čiji će se rad zabraniti. Tamo je taksativno navedeno koji su to razlozi.
Taj jedan anahroni razlog se ticao socijalističkog samoupravnog društva itd., to se ne da primeniti, jer nije u skladu s Ustavom Republike Srbije. Postoje drugi elementi, kao što je narušavanje ustavnog poretka, sloboda i prava čoveka i građanina, kao što je izazivanje rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti, kao što je vređanje javnog morala i tome slično.
Taj zakon govori o proceduri kako se iz registra briše jedna takva, već registrovana organizacija. Kao jedan od razloga za brisanje se navodi udruživanje te organizacije s nekim drugim koje imaju takva obeležja, ili s nekakvim drugim međunarodnim organizacijama tog tipa. Pored toga, postoji Zakon o političkim strankama, koji utvrđuje proceduru iz Registra političkih stranaka, a koju vrši Ustavni sud; razrađena je detaljna procedura kako se to čini.
Ovaj predlog zakona, sem brisanja pojedinih organizacija koje su prethodno bile upisane u registar, od sankcija, sadrži samo prekršajne odredbe, pri čemu se vidi nivo zaštite, ili stepen zaštite koji se ovim zakonom preduzima, a koji je daleko ispod nivoa Krivičnog zakonika.
Ovde se kaže, ponavljam još jednom, ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokaže sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Šta se dešava s onima koji ne pokazuju sklonost prema udruženju? Šta je s onima koji se tako ponašaju? Ni reči o tome. Oni koji pokazuju sklonost ka udruženju, biće brisani po sili zakona. Šta znači brisanje po sili zakona?
To znači sledeće, da se za brisanje jedne organizacije, udruženja, po sili zakona, ovde ne stoji – političke stranke, mada pretpostavljam, iz duha ovog propisa proističe da se misli i na tu vrstu političkog udruženja, zakonodavac, tj. predlagač zakona mora da predvidi taksativno uslove koji se moraju ispuniti, koje onda organ koji odlučuje o brisanju samo konstatuje, shvatajući da su se uslovi stekli, i dolazi do brisanja i ono nije arbitrarno. Ne može doći ni do kakve arbitrarnosti u toj odluci.
Ako kažete da je nečija sklonost ka nečemu, a što je ovde nazvano neonacizam, kasnije, u tekstu, neonacionalizam, pa dolazi do opšte zbrke pojmova, ne zna se o čemu se radi, ako je to uslov za brisanje, i to tako što će ministar unutrašnjih poslova doneti pravilnik, propisati, a ne vidi se na koji način će se to brisanje uopšte vršiti, po kom propisu, šta je referenca za postupanje? Ko je nadležni organ koji vrši brisanje? Kako to Registar radi? Po čijoj inicijativi? Hoćemo li reći da će ministar unutrašnjih poslova da to propisuje, podzakonskim aktom?
Evo, to vam je još jedan dokaz koliko je ovo što ste napisali krajnje smešno, a, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege, niko od nas, rekao sam na početku, neće reći da ne treba zaštititi društvo od zametka, a kamoli čega drugog od fašističkih ili nacističkih ideja. To je nešto najpogubnije što je svet video u 20. veku.
Nemački nacizam, nemački oblik fašizma, tj. nacionalsocijalizam, za razliku od italijanskog fašizma, ili kasnije španskog, imao je jedno stravično obeležje i prema tom stravičnom rasističkom obeležju, koji ima za cilj da potre postojanje jednog čitavog naroda, zapravo, pravimo i meru odnosa prema toj pojavi. Verovatno bi komunizam, kao totalitarna ideologija, bio u istoj ravni s nacizmom i da je taj režim imao jednu ovakvu komponentu i da je postojao samo italijanski ili španski fašizam, a ne nemački fašizam, verovatno bi komunizam bio u istoj ravni s njima.
Jednostavno, ovde nije pitanje da li treba da sprečavamo takvu pojavu. To je sigurno tačno.
Ako svesno, namerno, kao što sam rekao, zarad političkog egzibicionizma, predlažemo ovakav zakon, koji pravnički nema nikakvog smisla, čije se odredbe ne mogu u praksi primeniti, jer vidite već na onom primeru koji sam vam dao, neće se znati bez odluke Administrativnog odbora ili autentičnog tumačenja Zakonodavnog odbora i Skupštine Srbije ko će da primeni i na koji način ovu odredbu. Kako mislite da na ovaj način vodimo uspešnu borbu protiv takvih pojava? Iz ovog proističe logičan zaključak. Zato smo optužili predlagača da je ovo čist političi egzibicionizam, jer da se htelo nešto ozbiljno, uradilo bi se na drugi način.
Ono što smo zamerili predsednici Parlamenta, što sam danas već rekao, ponoviću zbog javnosti, jeste da je neshvatljivo da nam se, na naše poslaničko pitanje od pre skoro dve nedelje, da onakvo objašnjenje o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, koji treba da pomogne nesrećnoj Vladi, koja je nesposobna da radi bilo šta u ovoj državi, da makar zaduženje prema MMF-u, od onih tri milijarde planiranih, bude u skladu sa zakonom.
Napravili smo Predlog izmene i dopune Zakona veoma korektno, na koji ne može postojati nijedna primedba, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine. Tada je obrazloženje bilo, koje mogu formalno da uvažim, da nije stiglo mišljenje Vlade Republike Srbije, da su zakoni veoma važni po svojoj sadržini i da nije korektno predložiti ih za stavljanje na dnevni red dok to mišljenje ne stigne.
Mi danas na dnevnom redu imamo predlog grupe poslanika, u tom smislu jednakog ranga kao što su i ovi predlozi o kojima govorim, koji je pravnički potpuno besmislen na koji nije stiglo nikada nikakvo mišljenje Vlade. Danas se o njemu raspravlja i ozbiljno troši vreme građana Srbije na nešto što nije dovoljno utemeljeno. Narodni poslanici, pokušavajući da ne upadnu u zamku grupe poslanika koja je ovaj predlog podnela – da će svako protivljenje ovom zakonu, zapravo, biti zalaganje za fašizam ili neonacizam, onda bojažljivo kažu kako je ideja fenomenalna, sa čime se slažem, kako je motivacija sjajna, kako je esencija koncentrisana u članu 1. Eto, ako se taj zakon bude izmenio, onda će biti prihvatljiv i može da se glasa za njega.
Dame i gospodo narodni poslanici, da bismo ovaj zakon izmenili, sem tog nesrećnog člana 1, morali bismo da sednemo i da ga napišemo iz početka i ne bi mogao da sadrži svega 10 članova. Tu bi morale da budu odredbe koje razrađuju do kraja institute koji su ovde navedeni. Taj zakon bi morao da ima tridesetak i nešto članova i morao bi da se piše drugačijim jezikom iz početka. Ako to skupštinski odbor, kroz amandmane, može da postigne, svaka čast, ali tehnički je to nemoguće.
Zato mislim da treba pošteno i otvoreno reći našim kolegama koji su ovaj zakon podneli – u redu, ako je namera bila časna, ako sam pogrešio u svojoj političkoj proceni prema vama, s obzirom na sve dosadašnje političke čarke koje su bile s vaše strane lansirane, pa sam možda reagovao preterano, ali i dalje ostaje to da je ovo što ste podneli neprihvatljivo za pravni sistem Srbije, čak i da ste imali najpošteniju i najbolju nameru.
Ne vidim nijedno drugo rešenje, nijedan drugi izlaz iz ovoga, ako želimo da budemo određeni prema ovoj materiji, osim da Vlada Republike Srbije ili veća grupa predstavnika političkih stanaka u Parlamentu napišu jednu korektnu normu pretočenu u predlog zakona, pa da o tome Skupština raspravlja. Verujte mi, s obzirom na sve ono što sam ranije pomenuo, sve mi se čini da Skupština ima mnogo preča posla. Hvala.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja načelnog pretresa, pitam – da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika?
Gospodin Željko Tomić, ima još dva minuta. Izvolite.