Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, narodni poslanik Vlatko Ratković, predsednik Odbora, želi reč? (Ne)

Da li izvestilac Odbora za pravosuđe i upravu, narodni poslanik Boško Ristić, predsednik Odbora, želi reč? (Ne)

Da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa? (Da)

U elektronskom sistemu postoje dve prijave za sada, narodni poslanik Tomislav Nikolić, predsednik Poslaničke grupe Napred Srbijo, pa narodni poslanici Milisav Petronijević, Aleksandar Martinović i Željko Tomić.

Molim vas da samo jedanput pritisnete prekidač pred vama, jer je to način da elektronski sistem obeleži vašu želju za reč i da ostanete registrovani.

Gledam u ekran, žao mi je što nema nikog da gleda pored mene, ali to je ono što piše na ekranu. Molim vas samo da se prijavite, dobićete reč.

Ako pritisnete taster drugi put, u želji da dobijete reč, onda ste se isključili sa liste samostalno. Ako pritisnete taster kada vam prozivam ime, opet ste se isključili s liste. Dakle, ne umem jednostavnije da kažem, taster pred vama se pritisne jednom.

Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, veoma je zanimljiva situacija u kojoj je vladajuća većina odlučila da po hitnom postupku u proceduru stavi jedan besmislen zakon, kojim se Srbija, tobož, opredeljuje kako nije fašistička i nacistička država, kako će kažnjavati svaki pojavni oblik takvog simbola, istupa, kao da je to ikada u Srbiji bio problem, kao da je Srbija ikada imala jednog pojedinca kojeg je mogla da, po postojećem pozitivnom zakonodavstvu, osudi za bilo koji postupak za koji bi sudija mogao da utvrdi da je nacistički ili fašistički, kao da je Srbija država u kojoj je to nastalo, negovano, razvijeno, kao da smo mi Srbi, a i drugi građani Srbije, narod koji bi da nekog proganja po rasnoj, verskoj i svim drugim osnovama, kao da smo mi započinjali svetske ratove, u želji da drugima dokažemo svoju supremaciju, nadmoć, svoju religiju, svoju državu, svoju rasu.
Došli smo do toga da ova skupština ne može da usvoji više nijedan dnevni red ukoliko ne ispuni ucene pojedinih malih grupacija, kojima je cilj da u dnevni red ulaze tačke koje bi mogle da opterećuju Srbiju, da prekreću tas na drugu stranu, da označe Srbiju kao državu koja još uvek nije raščistila s nekim svojim problemima i još uvek se nije približila demokratskim državama, kakva je, na primer, Nemačka, u kojoj postoji na desetine nacističkih pokreta, u kojoj postoje dve parlamentarne stranke koje ih podržavaju, Nemačka u kojoj ti pokreti imaju potpuno legalne poslove, zapošljavaju sve svoje članove, imaju potpunu slobodu manifestovanja onoga što rade, a mi kažemo da je to obrazac za demokratiju koju želimo da uvedemo u Srbiju.
Dakle, da se malo više bavite kalemarstvom, znali biste da jabuka na krušku ne može da se nakalemi. Na Srbiju, na građane Srbije, na Srbe, posebno, ne možete da nakalemite fašizam i nacizam, makar koliko to želeli. Druga je priča ako vi suprotstavljanje svojoj grupi nazovete fašizmom. Ali, podsećam vas, onda, da ste i vi suprotstavljeni drugim grupama.
Vidim, prvi potpisnik je gospodin Čanak, onaj koji je psovao majku srpsku jednoj tabli koja označava jednu televiziju u Srbiji, gazio je nogama i psovao majku srpsku. Šta li je on? Hoće li njega neki zakon da potkači ikada u životu, ili on izmišlja zakone kojima će Srbija da dolazi na dnevni red u Savetu Evrope i drugim institucijama u kojima jedva čekaju jedan jedini, pojedinačni slučaj, da bi od toga napravili u Srbiji pravilo.
Ovaj zakon je ušao u dnevni red bez mišljenja Vlade. Izvinite, gospodo koja vodite Narodnu skupštinu, kada smo vam važne zakone predlagali, neki još uvek stoje u proceduri, odgovor predsednika Skupštine bio je – nema mišljenja Vlade. Na primer, zakon o prenošenju nadležnosti na AP Vojvodinu, koji je podnela grupa poslanika, ne može da uđe u proceduru zato što nema mišljenja Vlade. Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani i upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja ulazi u dnevni red, zato što ćete vi odbiti da glasate za dnevni red u celini, zato što nećete doći na sednicu kada bude dan za glasanje, zato što vi vodite ovu narodnu skupštinu Republike Srbije. Vas ima ovde petoro upisanih, još da vam dodam četvoro-petoro, i to je sve. To je vlast nad Srbijom. To je marš nad Srbijom.
Šta li je sledeće? Šta ćete predložiti za sledeći dnevni red, a ovi iz vladajuće većine će to morati da usvoje? Čudi me da noćas negde nije osvanuo nacrtan jedan kukasti krst i da ga nisu slikale sve kamere svetskih televizija, a da neko od vas kaže gde će biti, u koliko sati, da dođu da ga snime.
Malo bih više voleo zemlju u kojoj živim. Malo bih je više cenio, posebno kada sam narodni poslanik. U toj zemlji, koliko god da ste se trudili danas, obrazlažući Predlog zakona, niste pronašli nijedan jedini slučaj. Nego, da se mi unapred obezbedimo da se to slučajno ne desi.
Šta će sada, da po vašarima hapse ljude koji nose Mladićeve majice i prodaju nekakve njegove značke? U koju kategoriju demokrata da svrstam vas koji kažete da je zabranjeno nositi obeležja sa likom onoga ko je optužen? Šta ste to vi? Koje, i to univerzalno, svetsko pravo sprovodite kada je za vas optuženi čovek diskriminisani čovek? Šta će biti ako protiv vas podnesem privatnu krivičnu prijavu? Možda neće smeti vaše ime da se spomene u Skupštini, jer, tobož, pokrenuta je istraga protiv vas. Možda ćete da budete osuđeni, ili već znate da će svaki Srbin u Haškom tribunalu da bude osuđen, pa hajde unapred da zabranimo, da slučajno neko ne pomene njihovo ime ili negde ne koristi njihov lik.
Ovo je besmislen zakon. Možda ćete da ga uperite protiv nekih organizacija s kojima ste u latentnom ili u konstantnom sukobu. Sami ste jedni drugima napravili sukob, ali pogledajte, to su sukobi ideologija. To nije sukob demokratije sa fašizmom. To je sukob dveju suprotstavljenih ideologija, koje bi umnogome mogle da budu, ako jedna bude zabranjena, da bude i druga.
Od 5. oktobra, naovamo, da li je na delu bila demokratija ili fašizam? Gde su socijalisti? Oterano je 60.000 ljudi s posla. Gde su bila njihova prava tada? Šta su oni? Ekstremna desnica. Ko ih je proglasio za fašiste, pa su im bila zabranjena sva prava u Srbiji? Ko je tada određivao šta je demokratija? Krizni štabovi.
Da li ste bili u nekom kriznom štabu, gospođo, jeste li to naučili tamo? Niko nije smeo da vam se suprotstavi. Niko nije smeo glas da digne. Redovni profesori danas više nisu redovni profesori. Vi ni izbore za zvanje redovnog profesora niste priznavali ako niste učestvovali u tome.
Sada idete dalje. Sada vam se nešto ne pruža prilika da kaznite. Hajde, prvo, da pobijemo ove u Hagu, pa onda ove koji njih veličaju, pa da dođemo tako do poslednjeg vojnika koji je ikada branio Srbiju, jer on je fašista, on je nacista. Branio je svoju kuću, branio je KiM, branio je u Kninu, branio je gde je stigao, gde mu je bila kuća. Kao da je on kriv što mu kuća nije u Novom Sadu.
Šta je bio prvi genocid u Evropi? Streljanje u mom Kragujevcu. Šta je bio drugi? Šajkaš. Zaboravljate. Kakvi neonacisti? Još imate žive naciste koji su nas ubijali i svašta nam činili. Da li je fašizam smanjivanje broja žrtava u Jasenovcu? Da li je fašizam povećavanje broja žrtava u Srebrenici? Samo kako vama odgovara, vama, vladajućoj većini.
Mislio sam da će neko da ustane i kaže – to ne može da uđe u dnevni red. Mi nismo taj narod. Oni što su to radili od starog Rima do danas neka donose takve zakone. Neka proganjaju one koji se time bave. Sam ću da vam navedem mejlove, brojeve telefona i adrese takvih organizacija u toj razvijenoj, demokratskoj Evropi, na koju se pozivate. Čak i kada demonstriraju, označe im ulice kojima mogu da prođu, opkole ih policijom i oni demonstriraju, nose svoje simbole.
Hoćete li naći ijednu budalu u Srbiji da nosi kukasti krst? Nećete. Šta to zabranjujete? Zabranite nam da pijemo krv, jer možda ćemo biti vampiri jednog dana. Postoje stvari koje se uopšte ne zabranjuju. Zabranjeno je izazivanje rasne, verske i drugih oblika netrpeljivosti, zabranjeno je da ukidate ljudima ljudska prava, pa tu sve možete da podvedete. Kud nas nađoste u fašizmu i nacizmu? Zaista me je sramota da sedim s nekim ljudima u ovoj skupštini.
Zar vi uopšte ne cenite svoju državu i narod? Po čijoj je ovo direktivi rađeno? Vi iz vladajuće većine, lepo, trese se država, raspada se država, a danas ćemo da raspravljamo o zakonu o nacistima i fašistima u Srbiji. Što ne pričamo o sirotinji? Što ne pričamo o nezaposlenima? Što ne pričamo o pljačkama fabrika, nego ćemo o nacistima i o fašistima? Nas 250 da se skupi, zato što vas petoro, koji nemate druga posla, dokoni ste, predlažete zakone o kojima moramo da raspravljamo.
Ne bih ni ušao u salu, nego neko mora da podigne glas protiv ovoga. Gde nas to slikate kao ljude koji proganjaju druge ljude? Kako se zove taj građanin Srbije koji je drugog proganjao zato što je druge rase, vere, političkog opredeljenja?
Pre mesec dana, zabrana polne diskriminacije, danas zabrana nacizma. Kada budu sabirali po Evropi koje smo zakone usvajali, uhvatiće se za glavu. Zabranite da jedemo živo ljudsko meso, jer mora da se obari, ispeče, da ne bi bilo neke infekcije.
Stvarno ste preterali, ljudi! „Selo gori a baba se češlja“, kao da svi gledate tu seriju. Ako nema prečeg posla, hajdmo kući. Hajde da se raziđemo i idemo kući i čekamo kada nas neko pametan pozove da radimo nešto pametno, a ne ovako.
Mislim da građani Srbije ne mogu ovo da vam zaborave. Mislim da ovo ne mogu da vam oproste. Sad podižete moral kod svog biračkog tela. Vi koji se borite za 5%, ovde ćete da nam naturate zakone kojima svojih 5% stavljate uz sebe, pa gej populaciju, pa narko-dilere, sad naciste i fašiste, tobož, ugroženi ste vi svi. Od koga ste vi ugroženi?
Razmislite malo kako se ponašate, kako napadate ljude, za šta ih sve optužujete, zašto vam uzvraćaju te napade! Zašto mene niko ne napadne na ulici? Ima ih koji me mrze, ima ih koji me politički ne vole, ali me niko nije napao na ulici. Ali, ja ne izazivam. Napadnu me u Skupštini, tu moram da se branim, kad ne znaju za šta služi Skupština.
Bićemo, apsolutno, protiv ovog zakona. Bilo bi idealno da uopšte nije bio na dnevnom redu, ali sada, kada ste ga stavili, sada vi vadite kestenje iz vatre, neka vaš predsednik priča – otkud to da u Srbiji mora da se zabrani nacizam i fašizam, jer je do sada nekažnjeno vršljao po Srbiji. Sad ćemo zakonom da ga zabranimo i sada će da se smire fašisti i neonacisti i neće biti njihovih obeležja.
Naravno, šturo ste opisali šta su obeležja, da bi to moglo što šire da se tumači. Možda ovi ''crveni'' ne smeju više da nose crvenu boju. Ako stave karanfil, to je obeležje koje je veoma blisko fašizmu. Humanizam i fašizam se preganjaju oko toga koja je ideologija više totalitarna, samo što komunista nije bilo u starom Rimu da nose prutiće.
Ovo smatramo ponižavanjem Srbije, mi smo protiv toga. Doći ćemo na dan za glasanje, ako budete imali kvorum, da glasamo protiv i da vas ubedimo da ovakav zakon više nikada ne predlažete Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Pre nego što dam reč sledećem prijavljenom za reč, obaveštavam vas da je za ovlašćenog predstavnika Poslaničke grupe LDP-a za tačku 60 određen narodni poslanik Nebojša Ranđelović, a reč sada ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SPS-JS, ukratko ću izneti naš stav o predloženom zakonu. Pre toga, da kažem da poštujemo pravo svakog poslanika, grupa poslanika, svih onih koji su ovlašćeni da predlože zakon onako kako smatraju da treba. Lično, smatram da ovaj zakon sada nije prioritet za Srbiju.
Kada se pogleda naslov – zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola ili obeležja, ako je njegov cilj da se takva delovanja zabrane, ako ih ima, da li stvarno ima nekog ko je protiv toga?
Logično je očekivati od SPS-a, koja pripada antifašističkom pokretu, koji baštini tradicije NOR-a, antifašističke borbe, koji je uvek odavao, i dan-danas odaje, priznanje i poštovanje svima onima koji su se borili protiv fašizma, bez obzira na to kakvu su kapu nosili, da je protiv bilo kakvog delovanja, manifestacija, propagiranja fašističkih i neonacističkih organizacija i tu nema dileme.
Protiv smo bilo kakvog delovanja fašističkih i neonacističkih organizacija, ali želimo jasno da kažemo, koliko god Srbija želi da svoj politički stav iskaže o tome, ne bi trebalo i protiv toga smo da pošaljemo poruku da u Srbiji ima fašizma. U Srbiji nema fašizma. Bilo koji slučaj, u ovom smislu, da se dogodi, kako to zakon traži, inkriminiše se.
Nije sporno zabraniti manifestacije neonacističkih i fašističkih organizacija, ali je veoma važno, veoma bitno da se precizno odredi, da Srbija ne bi upala u grešku – šta je to, ko je to i ko to utvrđuje, upravo da bi se u Srbiji razlučilo i da se sa Srbije skine bilo kakva sumnja u ovom pogledu.
Da ovaj zakon sadrži samo član 1, on bi bio dovoljan kao politička poruka i mislim da bismo ga mi podržali, ali ovakav zakon u celini, moram da kažem u ime Poslaničke grupe, ne odgovara naslovu i nije ga moguće u celini prihvatiti. Nećemo da budemo sujetni, ali ponudili smo čitav niz amandmana da to može da se upriliči da bude primereno naslovu ovog zakona, da Srbija, koja je uvek bila poznata i priznata kao antifašistička zemlja, jasno iskaže svoj stav o tome.
Dakle, jesam protiv manifestacija neonacističkih i fašističkih organizacija, ali kada se prođe kroz ovaj zakon, već u članu 2. dolazimo do problema. Kaže se – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Skoro smo imali Predlog zakona o političkim strankama na dnevnom redu, gde brisanje iz registra može da izvrši jedino Ustavni sud. Tako je navedeno zbog ovih razloga, kao što su navedeni u ovom zakonu, sećate se, i ne vidimo razlog da to ne bude i u ovom slučaju. Doduše, Zakon o političkim strankama predviđa jednu mogućnost brisanja po sili zakona, ali administrativnog karaktera – nije podneo zahtev za registraciju udruženja.
Zašto je ovo bitno? Bitno je da neko ko je nepristrasan utvrdi da li je to takvo delovanje, je li na takav način delovanje, da bi mogla da se donese odluka. To je već prvi problem koji se javlja u ovom zakonu.
Drugo, zašto bliže uslove da propisuje ministar unutrašnjih poslova? Neka ih propisuje organ koji vodi registar udruženja, organizacija itd.
Član 3, koji je opet na talasu naslova ovog zakona, uvodi još jednu reč za koju mislim da joj nije mesto ovde. Kaže, između ostalog – koji propagiraju ili opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje. Molim vas, da se opet jasno razumemo, zašto nacionalističke? Nacionalizam je isticanje vrednosti svog naroda, a to nema veze sa fašizmom.
Šovinizam je nešto drugo, njega treba zabraniti, njega treba sprečiti, a ne nacionalizam i nacionalističke partije. Još jednom ponavljam, nacionalizam je pozitivna strana, isticanje pozitivnih strana svog naroda, ne na štetu bilo kog drugog. Šta je tu ružno? Ako je to na štetu nekog drugog, onda je to šovinizam i to je drugo pitanje, za njega bi moglo biti mesta ovde.
Član 4. potpuno odudara od naslova zakona o zabrani fašističkih i neonacističkih organizacija. Dakle, treba ih zabraniti, treba sprečiti manifestacije itd., ali ovde se već uvodi nešto novo, potpuno neprihvatljivo. Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom, ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina. To je već član kome nema mesta u ovom zakonu, iz više razloga.
Da li su moguće bilo kakve sankcije prema nekom ko je optužen, jer niko nije kriv dok sud ne utvrdi da je kriv? Šta će to ovde? Da ne pričam o osuđenima, da li je osuđen pred sudom koji je nepristrasan. Dakle, i kada je osuđen, da li je osuđen pred sudom koji je nepristrasan? Ko može da kaže da je Krivični tribunal u Hagu nepristrasan, ako, recimo, oslobodi jednog Ramuša Haradinaja? Znači, osuđen, ali ko i pred kim?
Ovde bi, možda, mogle da dođu opšte formulacije, da je zabranjeno sve ovo što piše, za lica koja su osuđena za ratne zločine. Dakle, osuđeni, ali je potpuno neprihvatljivo da se to odnosi na lica koja su optužena.
Član 5. govori o manifestacijama, šta je to, šta to podrazumeva, pa, između ostalog, kaže – organizovanje ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kojeg naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačije političkog i ličnog opredeljenja.
Šta znači ovo – drugačijeg političkog opredeljenja? Mislim da to potpuno izlazi iz okvira suštine, ako je suština da se zakonom zabrane fašističke i neonacističke organizacije. Prema tome, čak, jedan od predlagača ovog zakona nije osuđen, a moglo bi da se podvede pod ovo, kad kaže na Trgu Republike kako treba obesiti tadašnjeg, recimo, šefa države. Ovo je već nešto što izlazi izvan okvira željenog, pretpostavljam, čak i onih kojih su to ovde predložili. Jednostavno rečeno, nema mu tu mesta.
Ponovo se vraćam na ovo pitanje kada je u pitanju član 6, koji u poslednjem stavu govori o neonacionalističkim idejama. Malopre smo imali nacionalističke, smatrao sam za potrebnim da kažem da ne možemo ljude koji su nacionalisti svrstavati u ovaj zakon, a ovo je sad potpuno nov izraz – neonacionalistički. Šta je to?
Zašto sam sve ovo izneo? Zato što sam predlagač, načinom kako je napravio ovaj zakon i šta je sve predložio, dovodi u pitanje suštinu ideje da se zakonom zabrane manifestacije fašističkim i neonacističkim organizacijama.
Vrlo smo jasni, da, zabraniti manifestacije, delovanje fašističkih i neonacističkih organizacija, ali sve ovo ostalo što je ovde navedeno nema veze s tim i čak dovodi u pitanje suštinu čitave ideje, suštinu čitavog ovog posla; nacionalsocijalistički, to je postojalo tad i ne postoji više. Zašto sam sve ovo ispričao? Dobro je da Srbija i zakonom spreči, zabrani delovanje neonacističkih i fašističkih organizacija. Dakle, da spreči sve ono što izaziva mržnju itd., ali nemojte da samim zakonom izazovemo mržnju u Srbiji, samim predlogom zakona, netrpeljivost i sve ovo ostalo. Iz tih razloga, ovakav predlog zakona ne možemo da podržimo.
Još jednom jasno kažem, jesmo za zabranu fašističkih i neonacističkih manifestacija, ali za ovo dole, trpanje svega u to, nismo. Ima prilike, do rasprave u pojedinostima, da se i na samom nadležnom odboru sva ova pitanja razjasne, sve ono što je suvišno očisti, da se svi okupimo oko te ideje i da zakon odražava suštinu onoga što se htelo, a to je zabrana delovanja manifestacija, propagiranja fašističkih i neonacističkih organizacija. Hvala.

Reč ima predstavnica predlagača, narodna poslanica Olena Papuga. Samo vas molim da se registrujete u elektronski sistem.

Da ne bi rasprava išla tim tokom kojim ide, hoću samo da naglasim da Predlog zakona koji je dala Liga socijaldemokrata Vojvodine ima termin ''neonacizam'', a ne ''neonacionalizam'', tako da je očigledno da se potkrala štamparska greška.
Možemo da raspravljamo i dalje, a što se toga tiče da li u Srbiji postoje fašističke organizacije, o tome govori podatak da je 2005. godine, na zahtev Skupštine AP Vojvodine, MUP Srbije dostavio informaciju, dopis, koji je potpisao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić, kojim je obavestio poslanike Pokrajinske skupštine da na teritoriji Republike Srbije, organizovano ili neorganizovano, dejstvuju, postoje fašističke i neonacističke organizacije.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Markićević. Samo vas molim da se registrujete. Izvolite.

Poštovana potpredsednice, poštovani predlagači ovog nazovizakona, poštovani građani Srbije, prvo što mi pada na pamet da kažem, jeste jedna mala repličica koleginici.
Kod predloga ovako opasnog zakona, još uvek verujem da DS neće glasati za njega, znate li šta ste vi sada rekli – štamparska greška. Zbog te štamparske greške neko može da ode na robiju 20 godina. Trebalo je malo bolje da razmislite kada ste pisali ovakav predlog zakona, ali da pređemo na raspravu.
Odmah da kažem da Poslanički klub Nove Srbije, poslanici Nove Srbije, odnosno Nova Srbija, neće glasati za ovaj zakon. Nismo hteli ni da podnosimo amandmane i da učestvujemo u donošenju, nadam se da neće biti donet, ovako sramnog zakona, koji je najopasniji zakon novog srpskog parlamentarizma.
Sada ću pokušati da elaboriram, odnosno objasnim zašto je taj zakon tako opasan.
Ovim zakonom se kritička i opoziciona misao pretvara u govor mržnje i verbalni delikt, zakon o diskriminaciji u novu diskriminaciju prema tradicionalnom sistemu vrednosti. Svaka patriotska organizacija proglašava se huliganskom, neonacističkom i fašističkom, a sada i zakonski tretira kao nepoželjna i briše iz državnog registra.
Za to vreme srpski narod trpi humanitarnu katastrofu i policijsku torturu od naših "evropskih saveznika" na KiM-u, a NATO fašizam dostiže krajnje razmere širom sveta.
Gde su bili predlagači zakona da kažu jednu reč protesta za ubijenu decu u Avganistanu? Sve svetske agencije su javile da je stotine žena i dece ubijeno u jednom danu. Da li je to fašizam? Gde su domaći dušebrižnici da se oglase o ovim vidovima savremenog fašizma i do kada ćemo trpeti da se srpsko rodoljublje dovodi u ovako negativan kontekst i, praktično, zabranjuje u našoj državi, Srbiji?
Ko je pomislio da u Srbiji vlada demokratija i da su na vlasti demokrate, izgleda da se mnogo prevario i pokazao se krajnje naivnim.
Posle političke manipulacije rezultatima izbora, svenacionalne medijske cenzure, postepenog ukidanja Parlamenta, sledi završni udarac kompletnoj opozicionoj sceni u Srbiji, pod vidom Predloga zakona o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrane upotrebe neonacističkih i fašističkih simbola i obeležja.
Kada se pogleda naziv zakona, nema se šta zameriti. Bez obzira na to koliko bilo osetljivo bilo koje i bilo čije zabranjivanje i onemogućavanje slobode govora i okupljanja, što se tiče neonacizma i fašizma, stvari su više nego jasne.
Ove dve totalitarane ideologije nanele su čovečanstvu toliko stradanja da je svaka preventivna opreznost od njihovog povampirenja više nego potrebna.
Problem se nalazi u nečem drugom – što su ova dva istorijska zla danas postala zgodan izgovor vladajućim centrima moći da svoje političke neistomišljenike etiketiraju imenima i na taj način elegantno eliminišu iz javnog diskusa i društvenog uticaja. Tako se borba protiv totalitarnih ideologija pretvorila u novi totalitarizam.
To je, očito, pravi motiv predlagača ovog antidemokratskog zakona da, pod maskom zakonskog regulisanja spornih neonacističkih i fašističkih elemenata u savremenom srpskom društvu, koji su, usput budi rečeno, daleko ispod proseka ovakvih pojava na Zapadu, prođe i zastrašivanje i zabranjivanje nacionalnog organizovanja i delovanja uopšte.
Kako se u jednom zakonskom aktu koji se bavi krivičnim gonjenjem neonacizma i neofašizma mogao naći i Međunarodni krivični tribunal u Hagu i svaki organizovani ili spontani javni nastup na kome se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine, ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja?
Kakve to veze može imati Drugi svetski rat i građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, u poslednjoj deceniji 20. veka i početkom 21. veka, kako se dovodi u vezu ugroženost, tj. zaštita od neonacizma i ugroženost ili zaštita političkog i ličnog opredeljenja? Kome je u interesu i zbog čega da se ova veza uspostavi u istom zakonskom predlogu?
U obrazloženju razloga za donošenje ovog zakona, između ostalog, stoji: "U poslednje vreme, nacionalističke i neofašističke organizacije i pojedinci vrše grupne i pojedinačne ekscese, održavaju svoje skupove i manifestacije i ozbiljno ugrožavaju sigurnost poretka, javni red i mir i osećaj pravne sigurnosti građana. U tome postoji sinhronizacija sa sličnim organizacijama iz inostranstva. Zato je potrebno da se ovaj zakon donese po hitnom postupku i da se na taj način efikasno spreči ugrožavanje pravnog poretka i sigurnosti građana u Republici Srbiji".
Niti su, u obrazloženju uopšteno i maglovito pomenuti ekscesi, zaista toliko prisutni u Srbiji, niti je ovaj zakon jedan od onih koje treba doneti po hitnom postupku. Ima mnogo drugih zakona koje treba doneti pre ovoga, ali nekome se, očito, veoma žuri. Da vidimo zbog čega.
Iako smo u više navrata govorili, mi iz Nove Srbije, o tome da je dovođenje srpskog naroda u bilo kakav kontekst sledbenika fašizma i nacizma duboko uvredljiva stvar za naš narod, opet ćemo ponoviti zašto se pojmovi nacizam i srpstvo apsolutno isključuju.
Pogledajmo stvari sa čisto zdravorazumske strane. Može li pripadnik srpskog naroda, koji je teško stradao od nacista i njegovih satelita u Drugom svetskom ratu, biti pronacistički opredeljen? Može li pripadnik jednog od slovenskih naroda biti sledbenik ideologije koja je, između ostalih, želela uništenja Slovena? Da li je prirodno da tu ideju slede unuci prvih ustanika protiv nemačke okupacije u porobljenoj Evropi 1941. godine? Da li treba da podsetim da je vođa tih ustanika bio đeneral Draža Mihajlović?
Srpski neonacizmom nije nikakav naš proizvod, već subkulturalna sekta koja nam je došla sa Zapada. U našoj istoriji i predanju nemamo tu vrstu učenja i prakse, tako da novopečeni sledbenici Hitlera u Srbiji nemaju ama baš nikakve veze sa srpstvom i potrebna je krajnja zlonamernost da im se pripiše srpski karakter. Pri tom, za mnoge od njih nije dokazano da uopšte postoje, Internet prezentacije su im registrovane u stranim državama, a i predlagači ovog zakona imaju mnogo razloga da ih izmisle i lično finansiraju i promovišu, što se već i događalo.
U tom ključu, tek, razumljivo je zašto ovakve teme dobijaju naslovne strane, a sada, moguće, i zakonsku regulativu.
Ne treba ispustiti iz vida i činjenicu da se srpski narod već 15 godina nalazi na stubu srama i medijske, i političke, i pravne satanizacije, da se i napolju i unutra o njemu može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima, ucenama i duplim standardima i da negde mora da proradi i pobuna protiv tolikih poniženja.
To nikako ne znači da ta pobuna treba da ima bilo kakve veze sa neonacizmom i neofašizmom. Ko tu vezu pravi, radi direktno na štetu srpskih nacionalnih interesa i njegovi motivi su krajnje sumnjivi.
U daljem obrazloženju predlagača zakona nalazimo i proširenje optužnice: "S obzirom na složene političke prilike kroz koje danas prolazi Republika Srbija, učestali su pojedini oblici ispada i povreda pravnog poretka, kojima se ugrožavaju ustavna prava i slobode građana u Republici Srbiji, pogotovo na nacionalnoj i verskoj osnovi. Stoga je neophodno, pored krivičnopravne zaštite od radnji kojima se izaziva nacionalna, rasna i verska mržnja i netrpeljivost, obezbediti i takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana".
Dakle, predlagač nije zadovoljan rešavanjem samog problema neonacizma, već želi da obezbedi takvu pravnu zaštitu kojom će se sprečiti svaka povreda ustavnih prava i sloboda svih građana u Republici Srbiji. Tako oni to kažu, a mi dobro znamo šta oni, u stvari, hoće.
Postavlja se pitanje, zašto tako plemenitu nameru ostvaruju baš kroz ovaj zakon, a ne nekim drugim i mnogobrojnim pravnim mehanizmima, od kojih određeni već postoje u pravnom poretku države Srbije? U ovom pitanju krije se i odgovor.
Dakle, radi se o zakonskoj manipulaciji i zameni teza, u okviru koje pravna zaštita od neonacizma služi samo kao opravdanje za otvaranje širokog fronta drugih zabrana.
Ovaj predlog zakona ima smisla samo u prvom članu i taj član bi mogao biti ceo zakon, da se samo to htelo.
"Ovim zakonom se zabranjuju manifestacije, isticanje simbola ili znakova ili bilo kakvo drugo delovanje neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja, kojima se na bilo koji način mogu povrediti ustavna prava i slobode građana i propisuju sankcije za povredu ovog zakona".
Da ovde postoji čestita politička i ljudska namera, bilo bi dovoljno samo ovo reći i Nova Srbija bi razmislila o glasanju za takav zakon.
Jedino ovaj član predloženog zakona ima veze sa nazivom zakona, a sve ostalo je krajnje politički motivisan obračun s neistomišljenicima i udar na demokratske slobode i prava građana.
Već član 2. ukazuje na pravi cilj ovog zakona, a to je brisanje iz registra svih aktivnih opozicionih patriotskih organizacija, bilo stranaka, ili udruženja građana, pod formom zabrane rada organizacija s neofašističkim ili neonacističkim elementima, koji se ovakvom medijskom i političkom svevlašću aktuelnog režima lako mogu pripisati svakome, o čemu će odluku doneti visokokvalifikovani ideološki sud, poznat u svim totalitarnim vremenima: "Bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova".
Stav SPS-a smo malopre čuli. Svi znamo koliko se Nova Srbija ideološki razlikuje od SPS-a, ali sam malopre, možda jedini ovde, aplaudirao gospodinu Petronijeviću, s kojim se totalno ideološki razlikujem, ali on je ovde nastupio i kao evropejac, i kao demokrata, i kao pošten čovek.
Verujem da će sam ministar policije odbiti čak i da se izglasa ovakva rugoba od zakona.
Kao najveći stručnjak za poznavanje istorije fašizma i nacizma i za prepoznavanje elemenata istorije svih ideologija u delovanju savremenih društvenih pokreta u Srbiji, imenuje se ministar unutrašnjih poslova, ko god da on jeste, koji će propisati uslove pod kojima se jedna organizacija proglašava nepoželjnom i ukida.
Da li vam je ovo poznato iz nekih filmova, da li je Orvel na sceni ovde, u Srbiji?
Ovim se ovaj zakon nameće kao otvoreni totalitarizam, a nova policijska vremena su pred nama.
U 3. članu se nastavlja tranzicija ovog zakona od jedne ka drugoj nameni, od opravdane borbe protiv neonacističke pošasti, od koje su, usput budi rečeno, Srbi mnogo stradali, ali i mnogo doprineli njenom slomu, ka represiji prema generalnom izražavanju nacionalnih osećanja i mišljenja.
Naime, ovde se prvi put vrši otvorena zamena teza i, umesto neonacističke, upotrebljava izraz ''nacionalističke ideje''.
Zabranjuje se, dakle, kaže predlagač zakona, „proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, veličanje ili na bilo koji drugi način širenje propagandnog materijala, simbola i obeležja kojima se može izazvati, podsticati ili širiti mržnja i netrpeljivost prema slobodnim opredeljenjima građana, rasna, nacionalna ili verska mržnja ili netrpeljivost, propagiraju i opravdavaju nacionalističke i fašističke ideje i organizacije ili se na drugi način ugrožava pravni poredak“.
Dakle, sve naknadne ispravke, govor o štamparskim greškama, priče su za malu decu. Mi smo zakon dobili u tekstu i kako smo ga u tekstu dobili, tako ga i tumačimo.
Kako se od neonacizma došlo do nacionalizma, patriotizma i rodoljublja, u prevodu, i od neonacističkih do nacionalističkih ideja, i ko će da nam objasni ove terminološki značajne razlike i nijanse pre nego što ih zloupotrebi, pravo je pitanje za predlagača, koji ovu zbrku nije stvorio slučajno?
Da je ovo potpuna zbrka, dokaz je i da prvopotpisnik Predloga ovog zakona nije danas u Skupštini. Ako mu je toliko važan taj zakon, trebalo je danas da se nađe i da malo pojasni neke svoje lucidne ideje. U sledećem, 4. članu, vidimo i zašto: „Zabranjuje se proizvodnja, umnožavanje, skladištenje, prezentacija, širenje ili na bilo koji drugi način upotreba simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka lica optuženih ili osuđenih pred Međunarodnim tribunalom, ili lica osuđenih ili optuženih pred domaćim sudovima za krivična dela ratnih zločina“.
To znači da je trebalo da moji prijatelji Ravnogorci, braća iz SPO-a, koji su nedavno bili na Ravnoj Gori, prema predlagaču ovog zakona, budu svi pohapšeni, ako ne ove godine, onda iduće godine na Ravnogorskom, jer su nosili slike, odnosno majice i kape s likom Draže Mihajlovića, a on je, kao što znate, gospodo predlagači ovog tzv. zakona, osuđen pred nekim sudom kao ratni zločinac.
Ovaj član je skandalozan po više osnova. Najpre, otkud uopšte ovde Međunarodni krivični tribunal? Kakve veze on ima s neonacističkim organizacijama i simbolima koje treba zabraniti ovim zakonom? Šta tek reći za čudesni pravni izum koji želi da onemogući upotrebu simbola kojima se vrši propagiranje ili opravdavanje ideja, radnji i postupaka, ne samo osuđenih lica, već i lica optuženih pred Međunarodnim krivičnim tribunalom ili domaćim sudovima, čime se oni koji su do trenutka presude nevini unapred osuđuju za ratne zločine!
Razmere primenjivanja ovog zakonskog člana prema političkim neistomišljenicima su beskrajne. Možda će biti uhapšen i Rasim Ljajić, i predsednik države, koji su, koliko se sećam, pre nekoliko dana protestovali protiv visine kazni presude u Haškom tribunalu.
Vrhunac antidemokratskog karaktera ovog zakona ogleda se u 5. članu, koji daje takvu širinu režimu da svaki opozicioni skup u Srbiji proglasi manifestacijom neonacista i automatski ga zabrani. Ovo zakonsko rešenje je genijalnije i uspešnije čak i od meksičkog gripa, koji je bio sjajan globalan povod da se svi javni skupovi u svetu, u vremenu ogromne ekonomske i socijalne krize, iz medicinskih razloga zabrane.
„Manifestacijom, okupljanjem ili na bilo koji drugi način delovanjem pripadnika ili pristalica neonacističkih i fašističkih organizacija i udruženja smatra se svaki organizovani ili spontani javni nastup na kojem se izaziva, podstiče ili širi mržnja ili netrpeljivost prema pripadnicima bilo kog naroda ili nacionalne manjine ili prema licima drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja“.
Ceo ovaj zakon, sada je to sasvim jasno, napisan je zbog 4. i 5. člana, koji donose obračun sa svakim drugačijim mišljenjem po pitanju savremene istorije Srba, rada Haškog tribunala ili bilo kom drugom opozicionom političkom pitanju.
Ako drugi vidovi pritisaka i zabrane ne urode plodom, tu je oprobani model finansijskih pritisaka i kazni, o čemu govori član 8, koji kaže: ''Ako zabranu iz člana 2. ovog zakona izvrši fizičko lice, kao pripadnik registrovane organizacije ili udruženja, novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj ta organizacija, odnosno udruženje''.
Kao što lepo stoji u dodatnim obrazloženjima predloženih zakonskih rešenja: „Prema standardima demokratskih država u Evropi, lična sigurnost građana ostvaruje se i represivnim merama. Uzeta su u obzir i iskustva pojedinih zemalja Evrope, a propisanim prekršajima sankcioniše se svako činjenje i ponašanje koje samim činjenjem i ponašanjem može uticati na stvaranje osećaja lične i pravne nesigurnosti građana, s obzirom na njihovu rasnu, nacionalnu i drugu opredeljenost“.
U tome je osnovna distinkcija prekršaja propisanih ovim zakonom, odnosno krivično delo iz člana 317. ZKP-a. Ključno pitanje glasi – ko će biti taj koji će razdvajati pojave neonacizma od, recimo, elementarnog rodoljublja, ili klasičnih opozicionih stavova? Zakon daje takvu mogućnost tumačenja da je pod vid ugrožavanja slobodne opredeljenosti građana moguće podvesti svaku slobodnu misao.
O motivima za donošenje ovakvog zakona dovoljno govori to da je predlagač LSDV, uz podršku NATO ispostava na medijskoj sceni u Srbiji, nevladinih organizacija i onih koji godinama pokušavaju da jedino srpski narod optuže za sve zločine učinjene na Balkanu u poslednjih 100 godina i time ostvare svoj smisao postojanja i opravdaju ulaganja u njih. Konačno su se domogli blizu zakonskog pokrića za sve što su naumili.
Da li će druge članice vladajuće koalicije izabrati gušenje demokratije i represiju kao način opstanka na vlasti, ostaje da se vidi. Samo stavljanje ovakvog zakona u skupštinsku proceduru predstavlja kršenje demokratije. Najveći problem je u tome što se ovde ne radi samo o onemogućavanju političkih protivnika, već o zabrani i progonu čitavog korpusa nacionalnog opredeljenja, organizovanja i delovanja.
Na kraju, želim da kažem da, u dubini duše, pomislim da je osnovni pokretački motiv predlagača zakona da podnesu ovakav predlog zakona griža savesti.
Evo o čemu razmišljam, možda, malo naivno, a neka građani Srbije sude. Pre godinu ili dve bili su predvodnici, sa još nekim poslanicima prisutnim ovde, na tzv. antifašističkom skupu. Mi ćemo ovih dana novinarima i svim medijima podeliti fotografije gde se na njihovoj koloni vidi ogromna crna zastava na kojoj piše: NATO = kukasti krst.
Da li je to griža savesti zbog ugrožavanja nacionalnih simbola Srbije? Da li se mi sećamo kako je Nenad Čanak postupio sa tablom na kojoj je bilo ime Srbije, dakle, RTS, šta god mi mislili o uređivačkoj politici te TV?
Prema tome, hoću da verujem da će DS, pre svega, prepoznati šta je cilj ovog zakona, da će se odupreti ucenama malih stranaka u vladajućoj koaliciji, jer ako ovo, gospodo, izglasate, ko zna šta vas čeka u goloj i tako teškoj i možda neostvarivoj borbi za opstanak na vlasti. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Spasojević želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100.

Odustajete? (Da)

Ne želite da govorite ili ne radi kartica? Odustajete.

S obzirom na to da je sada 13.55 časova, određujem pauzu do 15 časova.

Pre nego što odemo na pauzu, obaveštavam vas da ćemo, na osnovu člana 85. stav 5, danas raditi i posle 18 časova, raspravom o tački koja u tom trenutku bude na dnevnom redu, s tim što je obaveštenje od RTS-a da je direktan prenos sednice Skupštine danas u toku dana do 20 časova.

Popodnevni deo sednice u 15 časova počećemo prijavom za reč, odnosno reč će imati narodni poslanik Aleksandar Martinović, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić, pa narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

(Posle pauze – 15.05)

Kolege narodni poslanici, nastavljamo rad.
Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.