Dame i gospodo narodni poslanici, kad god se raspravlja o nekom predlogu zakona, moraju se postaviti dva pitanja – ko predlaže zakon i iz kojih razloga, odnosno s kakvim motivima?
Što se tiče motiva predlagača zakona, oni su vrlo jasni. Po nalogu Borisa Tadića, po nalogu američkog i britanskog ambasadora, u Srbiji ne sme da se govori o temama koje zaista interesuju građane Srbije, koje su od životnog interesa, od kojih zavisi egzistencija pojedinaca i njihovih porodica. U Srbiji treba da se bavimo veštačkim temama, temama koje ne postoje i temama koje su zanimljive za ljude kakav je Nenad Čanak.
Kad god se u Srbiji zaoštri politička situacija, kada narodno nezadovoljstvo režimom Borisa Tadića dođe do kulminacije, onda se javi neki NATO pajac da uveseljava građane Srbije potpuno nepostojećim temama.
Prvi potpisnik ovog predloga zakona je čovek koji se konstantno u Narodnoj skupštini, u javnosti, u medijima, pojavljuje u crnoj košulji, klasičnom ''antifašističkom'' odelu.
Danas, u Srbiji, gospodin Nenad Čanak hoće da spreči da građani Srbije čuju šta se sve dešava u vrhu vlasti u Srbiji i ko stoji iza najvećih finansijskih malverzacija na početku 21. veka. Ne treba da se govori o tome kako je prodata Luka ''Beograd''. Vrednost 220 ha zemljišta, 2,5 milijarde evra, prodata je fantomskoj firmi, zamislite, Milana Beka, za 40 miliona evra. To su oni koji se bore protiv kriminala i korupcije, kojima su puna usta demokratije, EU, ljudskih prava, evropskih i svetskih standarda itd.
Druga velika afera o kojoj ne treba da se govori u Srbiji, zato što to potkopava autoritet Borisa Tadića i njegovih stranih mentora, jeste afera ''Ušće'', šteta naneta državi Srbiji je 40 miliona evra. Poslovni centar ''Ušće'' prodat firmi MPC, izvesnog Pere Matića, a jedan od suvlasnika je prijatelj gospodina Nenada Čanka, Miodrag Kostić. To je onaj čuveni biznismen koji je svojevremeno kupovao šećerane u Vojvodini po tri evra, veliki prijatelj ne samo Nenada Čanka, nego i Zorana Đinđića.
Ne treba da se govori o tome kakve se mahinacije dešavaju u jednoj vrlo mračnoj instituciji na teritoriji Vojvodine, kakva je Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine. Obrazovan 2006. godine od strane Skupštine AP Vojvodine, uz ogromnu podršku Bojana Pajtića i Nenada Čanka, Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, dragi građani Srbije, posebno vi koji živite u Vojvodini, služi samo jednoj stvari – da duva u jedra DS-u uoči izbora. To je institucija koja ne poštuje Zakon o javnim nabavkama, to je Fond koji direktno prebacuje sredstva izvođačima radova, bez tendera, bez bilo kakve konkurencije, daleko od očiju javnosti.
Taj fond je, opet uz blagoslov Nenada Čanka, investitor takvih radova na putnoj infrastrukturnoj mreži u Vojvodini da se radovi izvode noću, na temperaturama ispod nule, po blatu, i onda putevi traju sedam dana, deset dana, dva meseca, šest meseci, ali dovoljno dugo dok se ne zatvore biračka mesta i dok građani u Vojvodini ne svate da su ponovo prevareni.
Ne treba da se govori o tome ko su stvarni finansijeri i Nenada Čanka i DS-a. Doduše, o tome je pre nekoliko dana javno progovorio uhapšeni gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević. To je jedini čovek u Vojvodini koji se bavi mutnim poslovima, svi ostali su čisti, nevini, pošteni, poštuju zakon. Taj Goran Knežević je smogao hrabrosti, doduše, tek kad je uhapšen, i to pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu, da kaže ko su stvarni finansijeri DS-a i da je ona lista navodnih finansijera i sponzora DS-a, koja je objavljena na njihovom zvaničnom sajtu, a koju čine, navodno, 44 firme, čista besmislica i budalaština. Firme iz Crne Trave, iz Žitorađe, iz Bele Palanke, dale 15.000 dinara, pa se finansirala kampanja Borisa Tadića?
Dakle, taj Goran Knežević, jedini, kažem, kriminalac u Vojvodini, čudno da pripada DS-u, smogao je snage da kaže da su finansijeri DS-a upravo Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine i Naftna industrija Srbije, pošto ima svoje sedište u Novom Sadu. DS-u i LSV-u, koji predsedava i kojeg sve ove godine vodi jedini čovek koji ima pravo na monopol antifašizma u Srbiji, Nenad Čanak, otvoreni su svi finansijski ventili u Bojvodini, pre svega, od strane Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i NIS-a.
Eto, tako se, dragi građani Vojvodine, kojima Bojan Pajtić i Nenad Čanak obećavaju bolji život i brzi ulazak u EU, finansira kampanja DS-a i LSV-a, tako što vam najpre otmu stotine miliona evra, ostave vas i članove vaše porodice bez posla, onemoguće vašu decu da se školuju, jer nemaju dovoljno para da plate astronomske školarine, a onda vam dođu na dan izbora s plavo-žutim paketićima, koje su napunili parama tog istog opljačkanog naroda, i traže glas za vas, odnosno za sebe. Oni kažu da je to glas za vas, u stvari, to je glas za DS i Nenada Čanka; navodno, tako ćete lakše da uđete u EU.
Ne treba da se govori, dragi građani Srbije, o radnicima koji su prisiljeni da sami sebi seku vitalne organe na telu ne bi li se neko smilovao od ministara da pogleda njihovu muku i da pita kako može da im pomogne. Evo, uklonili su ispred zgrade predsedništva Srbije one improvizovane šatore i logore u kojima su radnici, opljačkani radnici Robnih kuća "Beograd", nedeljama pokušavali da skrenu pažnju Borisu Tadiću na svoju muku i nevolju. Ne treba da se priča o svemu tome. U Srbiji treba da se progone veštice.
Treba da se bavimo neonacizmom, fašizmom, nacionalizmom, već kako te pojmove krste ovi eksperti iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, i da u srpskom narodu tražimo jednu pojavu, jednu ideologiju, jedan pogled na svet koji nikada nije imao utemeljenja u njemu.
Jedan književnik je rekao da su Srbi posle Drugog svetskog rata, pre svega, oni koji su ostali da žive u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ostatak zaklanog naroda. Ako je jedan narod u Evropi, pored Jevreja, Rusa i Poljaka, osetio svu monstruoznost nacističke i fašističke ideologije i njihovu totalitarnu praksu, onda su to Srbi. Onda se našao NATO pajac Nenad Čanak da kaže da smo mi Srbi, u stvari, ne najveće žrtve, nego da smo mi najveći protagonisti fašizma, ako ne u celoj Evropi, a onda sigurno u ovom delu Evrope. Čovek koji je pre nekoliko godina javno na mitingu tražio da se Slobodan Milošević, čija je partija danas, gle istorijske ironije, u koaliciji s Ligom socijaldemokrata Vojvodine, javno obesi na Terazijama.
Vidite kako izgleda Čankov antifašizam u praksi. On se ispoljava tako što bi on da veša i da lišava života svoje političke neistomišljenike. To je čovek koji je divljački gazio tablu s natpisom RTS. To je čovek koji je danas najveći protagonista usvajanja novog statuta AP Vojvodine, a to je, u stvari, ustav jedne buduće nezavisne države.
Inače, gospodin Nenad Čanak je svoj antifašizam dokazao i pre dve godine, kada je u Zagrebu, u pozorištu "Vatroslav Lisinski", prisustvovao nekakvoj ''obljetnici'', citiram novinara hrvatske televizije, "obljetnici protjerivanja Hrvata iz Srema". Onda je, zamislite, stajao ispod jedne parole na kojoj je pisalo: "Srem Hrvatskoj". Eto, to je čovek koji nama danas u Srbiji kaže kako mi treba da se borimo protiv fašizma, koji će da pronalazi veštice i da ih spaljuje na nekim svojim ideološkim, natovskim i evroatlantističkim lomačama. To je čovek koji je zajedno sa Bojanom Pajtićem, bukvalno, izmislio sadašnji nakaradni grb AP Vojvodine.
Samo da vas podsetim, SRS to neprestano govori, ovi autonomaši koje sad vodi Nenad Čanak blage veze nemaju s autentičnim srpskim autonomašima iz 19. veka. U 19. veku, najbolji Srbi i najveći Srbi bili su zagovornici srpske autonomije, ali u jednoj tuđinskoj, katoličkoj, crno-žutoj habzburškoj monarhiji. Kada je došlo vreme da se stvori, doduše, ne potpuno srpska, ali delimično i srpska Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, Jaša Tomić, nekada najveći autonomaš, rekao je da ideju autonomije Vojvodine u novoj srpskoj državi treba odbaciti kao austrijsku starudiju.
Onda su se, posle Drugog svetskog rata, pod plaštom Josipa Broza i Komunističke partije, javili neki novi autonomaši, koji bi hteli da odvajaju Vojvodinu od Srbije. I danas oni koji se predstavljaju kao autonomaši nisu ništa drugo nego čista deca komunizma.
To su ideološki naslednici Boška Krunića, Živana Berisavljevića, ljudi koji su temeljno opljačkali sve što se u Vojvodini moglo opljačkati i koji sada za sebe kažu da su neki novi političari, da se zalažu za neki novi sistem vrednosti, za nekakvu novu Vojvodinu.
Kakva je to Vojvodina koju bi da uređuje Nenad Čanak? U suštini, to je Vojvodina potpuno odvojena od Srbije. Njega je samo sticaj političkih prilika naterao da odustane od toga da javno govori o tome da je za odvajanje Vojvodine od Srbije.
U suštinskom smislu, on i dalje tako misli. Da ne misli, ne bi aktivisti Lige socijaldemokrata Vojvodine delili po Novom Sadu i po drugim gradovima u Vojvodini nalepnice za automobile s velikim slovom "V".
Nalepnice za automobile, svuda u svetu, imaju samo potpuno suverene države. Idite danas u Novi Sad, idite u Suboticu, Pančevo, Sremsku Mitrovicu, Sombor, i naići ćete na brojne automobile koji nose oznaku "V", a na tu genijalnu ideju došao je, zamislite, niko drugi do veliki antifašista Nenad Čanak.
Taj Nenad Čanak je, zajedno s Bojanom Pajtićem, smislio i taj potpuno nakaradni grb Vojvodine. On je do te mere nakaradan da u Vojvodini za taj grb kažu da predstavlja dva piva, "Lav" i "Jelen". Nikada srpski narod u Vojvodini, odnosno u nekadašnjoj Južnoj Ugarskoj, nije koristio tu simboliku. Onda se dosetio Nenad Čanak da potre autentične srpske nacionalne simbole u Vojvodini, pa je izmislio neki grb, verovatno ga je sanjao posle popijena dva ili više piva, i, zamislite, došao čovek na genijalnu ideju da u grbu Vojvodine treba da stoje "Lav" i "Jelen".
Evo, danas nam taj čovek predlaže ovaj zakon, za koji smo čuli i od ovlašćenog predstavnika da ni oni sami ne znaju na koje se to fenomene i pojmove ovaj zakon odnosi. Malo se ovaj predlog zakona bavi neofašizmom, malo neonacizmom, malo nacionalnim socijalizmom, malo nacionalizmom, pa se čovek pita koja je to pojava koju ovi antifašisti, navodni, u crnim košuljama, hoće da zaustave u Srbiji?
Ako iko ima moralno pravo da govori o tome šta fašizam u političkom smislu znači, onda su to upravo poslanici SRS-a. Samo da vas podsetim, 1979. godine, tada magistar Vojislav Šešelj doktorirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu na temu "Politička suština militarizma i fašizma". Ako je neko zaista dubinski ušao u ovu materiju, s istorijske, pravne, politikološke, filozofske, sociološke tačke gledišta, onda je to upravo predsednik SRS-a, dr Vojislav Šešelj.
To je čovek koji je imao takvu sudbinu da doživi da se ne sudi samo njemu, njegovim izjavama, njegovim političkim postupcima, njegovoj ideologiji, nego da se sudi, zamislite, čak i njegovim knjigama.
To rade oni koji za sebe kažu da su nastavljači antifašističkih tradicija, nastavljači i sledbenici onih koji su se u Evropi borili protiv Hitlerovih SS i SA odreda, koji su spaljivali knjige koje se nisu uklapale u njihovu ideologiju.
Ovih dana u Hagu je naložena neka nova lomača, ideološka lomača, koja treba da spali jednu od najnovijih knjiga dr Vojislava Šešelja "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". Ta knjiga predstavlja trn u oku haškim istražiteljima, haškim sudijama i tužiocima i oni se trude da na svaki mogući način spreče da do građana Srbije, do građana Evrope dopre pravi naslov te knjige.
Vi, čak, imate genijalne haške tužioce i istražitelje koji kažu da je, ako upotrebite termin: "ustaša", to pogrdno ime za Hrvate. Onda su oni, verovatno, iz tog razloga sprečili da se u postupku pred Haškim tribunalom, koji se vodi protiv Vojislava Šešelja od 2003. godine, pominje pun naslov te knjige, a nesrećnici ne znaju da su se tim terminom "ustaša" nazivali Pavelić i njegova bratija i čak su bili ponosni na to što nose to, oni su smatrali, junačko ime.
Dakle, SRS će u današnjoj raspravi pokušati da dokaže nekoliko stvari. Prvo, da fašizma u Srbiji nema, ne samo da ga nema danas, nego da ga nikada nije bilo. Drugo, pokušaćemo da dokažemo da je Predlog zakona, s formalno-pravne tačke gledišta, besmislen, neizgrađen, nedorečen, pun rupa i praznina, i da, u stvari, ni samim predlagačima zakona nije bilo sasvim jasno šta je to što ovim zakonom, ako se usvoji, hoće da postignu. Ono što je zanimljivo, to je da se čini da je Liga socijaldemokrata Vojvodine ispala neki slobodni strelac u ovoj koaliciji. Njihovi koalicioni partneri, kada je gusto, traže Nenada Čanka. Onda je Nenad Čanak podoban. Onda su dobri njegovi glasovi. Sada, kada se raspravlja o jednom besmislenom predlogu zakona, onda se, dragi građani Srbije, njegovi koalicioni partneri iz Demokratske stranke, iz Socijalističke partije Srbije, ograđuju od tog istog Nenada Čanka.
Sad se postavlja pitanje – kakva je to koalicija koja vodi Srbiju, navodno, u Evropsku uniju, navodno, brzim koracima, kada se oni ne slažu u tome da li treba podržati i da li je dobar jedan predlog zakona koji predloži njihov koalicioni partner?
Kako građani Srbije mogu da imaju poverenja u jednu vlast koja za sebe kaže da skladno funkcioniše, da su se oni dogovorili o svemu, da postoji konsenzus koalicionih partnera, da oni tačno znaju šta hoće, da je ustanovljen kalendar evropskih integracija, a evo, mi danas došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije da pričamo o Čankovom predlogu zakona, a Demokratska stranka ćuti, izbegavaju da se javno izjasne kakav je njihov stav; Socijalistička partija Srbije, koliko smo videli i ako sam dobro razumeo, neće glasati za ovaj predlog zakona? Dakle, prilično čudna koalicija.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta je vreme koje vam je na raspolaganju.)
Da stvar bude čudnija, Predloga zakona nije imao hrabrosti da ovde obrazloži njegov idejni tvorac, antifašista u crnoj košulji – Nenad Čanak.

Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju je iskorišćeno, 20 minuta, zahvaljujem.

Zar ne mogu da nastavim?
(Narodni poslanik Vjerica Radeta, s mesta: Kako ne može da nastavi? Kako je to do danas moglo?)

Molim narodne poslanike da ne dobacuju. Molim narodne poslanike da konsultuju članove Poslovnika Narodne skupštine u kojima se opisuje tok sednice kada se daje reč ovlašćenim predsednicima ili ovlašćenim predstavnicima poslaničkih grupa. Svaki ovlašćeni predsednik ili predstavnik ima na raspolaganju 20 minuta. Ima još dva ovlašćena predstavnika: narodni poslani Željko Tomić, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe DSS-a, i narodni poslanik Nebojša Ranđelović, ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe LDP-a.

Vreme na raspolaganju Poslaničkoj grupi SRS-a počeće da teče onda kada završe svi ovlašćeni predstavnici, ili predsednici poslaničkih grupa. U slučajevima kada je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe SRS-a poslednji na redu, onda je on ili ona koristio i vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi.

Zato vas još jedanput molim, pre nego što počnete da remetite red na sednici Narodne skupštine, pažljivo pročitajte odredbe Poslovnika koje opisuju tok sednice koja trenutno teče.

Ima reč narodni poslanik Željko Tomić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Narodna poslanica Vjerica Radeta želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1.

Javljam se na osnovu člana 27.
Gospođo Čomić, molim vas da vodite računa o tome ko se prijavljuje za reč i da se ne pravite da ne vidite da sam se javila za reč.
Vi već nekoliko dana narodnim poslanicima, na poprilično neprimeren način, skrećete pažnju da čitaju Poslovnik, pa još ironično kažete – pročitajte, nije teško, a, u stvari, toliko šaroliko primenjujete ovaj poslovnik da mi više … (isključen mikrofon.)

Narodna poslanice, pravo na dobijanje reči za povredu Poslovnika je za povredu koja je učinjena neposredno pre nego što se javite za reč, a ne da govorite o tome šta se dešavalo nekoliko dana u toku sednice.

Nemate pravo da iznosite neistine kada citirate nešto od onoga što objašnjavam. Kažem da nije komplikovano, jer nije komplikovano. Molim vas da ne zloupotrebljavate odredbe Poslovnika, jer one svima nama jednako služe – da se upotrebljavaju, a ne da se zloupotrebljavaju.

Ima reč narodni poslanik Željko Tomić. Izvolite, samo vas molim da se registrujete u sistem, član 231.

Hvala.
Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, ono što želim na početku da kažem, dosta od toga se čulo, moraćemo nešto i da ponovimo zbog javnosti, ali nešto mora da se istakne.
Mi danas ne govorimo o duhu zakona, o atmosferi u Srbiji – da treba da se zabranjuju profašističke, nacističke i ne znam kakve sve organizacije, nego govorimo o Predlogu zakona. Znači, crno na belo, o slovima koja određuju određene stvari.
Tako imam na samom početku da kažem jednu potpuno čudnu, ne toliko bitnu, ali vrlo indikativnu stvar, prosto, nepismenu formu, gde kada bismo, recimo, ovaj prvi deo naslova amandmanski sklonili, zakon bi se, pogledajte dobro naslov zakona, zvao "Zakon o zabrane upotrebe", a ne "o zabrani". Molim vas, čak i gramatički ne znate da sročite ime zakona.
Drugo, da se malo grubo našalim. Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih i neofašističkih organizacija i istih takvih obeležja – da li to znači da nacističke i neofašističke organizacije mogu da postoje, pošto nisu zabranjene, ne piše ovde, već piše samo "neonacističke i fašističke", i da li to znači da neonacisti i fašisti mogu slobodno da izražavaju u Srbiji svoja opredeljenja, svoje stavove?
Prosto je neverovatno. Vi ne znate ni formu da napravite, a o sadržaju ćemo sada da pričamo – naravno, obraćam se predlagaču zakona.
Kada se pogleda taj duh zakona, jer znam šta je predlagač ovog predloga zakona hteo da kaže, naravno da niko civilizovan, da kažem, normalan, u Srbiji ne bi imao ništa protiv. Naravno da ne postoji čovek u ovoj republici koji može da opravda kukasti krst i sve one zločine koje su učinili ljudi koji su imali taj simbol iznad sebe, ali osetljivo je pitanje zabranjivanja bilo čega u bilo kojoj državi.
Međutim, totalitarna ideologija kao što je fašizam, ili nacizam, toliko je nanela zla u svetu, pogotovo kod nas, na našim prostorima, da je svaka preventivna opreznost neophodna. Takvih zakona ima i po Evropi. Mi ističemo da je problem ovde u nečem drugom.
Ova dva istorijska zla, fašizam i nacizam, danas su postala divan izgovor vladajućim centrima moći da svoje političke neistomišljenike etiketiraju njihovim imenima i na taj način ih elegantno eliminišu iz javnog, društvenog uticaja.
Tako se borba protiv totalitarnih ideologija pretvara u novi totalitarizam. Mi se ovde ne borimo protiv totalitarizma i njegovog nasleđa, jer da se protiv toga borimo, verovatno bi se zabranjivali i oni koji su osnivali gulage, Gole otoke, pasja groblja pravili, čupali brkove itd. Ne, mi se ovde borimo protiv određenih stvari.
Podsetiću vas, rekao sam na početku, sada ispada da nacisti i neofašisti mogu slobodno da rade u Srbiji šta hoće. Ako bukvalno shvatamo ovaj zakon, to nije šala. Zašto? U Republici Nemačkoj je zabranjeno isticanje svih simbola iz Drugog svetskog rata koji su bili vezani za fašizam i nacizam, ali se svi simboli koji su se naknadno pojavili u raznim neofašističkim i neonacističkim organizacijama mogu slobodno upotrebljavati na raznim demonstracijama itd. O tome je govorio narodni poslanik Tomislav Nikolić. O tome se radi. Zbog toga što bi, od sve šale, ovde mogao neko i da strada, kako kaže onaj stih.
Drugo, kako je moguće da se u ovom zakonskom aktu koji se bavi krivičnim gonjenjem neonacista mogao naći i Međunarodni krivični tribunal u Hagu? Otkud sad to kada ga nema ni u naslovu, ni u najavi, ali on se tu provlači u jednom članu, i to je vrlo zanimljivo. Mogu da ponovim i neke stavove ranijih govornika, da potezanje optuženih i osuđenih u Haškom tribunalu otvara Pandorinu kutiju.
Ko su ratni zločinci? Nema definicije nacionalizma, neonacionalizma, nemamo saznanja ko to može biti prekršajno gonjen, što se tiče ovih zakona, osuđenici, osuđeni ratni zločinci. To je pitanje koje je neko postavio. Da li je to Draža Mihajlović, za kojeg sada vladajuća koalicija osniva komisiju da mu se pronađe grob, i da li sada njegov lik može da bude na majicama, jer je on, po bivšoj komunističkoj vlasti, setite se suda Miloša Minića, ratni zločinac?
Podsetiću vas da je on bio ministar vojni u Vladi u kojoj je predsednik bio Slobodan Jovanović, kojeg smo ne tako davno rehabilitovali i koji nas gleda sa najvrednije srpske novčanice, prvi Srbin koji je predavao na Sorboni. I on je do nedavno bio ratni zločinac. Zašto sada nije?
Naravno da je dobro da se u Srbiji smiruju strasti, da se podele zaboravljaju, ali vi sada istrčavate s jednim nakaradnim, izvinite, moram ga nazvati i glupim Predlogom zakona, kojim stvarate i rađate nove podele. To je vaš osnovni problem, jer vama su podele neophodne, i vređanja i psovanja i lomljenja onih tabli televizijskih, da biste pokazivali da postojite. Vi nemate ništa drugo u svojim političkim karijerama, ništa niste gradili. Bili ste u poziciji da gradite, Nenad Čanak je bio potpredsednik Ustavne komisije kada ste na sva usta govorili da ćete doneti novi ustav, a niste ga doneli, morali smo to da učinimo mi, u saradnji čak i sa tadašnjom opozicijom, ali to je sada već neka druga priča.
Kakve veze ima Drugi svetski rat i građanski rat u bivšoj Jugoslaviji krajem 20. veka? Kakve veze ima ugroženost, odnosno zaštita od neonacizma i ugroženost, tj. zaštita drugačijeg političkog i ličnog opredeljenja? To je sve uređeno raznim opštim aktima, Ustavom Srbije i određenim zakonima, da ih sada ne citiram. Što vi spajate nespojive stvari? Kakve to veze ima s naslovom vašeg zakona, onakvim kakav je?
Ne treba ispustiti iz vida da se srpski narod petnaestak godina nalazi na stubu srama i medijske, političke i pravne satanizacije, da se o njemu i ovde, u našoj državi, nažalost, i u svetu, može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima koje doživljavamo, ucenama, duplim standardima i da, jednostavno, mora da proradi u nama jedna vrsta otpora i pobune protiv takvih poniženja kojima smo bili, a i danas smo, nažalost, izloženi. To ne znači da ta pobuna, ta javna kritika, recimo, NATO-a, to je idealna priča za današnje vreme, ima veze sa nacizmom, neonacizmom, neonacionalizmom i kakve ste sve termine, smešne i rogobatne, ovde upotrebljavali. Ko tu vezu danas pravi, u današnje vreme, radi na štetu ne samo nacionalnih interesa, srpskih, nego i interesa države Srbije.
Vidi se iz ovog teksta da predlagač uopšte nije zadovoljan rešavanjem problema samo neonacizma, nacizma, fašizma, šta ste već spominjali, nego širi tu priču, širi priču na haške optuženike i osuđenike.
Podsetiću vas da je predsednik stranke koja predlaže, gospodin Nenad Čanak, i te kako bodrio i hrabrio neke haške optuženike. Došao je na Trg Nikole Pašića da uz vojnu muziku, limenu muziku, isprati Sretena Lukića u Haški tribunal, da ga bodri i da ga hrabri. Našao je snage da ode na otvaranje golf terena Draganu Vasiljkoviću, poznatom kao Kapetan Dragan. To nije bio problem. Tada su haški optuženici bili nekome simpatični.
Šta je danas? Kakav je ovo zakon? Šta vi radite kada se haški optuženici svrstavaju, ne govorim o osuđenicima, samo o optuženicima, u ovom delu, zajedno s nacistima, fašistima, i da se to kažnjava? Ako ovaj zakon bude važio retroaktivno, da li bi onaj koji je bodrio i hrabrio haške optuženike, kao Nenad Čanak, odgovarao po ovom zakonu, ili ste to vi iz LSV-a malo zaboravili? Srbija nije. Gledali smo Dušana Mihajlovića, Vladana Batića i Nenada Čanka na tom skupu kada je Sreten Lukić, onako pompezno, odlazio u Hag. To nismo zaboravili.
Radi se, u suštini, o velikoj zakonskoj manipulaciji i o zameni teza, gde pravna zaštita od neonacizma samo služi kao opravdanje za otvaranje širokih frontova novih zabrana. Konačno je Nenad Čanak došao u priliku da nešto zabrani, da nekome nešto ne da, da kažnjava, da bude restriktivan. Dosta je tukao svoje, ne samo to što su drugi govorili.
Lični sam svedok kada je pod nogama razjarenih ligaša u Novom Sadu bio politički protivnik, predstavnik SPS-a, kada sam ga spasavao od razularenih ligaša, samo zato što je politički protivnik, inače, onemoćao stariji čovek. Danas ste u koaliciji, gospodo socijalisti, s njima, to je prosto neverovatno, odnosno, gospodo ligaši, vi ste danas u koaliciji sa socijalistima. I to je strašno.
Ponoviću, ovaj predlog zakona ima smisla samo u tom svom prvom članu, to su istakli gotovo svi govornici. Taj član bi mogao da bude ceo zakon. Onda bi taj duh zakona o kom govorim sve vreme bio faktički i zakon. Međutim, ovde ima svega. Član 3. je, po mom mišljenju, najzanimljiviji, jer ovde piše –ko izražava, širi netrpeljivost, iako je Ustavom zagarantovano da niko ne sme da vređa na osnovu rasnih, nacionalnih ili verskih osećanja, ko propagira ili opravdava nacionalističke ili fašističke ideje, taj će biti tako i tako kažnjen.
Gospodo socijalisti, javno vas pozivam da svog predsednika stranke, prvog potpredsednika Vlade, zamenika predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Dačića, obavestite da narodni poslanik Željko Tomić odgovorno tvrdi da jeste nacionalista, da je celog života širio i propagirao nacionalnu ideju i da će to raditi do kraja života i, ako krši ovaj zakon, nikada se neće pozvati na imunitet; dalje bi to trebalo da znači da ću ja do kraja života biti u nekom zatvoru ili nešto slično.
Šta znači biti nacionalista, to bi, onom ko je iole nešto čitao, mogao reći i Vinston Čerčil i Šarl de Gol, koji je obrazac jednog nacionaliste, pa, recimo, na našim prostorima Slobodan Jovanović, kojeg sam spomenuo, pa čak i jedan dečiji pesnik kao što je čika Jova Zmaj. Ako vi to više ne verujete, ako verujete sutrašnjem vašem gostu, gospodinu Džozefu Bajdenu, reći ću vam njegovu definiciju, koga on smatra nacionalistom.
Naime, 28. aprila 2002. godine, na američko-albanskoj ligi, gospodin Džozef Bajden izgovara sledeće: "Jugoslovenski predsednik Vojislav Koštunica, koji je okoreli nacionalista, u sukobu je sa Zoranom Đinđićem, koji je takođe nacionalista".
Molim vas, kad je reč o tim formulacijama nacionalizma, neonacionalizma, nacizma, fašizma, da vidimo taj pojmovnik, odakle crpite te pojmove, da vidimo da li je tačno da su marksistički udžbenici iz kojih su decenijama učeni i vaspitavani građani ove zemlje na istorijskom smetlištu ili nisu i da li je nacionalista onaj za koga tvrdite da je nacionalista, onaj za koga tvrdi Džozef Bajden da je nacionalista, ili ja sada mogu slobodno da pričam ko je nacionalista, jer za moj pojam nacionalista je i gospodin Balint Pastor, koji se svojski trudi da za svoju naciju, za svoj narod što više izbori u okviru države Srbije, svim legitimnim sredstvima.
Davanje ministru unutrašnjih poslova ovolikih ovlašćenja da odlučuje i razrezuje i ko je kriv, i ko će da plati, i koliko će odgovarati, jeste uvod u policijsku državu. Drago mi je da sam čuo da socijalisti i zbog ovoga neće glasati za ovaj zakon.
Napravili ste papazjaniju. Da sam Vuk Drašković, obratio bih vam se na engleskom i rekao bih vam – don׳t mix grandmothers and frogs, ne mešajte babe i žabe, ali vi ste pomešali i mnogo toga više.
Moram da vas podsetim da je predlagač, koji se ovde poziva čak i na Ustav, u obrazloženju, samo ne u Predlogu zakona, doneo i onaj kalendar ''Vojvodina republika'', koji je osvedočeni protivustavni akt, ali nikada ga niko nije pitao za odgovornost, nikada mu niko nije spočitao bilo šta zbog toga.
Trudite se da pribegnete potpunoj političkoj diskvalifikaciji političkih protivnika i sada ćete za to da nalazite lako izgovore, ali neće vam to tako lako poći za rukom.
Podsetiću vas, DSS je uvek težio i doprinosio smirivanju tenzija u Srbiji, što mirnijoj političkoj atmosferi. Kada smo 2004. godine napravili Vladu, naglo se smanjio broj i ubistava na ulicama, i političkih ubistava, i svega onoga što je krasilo Srbiju pre toga, a ono što vi činite jeste podstrekivanje podela i u narodu i u političkom životu Srbije. Mi ne možemo, po svom političkom opredeljenju, po svom duhu, podržati ovakvu papazjaniju i ako nešto nije bilo jasno iz našeg stava i ako nije ubuduće, možemo veoma lako da polemišemo, jer je evidentno da nemate nikakve argumente i upada u oči da nijedan predstavnik vladajuće koalicije, vaš koalicioni partner, nije javno podržao ovaj zakon, uz bilo kakvu argumentaciju. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, kada se vodi debata o jednom zakonu s ovakvim naslovom i s ovakvim tekstom, po mom mišljenju, mogli bismo da se osvrnemo na dva pitanja. Jedno pitanje bi se ticalo odnosa prema zakonu s ovakvom idejom, a drugo – odnosa prema konkretnom tekstu zakona, odnosno prema ovom tekstu koji imamo pred sobom.
Ovde su neki diskutanti koji su izlagali pre mene imali zamerku, uopšte, protiv zakonodavstva s ovom idejom. S tim se ne bih mogao složiti, jer kada socijalni milje i struktura društva ne obećavaju da će određena štetna ponašanja biti osuđena ili sankcionisana, onda zakonodavac treba da zakonom omogući sankcionisanje takvog ponašanja, naravno, uz primenu sile, jer zakonodavac ima zadatak ne samo da sankcioniše određene društvene pojave, već da bude u službi popravljanja društva, nametanjem civilizacijskih standarda.
Dakle, sam pristup donošenja jednog zakona s ovakvim naslovom nije pogrešan, ali je pogrešno pisati ovakve tekstove zakona. Pokušaću da ukratko dam objašnjenje zašto je to tako, trudeći se da ne ponovim ono što su uvažene kolege pre mene govorile.
Najpre je zamerka tehničke prirode. Razgovarali smo s kolegama predlagačima oko nekih naziva i pojmova koji nisu u skladu s naslovom zakona, a koji bitno menjaju suštinu, odnosno sadržinu ovog zakona. Dobili smo objašnjenje da se radi o štamparskoj grešci i zaista želimo da verujemo da je štamparska greška, ali to je opet uvod u pitanje – o čemu se radi i čiji je to javašluk u pitanju, jer ovaj tekst koji smo dobili je javni dokument, a koji suštinski ne odgovara nameri predlagača zakona.
Sada vrlo konkretno, neke kolege su malopre govorile o tome, ja ću dati par komentara vezanih za sam meritum, za samu sadržinu onoga što nam predlaže pisac nacrta, odnosno predlagač.
Najpre bih se zadržao na stavu 3. člana 2. ovog teksta. Kaže se – bliže uslove za brisanje iz registra iz stava 2. propisuje ministar unutrašnjih poslova. Stav 2. kaže – ukoliko registrovano udruženje ili organizacija u toku svog delovanja pokažu sklonost ka neonacističkoj ili fašističkoj organizaciji ili udruženju, brišu se iz registra po sili zakona.
Da li je pisac ovog predloga imao svest o tome kakva se ovim nacrtom daju ovlašćenja ministru unutrašnjih poslova i da li će ministar unutrašnjih poslova zabraniti ove organizacije ako mu nešto liči na nacističke ili fašističke simbole?
Da li će, možda, ministar unutrašnjih poslova, ako se ovakav tekst zakona usvoji, reći – oni se češljaju na određeni način, liče mi na nešto, takvu organizaciju treba zabraniti. To je u demokratskim društvima nedopustivo.
Zatim, zadržao bih se na članu 4. O tom članu je već dosta rečeno, samo bih dodao da je nedopustiva uopštenost ovog člana, jer njegova sadržina ne daje mogućnost za celishodnu primenu ovog zakona, a daje i te kakve mogućnosti za zloupotrebe. Ako se to stavi u funkciju stava 3. člana 2. ovog nacrta zakona, onda možemo da vidimo kakve opasnosti sa sobom nosi ovakav nacrt zakona.
Smatram, to je i stav Poslaničke grupe LDP-a, da je ovakav pristup nedopustiv, jer konkretni tekst zakona odlikuje nepoznavanje metodologije prava i površnost.
Uvesti ovakav nacrt zakona u proceduru, razmatrati ga, glasati o njemu, po meni je nedopustivo. Trebalo je mnogo toga pre nego što je ovaj zakon ušao u proceduru učiniti i sprečiti da ovako nedovršen zakonski tekst dođe pred narodne poslanike, odnosno pred Narodnu skupštinu.
Na kraju svog izlaganja, osvrnuo bih se na nešto što je rečeno pre mog izlaganja. Zamerio bih nekim kolegama, narodnim poslanicima, što su davali takve ocene.
Najpre bih rekao da se demagogijom ne brane civilizacijski standardi. Ovde je rečeno i nešto o tome da se rođenjem neko kvalifikuje ili ne kvalifikuje za nešto. Rođenjem niko ne može da bude kvalifikovan ili klasifikovan na društveno neprihvatljiv način. Takav pristup je rasistički pristup, to je, u stvari, predvečerje fašizma.
Mislim da je takav odnos, takav pristup prema takvim društvenim pojavama nedopustiv. Zamolio bih da se u svojoj argumentaciji ne služimo istorijskim neistinama ili neznanjem, nazovite to kako hoćete, jer, prvo, nije tačno da nikada nije bilo Srba koji su fašisti po svom političkom ili ideološkom opredeljenju. Dakle, to je netačan podatak.
Netačan podatak je da pre Kragujevca nije bilo genocida. Bilo ih je i te kako. Setimo se samo šta je bilo u carskoj Rusiji, preseljenjem naroda, ili šta je rađeno u Otomanskoj imperiji s Jermenima. To je bilo mnogo, mnogo pre nego što se dogodilo ono u Kragujevcu 1941, godine. Zamerio bih na istorijskoj nedoslednosti u odbrani, odnosno argumentaciji pojedinih tvrdnji koje su ovde iznete.
Dozvolite mi da rezimiram. Odlika ovog teksta je nepoznavanje metodologije pisanja nacrta zakona i površnost. Mi dajemo ozbiljne zamerke na takav pristup. I, ako se već nameće zakon s ovakvom idejom, insistiramo da se tome pristupi ozbiljnije, a naročito da se uzme u obzir da li Zakon o zabrani diskriminacije i Krivični zakon imaju dovoljno kapaciteta da se vrednosti koje se proklamuju u zakonu s ovakvim nazivom zaštite. Zahvaljujem na pažnji.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da)

Reč ima narodni poslanik Radovan Radovanović, ovlašćeni predstavnik.