Zahvaljujem, gospodine Krasiću. Završili ste sa vremenom. Reč ima gospodin Radojko Obradović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice, kolege potpredsednici, gospodine Mrkonjiću, gospođo Dragutinović, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po amandmanu, ali me je i kolega Mrkonjić prozvao u svom obraćanju narodnim poslanicima.
Vi, gospodine Mrkonjiću, ovde imate najjaču opoziciju. Jer, sami ste rekli da imate tri bivša ministra koja su ovde, između ostalog, i da vas kontrolišu.
Mnogo mi se svidela ona vaša pričica o bivšim i budućim zato što sam imao prilike da vas vidim kada ste bili aktuelni, pa kako ste odlazili, pa sam vas gledao dok ste bili na „klupi za rezervne igrače“, a sada ste ponovo ovde sa nama, u prvom planu.
Značaj ovog zakona i značaj infrastrukture apsolutno pozdravljamo, kao i ideju da se ulaže u infrastrukturu. Bez dobre infrastrukture nema investicija.
Sa druge strane, pričali smo ovde dosta i o strukturi i načinu na koji se dolazi do bruto društvenog proizvoda u strukturi naše privrede. Ovo vreme krize je bitno promenilo način na koji će u godinama kad ta kriza prođe funkcionisati naša privreda. Očigledno je da način na koji je naša privreda funkcionisala do sada, gde je domaća tražnja bila jedan od najvećih izvora rasta bruto društvenog proizvoda, neće moći da se ispoljava u budućnosti i da će ovakvi projekti, kao što su infrastrukturni, biti izuzetno važni za budući razvoj naše privrede i za ekonomsku stabilnost čitave zemlje.
Ono što nam niste rekli danas, a ni pre dva dana kada smo govorili u načelu... Budžetska inspekcija, državna revizija, policijske i neke sudske istrage su u toku, utvrdiće da li tu ima krivične odgovornosti, ali činjenica je da je iza svake vlade ostajao neki dug preduzeća za puteve.
Možemo da verujemo vama, ali su i neki bivši ministri, manje lepo ili lepo, ovde govorili o tome da im verujemo na reč. Ono što nama treba to je pravni osnov i pravna, institucionalna garancija da za dve godine, četiri, kada vi jednog dana budete... Moraćete i vi, ipak, jednog dana da budete bivši; žao mi je, ali to će se jednom desiti. Koja je nama garancija da se to neće ponoviti?
I do sada je važio zakon po kome je Direkcija za puteve davala svoj plan, Vlada je to odobravala, mi smo to dobijali kao jedan i po red u budžetu, skupštinske većine su za to glasale, a kada se pojavi završni račun to nikako ne odgovara onome što je predviđeno. Nemoguće je da prihodi ne odgovaraju rashodima. Kako nastaju toliki dugovi? Koja je garancija da se to neće ponoviti, odnosno kako vi garantujete, osim svojom rečju, da do toga neće doći?
Druga stvar, u vreme krize ozbiljan problem su finansijska sredstva. To je činjenica, ali to ste rekli pre nekoliko dana, a mi smo ovde govorili pre više od dva meseca o tome. Postoji više kredita koji su dogovoreni; Vlada ih je potpisala, Skupština ratifikovala, država plaća određene obaveze koje joj dospevaju, a one i dalje stoje jer država i odgovarajuće institucije nisu u stanju da te kredite realizuju.
Naveo sam nekoliko, vi kao resorni ministar, siguran sam, imate još više podataka – obilaznica, „Gazela“, mostovi. Recimo, „Gazela“ je bila na dnevnom redu Skupštine Srbije pre skoro godinu dana. Tada je ratifikovan taj ugovor i tada su se stekli uslovi da se sredstva povuku. Koliko je meni poznato, ta sredstva još uvek stoje rezervisana na računu banke sa kojom smo taj ugovor sklopili.
Koje su garancije da se ovakve situacije neće ponavljati? Jer, prilično mi zvučni neverovatno da će Direkcija za puteve sada moći da servisira ovakav zajam i da istovremeno radi sve tekuće poslove na koje je obavezna po zakonu. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je: u čemu je problem, šta je problem u institucijama (i šta će se tu uraditi), pa se krediti, pored svih tih mukotrpnih procedura, pregovora i svega ostalog, kada se potpišu ne realizuju?
To su dva ključna pitanja na koja rasprava o ovom zakonu i o ovom konkretnom amandmanu treba da nam da odgovore. U suprotnom, biće to da li mi vama verujemo ili ne. Jedan resorni ministar će biti manje energičan, drugi malo više, ali institucionalno se stvari neće rešavati i to će onda ostati ključni problem.

Gospodin Zoran Ostojić ima reč.

Poštovana predsednice, uvaženi ministre, koleginice i kolege, gospodine Mrkonjiću, moja poslanička grupa i ja rekli smo šta smo imali u načelnoj raspravi. Nisam mislio da se javljam za reč u pojedinostima, da me niste vi isprovocirali. Nisam hteo da se mešam u ovu raspravu između vas i vaših bivših koalicionih partnera, ali se setih jedne vaše izjave od juče i zbog toga se javljam.
Zamerili smo vam to što se ne zna kako su ovi dugovi nastali i ko je odgovoran za to i zamerili smo što u zakonu nema kamate i bližih uslova kredita.
Gospođa Dragutinović je ovo objasnila, ali, gospodine Mrkonjiću, činjenica je da je Direkcija za puteve, kada je Živkovićeva vlada odlazila, to su podaci gospođe Dragutinović, ostavila milijardu dinara duga. To je u to vreme bilo nekih petnaestak miliona evra. Tada je već bio evro. To su operativne pare i to faktički nije dug. To je kraj 2003. godine.
Krajem 2005. godine dugovi te direkcije su devet milijardi evra. To je mnogo para, to je desetostruko više, devetostruko više, to je sto miliona evra. Od 2005. do 2006. godine ti dugovi su skočili na dvadeset jednu milijardu dinara, što je već 200.000.000 evra. To je Vlada koju ste tada podržavali, manjinska vlada, prva vlada Vojislava Koštunice.
Šta se desilo te 2004. godine? Znamo, bili su predsednički izbori i imali ste nekog neuspešnog kandidata, Koštunica je imao još neuspešnijeg, Maršićanina, asfaltiralo se, asfaltiralo, pa su opet došli izbori, parlamentarni i predsednički; beše i ona referendumska kampanja, i u njoj se asfaltiralo, i dugovi su došli do 300.000.000 evra. Sada građani Srbije treba to da plate. U suštini, građani Srbije treba da plate predizborne kampanje prethodnih vlada.
Gospodin Obradović kaže: koja je garancija da ubuduće građani Srbije neće plaćati predizborna asfaltiranja? Vi ste sada u prilici da asfaltirate i bićete u prilici, velika je verovatnoća, kad dođu sledeći izbori.
Ono što se dešavalo u lokalnoj kampanji u Prijepolju, gde se asfaltiralo prošle godine, a vi ste bili ministar, ono što se dešavalo, da se gradi, recimo, put u srpskom „emiratu“ u Mokroj Gori do privatne žičare Emira Kusturice, sve je to bilo „asfaltiranje na telefon“. Gde je garancija, gospodine Mrkonjiću, da se sa asfaltiranjem preko telefonskog poziva prestalo i da ubuduće građani Srbije neće plaćati ono što radi Vlada?
Rekoste juče u novinama kako ste vi pregledali papire i sve je u redu. Znači, dug od 300.000.000 evra, i vi kao stručnjak za finansije i policijske istrage pregledaste papire i utvrdiste da je sve u redu. Predlažem, pošto predsednik vaše stranke najavljuje hapšenja gradonačelnika, hapsiće se ljudi za milion, dva, tri, da vas angažuje kao nekog eksperta za pregledanje papira. Mislim da ste toliko stručni da znate da li su papiri u redu ili ne.
Naprosto, to nas žulja, to nas boli, što se ništa ne menja, iako se priča da se menja. Nikakvih garancija nema da za tri-četiri godine nećemo opet nekih trista miliona evra pokrivati, iz sledećih izbora i onih koji dolaze, i opet zaduživati buduće generacije, samo zbog toga što u ovoj državi institucije ne funkcionišu, uključujući i tu budžetsku inspekciju i reviziju.
To je ono što me je nateralo da se javim, vaša izjava kako ste vi sve pregledali i zaključili da je u redu. A da nije u redu govori i ova tačka dnevnog reda i davanje garancije države Srbije na 175.000.000 miliona evra kredita, dve banke, što će plaćati oni koji dolaze. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Maraš Slobodan.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo Dragutinović, gospodine Mrkonjiću, kolege, pre svega bih hteo da se obratim gospođi Dragutinović, mislim da će ona to bolje razumeti. Imamo Državnu revizorsku instituciju. U načelnoj raspravi smo rekli koji nam je suštinski problem, dajte da vidimo kako su nastali dugovi.
Imamo Državnu revizorsku instituciju i mislim da uz podršku samog parlamenta, svih nas, naravno i uz podršku Vlade, možemo da pošaljemo Državnu revizorsku instituciju u JP „Putevi Srbije“. Nas ne interesuje da vidimo samo brojke, nas interesuje, pre svega, da vidimo kakve su odluke donošene, ko je učestvovao u tim odlukama, ko je insistirao da se određene odluke donesu, struktura i suština tih odluka koje su dovele do tolikog gubitka. To je odlična prilika da Državna revizorska institucija opravda svoje postojanje. Nije to jedino javno preduzeće u koje treba otići i tako nešto proveriti, ali evo sada prilike.
Iz tog razloga ne možemo da podržimo ovako nešto, zato što, kao što su rekle kolege, zaista ne možemo da verujemo na časnu reč.
Nama treba nešto što će nas uveriti da su greške počinjene, zbog čega su počinjene, da li su se finansirale političke partije, ili su se finansirale samo neke prethodne kampanje ili nešto drugo. To je pitanje na koje treba neko drugi da da odgovor.
Nas interesuje da li postoji mogućnost da mi u parlamentu – to, gospođo Đukić-Dejanović, i vama upućujem kao pitanje – ovde jednom vidimo i Državnu revizorsku instituciju, da čujemo šta se radi, da li ima šanse da oni, kao neko kome smo mi dali podršku ovde u Skupštini, kao neko od koga očekujemo neke rezultate, neke rezultate i daju?
Stalno slušamo izgovore sa njihove strane da je „nemoguće ovo, nemoguće ono, nemamo dovoljno ljudi, nemamo kapacitete, nemamo prostorije“. Dobro, ali prošlo je puno vremena i sada imamo jedan divan primer na kom može da se pokaže da institucija, koja je osnovana da nešto radi, radi. Ne interesuje nas da li kilometar puta košta toliko i toliko, to može da se prikaže u knjigama, nas interesuje ko je donosio odluke koje su proizvele ovolike gubitke. Da li će taj da odgovara? Da li je to prethodna vlada, ona pre nje, ona pre nje, potpuno je svejedno, ali to vam govorim zbog svih javnih preduzeća o kojima slušamo ovih dana da postoje gubici, da postoje problemi, a nikako da vidimo odgovornost.
Kao što je rekao moj kolega Ostojić, eto odlične prilike. Ministar unutrašnjih poslova je, doduše, demantovao da je dao takvu izjavu, odnosno da je pogrešno protumačen, ali eto prilike, zagrebite malo po javnim preduzećima. Zbog čega imamo UBPOK? Da juri političke protivnike, kako kaže gospodin Todorović? Mislim da nije zbog toga. UBPOK treba da uđe u sva ta javna preduzeća, gde su toliki gubici, i onda možete dobiti podršku od svakog poslanika ovde, kad čujemo – jeste, ovaj je odgovoran, ovaj će odgovarati, odgovorni su ovi, nije bitno da li jednina ili množina, odluke su donete zbog toga i toga. Odluke su pogrešne, neko mora zbog toga da odgovara. Ovako, ostaje nam da vam verujemo ili ne verujemo na reč. Mi iz Liberalno-demokratske partije nismo toliko naivni da verujemo na reč, tako da ne možemo podržati ovo.

Zahvaljujem. Gospodin Velimir Ilić, a zatim gospodin Batić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vidim da moram da ponovim priču koju sam pre neki dan pričao. Mislim da je ona potpuno jasna, ali neki poslanici neće da shvate realnost, nego sada svi pričaju svoju priču. Ponavljam, kada je preduzeće za puteve prešlo u svoju organizaciju došao je dug iz Direkcije od 10,2 milijarde. Pre toga su sva preduzeća za puteve, uzmimo samo „Mostogradnju“, bila društvena preduzeća; morali su da rade ako im Vlada naloži, direktori bi bili smenjeni, ljudi su radili poslove, a nisu plaćani.
Gospodo narodni poslanici, slušam ove diskusije, samo ono parče puta do Feketića plaćeno je tri milijarde, uz blokadu preduzeća za puteve, a rađeno je 1992 - 1993, u onim inflatornim godinama; to je posao koji je vredeo par miliona, a ispao je dug od trideset miliona evra. Advokati, sudije, svi su bili u nekoj sprezi. To se odigralo van Vlade, jednog jutra je stigla blokada, jer naš pravobranilac nije reagovao. Jednostavno, i on je učestvovao u tome, pa je zbog toga bio smenjen. Prema tome, samo tri milijarde na jednom poslu nije plaćeno preko 10 - 12 godina.
Sada su ta preduzeća privatna i sada su privatnici koji su ih kupili izneli račune. Tada je i ministar finansija prilikom privatizacije preduzeća obećao – kada se preduzeća privatizuju od tog novca će biti razduženi dugovi putara koji su se godinama provlačili. Znači, 10,2 milijarde je preneto, to znaju i Dinkić i Mirko Marjanović, iz prethodnih vlada; šest milijardi iz NIP-a, nije bilo para da se isplati. Rečeno je, u narednoj budžetskoj godini. Do današnjeg dana nije ništa isplaćeno, a radovi su izvedeni. Putari su izveli radove, na kraju kalendarske godine u rebalansu nije bilo para da se to plati. Rečeno je da će kroz rebalans da se obezbede sredstva. Rečeno je da će od „Mobtela“ to da se nadoknadi. Nije nadoknađeno i dug je ostao.
„Putevi“ su dobijali naloge i Upravni odbor je po direktivi Vlade to prihvatao, jer je u Upravnom odboru bio isti odnos kao u Vladi. Pet milijardi su probijene investicije i MMF je uložio protest da neće da poštuje ugovor ako se ne umanje investicije u Srbiji. To je bilo u novembru mesecu, krajem kalendarske godine.
Ministar Dinkić je predložio da svim ministarstvima ne umanjuju pomalo, već da svih pet milijardi zakinu putarima, a da se u narednoj godini u budžet vrati pet milijardi. Ušlo je u budžet za narednu godinu, promenila se vlada, bili su izbori, Cvetković je postao ministar finansija i rekao da on to neće da plati, mada je bilo usvojeno u budžetu, i u rebalansu je to izbačeno i tih pet milijardi nije plaćeno. „Kamatilo“ se, gomilalo se...
Pored toga, za klizišta koja su došla iznenada bilo je naloga u vrednosti od tri milijarde, i rečeno je da će se uzeti kredit da se te tri milijarde izmire. Putari su morali, po nalogu policije i inspekcijskih službi, da to urade. Uradili su ljudi pošteno, podnet je zahtev za jedan međunarodni kredit da to pokrije (mislim da je kredit stigao, još nije ratifikovan), da se to plati. U vrednosti od tri milijarde su bili posebni nalozi policije i razni drugi nalozi, što se tiče odrona koji su bili u toku godine, poplava itd. Uzmimo samo opštinu Osečina, odneto je šest mostova u jednoj poplavi. Odsečena su sela i, naravno, dat je nalog da se to uradi.
Prema tome, slobodno vi kontrolišite, ali ponavljam, tačno je da je bilo problema. Ne znam kako je bilo 2004, 2005. godine. Ne želim da učestvujem u onim poslovima koji su tada rađeni, asfaltiralo se, miniralo, dizane su mašine u vazduh itd., tu je bilo svega. Ponavljam, mi smo uveli red, ali Vlada nije imala sredstva da izmiri obaveze koje je stekla po nalozima i programu koji je dat putarima. Ovo je sve usvajano na Vladi, na Upravnom odboru i ljudi su dobijali naloge i radili poslove.
Oni su sada došli u tešku situaciju, „Jugopetrolu“ duguju 1,5 milijardi. Poslovanje „Jugopetrola“ dovedeno je u pitanje i mora da se plati dug. Naravno, sada su to privatne firme. Mene čudi da u privatizaciji... Pošto su vlasnici firmi učestvovali kao putari pre toga u nekim poslovima, bilo je dogovoreno da će to biti prebijeno, razduženo.
Međutim, to nije urađeno do današnjeg dana. Danas su to privatne firme, uz pretnju da će utužiti, i napravilo se ovo što se napravilo, da dugovi moraju da se vrate i da se plate.
Pazite, kakvi su bili tenderi? Putari imaju svoju tendersku komisiju koja je određena, a koju imenuje Upravni odbor. Ko su bili predsednici Upravnog odbora, to se može videti. Zašto nije izlazilo na tendere? Neka odgovara onaj ko je dozvoljavao u tom periodu da nema tendera, da nema papira i da se radi na jedan nekorektan način.
Prema tome, gospodo, zašto mi ovde sada raspravljamo ko je kriv itd. Predložio bih da se formira jedna anketna komisija, da ispita sve to, ali od 1995. ili 1990. godine, pa da se vratimo unazad. Nije korektno što se sada traži da se ispituju neke poslednje godine. Dajte da vidimo šta je pre bilo. Zašto se preskače period 2000 - 2004. godina? Kada je vođena istraga o naplati putarine, naloženo da se taj period ne ispituje i nije ispitan. Mislim da su tada bili najveći problemi, ali niko nije dao da se u taj period uđe. Meni su ljudi iz policije rekli – imamo nalog za period 2004 - 2008. godina, pa je ispalo sve u redu. Hajde da spustimo malo do 2000. godine, pa da vidimo šta se tada radilo i šta se sve događalo u putnoj privredi.
Meni je jako ružno ako neko nešto uradi korektno i sve to bude čisto kao sunce... Mislim da sada određene službe mogu to da pregledaju, mislim da ste, gospodine Mrkonjiću, to i gledali i da tu nije bilo nikakvih problema. Putari su uradili poslove za koje su dobijali naloge. Od koga god da su dobijali, da li od policije, od javnog preduzeća, od Vlade, od bilo koga, oni su sve uradili kako valja.
Ponavljam, jednom dugovi moraju da se raščiste. Dugovi su postojali. Uzmimo samo Feketić – šest milijardi, a da ne pričam koliko je bilo sudskih rešenja, samo stižu i blokade se vrše. To je moralo sve da se plati. Niko nije mogao da ne plati.
Vidim da sada neki optužuju nas zbog toga što smo dali kvorum da se ovo pitanje razreši. Ovde su u pitanju putari, koji rade i po kiši, i po snegu i po ledu i koji su ovo čestito zaradili. Direktor „Puteva“ je dobio prijavu zato što je poslušao onaj predlog iz Vlade, iz Ministarstva finansija, da se prebaci u narednu godinu, pa je ispalo da su asfaltirali u januaru i februaru. To je stvarno nelogično. Ti radovi su urađeni u jesen, ali putari nisu imali pare da plate PDV ako fakturišu, već su zamoljeni da od Nove godine počnu da puštaju naloge i da će im biti plaćeni. To je rekao ministar finansija Mlađan Dinkić. Oni su ispostavili račune i do dana današnjeg im nisu plaćeni.
Moramo to da platimo, Vlada je preuzela obavezu da se ti računi izmire. Ispada da je neko u januaru šišao travu ili da je u januaru radio neke radove koji su predviđeni za jesen, ali tako je dogovoreno i tako je bilo urađeno. Sada čovek krivično odgovara zato što je falš dokumentaciju dao u jednoj godini, a nalog je pustio u narednoj godini. Prema tome, to stvarno nije korektno.
Ako ima nekih sumnji, ako ima nekih problema, za to sam da se sve to ispita i proveri i da se vidi o čemu se, zapravo, radi. Ponavljam, putarske firme su najkorektnije uradile posao i otišle pod led i sve su sada blokirane. Mislim da nema nijedne da nema blokadu. „Mostogradnja“ je ovakvim poslovima potpuno razorena i uništena, a bila je vodeća firma. Nijedno naše preduzeće na međunarodnom tenderu nije moglo da dobije posao, jer nisu mogli da učestvuju, već su morali da dolaze kod stranih firmi kao podizvođači, jer nisu bili kreditno sposobni da prihvate kreditne linije i da uđu u tender zato što su firme bile u blokadi.
Ovo je spas putne privrede, kroz ove kredite. Ko ih je sticao, možemo ispitivati, možemo proveravati, ali, ponavljam, niko nije kriv ako se dogode danas odroni. Vidite koliko je samo odron kod manastira Studenica koštao; došao je odjednom, krenulo je brdo, poravnalo sve, pregradilo reku, počelo da pravi veštačko jezero, da poplavi posle čitavu regiju; ljudi su dobili hitno nalog i do danas se taj odron sanira, maltene, tri godine. Mehanizacija, stručnjaci su nemoćni da se brdo zaustavi. Mislim da se to sada konačno privodi kraju.
Uzmimo samo put kod Umke; da li verujete, od tolikih klizišta, na primer, debljina asfalta je oko šest metara pored savske obale, jer se svake godine nadograđuje, dodaje, radi? Policija daje nalog kad vidi da je put potonuo. Oni odmah nalože prvoj putarskoj firmi da obavi taj posao. To su specijalni nalozi, za koje se ne može predvideti da će ih biti u nekoj godini.
Niko nije kriv ako se pokrenu klizišta. Hiljade kuća je napravljeno u Srbiji, jer su klizišta odnela, i stotine kilometara puteva.
Sećam se, u kopaoničkom kraju, u bruskoj opštini, u opštini Blace, desetine kilometara je odnelo klizište, to je sve moralo da se izgradi, uradi.
Počeli ste priču sa Starom planinom, otvorili ste skijalište, gospodo. Ljudi su krenuli na Staru planinu, nastala su klizišta, nastali su problemi. Sve je to trebalo sanirati, dovesti u red da bi saobraćaj mogao da se uspostavi.
Prema tome, nisu ljudi u putnoj privredi krivi. Hoćete da gradite turističke centre tamo gde nema puta i izazovete klizišta, izazovete odrone, napravite niz problema.
Sećam se da je u novopazarskoj opštini dozvoljena gradnja, date su dozvole da se prave kuće, minirana brda, i otišli su putevi, napravljena je milionska šteta. Dati su nalozi da se to uradi.
Prema tome, gospodo, nisam projektovao most Beška, ali je počeo da tone stub, prvi stub od Beograda, i sanira se svake godine, ulažu se milioni u sanaciju i ne može nikako da se reši, dok se to konačno ne završi.
Prema tome, ima niz poslova koji se ne mogu predvideti. Ne postoji stručnjak koji to može predvideti. Na ovakav način su uništene građevinske firme. Posle bombardovanja su dobili naloge da rade, da grade itd. Mnogi su otišli u stečaj i do danas im nisu plaćeni računi. Država je imala obavezu da izmiri dugove prema njima, kao i prema putarima. Vi znate, kada su pali mostovi, videli ste kada je Novi Sad bio blokiran, moralo je da se radi. I u tom periodu su se radili mostovi.
Neko je postavio pitanje zašto neki krediti koji su ratifikovani u parlamentu nisu realizovani, zašto nije počela gradnja. Tačno je da banke intervenišu, prvenstveno Svetska banka, Evropska investiciona banka i ostali, zato što se sredstva ne troše, a država izmiruje obaveze prema tim kreditima koji su ratifikovani u parlamentu. Ne može da se realizuje zbog toga što država nije imala pare za eksproprijaciju, nije imala pare za projektnu dokumentaciju. Kada dobijete kredit morate sami da radite eksproprijaciju i projektnu dokumentaciju.
Mislim da do danas nije završen projekat Grdeličke klisure, tunela. Možemo da obezbedimo sredstva za izgradnju, ali moramo sami da odradimo ostali deo poslova, a mi nemamo pare, gospodo. Neko je dao nalog, biće iz NIP-a para. Kao što se i sada priča, i gospodinu Mrkonjiću su obećali iz NIP-a silna sredstva, pa je rekao – radiće koridore. On čovek krene da radi. Zašto stane? Ne uplate se sredstva. Putari ne mogu da rade, i oni su se sada opametili i neće, nemaju više od čega; došli su u ćošak i ne mogu više da rade, finansijski ne mogu da izdrže. Zato im treba jedna finansijska injekcija preko ovih kreditnih linija.
Prema tome, godinama se radilo, davani su nalozi, sve vlade su to prihvatile, svi ministri finansija su davali obećanja i nisu ispunjavali. Kada dođe budžetska godina, znate kako je bilo prošle godine – dođu ovi i traže da bi glasali, oni traže; kaže – gde ćemo da otkinemo, otkini tamo putarima, pošto su oni bili veliki potrošači određenih sredstava itd. Tu se zakinu poslovi. Međutim, ljudi dobiju posao na tenderu i urade. Kako može na kraju budžetske godine da se ukine pet milijardi, a svi su radovi bili izvedeni? Šta treba da kažemo? Od januara ćemo vam platiti, i slažemo ih i pet godina im ne platimo. Oni povukli kredite od banaka i plaćaju te kredite dodatnim sredstvima, i ne mogu da primaju plate.
Molim vas da ne pričamo sada jednu priču, koja je možda popularna – neko je pokrao pare. Ako je neko uzeo jedan dinar, neka neko kaže tamo, pa taj neko neka odgovara. Ponavljam, ovo su stečene obaveze koje su mnoge vlade... ja znam pet vlada unazad koje su sticale obaveze, a nisu ih ispunjavale; davale su naloge i insistirale da se određeni poslovi rade i oni su rađeni. Zato smo išli na koncesiju, jer smo znali da nema para i da ne možemo da pratimo.
Grci su obećali sto miliona za makedonsku granicu, za Koridor 10. Obećali, i već deset godina stalno donosili na vladi, a nikad nisu uplatili dinar, jedan jedini evro nisu uplatili, a rekli su – sto miliona evra imate, računajte i slobodno uđite u posao. Mi smo ušli u posao. Kada je početa makedonska granica, kada smo sklopili taj ugovor, krenuli, dali avans, nismo imali (ne znam da li je gospodin Mrkonjić isplatio) da platimo eksproprijaciju i zato su radovi stali. NIP je obećao sredstva i do današnjeg dana nije plaćena eksproprijacija. Albanci koji žive dole stavili su sudsku zabranu i nismo mogli da uradimo posao.
Svuda se to ponavljalo. Sada je trebalo da počne posao Ub - Obrenovac, ali nije bilo para da se plati eksproprijacija. Zato nije rađen Koridor 10, jer Srbija nije imala sopstvena sredstva za svoj deo koji je obećala i bila obavezna, kada smo dobijali kredit i kreditne linije, da to ispuni.
Zašto nije počeo da se radi most Gazela? Zato što država Srbija i grad Beograd nisu izdvojili sredstva da se plati onaj deo koji smo bili obavezni, a to je projektna dokumentacija, konstrukcija Savske ulice, prilagođavanje da prihvati saobraćaj i sve ostalo. Do danas taj kredit stoji i čeka, „kiseli se“, dok država ne obezbedi sredstva. Slično je i sa Pančevačkim mostom.
Molim vas da se u putnoj privredi promeni politika, da ministarka finansija dozvoli da se radi toliko koliko ima para i da budemo realni, a ne preterano ambiciozni, da izlazimo sa projektima a znamo i sami da ne možemo da ih realizujemo.
Vi znate da je Temerinska petlja koštala pedeset miliona evra, da će da košta. Vi znate da je za most Beška uzeta kreditna linija, jer nismo mogli da pratimo sa našim sredstvima sanaciju drugog dela, pa smo morali kreditnom linijom i za ovaj most koji se koristi da povučemo kredite da bismo sanirali.
Srbija iz NIP-a, i zato sam se bunio gde su pare od „Mobtela“, Robnih kuća i trećeg operatera, nije mogla da prati investicije po kreditnim linijama koje smo dobijali spolja. Do dana današnjeg to je tako. Prenosila je dug sa vlade na vladu, sa vlade na vladu. Ako neki ministar i „očeše“, da izvinite, neki dinar, pa se malo ublaži dug, čim malo popusti i prihvati stavove Vlade, oni svi - prolongirajmo, i to dođe sledećem ministru kao štafetna palica.
Zato je došlo vreme da se to plati. Ovo je obaveza koja je postignuta radom. Ako nešto nije bilo u redu u nekom periodu, recite tačno u kom periodu, ko je obavljao dužnost i neka se sprovedu određene istražne radnje da se to ispita. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, a posle njega narodni poslanik Zoran Šami.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, gospodine Mrkonjiću, čini mi se da sam pomenuo u načelnoj raspravi da ovde presipamo iz šupljeg u prazno. Treba da se uzmu ti krediti. Šta će se sa tim uraditi? Neće se otplatiti ni svi dugovi putarima. Od čega ćemo onda da gradimo ono što je obećano ili ono što je neophodno?
Gospodine Mrkonjiću, verujem u vaše dobre namere. Apsolutno sam siguran u vaše dobre namere, kao što sam siguran da ste poprilično naivni u davanju tih obećanja, jer imate jedno negativno nasleđe u pogledu tih dugova, u pogledu onoga što se dešavalo u Preduzeću za puteve ili „Putevima Srbije“, kako se to zvalo. Hajde da raspravimo, neka to bude učinjeno deset godina unazad, ko je napravio dugove, ko je vršio malverzacije, ko je vršio mahinacije, ni po babu, ni po stričevima. Nije uopšte bitno koja je vlada u pitanju, ni koji je ministar u pitanju.
Svi znamo da je tu bilo malverzacija i mahinacija i svi se prave ludi. Prvog dana trebalo je da kažete – nasledio sam to i to, nameravamo da napravimo to i to, da bismo isplatili dugove treba nam toliko i toliko para, da bismo izgradili to što nameravamo treba nam toliko i toliko para, te ćemo pare obezbediti na taj i taj način. Ovako, kada vi to kažete, s dobrim željama i dobrim namerama, to liči na one stare priče o metroima, o brzim prugama. Imamo najsporiji voz u Evropi, kao ono „sightseeing“, kao na Divljem zapadu. „Ćira“ je bio brzina za ovo. Onaj „ćira“ koga nema više od 30 godina.
Hajde da pričamo pošteno, ali to je trebalo da kažete, kao i za koncesiju koja je raskinuta. Niti znamo zašto je zaključena, niti znamo zašto je raskinuta. Misterija, tajne, ko zna o čemu se radi. Isto tako se obećava olako – nema ništa od međunarodne arbitraže, džabe su nas tužili. Nije tačno. Opet će neko to da plaća.
Svake godine državni vrh se slika, to im je valjda lepo, na putu od Beograda do Subotice. Pa, to se gradi kao Skadar na Bojani. Ne može da se napravi od Beograda do Batajnice.
Sada imamo temu: učešće naših mirovnih snaga u Čadu u okviru snaga Ujedinjenih nacija. Zbog tog Čada i rata u Čadu nema više relija Pariz - Dakar. Predložio sam da mi budemo organizatori, jer imamo sve: trnje, korov, rupe, bare, šume, prašume, pustinju, idealna prilika da reli bude ovde organizovan.
Zašto se naplaćuje putarina kada idete za Suboticu? Koliko tu ima kilometara pravog autoputa? U civilizovanim zemljama ni na autoputevima se ne naplaćuje putarina. Hajde da ne kažem u civilizovanim, u dobrom delu zemalja. Ovde bi se i Valentino Rosi napatio da prođe tu deonicu. I onda autoput, tobože, i naplatna rampa. To stvarno nema smisla. Zašto se naplaćuje putarina na putu Beograd - Subotica, ponavljam, kad nemate nekoliko kilometara, 20 - 30, autoputa gde bi trebalo naplaćivati putarinu?
Možemo da mislimo šta god hoćemo, ali Hrvatska je napravila fantastične autoputeve na mnogo težem terenu. Pre neki dan ste imali sliku u informativnim emisijama: Sali Beriša i Hašim Tači otvaraju nekakav tunel na autoputu Drač - Priština. Pa, i tamo će biti autoput, a ovde ne možemo da rešimo klizište, što reče Velimir Ilić!
Pomenuo sam pre neki dan, hajde da odemo, gospodine Mrkonjiću, na Duboko. Stalno pričamo o tome da odemo, ali nikako da odemo. Mi hoćemo u 21. veku Koridor 10. Ko je pokrao pare? Taj ko je pokrao neka odgovara. Kako da obezbedimo pare da bismo napravili elementarne puteve? Ili da organizujemo reli Pariz - Dakar, pa da od tih para počnemo da pravimo puteve. Hvala.