Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, a posle njega narodni poslanik Slobodan Maraš.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, gospođo Dragutinović i gospodine Mrkonjiću, moram da kažem da je ministarski sastav u ovoj sali trenutno veoma inspirativan za mene i da sam se zapravo najviše zbog toga javio.
Naime, prilikom usvajanja poslednja tri, a zapravo i četiri budžeta, ali poslednja tri svakako, bezuspešno sam pokušavao gospođu Dragutinović da ubedim da u budžetu predvidi mnogo veće pare za Koridor 10. Ona se toga svakako seća.
Doduše, da mislim da je ona odgovorna za to, ja se sada ne bih ni javljao; ona nije odgovorna, niti se pitala, odgovorna je Vlada Srbije, odnosno njen predsednik. Zapravo bi bila vrlo interesantna analiza zašto se to tako dešava.
Ali, pre te analize treba da obrazložim zašto mislim da u gradnju puteva i rekonstrukciju pruga valja ulagati, jer Koridor 10 nisu samo putevi, to je i pruga.
Uzgred budi rečeno, mi trenutno u zemlji Srbiji na magistralnim pravcima imamo 200 km pruga na kojima vozovi ne mogu da idu brže od 20 km na sat. To je precizan podatak. Znate, najveća prednost koju ova država ima je njen geografski položaj, verujte mi. Nažalost, u nekim vremenima je to i mana, ali u mirnim vremenima je to prednost. Ako na nečemu treba raditi, u nešto ulagati novac, to je upravo taj čuveni Koridor 10.
Da bi naši gledaoci znali o čemu se radi, taj koridor polazi od Austrije, prolazi kroz Sloveniju i Hrvatsku, ulazi u Srbiju, prolazi kroz Srbiju i glavni krak izlazi prema Grčkoj. Postoje još dva kraka: Budimpešta – Beograd i Niš – Dimitrovgrad. To je Koridor 10, i pruga i put.
Dakle, da su najsrećnija ekonomska vremena, da smo zemlja najvećeg ekonomskog prosperiteta, valjalo bi ulagati u izgradnju tog koridora. Reći ću vam i zašto. Ima i drugih područja u koja valja ulagati, npr. u energetiku, ali postoji jedna bitna razlika: kada uložite sto dinara u energetiku, vi potrošite 90% toga da biste kupili generator (naravno, pojednostavljujem); kada uložite sto dinara u izgradnju puta ili pruge, svih sto dinara ostaje državi. Sve se potroši u državi, bez obzira na to ko je izvodio radove. U prvom naletu plaćeni su ljudi koji direktno rade na tom poslu. Na njihove plate država uzme poreze, doprinose i sve ostalo. Oni te plate, naravno, ne odnesu na ne znam koja ostrva, nego ih potroše u državi. U sledećem izvlačenju oni koji od njih zarađuju opet potroše te iste pare i kad sve okrenete dva-tri puta dođete do toga da svakih sto dinara koje uložite u izgradnju puta ostaju državi. Kažem, u najsrećnijim ekonomskim vremenima.
Drugo, gradnja puteva je i političko pitanje. Na tome mogu da se zarađuju ozbiljni politički poeni. Postoji nešto što se zove – saobraćajna diplomatija. Doduše, to kod nas ne postoji kao termin, neuki smo malo, ali to da li ćete da gradite prema Aziji kroz Bugarsku ili Grčku jeste neki argument, na primer.
Sad smo, povrh svega toga, u ekonomskoj krizi. Nisam ja izmislio, niti je to neko danas izmislio, šta se radi u ekonomskim krizama – prave se javni radovi. Dakle, i da imamo pet hiljada kilometara autoputa, a nažalost nemamo, valjalo bi izmisliti šta valja graditi.
Mi imamo toliko toga da gradimo da je meni prosto neverovatno da smo, na primer, u budžetu za 2009. godinu imali predviđena sredstva za Koridor 10 u ministarstvu gospodina Mrkonjića, a da smo u rebalansu tog budžeta to izbrisali. Ona su, kobajagi, negde drugde.
Mi se sad bavimo dva dana jednim malim kreditom u odnosu na ono šta sve valja potrošiti na Koridor 10. To je kap u moru, verujte mi. Da smo pametni, umesto razmišljanja o povećanju PDV, o povećanju ovog ili onog poreza, valjalo bi izdvajati pare u izgradnju puteva i pruga. Ali, mi te pameti nemamo. Odnosno, sada ću da izreknem nešto, nije da nemamo, imamo mi ljude u Vladi, ne ovde prisutne, koji, ja mislim, namerno neće da Srbija gradi puteve. Kada analizirate šta se sve dešavalo u proteklih sedam-osam godina videćete da ima onih koji misle da u to ne treba ulagati, i nije slučajno što putarima nije plaćen dug.
Uzgred, budi rečeno, ako je tu bilo nekog kriminala, oni koji su kriminalci neka idu u zatvor, uopšte me ne interesuje ni kako se zovu, ni iz kojih stranaka dolaze. Ali, nije to problem, problem je što neko neće da Srbija dobije Koridor 10. Zašto neće, ne znam. Da li se radi o „zelenoj transverzali“ ili se radi o Koridoru 4 kroz Rumuniju i Bugarsku? Naša sreća je u tome što Koridor 4 ne može da se izgradi tako jednostavno; da može, on bi već devedesetih godina bio izgrađen. Srećom po nas, ne može. Ali, ako nastavimo da sami sebi radimo ovo što radimo, onda ćemo stvarno umesto velike, bogom dane, prednosti koju donosi moravsko-vardarska dolina na kraju u toj priči „izvisiti“.
Pametna vlada bi, ponavljam, u vreme ove ekonomske krize, da nema jedan kilometar autoputa koji valja izgraditi, izmislila puteve koje valja izgraditi, a mi možemo da gradimo koliko god hoćemo. Razumem da je možda skupo izgraditi autoput kroz Grdeličku ili Sićevačku klisuru, ali nama su, izgleda, u Vojvodini Alpi, gde treba graditi, kopati tunele i prelaziti neke..., graditi grdne vijadukte itd., a radi se, naprosto, o jednoj ravnici i jedini problem je da se izgradi drugi deo mosta kod Beške. To je jedino što je ozbiljno skupo, a sve ovo drugo nije ništa. Nama je problem da otkupimo 20-30 km puta. Doduše, prethodno smo raznim tajkunima omogućili da kupe tu zemlju, pa će sad da je preprodaju po mnogo ozbiljnijim cenama, ali to je za drugu vrstu priče.
Dakle, bio bih sklon, izađe gospodin Batić, da se sa njim složim, da mi raspravljajući o ovom kreditu, koji je svakako važan i treba ga usvojiti, bez obzira na to što sam principijelno protiv nekog nepotrebnog zaduživanja... Ali, taj kredit, neka to ostane zapisano, neka nam ostane negde u svesti, jeste kap u moru u onome što bi mi trebalo da ulažemo. Pomenuta je Hrvatska, koja je izgradila mrežu autoputeva i u to uložila velike pare, ali te velike pare će da joj se vrate nazad, i to vrlo brzo. A mi beskrajno trošimo vreme.
Nije red da pričam dok nema predsedavajućeg. Hvala.
U redu je ovo zaduženje, nije u redu što se ne predviđaju ozbiljni novci za gradnju puteva i ako po nečemu ova vlada ostane upamćena, ostaće upamćena kao vlada koja je direktno minirala gradnju puteva i pruga. To je, ponavljam, naša najjača forsa koju imamo u zemlji. Neka se niko ne naljuti, čak mislim jača od poljoprivrede. Kada bismo povezali puteve i poljoprivredu, onda bi se razvila jedna druga grana, koja omogućava da krmenadlu ne prodajete po cent, nego po dolar, a to je turizam. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Šami. Reč ima narodni poslanik gospodin Slobodan Maraš.

Morao sam ponovo da se javim, pošto izgleda da jedan od prethodnika gospodina Šamija nije najbolje razumeo šta sam govorio. Nijednog momenta nisam upirao prstom u bilo koga ko je bio direktor javnog preduzeća ili ko je davao naloge, između ostalog, Javnom preduzeću „Putevi Srbije“. Zaista sam saglasan sa onim što je rekao i gospodin Batić, nema problema, neka se uđe u prethodnih 10, 15, 20 godina, što kaže gospodin Todorović, da vidimo kako su nastali ti dugovi.
Voleo bih da gospođa Diana Dragutinović potvrdi da li je to tačno, da li je na kraju 2003. godine Direkcija za puteve imala dug od jedne milijarde prema putarima; da li je tačno da je na kraju 2005. godine, kada je postojalo već Javno preduzeće „Putevi Srbije“, bilo devet milijardi, pa 2006. dvadeset jedna milijarda, pa 2007. dvadeset pet milijardi? Da li je sve to tačno?
(Predsednik: Sada se morate ponovo prijaviti, pošto sam dala reč gospođi Dragutinović.)
Žao mi je što je gospodin Šami izašao, on je rekao jednu interesantnu stvar koja je, vidim, nasmejala i gospođu Čomić – treba izmisliti puteve, pa ih graditi u ovakvoj krizi. Verujem da svaki poslanik zna, ali i veliki broj građana, da je bilo ministara koji su u izbornoj kampanji išli i govorili – sagradićemo most u vašem gradu, pa kada saznaju da u tom gradu nema reke, kažu – napravićemo i reku. Znači, bilo je onih koji su to obećavali u izbornim kampanjama. Možda su zbog toga dugovi nastali.
Postoji institucija koja je mogla da ispita zašto su dugovi nastali. Zato smo radi da Državna revizorska institucija uradi svoj posao, ne upirući prstom ni u koga, to nije naš posao. Naš posao, kao narodnih poslanika, jeste da kažemo zbog čega ne možemo da podržimo ovako nešto. Naravno da želimo da Javno preduzeće isplati svoje dugove svima onima kojima je dužno. Ali, zbog budućnosti, pre svega to se odnosi na DS, mi želimo da se raščiste ove stvari, da mi, da građani imaju poverenja da se takve stvari više neće događati, da neće nastajati dugovi za koje se neće znati ko je odgovoran, da preuzmete odgovornost.
Mislim da je suština u tome i da ćemo uvek podržati ovako nešto, ukoliko zaista postoji odgovornost.
Naravno da nam trebaju putevi, naravno da nam trebaju železnice, odnosno vozovi koji će da idu brže. Sve je to nesporno i sve to podržavamo, ali ne želimo da dajemo podršku nečemu ukoliko ne znamo zašto su nastali određeni dugovi, ko je odgovoran, kakve je odluke donosio. Suština je – kako su odluke donošene da nastanu toliki dugovi? To je ono što nas interesuje i, ponavljam, zbog čega ne možemo podržati, ne upirući prstom ni u koga, samo zahtevajući da Državna revizorska institucija, koja ima mogućnost da kontroliše javna preduzeća, odnosno završne račune i da vidi na koji način su donošene odluke koje su dovele do dugova tih i tih, taj posao i uradi. Hvala.

Gospodin Velimir Ilić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, samo bih želeo jednu stvar da istaknem, što svi mi ovde zaboravljamo. Godinama se u putnu privredu izuzetno malo ulaže, a mora da se radi puno, zbog održavanja same infrastrukture.
Pogledajte koliko je ove godine ukupno uloženo u izgradnju puteva. Videli ste, to je najminimalnije što postoji. Da li verujete da sva sredstva koja se ulažu u putnu privredu – i budžetska, i sredstva iz NIP-a i naplata putarine – nisu dovoljna samo za održavanje puteva? U svetu postoje standardi za održavanje puteva po kilometru. Kod nas se za održavanje ulaže šest puta manje nego u Evropi.
Prema tome, mi hoćemo da napravimo puteve bez dinara, i slažemo tamo resornog ministra – hajde da izađemo na otvaranje, dobićete za koridore, obećaj rad, sve (evo, i sada se to događa), i ništa se ne plaća. Onda se svi sklone, ministar ostane na cedilu i ne može da plati.
Ove velike investicije idu preko Vlade, a Javno preduzeće „Putevi“ preko Upravnog odbora upravlja svojim prihodima i onim što je u budžetu predviđeno. Znači, oni imaju upravni odbor; ne možete vi reći – ministar je dao. Nije ministar dao. Javno preduzeće „Putevi Srbije“ ima svoj upravni odbor koji usvaja plan, program i dozvoljava naloge i pravda naloge kod Vlade. Vlada ima posebna sredstva koja daje Ministarstvu – kada sam bio ministar bilo je oko dve, dve i po milijarde dinara – za neke poslove, za brdsko-planinska područja, tamo gde treba da se nešto interventno uradi itd.
Mi godinama ne ulažemo u putnu infrastrukturu ni približno onome koliko treba, a hoćemo da uradimo puno. Jedini način da napravimo autoputeve bila je koncesija. Onaj ko je porušio koncesiju ne misli dobro Srbiji. To je bio najbolji ugovor, garantovano. Neka mi neko dokaže da tu nešto nije bilo u redu. Sada po takvom ugovoru autoput radi Republika Srpska, radi Crna Gora do granice sa Srbijom; Hrvatska je sve autoputeve izgradila koncesijom.
Kod nas to ne može da zaživi. Kod nas se kaže – mi imamo para, evo, kada prodamo „Mobtel“, kada prodamo Robne kuće, kada prodamo trećeg operatera... To je sve pojela maca, na kraju ostanete na cedilu. To će se i sada dogoditi.
Albanija pravi 300 km, gospodo, autoputeva i na jesen će završiti. Zašto Evropa insistira da se spoji ovaj deo prema Makedoniji? Da povežu to sve lepo preko Bujanovca, a mi naivni, kažemo – idemo tamo. Naravno, mi smo evropejci, svi smo tu. A mi ćemo da gazimo blato, nemamo gde da priđemo. U opštini Kuršumlija 17 sela nema nijednog stanovnika zbog loše putne infrastrukture, ne mogu ljudi da dođu kući.
Vi se sećate kakvi su bili pojedini krajevi... Mi smo napravili žičaru na Staroj planini. Kako doći tamo, gospodo? Žičarica košta. Jedan dečko, koji voli to da pravi i gradi, napravio je, ali treba doći. Znate li koliko košta put da bi se došlo gore? Pola milijarde evra. Kako doći na Staru planinu? Kako autobuse zimi izvesti, kako ih spustiti dole, turiste?
Prema tome, nemojmo da pričamo prazne priče. U puteve se nije ulagalo ništa. Ni sada se ne ulaže. Gledam ministra koga muče, cede ga ko zmija žabu, i tačno znam tu poziciju, kada svi kažu – biće iz NIP-a, obećano, sve su pare spremne. I, šta će da bude? Ništa, gospodo. Čovek izađe, napravi projekte, odveze mašine, pusti radove, svi dođu, uslikaju se, a posle – nema para. Iako putari rade, oni rade džaba, pa se ne plati. Molim vas da se ta praksa prekine.
Tačno je da dobijamo kreditne linije, ali nemamo naše učešće da bismo mogli da koristimo kreditne linije. Ono što mi treba da damo, to godinama nemamo. Ponavljam još nešto – od privatizacije su tolike pare potrošene, a nije izgrađena putna infrastruktura, nisu urađeni koridori, nisu urađeni autoputevi. To je veliki greh ove Srbije.
Tražite tamo gde su pare potrošene. Šta se u NIP-u događalo? Nemojte juriti gole putare, koji nemaju ni za vodu. Znate da je „Mostogradnji“ voda godinama bila isključena. Nemaju dinara.
Prema tome, u ovoj godini, poštovani prijatelji, skoro četiri milijarde kreditnih linija je uzeto za Srbiju. Saberite sve kredite – četiri milijarde evra. Jesmo li dobili kilometar puta? Nismo. Gde su tri milijarde, gde će da odu? Jelašić radi šta hoće, Narodna banka. Kad nam je Narodna banka ovde u parlamentu podnela izveštaj? Nikad. Da li će nam podneti? Baš ih briga. Oni su država u državi. Deset godina drže taj... Pa, molim vas, kako je moguće da kreditna linija…
Znate, kažete, za stabilnost dinara. Pa, jesmo li čuli ministra Dinkića kad je rekao da će deo sredstava otići u privredu? U koju privredu? Ko će dobiti? Kako će dobiti? Forsirate uvoznički lobi veštačkim održavanjem dinara. Kolika je vrednost dinara? To su pitanja na koja niko nikada ovde nije dao odgovor.
Zato vam i kažem – ima mnogo problema u putnoj privredi, malo izdvajamo para, minimalno. Mislim, Mrkonjiću, hiljadu i ne znam koliko beše, 1.600 evra po kilometru…
(Predsednik: Vreme.)
… u Evropi se koristi za održavanje puteva, a mi izdvajamo možda 300 evra, 100-200 evra po kilometru. Ne možemo da menjamo saobraćajne znake, ne možemo da obeležimo pune linije. Ni za to nema para. Zato vas molim da se svi oni koji su danas u Vladi uozbilje, što se puteva tiče.
U prethodnim vladama putna privreda je bila pastorče Srbije, …
(Predsednik: Zahvaljujem.)
… kao i građevinarstvo, i potpuno je razorena i uništena.

Zahvaljujem, gospodine Iliću. Pomenuli ste prethodne ministre, među kojima je i gospodin Todorović, pa mu moram dati reč. Replika, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da iz svih ovih diskusija proizilazi jedna stvar, odnosno problem koji nismo rešili. Nažalost, trebalo je da ga rešimo mnogo ranije. Nije rešen, ali izgleda da neće biti rešen ni u nekom budućem vremenu, a to su prioriteti Srbije kada je u pitanju putna privreda, pre svega Koridor 10.
Izneli su to ovde svi, gospodine Mrkonjiću, da imamo jedan problem vezan za Koridor 10, a to je autoput Bugarska – Rumunija – Mađarska. Znate da u Evropskoj uniji nema graničnih prelaza itd. i da to ozbiljno ugrožava Srbiju, odnosno mogućnost Srbije da na autoputu zaradi lepe pare preko naplate prolaza, pre svega teških drumskih krstarica, pa onda i putničkih vozila, jer znamo da ogroman broj Turaka, a sada i Bugara, radi u EU i da svake godine u vreme godišnjih odmora prolazi kroz našu zemlju.
Sada se postavlja jedno logično pitanje – interesantno je da svi znamo da je naš prioritet, prioritet svih prioriteta, deo autoputa vezan za Niš – Dimitrovgrad. To je osnovna stvar. To jeste izuzetno teška deonica, zahteva izuzetno velika sredstva, ali to je jedina mogućnost koju imamo da bismo rešili neke probleme, pre svega vezane za mogućnost da Srbija opstane na ovim koridorima, odnosno na putnoj mapi EU, odnosno Evrope. Sada se postavlja pitanje – zašto se, kada svi to znamo, to ne realizuje?
Slažem se, Srbija nije u mogućnosti, nema ekonomske snage. Slažem se, dajte da vidimo da se to uradi na neki drugi način – putem koncesije. Siguran sam da bi bilo zainteresovanih, odnosno bilo ih je. Bilo je pokušaja, nekoliko puta, da se taj projekat realizuje, ali izgleda da se dešava nešto kao sa Skadrom na Bojani.
Pokušavao sam da saznam zbog čega to nije rešeno do 2008. godine, kada sam ušao u Vladu, odnosno 1998, pardon, ne daj Bože, postao ministar saobraćaja.
Osnovni problem bile su strane koje su lobirale za jednog ili drugog koncesionara, odnosno onoga ko bi ušao u taj posao.
To je rak-rana naše države. To su oni koji pokušavaju... Izvinjavam se, samo da završim. To je problem koji nismo rešili. Nažalost, i ovim predlogom zakona mi prelazimo preko tog problema i dolazimo u istu situaciju.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč?
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnici predlagača žele reč? Gospodin Mrkonjić, izvolite.

Samo nekoliko kratkih odgovora na pitanja koja su postavili poslanici. Neću ponavljati ono što su ministri govorili, stvarno im se zahvaljujem.
Na ideju da napravimo poseban savet sam došao čim sam izabran za ministra, možda zbog toga što sam među njima najstariji, ali zbog nekih stranačkih razmimoilaženja (izađe sad Rade Obradović napolje, i on je jedan od tih ljudi) to sam zaustavio. Ali, danas obećavam da ću odmah sutra taj predlog pripremiti i da će ministri koji su poslanici biti članovi tog saveta, naravno, ako opet ne bude nekih stranačkih prepucavanja.
Sada, nekoliko kratkih komentara. Neću ono što je Dragan govorio, gospodin Todorović, izvinjavam se. Šami, najlepše hvala. Velja, hvala, uz neke netačnosti Veljine, neke nepreciznosti, neću da komentarišem.
Javnost u radu, malopre je govorio gospodin Obradović, najveća je garancija, to govorim gospodinu Marašu, odnosno Ostojiću, da nema korupcije. Dakle, javnost u radu i kontrola institucija.
Malopre je Velja govorio kako funkcionišu institucije u Direkciji za puteve. To ne znači da neće biti promena u preduzeću za puteve danas.
Kada smo pre dve nedelje usvojili program, to smo i zaključili. Preduzeće za puteve, ovakvo kakvo jeste, tu su i strani partneri koji dolaze i bankari, mora da trpi neke transformacije i promene.
To će biti priprema da bi onda javnost u radu i institucije mogle da se kontrolišu, i da sprovodimo ovo što sada sprovodimo. Naravno, lične garancije ni od koga ne tražim, nisam toliko naivan, kao što kaže gospodin Batić. Ličnih garancija nema, samo ono što je u institucijama prisutno.
Što se tiče „zelene transverzale“, nisam shvatio i nisam gledao juče šta je gospodin Šutanovac govorio, ali Koridor 10 (i pre neki dan sam ovde sa poslanikom iz Niša ušao u sukob, pa sam posle shvatio da čovek možda ne mora to da zna), Koridor 10 je autoput i pruga kroz našu zemlju od Dimitrovgrada, malopre je to govorio gospodin Todorović, do Subotice ka Zagrebu, i od Niša ka jugu.
To je Koridor 10 u našoj zemlji. To je Koridor 10, koji je zacrtan devedesetih godina u EU, baš zbog robe koja dolazi sa Bliskog istoka, i da to područje koje ima oko 200.000.000 stanovnika veže za Evropu.
Samo je to bio razlog, bez ikakvih političkih implikacija – zelena, žuta, plava, crvena magistrala. To je danas Koridor 10 i za to evropske banke i Svetska banka obezbeđuju sredstva.
Kada govorimo o sredstvima, takođe sam nekoliko puta rekao (ali kada je čovek dugo u jednom projektu on već zaboravlja, pa misli da će biti dosadan, to ne želim) da je garancija i pre krize, koja je nastala u svetu onog momenta kada i poslednja vlada, za mene bilo upravo to što su svetske banke zainteresovane za te naše projekte. Danas, kada je došla svetska kriza, imamo potvrdu kroz najavu kredita za ovaj značajan projekat.
To sam nekoliko puta rekao, ponavljam još jedanput, organizacija celog posla ide preko (gospodine Šami, jedino se tu sa vama ne bih složio) Nacionalnog saveta za infrastrukturu, koji je formiran na moj predlog upravo zbog toga da bi se institucije kontrolisale. Nacionalni savet je savet, on utvrđuje strategiju, Vlada izvršava, a ministri koordiniraju i rade.
Takva je organizacija i ja bolju ne znam. Za mene je to garancija – upravo javnost u radu i organizacija.
Nacionalni savet utvrđuje prioritete. Prioritet prioriteta je Koridor 10, autoput, drugi prioritet je železnička pruga, treći je Beograd - Čačak, četvrti je metro itd. To smo do sada utvrdili i to je dobro.
Dakle, u najavi su krediti za 1.600.000.000 evra, koliko nam treba; nemojte me hvatati za reč, jer novinari hvataju, pet miliona, deset miliona, nisu male pare, ali to još uvek ne možemo da znamo. Šta to znači?
To znači da od avgusta meseca možemo očekivati da ćemo za jug, dakle od Leskovca, odnosno od Grdelice do makedonske granice, imati 600.000.000 evra odobrenog kredita iz Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. To znači da ćemo za istok, znači, od Beograda, odnosno od Niša ka Dimitrovgradu imati 388.000.000 dolara od Svetske banke iz Vašingtona, i to znači da će Grci taj famozan kredit najzad dati u iznosu od 100.000.000 za jug.
To znači (odgovaram, takođe, gospodinu Obradoviću, mada je to već i Velja rekao) da 115.000.000 kredita koji već imamo, za koji nismo uradili projektnu dokumentaciju i eksproprijaciju, sad to radimo ubrzanim tempom, koja košta koliko košta, da taj kredit već imamo i da u najavi, za drugi deo obilaznice od Bubanj potoka do Orlovače, imamo 120.000.000 kredita od Evropske investicione banke. To je novac, kad se sve sabere, bez deonica koje sada gradimo sopstvenim sredstvima. Takođe je jedan od ranijih ministara lepo govorio, moramo biti svesni da učešće naše zemlje mora da bude oko 20%. To je bilo uvek. To je bilo i kad je drug Tito donosio kredit iz Vašingtona za prugu Beograd-Bar. To je i tada bilo, 20% para moramo mi odvojiti da bismo povukli međunarodne kredite.
To znači da to garantuje upravo ono o čemu sam govorio, da od polovine godine možemo računati na ta sredstva, a do polovine godine ćemo završiti projektnu dokumentaciju i izvršiti deo eksproprijacije. Tu sam sad i ja postao obazriv, jer je potrebno oko 100.000.000 evra, po procenama ovih naših institucija, za eksproprijaciju celog Koridora 10. Samo obilaznice... Znate koliko je polemike izazvala moja izjava o vlasništvu. Ne bih sada ulazio u to čije je to vlasništvo, to nije tema za mene. To je tako kako jeste. Dakle, velike su pare potrebne, ali ćemo izvršiti eksproprijaciju na onim deonicama koje bismo pripremili za gradnju odmah posle dobijanja međunarodnih kredita.
Tu je pre svega, Dragane, deonica od Proseka; znači, kada izađemo iz Niša to je deonica od Proseka, dokle je završen autoput, do Crvene Reke, od 20 i nešto kilometara, gde je završena projektna dokumentacija danas. To je deonica od Dimitrovgrada, od granice do Dimitrovgrada, osam kilometara, gde sada završavamo eksproprijaciju. Te dve deonice bismo sa ovih 388.000.000 dolara počeli da gradimo; naravno da je to najznačajnija deonica. To je dokaz šta znače međunarodni krediti.
Ta deonica autoputa, po svim procenama, vidim da su poslanici za to zainteresovani, a ministri bolje znaju od mene, po onim pokazateljima, recimo, broju automobila koji prolaze tuda itd., nije rentabilna, ima četiri-pet hiljada vozila. Ali, Evropa hoće da bude rentabilna i da tih milion kamiona koji danas lutaju Koridorom 4, ili ne znam gde, Koridor 4 neće biti gotov još tri godine, jer u Vidinu ima jedan veliki most... I Bugari razgovaraju, otprilike, kao mi, svađaju se malo oko toga, tako da se ti kamioni usmeravaju na ovu stranu. Veliki je tranzit na tom pravcu, i tu je Dragan potpuno u pravu – milion kamiona, sto evra, to je sto miliona. Tako se otplaćuje to.
Što se tiče gospodina Batića, malopre sam mu odgovorio. O koncesijama ne bih hteo da govorim, jer je to ušlo u proces, mada me i vi često puta povučete, pa ja kažem nešto što mislim ili znam, a ne bi trebalo da kažem.
Dok traje ova faza u kojoj se sada nalazimo, ta medijacija ili arbitraža, dogovorili smo se u Vladi da ne govorimo o koncesiji. Zato ne bih odgovarao gospodinu Batiću, neka bude stvar arbitraže. Samo ću ponoviti, pa nek me neko kritikuje, lično se zalažem da se i taj posao završi mirno, da se dogovorimo sa tim ljudima, jer ne valja kada u jedan veliki projekat idemo ovako, uz svađu. To je moje lično mišljenje i isključujem iz toga Vladu. Tako mislim.
Što se tiče jedinstva, gospodine Šami, moram da vam kažem da do sada, uz moju naivnost ili „nenaivnost“, Vlada kompletno stoji iza ovoga što sada govorim. Nijedan od ministara nije... To je tako poslednjih deset meseci, odnosno od početka formiranja ove vlade. Zašto je to tako, u to ne ulazim.
Naravno, to je samo dokaz značaja tog projekta i ja to tako gledam. Kada bih ulazio sada u detalje šta je ovo bilo, kada će biti, onda bi me to odvuklo od onoga što je mnogo važnije za ovu zemlju – da to napravimo.
Na kraju, još jedanput se, to sam rekao i povodom prethodne tačke dnevnog reda, zahvaljujem svim poslanicima i ljudima koji su diskutovali, prihvatajući sve kritike, gospodine Todoroviću, koje su mi upućene za rad Preduzeća za puteve. Naravno, kao ministar, Velja je o tome delom govorio, svim svojim autoritetom ću pokušati da promenim te odnose i da popravimo rad Preduzeća za puteve. Koridor 10 nije izdvojen, samo sam rekao da smo pojačali direkciju Preduzeća za puteve novim ljudima, neopterećenim tekućim problemima.
Upravo zbog toga nisam rekao da tamo ima lopova, to nisam tvrdio, to je stvar drugog ministarstva, na čijem čelu je drug Dačić. To je njegov posao, time se ne bavim, ali ono što mogu da garantujem, to je maksimalna javnost u radu.
Pozivam sve vas koji sumnjate u ovom što sam rekao... Kada sam objašnjavao šta sam ja uradio, rekao sam – pregledao sam 20-30% dokumentacije iz prethodnih godina. U tim dokumentima, koji su svi apsolutno papirološki ispravni, koji su donošeni na temelju propisa, zakona i dokumenata kada je formirana direkcija Preduzeća za puteve, nisam video da je bilo nekih propusta. Naravno, pošto stvarno nisam naivan, ne sumnjam da su možda neki nalozi davani ovako ili onako; moj zadatak to nije, to je zadatak drugih službi.
Ali, ono što od vas očekujem, uz podršku koju ste mi dali, uz kritiku koju ste izneli u vezi s poslom koji sada radim, jeste da upravo na tom projektu, na tom putu, Koridoru 10, pokažemo jedinstvo, jer je to od neprocenjive vrednosti za aktivnosti koje će se dešavati dalje. Od novca koji sada dajemo, odmah ću navesti jedan primer, preko dve trećine će otići u banke, jer su putari uzimali kredite, onim čuvenim cesijama itd.
Insistiram i molim Dianu, to ću tražiti i u Vladi, da te banke taj novac vrate ponovo putarima i da ga investiraju baš u autoput i infrastrukturu. To je moguće, uz vašu podršku. Ako smo mi tu podeljeni, onda ni ja nemam šansu da napravim nešto.
Zbog toga insistiram da oko tog projekta nema dilema. Sve ćete znati, svaki projekat, svaki posao, sve ide na tender. I prva licitacija, za taj sever, pokazala je apsolutnu javnost u radu, nije bilo intervencija, ali vas molim da stvarno na tom projektu pokažemo maksimalnu ozbiljnost i jedinstvo, kao što ste pokazali ovde u razgovoru u toku ove rasprave. Zahvaljujem se, i ako je nešto... Svako od vas poslanika može, kad god hoće, da dođe u Ministarstvo, da odemo u Preduzeće za puteve i da vidi materijal i dokumentaciju. U tom delu tražim vašu pomoć. Hvala.