Kolega Zoran Antić je podneo amandman na član 79. kojim se rok od četiri meseca za usklađivanje, odnosno za donošenje podzakonskih akata smanjuje na dva meseca. Smatramo da je to dovoljan rok da se pripreme svi podzakonski akti, pogotovo što je regulativa koja se tretira ovim osnovnim zakonom prilično formirana, imamo praksu iz koje proizilazi vrlo lak posao – formiranje podzakonskih akata.
Ovim povodom hoću da napomenem da vreme, kao četiri meseca ili dvadeset, uopšte ne utiče na kvalitetan odnos Vlade kada donosi podzakonska akta. Razlog za to je možda i značajniji od gubitka ova dva meseca, koliko Vlada predviđa sebi duže vremena da uskladi akte, a tiče se jednog osnovnog zakona ili poziva svim privrednicima ili preduzetnicima da konkurišu kod Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj za korišćenje sredstava koja se u velikoj meri reklamiraju, promovišu kao pomoć privredi. U jednom nižem aktu, koji se može u ovom slučaju zvati uslovno podzakonskim, taj poziv i ta reklama pretvara se u mnogo strože uslove, odnosno uslove koji ni na koji način ne mogu da se proglase nečim što je pomoć privrede preduzetnicima i onima koje želi da finansira.
Konkretno, reč je o sajtu Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj i reklamama gde oni objavljuju da su izdvojili četiri milijarde dinara, ne sopstvenih sredstava, privatnih, od prodate privatne imovine članova Vlade ili predstavnika Ministarstva, već sredstava prikupljenih u budžet Republike Srbije, od čega je 3,1 milijarda dinara iz budžeta i 0,9 milijardi dinara po osnovu naplate rate iz prethodnih godina. Znači, takođe plasirana sredstva budžeta.
Poštovani građani, u tom oglasu Ministarstva piše da su uslovi za dobijanje kredita sledeći: da je najniži iznos kredita 500.000 dinara, a najviši dva i po miliona.
Ono na šta vam skrećem pažnju je da kamatna stopa iznosi 1% na godišnjem nivou, i to zaista deluje povoljno, primamljivo, ohrabrujuće. Piše da je rok otplate kredita 3 - 5 godina, sa periodom počeka od 12 meseci. Sasvim pristojno. Kredit se vraća u dinarima na svaka tri meseca i piše, iza tačke je dodata rečenica, da je rata vezana za evro po srednjem kursu NBS na dan dospeća.
Ako u tom oglasu kliknete aktivan link gde ćete naći preciznije uslove za korišćenje ovoga što je reklama, susrešćete se sa sledećim uslovima, da se kredit odobrava pod sledećim uslovima: iznos od 500.000 dinara pa do 1,3 miliona i sad, ključni deo reklame, ponude ili stvarnosti – kamatna stopa od 1% na godišnjem nivou, sledi zarez i dopuna: „uz primenu valutne klauzule“.
Tačno, otplata kredita vršiće se u tromesečnim anuitetima, a onda ide i obrazloženje: „Valutna klauzula podrazumeva utvrđivanje duga u evrima na dan puštanja kredita u tečaj i preračunavanje duga u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu na dan dospeća, koji ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita.“ Dalje stoji isti uslov i rok otplate 3-5 godina, sa periodom počeka od 12 meseci.
Poštovani građani, gospodin Jelašić vam obećava podršku kada budete tužili poslovne banke zato što vam neopravdano povećavaju kamatne marže ili ne utvrđuju ratu kredita onako kako vam je objašnjeno, a vi niste videli ona sitna slova na dnu ugovora, ali vam ne pruža podršku kad vam Vlada to radi na sličan način. Neću reći na istovetan, ali ovo je primer kako se može lagati polovičnim saopštavanjem.
U pozivu na konkurisanje imate uslove koji nisu dovoljno precizirani, a onda kada se zainteresujete da koristite ovaj kredit dobijate sledeće uslove: kredit vam se proračunava u valutu po srednjem kursu NBS na dan puštanja u tečaj, ali kada vraćate rate vi tu valutnu klauzulu osetite punom težinom, a dobra namera države se vidi u onom delu rečenice gde kaže da na dan dospeća ta rata, pa i deo duga, ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita. Na takvoj klauzuli je gospodin Đelić stekao visok rejting u banci „Kredi agrikole“, jer je član tih ugovora sa preduzetnicima i malim privrednicima bio upravo takav: ako kurs raste, plaćate kamatu po većem kursu; ako kurs pada, plaćate po najnižoj stopi u dinarima, tako da banka uvek zarađuje, a nesigurnost uvek ostaje na strani onoga ko uzima kredit.
Da ponovim, nešto što u ovom slučaju vezujem za amandman, a nazivam podzakonskim aktom, iako on to u pravnom smislu reči nije, ali jeste preciziranje načina korišćenja kredita koji Vlada samohvalisavo naziva pomoć, znači da valutna klauzula podrazumeva utvrđivanje duga u evrima na dan puštanja kredita u tečaj i preračunavanje duga u dinarsku protivvrednost po srednjem kursu na dan dospeća, koji ne može biti manji od nominalnog iznosa puštenog kredita.
Da li to čine samo banke ili banke čine to građanima ugledajući se na Vladu kada ona to čini privredi?
Zbog koga mi donosimo sve ove zakone, uredbe i koga mi to želimo da prevarimo? Varajući privredu, u stvari, varamo sebe. Uništavajući snagu onoga na čijim leđima živimo i ko nas izdržava mi uništavamo sami sebe. Dajući komisijama pravo da četiri meseca utvrđuju podzakonske akte, šta im omogućavamo? Da nešto ovako genijalno smisle, da ostane neka rupa u zakonu ili neka sitna prepreka koja će se preprekom prevazilaziti. Mislim da to nije dobar put.
Ako mi radimo petkom do 12 noću, a onda u ponedeljak počinjemo rad u 12, greškom Vlade i ne našom voljom, to znači da svi treba da radimo mnogo više i da ta dva meseca rada Vlada utroši da donese podzakonska akta i da ovaj zakon krene da se primenjuje što pre, jer riba uvek smrdi od glave, a dobar domaćin kaže – ugledaj se na mene koliko dobro radim, pa radite i svi vi ostali.
Tako Vlada mora da se ponaša i to mora da nam pokaže na svakom zakonskom predlogu koji dolazi u ovaj dom.
