Reč ima ministar Milan Marković. Izvolite.

Gospodine Markićeviću, razumem u potpunosti problem o kojem pričate, ali razumejte vi mene, nemam običaj da govorim o stvarima za koje nisam kompetentan. Mogu da vam obećam da ću se potruditi da odgovor na vaše poslaničko pitanje dobijete što je pre moguće.
Kontaktiraću sekretarijat Vlade da vidim zašto niste dobili odgovor. Mislim da svaki poslanik treba da dobije odgovor na pitanje koje je postavio, ali nemojte me stavljati u takvu poziciju da komentarišem stvari koje nisu delokrug mog rada i za koje nisam stručan.

Narodni poslanik Vlada Milojković podneo je amandman na član 66. kojim je predložio da se naslov iznad člana 66. briše.

Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Slađan Mijaljević.

Gospođo predsednice, ja bih da iskoristim prisustvo ministra, a i da iskoristim onih mojih 15 minuta kao ovlašćeni predstavnik.
Gospodine ministre, evo nas, završismo i ovo drugo „poluvreme“ rada na Predlogu zakona o udruženjima građana. U ovom drugom delu rada u pojedinostima, a na osnovu članova predloženog zakona, dužni smo da damo dodatno viđenje ove oblasti ljudskog života i rada. Želimo i vama i građanima Srbije da damo naše viđenje, objašnjenja i obaveštenja koliko je to ozbiljna oblast i da nije počela da se proučava i da se nudi građanima od kada su se kvazidemokrate pojavile na političkoj sceni Srbije.
S obzirom na to da su mnoge kolege povodom zakona o udruženjima govorile više nego euforično, pozivajući se prvenstveno na teoriju, mislim na kolege iz vladajuće koalicije, pozvaću se na teoretske istorijske postavke razvijanja civilnog društva i nevladinog sektora i udruženja građana kao njegovog najvećeg eksponenta.
Rizikujući da budem suvoparan i monoton, dužan sam da dam naše viđenje i saznanje ko je sve i kako organizovao udruženja građana, odnosno nevladine organizacije i za šta ih je sve koristio, naročito posle iznetog viđenja jedne koleginice iz vladajuće koalicije da je više nego pozitivno atomizirati odnose, što više usitniti udruženja građana, a zatim iskoristiti blagodeti savremenih tehnologija, interneta, jer tamo je bezbroj obaveštenja o bezbroj izvora finansiranja koji samo nas čekaju, da nas usreće svojim novcem zarad našeg dobra.
Naravno, ovo činimo u nameri da ubedimo ministra i vladajuću većinu da prihvate što veći broj naših amandmana, jer vladajuća koalicija sigurno neće glasati „za“ ukoliko im predsednica Skupštine ne da znak zvonom, sa dva skraćena zvonjenja.
U drugoj polovini 20. veka termin „civilno društvo“ ušao je u svakodnevnu političku upotrebu. Tumačen je u veoma širokom smislu obuhvatanja formalnih i neformalnih udruženja i pokreta, organizacija koje nisu vladine, a ne pripadaju ni tržištu, što znači da su neprofitnog karaktera ili da im je profit u drugom planu.
Tokom hladnog rata kategorija civilnog društva bila je sastavni deo ideološke borbe. Posle hladnog rata definisano je kao glavno sredstvo globalizacije i postavljeno u prostor između države i tržišta.
Sam termin „civilno društvo“ je veoma star. Korene savremenog shvatanja treba tražiti u periodu napuštanja feudalnog načina proizvodnje i prelaska na industrijski.
Sa filozofske tačke gledišta, moderni koncept civilnog društva proizišao je iz britanske doktrine i klasičnog nemačkog idealizma. To je slučaj i danas.
Suočeni sa istorijskom krizom izazvanom tehnološkom revolucijom i porazom komunizma, u nedostatku celovitog teoretskog projekta, pojedini američki teoretičari otkrili su civilno društvo kao prostor u kome su usklađene sve vrednosti i vrline, koji treba da odigra ključnu ulogu u političkom, ekonomskom i društvenom životu 21. veka, unutar i van granica država. Ipak, za realno sagledavanje ovog fenomena i njegovo sagledavanje u epohi neophodno je poći od prvih teorijskih shvatanja civilnog društva od strane velikih mislilaca kao što su bili Hobs, Ferguson, Hegel, pa tek onda do savremenih evropskih i američkih teoretičara.
Delo Adama Fergusona „Esej o istoriji civilnog društva“, objavljeno još 1767. godine, imalo je jednu od odlučujućih zasluga za teorijsko uobličavanje pojma civilnog društva. Adam Ferguson je bio jedan od vodećih mislilaca prosvetiteljstva Škotske u 18. veku.
U svojim raspravama Ferguson je zauzeo nepristrasan i hladnokrvan pogled u odnosu na obe strane medalje koja je oličavala modernu civilizaciju. Ono što je video bio je paradoks progresa trgovine i manufakture, koji je s jedne strane uvećavao ličnu slobodu i sigurnost, a s druge strane proizvodio drugorazrednu strukturu društva punu drugorazrednih građana koji jure za bezvrednim stvarima.
Polazna Fergusonova humanistička i moralistička pozicija je prihvatanje Aristotelove ideje o čoveku kao društvenoj životinji. Za razliku od Hobsa, on je smatrao da svaki čovek kao individua ima prirodnu tendenciju da se udružuje i okuplja u šire ljudske asocijacije u kojima uživa društvo drugih. Povezano sa ovim je i njegovo stanovište o čoveku kao fundamentalno ili po prirodi miroljubivoj životinji.
Takođe je smatrao da lingvistička razmena i komunikacija imaju centralnu ulogu u povezivanju među ljudima. Ferguson zaključuje da je prisustvo komunikativnih tokova između individua uslov postojanja slobodnog civilnog društva. Civilnom društvu je u tom smislu Ferguson pridao značenje civilizovanog društva u najširem smislu te reči, društva koje se svojom politikom i vladavinom prava, svojom kulturom i uljudnošću razlikuje od divljačkog društva.
Po Fergusonu, civilizacija nije prost rezultat ekonomskog procesa, nego delo svesne politike regulative. On pridaje poseban značaj pojavi moderne države. Vreme varvarstva pripada prošlosti ili je bar svedeno na najmanju meru, mada po radovima Sjedinjenih Američkih Država i njihove administracije i onome što oni ostavljaju za sobom to ne možemo sa sigurnošću zaključiti i tvrditi.
Takođe, Ferguson veruje da je moguće imati moderno bogatstvo i antičke vrline, što znači da u komercijalnom društvu interes ne sme da nadvlada čast.
Po Hegelu, stvaranje građanskog društva delo je modernog sveta. Hegelov sistem etičnosti, socijalnog života ili običajnosti, kao i ideja slobode ostvaruje se kroz porodicu, građansko društvo i državu. Polazna tačka u tom sistemu je pojedinac, konkretna osoba, građanin. To je ono što je gospodin Krasić danas više puta pokušao da vam objasni sa pravnog stanovišta.
U stavu da je individua nosilac principa posebnosti sadržana je i veza sa stanovištem građanskog liberalizma. Po rečima Hegela, individue su kao građani države privatne osobe, koje imaju svoj vlastiti interes za svoju svrhu. Razlikovanje posebnih i opštih interesa i sagledavanje njihove dijalektičke veze međuuslovljenosti je prva bitna karakteristika Hegelovog shvatanja odnosa civilnog društva i države. Društveni odnosi proizilaze iz unutrašnjih potreba čoveka koje čine osnovu uzajamnih odnosa. Termin „građanin“ se odnosi na sve stanovnike jedne države, o bilo kom sloju ili klasi da se radi.
Građansko društvo Hegel postavlja u okvir idealne države, čiji je cilj obezbeđenje nezavisnosti i integriteta, očuvanje duhovnog života. Država je čuvar poretka. Porodica, kao prirodna zajednica, počiva na duhovnom osećanju i ljubavi. Država počiva na razumu. Država za Hegela znači etičku i kulturnu zajednicu, politički organizovanu, suverenu, nezavisnu od bilo koje druge zajednice. Država je oblik racionalnog, civilizovanog života.
Građansko društvo je područje stalnih sukoba interesa. U svojoj složenosti ono sadrži suprotnosti koje ga razaraju, kao što je, na primer, korupcija. Nama je poznat taj primer iz našeg društva. Više smo nego preplavljeni korupcijom. Ta komplikovana situacija može biti dovedena u harmoniju samo kroz kontrolu građanskog društva, a po potrebi i kroz prinudnu intervenciju države.
Mi samo vidimo najavu ove naše države da će intervenisati i koristiti svoja sredstva koja su joj data i po kojima je dužna da radi, ali ne vidimo rezultate.
Francuski istoričar i filozof, teoretičar američkog federalizma Tokvil posmatrao je civilno društvo kroz prizmu formiranja američkog društva nakon oslobađanja od britanske kolonijalne vlasti. Bio je impresioniran mnoštvom civilnih organizacija formiranih nezavisno od države. Građani Amerike bili su prinuđeni da se sopstvenim naporima odupru teškoćama života. Udruženja su formirali da bi se unapredila javna sigurnost, trgovina, industrija, moral i religija, smatrao je Tokvil. Ipak, on uviđa opasnost koju nosi tako široka sloboda, ali smatra da je to nužno zlo jer pruža bezbednost protiv opasnosti druge vrste. Tokvil smatra da postoji najtešnja veza između političkog i civilnog udruživanja. Civilno udruživanje olakšava političko, i obrnuto.
Naravno, nevladine organizacije su ušle i u sistem UN i upravo tu je data osnovna pravna regulativa za nevladine organizacije. Na osnivačkoj konferenciji UN u San Francisku 1945. godine prvi put u istoriji uvedene su nevladine organizacije u međunarodni sistem putem formalnopravnog akta, odnosno Povelje UN. Prvi put je upotrebljen izraz, odnosno termin „nevladine organizacije“.
U članu 71. Povelje UN dato je pravo jednom od glavnih organa, Ekonomsko-socijalnom savetu, da može da preduzima celishodne mere u cilju savetovanja sa nevladinim organizacijama koje se bave pitanjima koja ulaze u okvir njegove nadležnosti. Takve mere se mogu primenjivati i na međunarodne organizacije i, tamo gde ima mesta, na domaće organizacije.
Posle savetovanja sa članom UN, koga se tiče ta oblast, na osnivačku konferenciju u San Francisku stiglo je oko 1.200 predstavnika nevladinih organizacija iz čitavog sveta kako bi izvršili pritisak na svoje vlade u cilju sticanja povoljnijeg statusa. Od ukupno 160 američkih nevladinih organizacija, američki predsednik Truman uključio je čak 42 u svoju zvaničnu delegaciju.
Na zasedanju održanom juna 1946. godine rezolucijom koju je izglasalo 2/3 prisutnih ustanovljen je stalni komitet za nevladine organizacije, kao pomoćno telo Ekonomsko-socijalnog saveta, sa zadatkom da razmotri svaki zahtev za konsultativni status i učini predlog Savetu. Njegovi članovi bili su predstavnici stalnih članica Saveta bezbednosti i predsednik tog saveta.
Rezolucija sadrži četiri osnovna principa za sticanje konsultativnog statusa: da ciljevi nevladinih organizacija budu u duhu i skladu sa principima Povelje UN; da oblast bavljenja bude u granicama Ekonomsko-socijalnog saveta; da organizacija po svom karakteru bude stalna, sa postojanim članstvom; da ima sedište, izvršni aparat i tela nadležna za donošenje odluka, kao i organ ovlašćen da zastupa organizaciju u ime celog članstva.
Mi danas imamo predlog da u našim nevladinim organizacijama postoje svega dva, da kažemo, organa, a to su skupština od tri člana i jednog predstavnika; da ti članovi i predstavnici mogu biti osobe koje nisu sazrele, koje nisu obrazovane dovoljno, jer nemaju dovoljan broj godina i na taj način ne mogu pravno predstavljati svoje organizacije…

Potrošili ste vreme. Zahvaljujem. Imali ste 11 minuta i 30 sekundi, a ja sam vas pustila 30 sekundi duže. Ne možete više. Možete u okviru amandmana, ako imate svoje amandmane.

Na član 66. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Pre nego što dam reč gospodinu Miroviću, samo da vas obavestim da ćemo biti u direktnom prenosu do 18.50 časova.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman je podnet na član 66. Predloga zakona.
Amandman se zasniva, u suštini, na uporednom pravu, tačnije na federalnom zakonu Ruske Federacije od 10. januara 2006. godine kojim se predviđaju izmene u nekoliko zakona Ruske Federacije. Uglavnom se radi o zakonima koji su doneti u vreme Jeljcinove vlasti i koji se bave nevladinim i neprofitnim organizacijama ili teritorijama sa posebnim režimom.
Ovim izmenama iz 2006. godine, na kojima se zasnivaju naši amandmani, predviđa se odbijanje registracije filijale ili predstavništva inostrane nekomercijalne nevladine organizacije, ako ciljevi, zadaci i saznanja filijale inostranih nevladinih organizacija predstavljaju ugrožavanje suvereniteta, političke nezavisnosti, teritorijalne celovitosti, nacionalnog jedinstva, kulturnog nasleđa i nacionalnih interesa Ruske Federacije.
Naravno, u ruskom zakonodavstvu ima još korisnih rešenja koja treba primeniti u Predlogu zakona, kao što su: podnošenje detaljnog izveštaja stranih nevladinih organizacija o načinu finansiranja i upotrebi tih sredstava, zabrana finansiranja terorizma i propagiranja ekstremizma i, konačno, zabrana državnim službenicima da budu članovi nevladinih organizacija, kao i obaveza plaćanja obaveza i taksi za ovu vrstu delatnosti.
Kada uzmemo u obzir sve ove činjenice i naše amandmane, s jedne strane, i Predlog zakona o udruženjima, s druge strane, jasno je da je on nepotpun i neprimeren našoj realnosti.
Zato smatram da bi ministar trebalo da uzme u obzir ova rešenja iz uporednog prava. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Gospodin ministar želi reč. Izvolite, gospodine ministre, samo se prijavite.

Bila bi šteta da ne učestvujem u ovakvoj diskusiji. To što je u Rusiji, to je potpuno legitimno sa stanovišta Ruske Federacije.
Gospodin Mirović je, bar po mojim saznanjima, jedan od boljih poznavalaca prilika u Ruskoj Federaciji i volim da slušam, jer od njega uvek čujem prave, verodostojne informacije. Ali, moje je mišljenje da bi, s obzirom na razvijenost nevladinog sektora i na naše generalno opredeljenje, u ovoj situaciji u kojoj se mi nalazimo bilo neprimereno prihvatiti takva rešenja.
Štaviše, očekujem da će i u Ruskoj Federaciji u perspektivi doći do liberalizacije određenih odredaba koje se odnose na udruženja, na mogućnost građana da se udružuju.
Za nas bi bilo potpuno neprimereno da, recimo, nekim kategorijama ograničimo pravo na udruživanje, imajući u vidu tradiciju udruživanja i ciljeve po kojima se ljudi kod nas udružuju. Ne znam, možda u Ruskoj Federaciji to stoji malo drugačije, verovatno stoji, ali mislim da bi kod nas sve ovo bilo zaista korak unazad, u pravcu velike restrikcije ostvarivanja prava građana.
Gospodine Mijaljeviću, evo prilike da vi dodate svoju argumentaciju. Lepa je bila vaša diskusija, meni se dopala. Žao mi je što ste morali da je prekinete, ali sada ćete moći nekako da je nastavite. Samo mi je žao što ste toliko podataka, to je jedno dosta široko obrazloženje, upotrebili u funkciji kritikovanja ovog zakona. Moram reći da čak nisam našao ni direktnu vezu između onoga što ste ispravno citirali i govorili i ideje ovog zakona.
Vi ste govorili više o nekim teorijama, političkim teorijama, teorijama nastanka države, odnosa društva i države, pa ste tu razne spomenuli, a dotakli ste se i Hobsa. Ako ste već u toj funkciji hteli da se dotaknete Hobsa, mogli ste da odete nekoliko desetina godina napred, pa da se dotaknete Loka, koji ima sasvim drugačiju sliku i mogućnosti države da ograničava neka prava, ili možda Rusoa, koji nam je na neki način dao teorijsku postavku savremene države.
Hobsova postavka je teorijska osnova za državni apsolutizam, jer je Hobs i to dao kao odbranu monarha od pobune plemića, to su prve revolucije u Britaniji, kad je na prvi mah za kratko vreme Britanija ostala bez krune, dok je, recimo, Lok kasnije upravo branio pravo na pobunu, verujući u prirodna prava i pravo ljudi da se pobune onda kada su im ugrožena prirodna prava, polazeći od toga da su se ljudi udružili, sklopili taj društveni ugovor upravo da bi država štitila samo ono što su njihov prirodna prava, samim tim da država ne sme da dira njihov prirodna prava.
Svako argumentaciju koristi za potrebe svog političkog cilja. Moram reći, voleo bih da ste se više, recimo, bavili Lokom, čija je teorija osnova liberalizma, a vi ste se više „bacili“ na Hobsa. Mislim da u celoj toj priči Tokvil nije uopšte... mislim da je njegova pozicija više sa jednog relativno specifičnog stanovišta i istorijskog konteksta. U svakom slučaju, bilo mi je zadovoljstvo i uživao sam da vas slušam. To je zaključak, ali verujte da je ovaj zakon dobar, nema potrebe da se tu nešto menja. Sada imate priliku da nastavite do kraja vaše izlaganje.

Gospođica Nataša Jovanović, replika.

Gospodine ministre, obavestili ste me da ste putem mobilnog telefona verovatno ili nekog TV-a u autu dok ste putovali pratili deo mog izlaganja.
Pošto sam govorila o Ruskoj Federaciji i o zakonu koji je usvojen u ruskoj Državnoj dumi, zaista ne vidim kako vi, kao jedan od resornih ministara u Vladi Republike Srbije, imate potrebu da ismevate nešto što je ne samo dobra tradicija, nego nastojanje ruske državne vlasti, pre svega tadašnjeg predsednika gospodina Putina, aktuelnog premijera Rusije, da se zaštiti ono što je nacionalno, što je u duhu tradicije tog naroda.
To je upravo intencija SRS, samo primerena onome što je naš narod, a mi kao država i kao narod imamo bogatu tradiciju kada su u pitanju nevladine organizacije. To što ste vi od 5. oktobra do današnjeg dana, prihvatajući pod svoje skute – zapravo, imali ste istog mentora, istog finansijera, uostalom, tadašnji državni sekretar Madlen Olbrajt je to i priznala posle petooktobarskog puča – one koji su vas instrumentalizovali da se isključivo prozapadno orijentišete, to je cilj vaše politike i to je vaše pravo, ali dozvolite da mi kao odgovorni ljudi, koji imaju jasno profilisanu ideologiju, ideologiju srpskog nacionalizma, kažemo građanima Srbije da taj tzv. treći sektor, nevladine organizacije, nisu Nataša Kandić, Sonja Biserko i ostali, već da treba da se vratimo onim vrednostima, kao što su upravo uradila naša braća Rusi, koje su duboko utemeljene kod nas.
Nije potrebno da na takav način izvrgavate ruglu izlaganje nekog od prethodnih govornika. Ako ste želeli da date dobar i pametan doprinos, onda je trebalo da se, kao ministar u Vladi Republike Srbije, pozovete na nemanjićke tradicije i da krenete od toga da su Nemanjići osnovali bolnice u Hilandaru, Studenici, da je Jelena Anžujska bila jedan od začetnika tzv. nevladinog sektora (koji se tada nije tako zvao) i da je despot Stefan Lazarević sagradio Manasiju i u njoj prihvatilište za bolesne.
Prema tome, vreme je da shvatite (imam još trideset sekundi, koleginice) da srpski narod ipak ima mnogo bolje pamćenje nego što vi želite da ga predstavite i kroz projekte zakona koji su isključivo orijentisani na neke nove vrednosti koje su u svojoj suštini anacionalne i, odgovorno tvrdim, kada je u pitanju delovanje tzv. nevladinog sektora, antisrpske. Hvala.