Na osnovu člana 27, gospođo predsednice, tražim informaciju da nam kažete šta se to dešavalo u Skupštini.
Po nekim informacijama, na ulazu iz Kosovske pojavila se žena sa pištoljem. Dolazili su pripadnici MUP. Po nekim informacijama, tražila je nekoga ko se bavi privrednim kriminalom, da nije mogla do sada da reši probleme koje ima i mi imamo takvu informaciju. Da podsetim da se pre 20 ili mesec dana jedan sličan događaj desio preko puta nas, u Predsedništvu.
Očito je da situacija u našoj državi je takva da sve veći broj građana ne vidi izlaz ni za sebe, a ni za probleme s kojima se susreće i onda pribegavaju sredstvima i načinima za koje misle da su jedina moguća rešenja, a vi o tome ćutite.
Mislim da bi bio red da poslanici o tome saznaju od vas, da date odmah objašnjenje, odnosno da nas obavestite, a ne da po hodnicima saznajemo, da nas susreću novinari, da nas zovu telefonom, što mislim da nije korektno i da nema razloga da se skriva od narodnih poslanika.
Jer ionako će to verovatno sutra, a i večeras, svi elektronski mediji javiti, a mi ćemo verovatno zbog toga što ćemo završiti rad tu oko pola tri, kada je i vreme, saznati ili nećemo, ili ćemo sutra ujutru saznati šta se dešava u Skupštini Republike Srbije.
Molim vas da nam date, ako vi znate, obaveštenje odmah.

Kakav bih bila predsednik da ne znam. Nema povrede Poslovnika, jer povredu Poslovnika mogu učiniti dok traje sednica.

Naravno, dok nisam dobila zvaničnu informaciju nisam bila u mogućnosti niti da vam se obratim, niti da kažem o čemu se radi.

Devojka je htela da uđe u Skupštinu. Zaista su u njenoj torbi bili i pištolj i meci u posebnoj kutiji. To je identifikovano sve na ulazu u Skupštinu i određeni organi iz MUP-a i iz zdravstvene službe su reagovali, jer je bilo potrebe i za jednom i za drugom reakcijom.

Reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije mi lako da govorim posle ove vesti, pošto vidim da su se kolege poslanici jako zainteresovali za to, tako da ne mogu da se takmičim sa tom vrstom popularnosti.
U toku dana sam već rekla da je ovo jedan od onih zakona koji su i te kako dugo čekani i od 2002. godine, kada je donet Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, kada je predviđeno formiranje nacionalnih saveta, koje je zapravo trebalo formirati radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti službene upotrebe jezika i pisma, obrazovanja, informisanja i kulture nacionalnih manjina.
U međuvremenu se krenulo sa pripremom ovakvog zakona. Urađeno je nekoliko nacrta, bilo je javnih rasprava, stalne komunikacije sa pripadnicima nacionalnih manjina. Imamo mišljenje Saveta Evrope o jednom takvom nacrtu i to je jedna, rekla bih, standardna procedura kako se donosi ovaj zakon, mada je činjenica da je dugo čekan.
Pomenula sam već da je 2006. godine donet Ustav, da je taj ustav takođe doneo jedan širok spektar prava i sloboda nacionalnim manjinama, garantovao im je kolektivna manjinska prava, potvrdio formiranje nacionalnih saveta radi ostvarivanja prava na samoupravu u oblasti obrazovanja i informisanja, kulture i službene upotrebe jezika i pisma.
Do danas je formirano 15 nacionalnih saveta, 16 kada bismo uzeli i ovaj savez jevrejskih opština, od 28 manjina. Danas u toku rasprave jedan od poslanika je rekao da je bila jedna praznina, jedan vakuum u kojem se ništa nije radilo. Istina je da nije postojalo ministarstvo za nacionalne manjine, za ljudska prava, ali je istina da je mnogo toga urađeno i navešću samo nekoliko stvari.
Vidimo, 16 nacionalnih saveta je formirano. Urađen je i ovaj nacrt zakon koji je praktično prošao proceduru i u Savetu Evrope. Doneta je odluka o zastupljenosti nacionalnih manjina u državnim organima. Savet Republike Srbije je doneo niz odluka o uvozu udžbenika, recimo o odobravanju simbola nacionalnih manjina.
Šta je još urađeno na tu temu? Inicirano je takođe nekoliko važnih stvari, na primer da se u Vojvodini državni službenici uče na jeziku nacionalnih manjina. Tako je na Policijskoj akademiji uveden predmet ljudska i manjinska prava. To su sve tekovine koje su postojale i koje su dovele do ovog danas.
Sada ću reći nekoliko generalnih komentara i zamerki za zakon o kome je DSS već govorila, ali vredi napomenuti ponovo. U dobrom delu Predloga zakona je i neustavan i neusklađen sa postojećim zakonima. Govorila sam o Zakonu o radiodifuziji. Treba da pomenem i Zakon o pečatu. Obnovom zakona Vojvodini je data nadležnost da koristi pečat višejezični, no u drugim delovima Srbije takođe žive nacionalne manjine, one nemaju takvu mogućnost i prosto nemaju nadležnost lokalne samouprave da se time bave. Mislim da su ovde dovedene u neravnopravan položaj nacionalne manjine.
Druga vrsta zamerki se odnosi na to što je ovaj zakon nesprovodiv. Ovaj zakon pravi dualizam u izboru za nacionalne savete i to koristi hibridni model koji ima dve strane, s jedne strane ima neposredne izbore, a s druge trane ima elektorske izbore. U slučaju ovih neposrednih izbora on predviđa proceduru kako će se odvijati. U slučaju elektorskih takođe predviđa proceduru, ali on ovde pravi razliku između vrednosti jednog i drugog načina, tako što kaže ne eksplicitno, ali iz ovog se vidi da ukoliko ne uspe, recimo, nacionalna manjina da primeni ovaj neposredni model, ima pravo da koristi elektorski, koji je u ovom slučaju neka alternativa, manje vredan model.
S druge strane, ovaj način, ovaj hibridni model pravi razliku između "velikih" i "malih" nacionalnih manjina. DSS nema tu vrstu razlike između malih i velikih, ona smatra da sve nacionalne manjine treba da imaju potpuno jednaka i ista prava.
Zapravo, mi smo kao poslanička grupa i napisali amandman koji se odnosi na to da je vrlo prihvatljivo da se koristi samo jedan model i smatramo da je elektorski model mnogo bolji za jednu i za drugu varijantu, da prosto ostane samo kao jedini model.
Kao razlog za to navešću intervju u „Novostima“, od srede 8. jula, koji je dao gospodin Vitomir Mihajlović, predsednik Saveta romske nacionalne zajednice, koji je i naš kolega poslanik, dakle, jedna dvostruka uloga, koji kaže ovako – Roma po popisu iz 2002. godine ima 108 hiljada, a realno ih ima bar 7 puta više. Zato mi ne bismo imali problema da se izborimo za direktno biranje članova saveta, iako se mnogi moji sunarodnici plaše, podvlačim plaše, da se upisuju u spiskove, pa im je lakše da odrade elektore.
Znači, ako to kaže neko ko, moramo priznati, jeste i u politici relevantan, onda zaista treba uvažiti ono što smo kao poslanička grupa rekli i ono što smo kao model ponudili u našim amandmanima.
Zatim, treća vrsta zamerki se odnosi na to što je ovaj zakon i njegova primena vrlo skupa. Recimo, jedan od mojih prethodnih govornika je rekao da će se povesti kampanja za upis u biračke spiskove. Kampanja košta.
Država ima neslavan rekord u obaranju svih mogućih inflacija i svega ostalog. Živi se vrlo teško, tako da nisam sigurna koliko je potrebno razbacivati novac na sve strane. Ajde da ne kažem još jednu stvar, ne razumem zašto je sada potrebno u drugoj polovini 2009. godine i u 2010. godini praviti takve druge alternativne tzv. biračke spiskove, ako ćete u 2011. godini već imati rezultate novog popisa. Mislim da je relevantnije koristiti nešto što je novo, nego raditi jedan posao koji će koštati i biti poprilično veliki.
Šta je još protivustavno u ovome što ste naveli kao Predlog zakona? Direktni izbori za nacionalne savete dovode do kršenja prava građana. Mislim da nema poslanika opozicije koji nije govorio na ovaj način, jer praktično pravljenjem ove liste novog biračkog spiska praktično „terate“, vi kažete dobrovoljno, ali ako hoće da budu u tom procesu moraju da budu na toj listi i prosto ih terate da se izjašnjavaju o svojoj nacionalnoj pripadnosti. To je protivno članu 47. stav 2. Ustava Srbije, koji eksplicitno kaže da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Polazeći od toga odredba koju nudi ovaj zakon o ovom biračkom spisku je praktično neustavna.
Ako već postoji ovakav jedan birački spisak, nameće se niz daljih dodatnih pitanja, koja smo pokušali da razrešimo amandmanima. Recimo, odnos između rešenja sadržanih u ovom zakonu i rešenja iz Zakona o izboru narodnih poslanika, zatim, pitanja u vezi sa upisom i brisanjem sa biračkog spiska, zatim, kakva je uloga suda u ovom poslu.
Naročito je važno reći ono što sam već pomenula, zašto sve to radimo u drugoj polovini 2009. godine i početkom 2010. godine, ako ćemo imati rezultate u 2011. godine, kada su ti rezultati potpuno autentični, pravljeni tog trenutka.
Ima još protivustavnih odredbi. U članu 2. stav 2. zakon kaže ovako – nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma, učestvuje u procesu odlučivanja ili odlučuje o pitanjima iz tih oblasti i osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ovih oblasti.
Ne samo da širite ovde ulogu nacionalnih saveta tako što im dajete pravo da osnivaju privredna društva, nego se nameće jedan potpuno neprirodan odnos, spajate praktično privredna društva sa kulturnom autonomijom nacionalne manjine koju predstavljaju nacionalni saveti.
To je ono što vidim kao problem. Prosto je nespojivo, ali vidim da su predstavnici manjina koji dolaze iz vladajuće koalicije to istakli, da je vrlo važno da ste im ponudili privredni rast i privrednu saradnju. Mislim da to nema nikakve veze sa ovim zakonom, jer se ovaj zakon bavi nekim sasvim drugim stvarima nego što je privreda.
Takođe, da li je spojivo da nacionalni saveti koji su budžetski korisnici osnivaju privredna društva i bave se privrednom delatnošću.
Žao mi je što vreme moje poslaničke grupe praktično ističe, vrlo bih volela da sam imala prilike da govorim o radio-difuziji, jer sam skupila nekoliko novinskih članaka u kojima pripadnici nacionalnih manjina, a sa pozicije profesije novinara, govore o tome koliko je ovaj zakon neprimenljiv.

Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton. Zoran Krasić ima reč. Izvolite.

 Na početku bih predstavniku Vlade uputio nekoliko poruka koje može tumačiti, pre svega, kao odraz nečega što je političko stanje, pa bih vas zamolio ako sretnete gospodina Cvetkovića ili gospodina Borisa Tadića da ih obavestite o ovome.
Vidite, iza vas se nalaze gospođa Slavica Đukić-Dejanović i Veljko Odalović, tamo je moj prijatelj Milan Nikolić, ovde je Sulejman Spaho, evo i ja sam tu. Za 20 godina uopšte nismo promenili naš stav po pitanju prava nacionalnih manjina. On je potpuno identičan i pre 20 godina i danas.
Neki drugi su se promenili. Pre 20 godina su pričali o Srbiji kao nekom mestu gde se navodno krše ta manjinska prava, a vidite u našim razmišljanjima, u našem odnosu prema Ustavu, prema pravima ništa se nije pojedinačno promenilo.
Verovatno ste primetili da odavno skoro sve političke stranke povodom ovih i ovakvih pitanja jasno stavljaju do znanja da u članstvu imaju one građane koji su pripadnici neke nacionalne manjine. Naš predstavnik po ovoj tački dnevnog reda bila je Marina Toman, nju javnost zna pre svega kao člana SRS, a retko ko zna da je ona pripadnik neke nacionalne manjine.
Mi se ponosimo time. Smatramo da ljudi koji učestvuju u političkom životu mogu da imaju neku razliku političke prirode sa nekim svojim političkim alternativama, ali ako smo iskreno opredeljeni za demokratiju i ljudska prava, onda svako ljudsko biće, svaki građanin Republike Srbije, svaki državljanin Republike Srbije, pa zašto ne reći i stranac, treba da uživa ta prava da maksimalno dolazi do izražaja jednakost pred zakonom, ravnopravnost, odsustvo do zabrane bilo kakve diskriminacije. To je jedan standard.
Takođe, obavestite gospodina Tadića, ako ga budete videli, da već, da ne preteram baš mnogo, ali tridesetak godina, ako ne i duže, u svim vladama Republike Srbije u vidu ministra, potpredsednika Vlade uvek je bio prisutan neko kao pripadnik neke nacionalne manjine, više puta pre svega kao stručnjak za neku oblast, ali i kao pripadnik nacionalne manjine.
Slična situacija je i sa Narodnom skupštinom. Nikada nije bio problem u Narodnoj skupštini da se ustupi neko mesto na bazi one srazmere koja pripada poslaničkim grupama nekom predstavniku nacionalne manjine.
Jednostavno, sve stranke su želele da imaju dobre odnose sa političkim predstavnicima nacionalnih manjina, zato što je to jedan od dobrih uslova za stabilnost Srbije i za normalan život, jer smo mi i komšije, i prijatelji, pa i rodbina itd. Tu nikako nema problema.
U međuvremenu su se neki promenili, oni koji su rekli ako vide neku zastavu u nekoj ruci, oni koji su delili besplatne sanduke svima zbog teškog materijalnog položaja, pa vidite i sami promenili su se i oni koji su napadali Ustav Republike Srbije. Trpeli smo velike kritike, a oni koji su pozivali da se ne glasa, da se ne ide na referendum, sada se pozivaju na odredbe Ustava Republike Srbije iz onog dela gde se nalazi deklaracija o ljudskim pravima.
Ovo sam morao da vam kažem da biste jednostavno shvatili da postoje neki politički razlozi zbog čega se ovakva vrsta i ovakav tekst zakona nameću. To su, pre svega, politički razlozi, jer neko ko smatra da je politička elita neke nacionalne manjine želi po svaku cenu da sačuva svoj politički ekskluzivitet i svoja mesta.
Mogu da vam nabrajam šta je bilo za proteklih pet godina povodom pitanja nacionalnog saveta, medija, otvorenih pretnji itd.
Ne ulazim u ta politička uslovljavanja, ko je, zašto prihvatio da podrži Borisa Tadića za predsednika od predstavnika nacionalnih manjina ili ko je prihvatio da podrži ovu vladu da bi ostvario neka, ipak moram da kažem, parcijalna politička prava i interese kao elite.
Moram da dignem glas, jer u nekim rešenjima ovaj predlog zakona prosto vrši svojevrsnu izolaciju i getoizaciju, jer ispada da predstavnici nacionalnih manjina u SRS, u DSS i bilo kojoj drugoj stranci nisu autentični predstavnici svoje nacionalne manjine. Oni su praktično isključeni u nekim odredbama.
Ako vidite gospodina Tadića i gospodina Cvetkovića, pitajte ih da li ovakav koncept zakona nameravaju da plasiraju u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Mađarskoj, u ovim zemljama koje su u EU ili u predvorju EU? Znam da želite da budete lideri na Balkanu, znam da Srbija treba da bude na prvom mestu, sve je to poznato, ali ono što ne možete da ostvarite radi ispunjavanja ustavne obaveze, zaštita prava Srba u Crnoj Gori, ono što ne možete kod Mila Đukanovića, evropskog čoveka, da progurate, nemojte ovde, a pogotovo nemojte na ovako neustavan način.
Samo bih vam sad skrenuo pažnju u čemu se ogleda grubo kršenje Ustava Republike Srbije. Ima tu i nekih rešenja koja su u suprotnosti, a ima i rešenja koja su u nesaglasnosti koja se može poistovetiti sa suprotnošću.
Skrenuo bih vam pažnju da reč "samouprava", kada stoji u okviru nečega što je teritorijalna, kada stoji u okviru nečega što je lokalna, ima vrlo precizno svoje značenje, određeno Ustavom Republike Srbije i zakonima.
Kada pogledate u članu 75. tu reč "samouprava", ona nije ta vrsta samostalnosti. Ovde se ne govori o nacionalnom savetu nacionalne manjine kao instituciji, ne govori se o nečemu što ste vi u uvodnom izlaganju rekli - formiranje, već se priča o pravu. U ovom članu se priča o individualnim i kolektivnim pravima, ali i kod kolektivnih prava se priča da se ona ostvaruju ili neposredno ili posredno, ali nigde nema reči ko je predstavnik.
To je interesantna stvar koliko ste daleko otišli, upravo zbog ove elite koja želi da obezbedi svoju poziciju. Rekli ste - ovaj zakon treba da predstavlja izuzetak. Ne, ovaj zakon treba da predstavlja samo ono što je ustavni okvir.
Samo da vam skrenem pažnju. Ko je vas ovlastio da u Predlog zakona ubacite odredbu o prenosu nekih ovlašćenja koja su autentično državna ovlašćenja, proističu iz vršenja državne vlasti? Kako možete to da prenesete na nešto što nije obavezujuće? Zato ste u čitavom ovom predlogu zakona, u svakom članu gde počinjete sa rečima - nadležnost ubacili reč - može. Zar nešto što može, može da dobije ona ovlašćenja koja su vezana za - mora.
Samo da skrenem pažnju, jesu ova četiri pitanja izdvojena u okviru korpusa kolektivnih prava, ali u članu 80. stav 1, verovatno ga znate, pripadnici nacionalnih manjina mogu da osnivaju prosvetna i kulturna udruženja koja dobrovoljno finansiraju.
Molim vas, u okviru prava na teritorijalnu autonomiju, u okviru prava na lokalnu samoupravu, postoji niz odredbi koje nalažu da prema sastavu stanovništva, osobenosti određenog prostora, autonomija i lokalna samouprava uređuje neka pitanja, i tu su i kultura, i obrazovanje, informisanje, tu je upotreba službenog pisma.
Vidite, službeno pismo i jezik gotovo da su teme koje ne treba da uopšte obrađujete ovim zakonom, jer je sve regulisano. Regulisala Republika, regulisala autonomna pokrajina, regulisale sve lokalne samouprave. Pošto je regulisano već, onaj koji to krši, on je u skobu sa državom, a ne sa predstavnicima nacionalne manjine. Oni su apsolutno tu zaštićeni.
Nije ni čudo što je onako veliki pečat za pojedine opštine u Vojvodini. Treba da bude veliki i to je obaveza, na svim jezicima da stoji to napisano i to niko ne spori.
Kada je u pitanju informisanje, uzmite bilo koje mesto gde živi i radi veliki broj predstavnika nake nacionalne manjine. Oni već imaju na svom jeziku i na svom pismu informativna glasila.
Hoćemo li u pogledu kulture? Umetnička društva koja finansira lokalna samouprava neguju i baštine i ono što je osobenost i kulturni identitet žitelja te opštine. Ne vidim tu nikakav spor.
Ako je nešto dodatno potrebno preko toga i to je Ustav regulisao. Vi to ne želite. Vi želite da zadovoljite apetite onih koji predstavljaju političku elitu. Samo da vas podsetim, pre nekoliko meseci je usvojen Zakon o političkim strankama, pa je došlo do neke male modifikacije pojma - političke stranke nacionalnih manjina u odnosu na ono što je pisalo u Zakonu o izboru narodnih poslanika, a koji je promenjen tamo, čini mi se, februara 2004. godine.
Dolazimo do zaključka da dva puta rade isti posao. Jedanput kao politička stranka, jer promoviše one osobenosti i to nikome nije sporno, a onda se sele i u nacionalni savet, gde treba da koriste i sredstva sa svih nivoa budžeta, i opet ta politička elita neće biti zadovoljna. To obavestite gospodina Tadića.
Opet će da ga uslovljavaju, kao što smo imali situaciju ovde da skoro na svakih mesec i po, dva meseca, odapne se neka strela, eto, mi razmišljamo o glasanju, možda ne damo kvorum. Zašto? Ima neki razlog.
To nije razlog pripadnika nacionalne manjine nego elite. Znate i sami da za proteklih nekoliko godina pitanje formiranja nacionalnih saveta, i po onom propisu koji je važio u to vreme, bilo je pitanje partijske podele, dominacije jedne ili dve, ili tri ili više međusobno konkurentnih političkih grupacija unutar jedne iste nacionalne grupe, kako bi obezbedili ne samo prisustvo polugama vlasti, nego i dominaciju i sticanje sredstava.
Ne želimo da trpimo zbog toga, svi trpe zbog toga. U Srbiji postoji samo jedna stranka, da znate, stranka siromašnih, to je ono što pogađa sve nas, beda, ekonomska kriza, nemaština. To je nešto protiv čega treba da se borimo, a ne da razmišljamo o tome kako će jedna ili druga strana, unutar navodno političkih predstavnika pojedine nacionalne manjine da pobedi, ili po nekom drugom kriterijumu, a videli ste i sami u toj borbi koliko su beskrupulozni jedan prema drugome, da su u stanju da i pripadnike svoje nacionalne manjine izvedu jednog protiv drugog. Ne smete vi u tome da saučestvujete.
Mi ćemo u okviru pojedinosti da pričamo i o konkretnim rešenjima, i moram da vam kažem, i gotovo suludim rešenjima. Ovo ne treba da bude zakon za nešto što je sui generis, jer to ne ispunjava uslove, ovo treba da bude zakon koji mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Taj kriterijum saglasnosti ovaj ponuđeni tekst ne ispunjava.

Gospođa Olena Papuga ima reč.

Poštovana predsednice, predsedništvo, gospodine ministre, državna sekretarko, poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine pozitivno ocenjuju zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Za nas je prihvatljiv termin - nacionalne zajednice, koji smo dugo čekali, s obzirom da su prvi nacionalni saveti osnovani 2002. godine. Mogu da kažem da su sedam godina funkcionisali bez zakona.
Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina nije idealan, ali će LSV i pored toga podržati zakon, ali smo uložili nekoliko amandmana da bismo poboljšali zakon.
Jedan deo amandmana, po meni najznačajnijih, zato što dolazim iz jedne novinsko-izdavačke ustanove, čija su osnivačka prava prenesena sa Skupštine Vojvodine na nacionalni savet 2005. godine. Na neki način sam merodavna da govorim o tome da je zakon malo prostora u svojim članovima posvetio odnosima nacionalnih saveta i novinsko-izdavačkih ustanova i to je po meni jedna zamerka tom zakonu.
Mogu da kažem da pokrajinski poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine te 2005. godine nisu glasali za prenošenje osnivačkih prava sa Skupštine Vojvodine na nacionalne savete, uz neku bojazan da će ta manjinska glasila postati na neki način bilteni nacionalnih saveta. To se u ponekima i desilo. Posebno mogu da kažem da se to desilo u novinsko-izdavačkoj u kojoj radim.
Predložila sam amandmane na članove 19. i 20, da se oni prošire i da se ti članovi ne odnose samo na radiodifuzne ustanove, nego i na novinsko-izdavačke ustanove. Zakon predviđa da u ustanovama i u drugim oblastima, mogu neke oblasti da se urede statutom, ali ipak mislim da zakon treba da predvidi određena prava i obaveze nacionalnih saveta u novinsko-izdavačkim ustanovama.

Ima reč Stefan Zankov. Dalje Bajram Šehović.

Gospođo predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku u ime narodnih poslanika Sandžačke demokratske partije želim da izrazim zadovoljstvo što su Vlada i Ministarstvo za ljudska i manjinska prava u skupštinsku proceduru dostavili Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Uloga nacionalnih saveta je da predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma, a takođe i da učestvuju u procesu odlučivanja ili odlučuju o pitanjima iz tih oblasti, kao i da osnivaju ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ove oblasti.
Pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajamčena svim građanima, jemče se dodatna prava i to upravo u navedenim oblastima. Ustav takođe kaže - da se u ovim oblastima obrazuju nacionalni saveti u skladu sa zakonom. I Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine predviđeno je osnivanje nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Član 21. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina ukazuje da se prilikom zapošljavanja u javnim službama, uključujući i policiju, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti i poznavanju jezika koji se govori na području organa ili službi. Sada na dnevnom redu imamo Predlog zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, o njihovim nadležnostima, organi, izbor i finansiranje nacionalnih saveta.
Kod nadležnosti u oblasti obrazovanja predviđeno je nacionalni savet u skladu sa zakonom može osnivati ustanove vaspitanja i obrazovanja i vršiti prava osnivača.
Takođe, kao oblik učešća nacionalnih saveta u upravljanju ustanovama vaspitanja i obrazovanja predviđeno je da oni daju mišljenja o kandidatima za članove upravnog, odnosno školskog odbora, o kandidatu za direktora škole, za razrešenje direktora i člana upravnog odbora, da daju prethodnu saglasnost za izbor direktora ustanova u kojima se u većini odeljenja rad izvodi na jeziku nacionalne manjine.
Posebno smatram da je značajno što nacionalni savet predlaže Nacionalnom prosvetnom savetu opšte osnove predškolskog programa, nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja za jezik nacionalne manjine i daje mišljenje Nacionalnom prosvetnom savetu na nastavne programe srpskog jezika kao nematernjeg jezika.
Nacionalni savet daje prethodnu saglasnost Nacionalnom prosvetnom savetu za predlaganje udžbenika koji izražavaju posebnost nacionalnih manjina. Nacionalni saveti mogu da predlažu najmanje jednog kandidata za zajedničku listu kandidata za izbor članova Nacionalnog prosvetnog saveta i da učestvuju u svim pitanjima iz nadležnosti Nacionalnog prosvetnog saveta.
Na sličan način uređena je i oblast kulture: to su, pored osnivačkih prava, pravo da učestvuju u upravljanju kulturnom ustanovom, da utvrđuju ustanove kulture od posebnog značaja za očuvanje i razvoj kulture nacionalne manjine i niz drugih sadržajnih suštinskih prava u oblasti kulturne samouprave. Da ne zaboravim, i predlaganje kandidata za zajedničku listu kandidata za izbor Nacionalnog saveta za kulturu.
U oblasti informisanja kao da u javnosti postoji blagi nesporazum. Naime, u članu 18. Predloga zakona utvrđeno je da nacionalni savet može, na način propisan zakonom, da osniva ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, i vršiti prava i obaveze osnivača.
Pojedine asocijacije medija upozoravaju da Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine izričito propisuje da država, državni organi i pravna lica koja se finansiraju iz budžeta ne mogu biti osnivači javnih glasila. Smatraju da je Zakon o javnom informisanju krovni zakon.
Međutim, posle ovog zakona donet je Ustav Srbije, koji u čl. 79. izričito kaže da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na osnivanje sopstvenih sredstava javnog obaveštavanja u skladu sa zakonom.
Zakonom o lokalnoj samoupravi iz decembra 2007. godine, u članu 20. tačka 34) kaže se da opština preko svojih organa osniva televizijske i radio stanice radi izveštavanja na jeziku nacionalne manjine koji je u opštini u službenoj upotrebi, kao i radi izveštavanja na jeziku nacionalne manjine koji nije u službenoj upotrebi kada takvo izveštavanje predstavlja dostignuti nivo manjinskih prava.
Dakle, smatram da pravno utemeljenje za nadležnosti u oblasti obaveštavanja postoji, a ako postoji bilo kakva neusaglašenost, država je na odgovarajući način mora otkloniti.
Što se tiče samog izbora nacionalnog saveta, date su dve mogućnosti. To su neposredni izbori i izbori putem elektorske skupštine. U svakom pogledu prednost dajem neposrednim izborima jer su pravedniji, u njima se odslikava volja birača i tajnost glasanja.
Izražavam jedino bojazan u pogledu sastavljanja posebnog biračkog spiska nacionalnih manjina za održavanje neposrednih izbora, jer je prema članu 28. stav 3. uslov za održavanje neposrednih izbora za nacionalne savete upisivanje više od 50% od ukupnog broja pripadnika nacionalne manjine prema poslednjem popisu stanovništva, umanjenog za 20%.
Kod bošnjačke nacionalne manjine, ovaj broj iznosi oko 56.000 birača upisanih u poseban birački spisak, što smatram da je značajno veliki broj.
Zato smo na ovaj član Predloga zakona podneli amandman da se ovaj procenat smanji na 20% ili da se sukcesivno za prve izbore nacionalnog saveta propiše 20%, a da se za svaki naredni izbor nacionalnog saveta primenjuje odredba iz člana 28. Predloga zakona i proporcija od 50% umanjena za 20%.
Kod finansiranja na lokalnom nivou, nije utvrđena visina sredstava na godišnjem nivou koja se izdvaja za nacionalne savete, kao ni proporcija za raspodelu sredstava nacionalnim savetima.
Doduše, ni za druge budžetske korisnike, čast izuzecima, nisu unapred utvrđena budžetska izdvajanja, jer se budžet zasniva na planiranju, baš kao i rad nacionalnih saveta. Ostaje nam da se nadamo, ali da i zajedno radom i odgovornošću doprinesemo da u budžetu Republike Srbije bude više para i da svi građani budu zadovoljni.
Na Predlog zakona stavili smo i neke druge amandmane, npr. da kod izbora nacionalnih saveta, s obzirom na disperzivnost nacionalnih manjina, biračka mesta mogu imati manje od 100 birača i da se biračka mesta utvrđuju na predlog IKP-a za biračko područje. Zato molimo Ministarstvo da obrati pažnju na naše amandmane, jer su konstruktivni. Izborne zakone i izborne procese veoma dobro poznajemo, i u matematičkom i u svakom drugom smislu, a cilj nam je da zakon bude što bolji.
Na kraju, želim ponovo da kažem da je ovaj predlog zakona veoma dobar. Poslanici Sandžačke demokratske partije u okviru poslanike grupe ZES glasaće sa zadovoljstvom za ovaj zakon.

Reč ima Dragan Živkov.