Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste i čuli u dosadašnjem izlaganju SRS-a, naša stranka i poslanički klub neće glasati za ovaj zakon iz više razloga. Dosta tih razloga je spomenuto u komentarima prethodnih kolega, ali bih želeo najviše da se usredsredim na manjkavost zakona, tj. pokušaj nacionalnih manjina da ostvare svoja prava preko ovog zakona.
Želim da upozorim da u opštinama i u sredinama gde je nacionalna struktura stanovništva druga osim Srba, želim da kažem da su isto pokušavali u ranijim periodima takođe sprovođenjem predloga zakona ili protokola.
Kao što je to nekad bilo, potpisivani protokoli, ali u osam opština na severu Bačke, toga se vrlo dobro sećate, koliko je eksploatisano to u medijima i šta je želela nacionalna struktura da postigne tim protokolom, taj protokol je potpisan u osam opština i ostalo je mrtvo slovo na papiru.
Želim samo da kažem da je i ovaj zakon najverovatnije, pošto je ostavljena, čuli smo u komentarima i drugih poslanika i poslanika nacionalnih manjina, rezervna varijanta izbora, tj. da li će biti neposredni izbori ili će biti onako kako je to do sada bilo, elektorskom skupštinom ili pomoću elektora.
Do sada kako je to sprovođeno verovatno su nacionalne manjine bile nezadovoljne i manipulacijom takvog izbora je došlo do promene i pritiska od nacionalnih manjina. To smo čuli i od ministra u njegovom izlaganju da su učestvovale sve nacionalne manjine u stvaranju ovog predloga zakona. Od ministra smo čuli da je u Srbiji registrovano, tj. izabrano 16 saveta od 28 manjina, koliko ukupno ima. Postavlja se pitanje – šta će biti sa ostalim manjinama koje nemaju izabrane savete i kako će ih izabrati?
U tri postavke ima problema oko ovog zakona. To je sigurno izbor, elektorski ili neposredno, zatim finansiranje i posebni spiskovi. Oko posebnih spiskova smo danas čuli dosta razgovora oko toga, i predloga i komentara, ali mislim da posebni spiskovi, sama reč „posebni spiskovi“ navodi i asocira na nešto što nije primereno što se tiče biračkog spiska.
Birački spisak je do sada bio jedinstven birački spisak za Srbiju i mislim da će poseban birački spisak nacionalnih manjina biti zloupotrebljavan, posebno u izborima ili po potrebi strukture koja vlada u državi.
Želim samo da uporedim, npr. ko prati malo sport, koliko je košarka napredovala da u zadnjim sekundama se ne zna rezultat i do zadnje sekunde se neće znati krajnji rezultat. Tako smatram da ovaj poseban spisak i ovaj zakon će tačno apsolutno regulisati da u zadnjoj večeri izbornoj se promeni rezultat.
To smo već imali na političkoj sceni. Da vas podsetim, mislim da je to i gospodin Krasić spomenuo, imali smo u zadnjim predsedničkim izborima, to su mediji prenosili, koga će koja nacionalna manjina podržavati. Sada ovim posebnim spiskovima će daleko lakše biti političkoj strukturi koja vlada i vladajućoj strukturi da u Srbiji namesti, tj. zadnju noć pregovara sa određenim strukturama, političkim, da bi ostvarila rezultat, jer, naravno, istraživanja su vrlo precizna sada u političkom životu Srbije i do zadnje večeri se neće znati gde su tesni rezultati, ko će na koju stranu prevagnuti.
Što se tiče finansiranja nacionalnih saveta i nacionalne strukture u Republici Srbiji, dosad je bilo komentara preko toga da Vlada, ona koja je po zakonu i Ustavu donela zakone o finansiranju političkih stranaka, a sada i nacionalnih saveta, mislim da je nepotrebno ono što je Vlada do sada davala, koordinatora i kontrolora za finansiranje.
Ako je zakonom i Ustavom to zagarantovano, onda nema potrebe da nacionalni saveti budu pod lupom Vlade i da budu kontrolisani što se tiče raspodele finansijskih sredstava. Ta finansijska sredstva će sigurno biti zloupotrebljavana, i ovaj deo zakona koji to garantuje, naravno, opet u predizbornim kampanjama. Određeni nacionalni saveti će dobijati finansijsku pomoć ili ono što im sleduje na takav način, sa pregovorima, kao što je do sada bilo – ako podržiš tu i tu opciju. Verovatno će biti lakše dolaziti do finansijskih sredstava.
S obzirom da se sve zloupotrebljava u Republici Srbiji, mislim da je i naša politička opcija o tome dosta pričala i komentarisala i da nema razloga da mi sumnjamo da to neće biti i dalje zloupotrebljavano.
Što se tiče informisanja, dolazim iz grada koji je sigurno višenacionalan, čak 50% Mađara ima u opštini Bečej, smatram da su njihova prava što se tiče informisanja na lokalnom nivou sasvim zagarantovana i imaju sva prava koja im sleduju što se tiče lokalne samouprave, ali što se tiče nacionalnog medija i nacionalnog informisanja sigurno će nacionalni saveti dobijati toliko prostora koliko budu lojalni. S obzirom nacionalne strukture i saveti ne treba da budu lojalni da bi bili uvažavani ili da im se ispunjava po zakonu ono što im sleduje, pa bi trebalo da se ograde od takvih dešavanja.

Poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nadam se da ćete me razumeti kada vam kažem da mi sada imamo jednu specifičnu pojavu u srpskom parlamentu, a ta pojava ima veze sa sadržinom vašeg Predloga zakona.
Naime, u engleskom parlamentu postoje neki poslanici, vi to dobro znate, koji se kolokvijalno nazivaju bičevi. Oni treba da disciplinuju poslanike vladajuće koalicije da budu u sali, da prisustvuju sednicama da se ne bi desilo eventualno da neki predlog zakona ne prođe zato što određeni broj poslanika nije prisutan na sednici.
Mi slične bičeve imamo ovde u Skupštini Srbije, ali oni ne rade onaj posao koji se radi u engleskom parlamentu. U engleskom parlamentu bičevi teraju narodne poslanike da dođu na sednicu skupštine, da budu prisutni u sali i da rade posao za koji ih je narod izabrao.
Mi imamo neku drugu vrstu bičeva, a to je da se od poslanika traži da ne govore o tački koja je na dnevnom redu zato što se bliži 18.00 časova i treba da se pređe na naredne tačke dnevnog reda. Nadam se da ste prepoznali u ovim mojim rečima jednog takvog biča iz DS, koji je, gle čuda, zamolio Tamaša Tota, Pavela Marčoka, dakle pripadnike nacionalnih manjina, da ne govore o Predlogu zakona o nacionalnim savetima, kako bi ova rasprava do 18.00 časova mogla da bude završena i kako bi moglo da se pređe na drugu tačku dnevnog reda. Vidite, gospodine ministre, kako smo mi sve demokratske institucije, pa tu i instituciju biča, potpuno preokrenuli praktično u njenu suprotnost.
Gospodine ministre, vi ćete se složiti sa mnom kada vam kažem da je slika Balkana i slika uopšte jugoistočne Evrope u nacionalnom, verskom, rasnom, kulturološkom, jezičkom smislu šarolika. Takva je Srbija, ali takve su u većoj ili manjoj meri i sve države s kojima se Republika Srbija danas graniči.
Pri takvom stanju stvari, osnovni princip koji mora da se poštuje jeste princip reciprociteta i tu neizbežno mora da se postavi pitanje, kada govorimo o položaju pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji - kakav je položaj pripadnika srpskog naroda u državama koje se danas graniče sa Republikom Srbijom? Tu konkretno mislim pre svega na Hrvatsku, na Crnu Goru, Mađarsku, Rumuniju, Albaniju. Dakle, kakav je položaj srpskog naroda u tim zemljama?
Kakav je položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, vi to verovatno dobro znate. Tokom devedesetih godina, Tuđmanov režim je izvršio genocid nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini i praktično u svim opštinama i gradovima koje nisu ulazile u sastav Republike Srpske Krajine, Srbi su iz tih opština i gradova u najvećoj meri proterani, tu mislim na Zagreb, na Karlovac, na Gospić, na Zadar, Sisak, Osijek itd.
Kada smo već kod Hrvatske, gospodine ministre, budući i vi i ja dolazimo iz Vojvodine, u nedelju mislim da je gotovo celokupna Vojvodina, ili barem veći deo Vojvodine, posebno oni žitelji Vojvodine koji imaju kablovsku televiziju, mogli su da prate direktno na Drugom programu hrvatske televizije koncert Marka Perkovića Tompsona.
Za Tompsona ste vi, gospodine Čipliću, sigurno čuli. To je, između ostalog, i onaj pevač koji ima pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“. Ta pesma je pevana i na ovom koncertu. Od te pesme, ne samo svakom Srbinu, mislim da se svakom normalnom čoveku, koji ima neka racionalna poimanja života i ljudi oko sebe, zaista ježi koža i diže kosa na glavi.
Inače, gospodine ministre, tu pesmu „Jasenovac i Gradiška stara“ je citirao dr Vojislav Šešelj u jednom svom podnesku predpretresnom veću Haškog tribunala da bi dokazao da je pravi govor mržnje, za koji je inače i on optužen, u stvari postojao na strani Hrvatske, a ne u njegovim političkim nastupima.
Naravno, neću vam sada citirati sve reči te zaista morbidne i patološke pesme, ali evo kako glase neki stihovi: „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara; u Čapljini klaonica bila, mnogo Srba Neretva nosila“.
Zamislite, gospodine ministre, kako se oseća jedan Srbin u Osijeku, u Vinkovcima, u Zagrebu, u Splitu, u Dubrovniku, kada čuje reči te pesme. Verujem da ste se i vi naježili iako ne živite ni u jednom od tih hrvatskih gradova, ali od te pesme su se naježili i Srbi u Novom Sadu, i Srbi u Somboru, i Srbi u Sremskoj Mitrovici, i u Pančevu i ovde u Beogradu.
Zanima me da li je Vlada Republike Srbije, čiji ste i vi član, uputila neku vrstu demarša hrvatskom ambasadoru u Beogradu povodom jedne skandalozne činjenice da se na Drugom programu zvanične hrvatske Radio-televizije direktno prenosi koncert čoveka koji neposredno, na najneposredniji mogući način, poziva na uništenje srpskog naroda.
Kakav je položaj Srba u Mađarskoj? Vi znate, gospodine Čipliću, još krajem 17. veka sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem Srbi su stigli skroz gore do Budimpešte i Sent Andreje. Imali su tamo mnogo škola, mnogo crkava, manastira i zaista su u kulturnom smislu mnogo značili u Mađarskoj u 18. i 19. veku.
Pogledajte kakva je sada etnička slika srpskog naroda u Mađarskoj, 90% Srba su jedna nacionalna zajednica koja je potpuno asimilovana u mađarskom političkom i kulturnom životu. Ti ljudi se više ne osećaju kao Srbi, oni govore mađarski, svojoj deci daju mađarska imena i mnogi od njih su prešli na Uniju ili su direktno prešli u rimokatoličku konfesiju.
U Albaniji znate i sami šta se dešavalo u vreme komunističkog diktatora Envera Hodže. Srbi su masovno ubijani i proterivani, i zamislite, u jednom komunističkom režimu islamizovani, nasilno im je nametana muslimanska vera od jednog režima koji je bio makar formalno potpuno ateistički.
Slična stvar se dešavala i u Rumuniji u vreme njihovog komunističkog diktatora, odnosno raznih komunističkih diktatora. Tamo su Srbi masovno ubijani po rumunskim peščarama, gulazima itd. Mnogi Srbi u Rumuniji, kao i oni u Albaniji, kao i oni u Mađarskoj, izgubili svoj nacionalni i kulturni identitet.
O onome što se danas dešava u Crnoj Gori mislim da čak i ne treba trošiti previše reči. Tamo je na delu jedan pravi jezički, kulturni i verski genocid nad srpskim narodom. Tamo je narod koji je stvorio državu Crnu Goru praktično proglašen za nacionalnu manjinu.
Danas od Njegoša prave maltene katoličkog nadbiskupa koji se Srbima i sa Srpskom pravoslavnom crkvom apsolutno nema bilo kakve veze. Zaista nisam čuo, ili ste vi ili neki od vaših kolega to možda i rekli, ali zaista nisam tu činjenicu zapazio, da ste uputili ijednu reč protesta protiv svih ovih strašnih stvari koje se danas dešavaju nad pripadnicima srpskog naroda u okolnim državama, posebno u Hrvatskoj i posebno u Crnoj Gori.
Što se tiče naziva zakona, gospodine ministre, on je nesrećno izabran. Evo i zašto. Vi znate, u anglosaksonskoj pravnoj terminologiji kada se kaže nacija, onda se u stvari misli na državu. Nacija je u engleskom jeziku isto što i stejt, dakle država.
Kod starijih pravnih pisaca, kao recimo kao kod Slobodana Jovanovića, postoji razlika između nacije i naroda. Narod, to su građani, to je biračko telo, to su svi oni koji imaju pravo glasa, bez obzira na svoju nacionalnu, versku i rasnu pripadnost, a nacija, to je određena zajednica koja ima određene etničke, verske, rasne, jezičke i kulturne osobenosti.
U kom kontekstu vi pominjete termin nacija u Predlogu zakona o nacionalnim savetima? Za vas termin nacija je rezervisan isključivo za pripadnike nacionalnih manjina. Samo oni imaju pravo da formiraju svoje nacionalne savete. Sada ispada da Srbi u svojoj rođenoj državi nisu nacija. A šta su?
Zaista se postavlja pitanja šta su Srbi danas u Republici Srbiji, jer ako čitate ovaj predlog zakona od početka do kraja, doći ćete do istog zaključka do kojeg sam i ja došao, da status nacije i karakter nacije imaju samo pripadnici nacionalnih manjina, a da Srbi izgleda ne ulaze u tu kategoriju. To je, naravno, potpuno pogrešno, jer kada kažete nacionalni savet, onda ne možete unapred, prosto logički ne možete unapred da isključite iz tog pojma pripadnike srpskog naroda.
Postavlja se pitanje - zašto bi pravo na formiranje svog nacionalnog saveta trebalo da imaju samo Mađari, Slovaci, Rumuni, Bugari, Romi i Hrvati itd, a ne i Srbi. Vi iz Predloga zakona potpuno iziskujete pripadnike srpskog naroda i taj termin nacija i nacionalno vezujete isključivo za pripadnike nacionalnih manjina.
Naravno, SRS nema ništa protiv da se pripadnici nacionalnih manjina organizuju u nacionalne savete i da kroz nacionalne savete štite svoj nacionalni, verski, kulturni identitet, da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju itd.
U pravnom smislu, u političkom smislu, u istorijskom smislu, skroz je netačno taj termin nacije i nacionalnog vezivati isključivo za pripadnike nacionalnih manjina, a srpskom narodu ta svojstva odricati.
Ono što takođe želim da naglasim, gospodine ministre, jeste jedna opasnost koja se pomalja iz jednog dokumenta koji se zove statut AP Vojvodina. Pisci tog statuta, pre svega, prema pripadnicima nacionalnih manjina nisu imali dobre namere. Njima su puna usta ljudskih i manjinskih prava, prava Mađara, Slovaka, Rumuna, Roma itd, ali samo na jeziku. U praksi, oni rade sve suprotno od toga. Zašto to kažem?
Ako ste čitali statut Vojvodine, onda ste mogli da primetite da je tim statutom predviđeno i obrazovanje tzv. subotičkog administrativnog okruga. Subotički administrativni okrug treba da objedini sve opštine u kojima su Mađari ili većinsko ili stanovništvo koje je u velikoj meri zastupljeno. Kada se termin Subotički okrug sa pravnog prevede na politički jezik, onda to ustvari znači getoizaciju nacionalnih manjina, onda to znači da nacionalne manjine Mađare, Slovake, Rumune, Rome i ostale treba saterati, da tako kažem, u njihov nacionalni tor i u tom nacionalnom toru određene starešine, određeni pastiri tog tora treba da se pitaju za sve što će se dešavati u okvirima te nacionalne manjine. SRS je, gospodine ministre, protiv toga.
Mi smo protiv bilo kakvih geta u Republici Srbiji. Mi smo protiv toga da se bilo koja nacionalna manjina u Srbiji ograđuje nekakvim plotovima i da živi nekim svojim životom, potpuno nezavisno od života države i od života pripadnika većinskog srpskog naroda.
Ono što je ideal SRS jeste država u kojoj će svi njeni građani biti ravnopravni apsolutno u svemu. Da svi živimo životom dostojnog čoveka, da svi živimo na način kako vi to želite, i kako ja to želim, vi za vašu, a ja za svoju decu.
Ono što se danas dešava u AP Vojvodina, a to ćete vi omogućiti i ovim predlogom zakona, ako ga izglasate, jeste da pripadnike nacionalnih manjina zaista grupišete u jedan geto koji će biti autarhičan i koji će živeti manje-više izolovano u odnosu na pripadnike većinskog naroda.
Gospodine ministre, zaista se ne slažem sa vama kada ste rekli u vašem izlaganju da je tek Ustav iz 2006. godine omogućio ono što vi nazivate nacionalnom samoupravom. To naprosto nije tačno. Vi znate da je Ustav iz 1990. godine apsolutno garantovao sva moguća prava pripadnicima nacionalnih manjina u Republici Srbiji i do 2006. godine pripadnici nacionalnih manjina mogli su da uče na svom jeziku da se informišu na svom jeziku, da njihov maternji jezik bude jedan od službenih jezika u opštinama u kojima oni žive.
Ništa posebno novo u ovoj oblasti Ustav iz 2006. godine nije doneo. To mogu da vam posvedoče i sami pripadnici nacionalnih manjina, njihov status, njihova prava i obaveze ista su danas kao što su bila i 1992. i 1995. i 2000. godine. Apsolutno, na tom planu nema bilo kakvih suštinskih promena.
Šta je suštinski problem sa vašim predlogom zakona? Vi ste omogućili da samo političke partije nacionalnih manjina mogu da predlože kandidata za članove nacionalnog saveta i Vlada Srbije je od praktično tri mogućnosti izabrala onu najgoru. Prva mogućnost je bila da zabranite, odnosno ne da zabranite, nego da prosto eliminišete političke stranke iz procesa kandidovanja nacionalnog saveta.
Šta treba da bude nacionalni savet? Jedno telo koje ne sme da se bavi dnevnom politikom, nego telo koje štiti autentična istorijska, jezička, verska, kulturna prava pripadnika nacionalnih manjina, kao što mi u SRS želimo da Srbi koji žive u Mađarskoj, u Rumuniji ili Albaniji budu Srbi, da se tako osećaju, da govore svojim jezikom, da upotrebljavaju ćiriličko pismo, da svojoj deci daju srpska imena. Za to isto se zalažemo i kada su u pitanju nacionalne manjine u Srbiji.
Bili bismo veliki licemeri kada bi se borili za prava Srba u susednim državama, a ta ista prava odricali pripadnicima nacionalnih manjina. Mađar u Srbiji treba da se oseća Mađarom, treba da govori svojim maternjim jezikom, treba da se obrazuje na svom maternjem jeziku, treba da bude informisan na svom maternjem jeziku, ali ne sme nacionalni savet da bude bačen u arenu političkih, bolje rečeno dnevno-političkih borbi.
Vi ste ovim rešenjem, da samo političke organizacije koje okupljaju nacionalne manjine imaju ekskluzivno pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta, ovu opasnost praktično učinili vrlo realnom i vrlo izvesnom. Druga mogućnost je bila da omogućite svim političkim organizacijama da kandiduju članove za nacionalne savete i za tu mogućnost se opredelila SRS u jednom od svojih amandmana.
Međutim, vi ste upravo izabrali ovu treću, najgoru mogućnost da samo političke stranke nacionalnih manjina imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta. Postavlja se pitanje - zašto ste to uradili? Ispada da nacionalni savet neće biti ništa drugo nego produžena ruka jedne političke stranke koja okuplja pripadnike nacionalnih manjina.
S druge strane, gospodine ministre, ovakvim rešenjem vi ste indirektno priznali da se za prava nacionalnih manjina u ovoj državi bore samo političke partije koje imaju taj manjinski ili tzv. manjinski predznak, što uopšte nije tačno.
Smatram da se i SRS bori za prava nacionalnih manjina. Mi to dokazujemo svojim delima, ne tako što pričamo u vetar o ljudskim i manjinskim pravima, ne, imamo poslanike koji su iz redova nacionalnih manjina. Imamo ih i Skupštini Srbije, imamo ih u Skupštini Vojvodine, imamo odbornike u lokalnim skupštinama koji su pripadnici nacionalnih manjina, imamo predsednike opštinskih odbora koji su pripadnici nacionalnih manjina. Mi na taj način dokazujemo da smo i te kako zainteresovani za poštovanje manjinskih prava.
Odakle pravo Vladi Srbije da kaže - samo partije koje okupljaju nacionalne manjine, samo one treba da imaju pravo da predlažu kandidate za članove nacionalnog saveta?
Vidite, gospodine ministre, SRS je od 1993. godine, bila ona, kako bi rekli vi iz DS mračna, totalitarna vremena, mračne devedesete, bivši režim itd. Na izborima 1993. godine ovde u Narodnu skupštinu, između ostalog, kao narodni poslanik SRS izabrana je gospođa Elvira Fekete, Mađarica, rimokatolkinja, ali član SRS i borila se, verujte mi, za srpske nacionalne i državne interese čak i vatrenije nego mnogi Srbi.
Sada vidite koliko je vaše rešenje u životu neodrživo. Vi smatrate da samo stranke koje okupljaju nacionalne manjine treba da imaju pravo da predlažu kandidate za nacionalni savet, što je jedno vrlo opasno rešenje. Ili političke stranke uopšte ne treba da se mešaju u proces kandidovanja ili, ako ste im već dali to pravo, onda dajte to pravo svim političkim strankama.
A ne da i na ovaj način vršite getoizaciju pripadnika nacionalnih manjina, jer, gospodine ministre, činjenice pokazuju, građani Republike Srbije koji pripadaju određenoj nacionalnoj manjini ne glasaju po definiciji za svoju ili "za svoju" manjinsku partiju, glasaju i za SRS, i za SPS, i za DSS, koje nemaju manjinski predznak.
Dakle, odakle pravo Vladi Srbije da sve pripadnike nacionalnih manjina u Republici Srbiji gura u naručje političkoj partiji koja okuplja pripadnike određene nacionalne manjine? Nigde ne piše, i nigde nije zagarantovano i ne postoji nikakva garancija da Mađar uvek, po definiciji, mora da glasa za "svoju" mađarsku nacionalnu partiju. Zašto?
Pa, mnogi Mađari glasaju za partije koje nemaju manjinski predmet zato što prepoznaju, s jedne strane državu Srbiju kao državu u kojoj se maksimalno poštuju njihova manjinska prava, s druge strane, gledaju u drugim partijama koje nemaju taj manjinski predznak partije koje se takođe bore za njihova manjinska prava.
Uopšte, ceo koncept Predlog zakona o nacionalnim savetima, ceo koncept statuta Vojvodine, koji je na neki volšeban način izašao iz fokusa javnosti, u stvari hoće da nacionalne manjine svrstaju u određena geta.
SRS je protiv toga. Znate, gospodine ministre, samo su u srednjem veku ljudi bili vezivani za ono parče zemlje na kome su se rodili. Zašto bi Mađar koji završi fakultet, recimo, u Novom Sadu ili Subotici, morao do kraja svog života da bude inženjer, sudija ili lekar u Novom Sadu, u Kovačici, u Pančevu, u Somboru ili u Subotici? Zašto ne bi ta ista zanimanja mogao da vrši i u Beogradu, i u Šapcu, i u Valjevu, i u Nišu, i u Vranju, i u Leskovcu i u Negotinu? Zašto vezujete, to je jedna ideja koja se nalazi u podtekstu ovog predloga zakona.
Vi pripadnika nacionalne manjine, kao u srednjem veku, vezujete za teritoriju u kojoj se rodio. Na toj teritoriji treba da bude maksimalno izolovan od pripadnika većinskog naroda. To dokazujete i činjenicom da nacionalne savete praktično gurate u ruke određenih političkih partija, koje imaju predznak da štite prava nacionalnih manjina.
Dakle, vi na taj način ne da ne štitite, ne da ne afirmišete prava pripadnika manjinskih zajednica u Srbiji, ne, vi politički instrumentalizujete pripadnike nacionalnih manjina.
Jer, suma sumarum, kada se sve sabere i oduzme, pored svih lepih reči o evropskim standardima, demokratskim principima, integracijama itd, šta je suština ovog predloga zakona? Da se DS i njenim koalicionim partnerima, koji su danas jedni, sutra neki drugi, obezbedi glasačka mašinerija na budućim izborima, da jedino DS ima status nekog političkog mentora političkih partija koje okupljaju pripadnike nacionalnih manjina.
Kada dođe vreme izbora onda ćete preko pojedinih političkih partija nacionalnih manjina, a samim tim i preko nacionalnih saveta, da mobilišete pripadnike nacionalnih manjina da glasaju za DS.
To je suština ovog predloga zakona, ne da štitite njihov jezik, tradiciju, kulturu, običaje. Vi hoćete političku instrumentalizaciju nacionalnih manjina u Srbiji. SRS je protiv toga.
Dakle, nacionalne manjine moraju da imaju neka tela, neke forume, neke instance preko kojih štite svoje nacionalne, verske, rasne, jezičke i druge osobenosti, ali ništa mimo toga.
Politička instrumentalizacija nacionalnih manjina, to je nešto najgore što možete da učinite pripadnicima nacionalnih manjina, s jedne strane, s druge strane, medveđu usluge činite pripadnicima nacionalnih manjina time što na jedan indirektan način gurate u njihova nacionalna geta, u njihova stada, u njihove obore. Takva politika pripadnicima nacionalnih manjina neće doneti ništa novo.
Evo, samo jedan primer iz moje i iz vaše prakse, gospodine ministre. Na jedan ispit na Pravnom fakultetu u Novom Sadu došao je jedan student koji je po svojoj nacionalnoj pripadnosti Mađar. Evo, do čega je dovela ta politika getoizacije nacionalnih manjina. Taj mlad čovek je jedva sricao srpski jezik, a ispit nije položio ne zato što nije učio, mada je verovatno imao silne probleme da čita udžbenik koji je napisan na ćirilici, nego prosto zato što nije umeo da svoje znanje iskaže na službenom srpskom jeziku.
To je ono što Srpska radikalna stranka hoće da spreči. Neka se Mađar, neka se Rumun, neka se Bugarin obrazuje do određenih obrazovnih nivoa na svom maternjem jeziku, ali država mora da ga osposobi da bude sudija, da bude lekar, da bude inženjer, da bude državni činovnik, podjednako kao u mestu u kojem se rodio, tako i u nekom drugom kraju Republike Srbije, gde pripadnika nacionalnih manjina ili njegove nacionalne manjine uopšte nema.
Stav SRS je jasan, potpuna ravnopravnost svih građana Republike Srbije, poštovanje principa suverenosti građana i apsolutne jednakosti pred Ustavom i zakonom.

Reč ima gospođa Marina Toman.

Ostalo je još pet minuta za vašu poslaničku grupu.

Tokom diskusije mogli smo da čujemo veoma ozbiljne primedbe. Predlog zakona je dobro upakovan, tako da na prvi pogled možemo da kažemo to je to, imaćemo široko definisanu manjinsku samoupravu u skladu sa Ustavom i zakonom.
Međutim, predlagač kao da nije razmišljao šta je ispod površine ili možda namerno to prećutkuje, kao da namerno nije razmišljao o zamkama koje ta široko definisana samouprava stvara.
Hoće li ona moći onako kako je predlagač propisao da se sprovodi u praksi? Neće. Hoće li ona na neki način izvršiti getoizaciju nacionalnih manjina? Nevoljno moram da priznam da je to tako u pojedinim njegovim oblastima i delovima.
Osnovne primedbe odnose se na način izbora članova nacionalnog saveta, na pojedine ingerencije iz oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja, ali i kod ovlašćenja koja se sastoje od davanja predloga i mišljenja.
Možemo da izrazimo zabrinutost da će u višenacionalnim sredinama zainteresovani nacionalni saveti možda i dolaziti u sukob kada su u pitanju raznorazni predlozi, pogotovo oni koji se odnose na imenovanje članova upravnih odbora.
Na kraju bih da se osvrnem na još jednu oblast, veoma važnu, o kojoj danas nije bilo dovoljno reči. Pitanje informisanja, odnosno obaveštavanja na jeziku nacionalnih manjina je vrlo bitno i o njemu se godinama raspravlja.
Odbor za međunacionalne sazive u prošlom sazivu je oko toga više puta raspravljao, pogotovo što su pojedini zakoni koji definišu ovu oblast, pre svega iz oblasti radio-difuzije, u kontradiktornosti sa Ustavom i sa međunarodnim konvencijama. Naš stav je da bi time prvenstveno trebalo da se bavi RTS kao javni servis, međutim, za sada imamo samo emisiju na romskom jeziku, što je svakako pomak, pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da je ovo Dekada Roma i da mnogo toga mora da se uradi na implementaciji Roma u ovdašnje društvo.
Šta je sa drugim nacionalnim manjinama? Nacionalne manjine koje žive na području AP Vojvodina su u prilici da prate emisije na Televiziji Vojvodina na maternjem jeziku, ali šta je sa onima koji žive u drugim delovima Srbije?
Da li imaju, na primer, Vlasi pravo da budu informisani na svom maternjem jeziku? Zar po Ustavu nema svako pravo da potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja? Zar po Ustavu pripadnici nacionalnih manjina nemaju pravo na potpuno, blagovremeno i nepristrasno obaveštavanje na svom jeziku? Naravno da im po Ustavu to pravo pripada.
Predlagač, verovatno pokušavajući da otkloni pomenute nedostatke koji zaista predstavljaju veliki problem kada su u pitanju nacionalne manjine, zakonom propisuje da nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu da budu osnivači i vlasnici listova, radio i televizijskih stanica.
Smatramo da će ovo u praksi biti teško ostvarivo. Kako će to recimo izgledati u sredinama u kojima žive pripadnici nacionalnih manjina? Da li će doći do diskriminacije pojedinih nacionalnih manjina u tom slučaju?
Predlog zakona, koji je predstavljen kao poštovanje razlika među nacionalnim manjinama i njihovih specifičnosti, imaće suprotno dejstvo.
Ovde dolazimo do već pomenutog problema neusklađenosti sa pojedinim zakonima. Najveći broj frekvencija, sem na lokalnom nivou, već je raspoređen. Sa druge strane, Zakon o radio-difuziji je predvideo okončanje privatizacije do 2007. godine, pa je taj rok, upravo zbog informisanja na jezicima nacionalnih manjina, pomeren do daljnjeg.
Međutim, konačan stav nije zauzet. Nacionalni saveti, i ako postanu vlasnici preduzeća za radio-televizijsku delatnost, neće imati gde da emituju program. Sa druge strane, ako im recimo lokalna samouprava, koja ima medije u svom vlasništvu, prenese osnivačka prava, plašim se da sudbina tog medija nije baš tako sjajna upravo zbog nedostatka finansija.
Zakon takođe predviđa da nacionalni saveti mogu da daju predloge Republičkoj Radiodifuznoj agenciji prilikom izrade strategije razvoja. Strategija je, da vas podsetim, napravljena do 2013. godine. Član 130. ovog zakona predvideo je odredbe koje to na neki način regulišu, odnosno pomeraju izbor i predloge do reizbora.
Zaista, pomenuti član delimično rešava navedenu nedoumicu. Međutim, on takođe stvara jednu apsurdnu situaciju. Da vas podsetim, danas je 2009. godina, nova strategija bi po zakonu trebala da ugleda svetlost dana 2013. godine, dakle, za četiri godine. Da li će nacionalni saveti nacionalnih manjina, nakon osnivanja privrednih društava i ustanova koje će se baviti radio-televizijskom delatnošću, da čekaju do 2013. godine?
Takođe, isti je problem i kod izbora članova saveta Radiodifuzne agencije. Ovaj savet ima devet članova. Sva mesta su popunjena (Predsednik: Završite molim vas. Vreme je isteklo.)
I na kraju, još da ponovim i da zaključim, jedan čitav deo Ustava je posvećen ljudskim i manjinskim pravima i slobodama. U tom smislu oštrica naše kritike nije usmerena na Ustav, ali ovaj...
(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem. Gospodin Oto Kišmarton.

Koliko minuta imam još?

Dva minuta i 30 sekundi.

A kao ovlašćeni predstavnik?

Kao ovlašćeni ste istrošili vreme.

(Dobacivanje iz klupa: Kao ovlašćeni sedam minuta i 40 sekundi.)

Molim vas, nemate nimalo. Hoćete da se prijavite?

Imate još dva minuta i 30 sekundi. Vođena je lista.

Hoćete li govoriti? (Ne.) Zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre nego što zaključim, da li želi neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. našeg Poslovnika?

Gospodin Željko Tomić, ima minut i 30 sekundi.