Dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu tekuće sednice između ostalog imamo i Predlog zakona o socijalnom stanovanju, a ja ću vam navesti jedan primer iz našeg neposrednog okruženja, koji nije povredio dostojanstvo samo jednog običnog čoveka, već i dostojanstvo same Narodne skupštine, jer je jedno radno telo Vlade Republike Srbije odlučivalo o sudbini zaposlenog u Skupštini Srbije.
Radi se o gospodinu Aleksandru Maksimoviću i njegovom pokušaju da reši svoje egzistencijalno pitanje na zakonit način, posle 26 godina podstanarskog života. Dakle, posle ovoga uputiću direktno pitanje Vladi Republike Srbije.
Naime, 29. avgusta 2005. godine objavljen je oglas za rešavanje stambenih potreba zaposlenih u Narodnoj skupštini, na koji se javio i gospodin Aleksandar Maksimović, sa kompletnom dokumentacijom, i omogućio da se izvrše odgovarajuće provere. Po logici stvari, predlog liste reda prvenstva za dodelu stanova morao je da se sačini u nekom razumnom roku, neka to bude i 2006. godina, pa i da se čak dodeli stan.
Ali, da ništa ne bude logično, da ne bi stambeno najugroženiji dobio stan, dešavaju se sledeće stvari. Navešću samo one za koje smatram da su najindikativnije. Prvo je promenjen Pravilnik o merilima za vrednovanje rezultata i kvaliteta rada od 24. juna 2005. godine, tako da se danas primenjuje prečišćeni tekst pravilnika od 14. februara 2008. godine.
To se svodi na čisto prilagođavanja pravile igre nekome ko je trebalo da pobedi i to posle tri godine. Dakle, Pravilnik se menja 14. februara, a predlog liste se donosi 13. marta te iste 2008. godine, i to po nečemu što je čisto jedna diskreciona ocena, rekao bih, vrednovanja rezultata i kvaliteta rada. Jasno je koji su motivi u pitanju.
Drugo, videćete zašto se čekalo četiri godine da bi se gospodinu Aleksandru Maksimoviću smanjilo pet bodova jer mu se udala kćerka. Ali, ovo je potpuno nebitno, to se desilo u međuvremenu, jer član 22. stav 4. Uredbe o rešavanju stambenih potreba kaže da se broj bodova na listi prvenstva utvrđuje sa stanjem poslednjeg dana roka za podnošenje zahteva po objavljivanju oglasa. Dakle, mnogo je vremena od tada prošlo.
Dakle, iako Uredba više vrednuje mesto u hijerarhiji i školsku spremu od stepena stambene ugroženosti, ona i takva kakva je nije ispoštovana. Pročitaću vam i zaključak granskog sindikata državne uprave Udruženih sindikata Srbije.
Zaključak od 29. decembra 2008. godine - Aleksandar Maksimović, radnik Narodne skupštine, jedini pravi podstanar 26 godina podneo je odgovarajuću dokumentaciju koju je stručni tim našeg sindikata, zajedno sa advokatom sindikata, razmotrio i konstatovano je niz nepravilnosti. Osnova je nedopustiva, izmena Uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih i zaposlenih lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini u toku trajanja konkursa. Sa socijalnoj aspekta, Aleksandru Maksimoviću, obzirom na godine radnog staža i života, uskratili ste pravo na život dostojan čoveka.
U skladu sa gore navedenom činjenicom, molimo stambenu komisiju Narodne skupštine Republike Srbije i stambenu komisiju Vlade Republike Srbije da još jednom preispitaju svoju odluku kako bismo mirnim putem prevazišli problem. Takođe, tražimo odgovornost stručnog saradnika, gospodina Nenada Lončarevića, čija je dužnost bila da stručno pripremi i dostavi svu potrebnu dokumentaciju komisiji.
Dakle, nije normalno da skupštinska komisija, verovatno pod nečijim pritiskom, odugovlači četiri godine proces, a jasno je da je Vladina komisija učinila niz nepravilnosti.
Pitam vas - kako li se ovakve stvari dešavaju u drugim institucijama, kada se sve ovo odigrava pred očima svih narodnih poslanika? Utoliko više što je 2005. godine na dogovoru šefova poslaničkih grupa sa tadašnjim sekretarom Skupštine postignut džentlmenski sporazum da niko od poslanika ne konkuriše za taj stan, jer u Skupštini postoji čovek koji je podstanar tada 23, danas 26, 27 godina.
Ovakvo postupanje Vladine komisije gospodina Maksimovića je pomerilo na drugo mesto rang liste, sa samo dva boda manje od prvoplasiranog. Zbog toga sam i rekao ono sa početka izlaganja. Zbog toga nam je neophodan i zakon o Narodnoj Skupštini koji će izvući Skupštinu iz tutorstva Vlade, a vi u ovom zakonu o socijalnom stanovanju samo formirate još neke nove agencije, a ne brinete o običnim ljudima.
Tražim od Vlade Republike Srbije, u krajnjoj liniji, jer je njena komisija donela konačnu odluku da se izjasni o ovom slučaju koji, siguran sam, nije jedini, a prvenstveno bi trebalo da se brine o ljudima.

Reč ima narodni poslanik Radojko Obradović, zamenik predsednika poslaničke grupe DSS.

Kolege potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Milosavljeviću, na veliki broj naših pitanja, praktično na većinu, koje postavljamo utorkom i četvrtkom, nismo dobili odgovor.
Zato mi je posebno drago što ste vi ovde da predstavljate ili da branite ispred Vlade zakone o pravosuđu, kao ministar iz ekonomskog dela Vlade, pošto se moje pitanje upravo tiče ekonomije.
Poznata je stvar da je budžet najvažniji zakon koji se donosi u toku jedne godine. Poznato je da se donosi krajem decembra, a ove godine, uz obrazloženje svetske ekonomske krize, usvojili smo rebalans krajem aprila.
Po tom rebalansu, prihodi su 650 milijardi, rashodi 720 milijardi, a ta razlika se zove deficit i u dogovoru, onom poznatom, sa MMF, on je limitiran na 70 milijardi za čitavu 2009. godinu.
Prvo se postavlja pitanje - da li nam je uopšte potreban budžet? Ako jeste, šta on treba da uradi? Naravno, taj budžet treba da omogući da svi dobiju plate i penzije, ali je mnogo veći zadatak tog budžeta da nam ukaže na politiku i da nam omogući, da nam da naznake kako ćemo živeti nekoliko godina unapred. To je njegov osnovni zadatak, a ne samo da reguliše dnevne stvari.
Dva i po meseca nakon donošenja budžeta, dva meseca nakon odobravanja tog aranžmana imamo sliku koja je potpuno drugačija od onih projekcija koje je Vlada predložila Skupštini u aprilu.
Prihodi su drastično manji nego što su planirani, rashodi ispunjavaju plan. Za prvih šest meseci, razlika u prihodima i rashodima je 45 milijardi. Ta cifra može da zvuči prilično strano običnim građanima, ali, gospodine Čolakoviću, tih 45 milijardi je jednomesečni iznos penzije, tih 45 milijardi, koliko su manji prihodi, jeste jednomesečni priliv u budžet.
Na čemu se štedi? Jedina stavka za ovih šest meseci ili šest i po meseci, koliko je prošlo od nove godine do danas, na kojoj se štedi su kapitalne investicije. S jedne strane nam kažete kako su neophodne investicije u infrastrukturu, a s druge strane budžet jedino šeti da toj stavci. Sve druge stavke su ispunjene sa 100 procenata, jedno je stavka - kapitalni izdaci ispunjena sa 20%.
Na koji način Vlada vodi ekonomsku politiku i na koji način se ova rupa zatvara? Zatvara se zaduživanjem. Samo za prvih šest meseci je kroz emitovane državne zapise emitovano 68 milijardi. Koliki su troškovi te vrste zaduživanja?
Jednomesečna kamata samo na to zaduživanje je otprilike od 700 do 800 milijardi dinara. Da li je to malo ili mnogo? To je jedno deset puta veće nego što su uštede koje je Skupština mogla da napravi, to je godišnji budžet Prokuplja, to je godišnji budžet Rume, Bora i još mnogo gradova u Srbiji.
Samo jednog meseca za kamatu na državne zapise plaćamo jednogodišnji budžet svih ovih gradova.
Postoji drugi problem. Vlada sme da se zaduži po Zakonu o budžetu svega 70 milijardi. U ovom trenutku je aukcija još jedne emisije državnih zapisa. Možda već danas bude prekršen Zakon o budžetu, jer ako ta aukcija bude uspešna, onda će ta sredstva daleko prevazići ono što je Skupština odobrila, ako ne danas, onda već u utorak.
Pri tom smo pre dva dana usvojili, odnosno završili raspravu o jednom zakonu koji omogućava zaduživanje od još deset milijardi. Kada smo tražili u Skupštini raspravu o strategiji izlaska iz krize i reformama, rečeno nam je da to nije potrebno. Ali, potpuno je jasno da svako dalje zaduživanje rizikuje budućnost ove zemlje.
Postavljam dva pitanja predsedniku Vlade, gospodinu Cvetkoviću, a pretpostavljam da ćete mu ih vi preneti. Prvo pitanje je - da li je moguće da će Vlada prekršiti Zakon o budžetu i zaduživati se mimo zakona?
Drugo pitanje je - kada će gospodin Cvetković konačno skupiti snage da dođe u Skupštinu i da ovde otvorimo ozbiljnu raspravu o budućnosti ove zemlje, sa temom strategija izlaska iz krize i strategija reforme Srbije?

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gotovo svi mediji u Srbiji sinoć i jutros su objavili vest da je Vlada Srbije dala biometrijski pasoš visokom komesaru EU za proširenje Oliju Renu.
Neposredno nakon uručivanja tog pasoša, Oli Ren je mrtav hladan izjavio da je Kosovo deo regije zapadnog Balkana koji ima evropsku budućnost i da će EU na jesen da definiše program za politički i ekonomski razvoj Kosova koji treba da ubrza integraciju Kosova u EU. Taj čovek apsolutno nijednom rečju nije pomenuo Ustav Srbije, Rezoluciju 1244, kao i činjenicu da je KiM i po Ustavu Srbije i po pomenutoj rezoluciji Saveta bezbednosti sastavni deo Republike Srbije.
Pitam Vladu Srbije i MUP - na osnovu kog pravnog propisa je Oli Ren, čovek koji nije državljanin Republike Srbije, nego je državljanin, ako se ne varam, Finske, čovek koji otvoreno gazi suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, čovek koji je svojevremeno podržao NATO agresiju na SRJ, dakle, kako je moguće da jedan takav čovek dobije pasoš RS?
U članu 3. Zakona o putnim ispravama piše da državljanin Republike Srbije ima pravo na putnu ispravu pod uslovima koji su propisani ovim zakonom. Državljanin Republike Srbije može imati samo jednu putnu ispravu iste vrste i putnu ispravu sme da koristi samo lice na čije ime je izdata.
U članu 24. Zakona o putnim ispravama, u stavu 3, kaže se da obrazac putne isprave sadrži prostor za upis sledećih podataka imaoca te isprave: prezime i ime, dan, mesec i godina rođenja, mesto i država rođenja, pol, državljanstvo i JMBG, strana država u kojoj živi za lica bez prebivališta na teritoriji Republike Srbije.
Na osnovu kog pravnog propisa je Oli Ren dobio pasoš Republike Srbije i ima li ova vlada granice u ponižavanju Srbije, srpskog naroda i građana Republike Srbije?
Ako ste juče dali pasoš Oliju Renu, šta vas onda sprečava da date pasoš i Ramušu Haradinaju, i Tačiju, i Stjepanu Mesiću, i Klintonu, i Bleru i svim onim zlikovcima koji su tokom 90-ih godina neposredno počinili, naredili ili podstrekavali na vršenje zločina nad srpskim narodom.
Samo da vas podsetim, gospodo iz Vlade, pre nekoliko dana, Stjepan Mesić, opet mrtav hladan, izjavi u Austriji da Srbija mora da se dekosovizuje. Hrvatska televizija u nedelju prenosi direktno koncert Marka Perkovića-Tompsona, koji je gledala cela Vojvodina, a verujem i dobar deo Beograda, verovatno i ljudi u Mačvi, o Srbima u Hrvatskoj neću ni da govorim, i Vlada Srbije apsolutno ne preduzme ništa.
Kako je moguće da pasoš dobije čovek koji ne priznaje teritorijalni integritet države čiji je pasoš dobio? Kako je moguće da predsednik Republike Boris Tadić se saglasi sa činjenicom da se taj šengenski vizni režim neće odnositi na građane Srbije koji žive na KiM? Juče je Boris Tadić izjavio da je odgovornost za stanje na KiM preuzela međunarodna zajednica. To ne znači ništa. Preuzele su UN. Onda je rekao – znate, mi nismo uspeli da razgovaramo sa predstavnicima Euleksa na KiM. A u kom članu, u kom stavu Rezolucije 1244 se spominje Euleks i njegova odgovornost za stanje na KiM?
Potpuno je jasno da je davanjem pasoša Oli Renu, čoveku koji ne priznaje teritorijalni integritet Srbije, danas na KiM, sutra u Vojvodini ili u nekom drugom delu Srbije, brukanje i sramoćenje države Srbije. To je dokaz više da je Boris Tadić indirektno pristao na to da se KiM u međunarodnim odnosima ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije i to je dokaz više da je za vas KiM definitivno završena priča.
Ponavljam pitanje još jedanput, molim Vladu Srbije i Ministarstvo unutrašnjih poslova (Predsedavajuća: Pet minuta.) da objasni kako je moguće da je Oliju Renu izdat pasoš države koju ne priznaje?