Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Milan Avramović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 19. amandman je podneo poslanik Vladan Jeremić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 21. amandman je podneo poslanik Goran Mihajlović.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Amandman gospodina Nenada Konstantinovića na član 22. prihvatila je Vlada i Odbor za zakonodavstvo, tako da je postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije je iz meni potpuno nepoznatih razloga napravila jednu pravu terminološku kakofoniju u ovom predlogu zakona.
U članu 23. stav 1. termin "vaspitni program" zamenjuje se rečima "program postupanja". Potpuno se gubi iz vida šta je to, koji je to proces koji se dešava u institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. Je l' mi sa ljudima postupamo kao sa stvarima ili hoćemo da ih prevaspitamo tako da oni sutra ne vrše krivična dela?
Ako je suditi po terminologiji koju koristi Vlada, svrha izvršenja krivičnih sankcija jeste da se sa osuđenim licima postupa, ne da se oni prevaspitavaju, nego da se sa njima postupa. Jedna terminologija koja apsolutno nije u duhu nekih osnovnih kriminoloških i penoloških principa.
Dakle, sa živim ljudima, gospodo iz Vlade, ne postupa se kao sa stvarima, kao sa predmetima. Živi ljudi koji su izvršili krivična dela, oni se prevaspitavaju, oni prolaze određeni vaspitni program, da bi stekli određene društvene i moralne vrednosti, koje u jedom trenutku svog života nisu imali, pa su izvršili krivično delo, kako sutra ne bi ponavljali vršenje tih krivičnih dela.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, nadovezujući se na kolegu Martinovića, koji je dobro obrazložio da ljudi nisu stvari, Nova Srbija je podnela amandman na član 23, kao što sam rekao, jer se ovde praktično radi o jednom kršenju zakona.
Naime, direktor uprave donosi rešenje i osuđeno lice premešta u neki drugi zavod jer smatra da će se on tamo bolje prevaspitati, odnosno tamo će biti bolji tretman za njega.
Upravo u duhu ovoga sada se vidi zašto ne govorimo više o prevaspitavanju, nego o tretmanu. Mi ovde tretiramo ljude. Dakle, rok od tri dana koji je ostavljen osuđenom licu da se žali, da koristi svoje pravo, nije prihvatljiv.
Obrazloženje je da je potrebno ostaviti mogućnost dužeg roka za žalbu, što je celishodnije i opravdanije i na taj način se poštuje zakonski rok iz upravnog postupka. Licu koje izdržava kaznu u ovakvim situacijama, između ostalog, potrebno je iz praktičnih razloga ostaviti dovoljno vremena za komunikaciju, konsultacije sa domicilnim braniocem koji je branio osuđeno lice u toku postupka ili sa nekim drugim braniocem.
Kakav je to rok od tri dana? Ako je to opravdano za osuđeno lice, on će to uraditi i nakon 12 sati, ako je u mogućnosti. Vaše obrazloženje zašto nije prihvaćen ovaj amandman je skandalozno. Dakle, naravno, ovde žalba ne zadržava izvršenje, ali ostavite onda mogućnost da osuđeno lice iskoristi svoje pravo u zakonskom roku koji je adekvatan da on apsolutno zaštiti sebe.
Kolega Martinović je lepo rekao da smisao izvršenje tih krivičnih sankcija i jeste da se ljudi prevaspitaju i da ubuduće ne čine krivična dela.
Kakva je poruka koju šaljemo sa rokom od tri dana i ne poštujemo zakon? To je moja poruka, tako da mi je zaista žao što ministar nije ovde, ali nadam se da ćete preneti. Morate poštovati zakon ako želite od drugih lica da poštuju zakon, od ovih lica koja su osuđena. Jednostavno, rok od tri dana je izuzetno kratak, neprihvatljiv i ovo je nešto što je potpuno po meni kršenje zakonom.

Na član 24. amandman je  podneo narodni poslanik Zoran Krasić, koji želi reč.

Ovim amandmanom mi tražimo da se  ispravi nešto što se javlja kao patološka greška otkada je DOS na vlasti, jer država sam ja, pojedinac je postao država, ministar nije samo na čelu nekog državnog organa, nego on vedri i oblači. Vi to ne prihvatate, to toliko nije ni bitno, pošto je to već tako odomaćeno.
Međutim, važno je radi javnosti, ne znam, valjda je Milan Obradović još uvek direktor te uprave za izvršenje tih zavodskih sankcija i verovatno najveća preporuka što je on tamo je to što je bio čovek u zatvoru na izdržavanju neke kazne zatvora ili nekog pritvora.
U ovoj vašoj izmeni ovog navedenog člana meni uopšte nije jasno koji je to bliži propis o postupku upućivanja lica lišenih slobode? Ovde se tretira pitanje kako da se osuđeno lice uputi na izdržavanje kazne zatvora, a ovde sada pričate o licima lišenim slobode. Ne znam koja je to svrha.
Ono što je glavno, što javnost treba da sazna, a tiče se člana 31. vidite, program postupanja treba da natera lica koja su na izdržavanju kazne zatvora da usvoje društveno prihvatljive vrednosti. Sada vi meni kažite – šta lice koje je osuđeno i na izdržavanju je kazne zatvora, koje možda gleda ovaj prenos, treba da prihvati kao društveno prihvatljivu vrednost.
Da Homen bude na vlasti, da oni koji su nas bombardovali, ubijali, budu sada promoteri života u Republici Srbiji, poput NATO pakta i drugih, ili nešto da prihvati kao društveno prihvatljivo, što se dešava u neposrednom okruženju u prostoriji ili ustanovi gde izdržava kaznu zatvora? Kako se obezbeđuje mobilni, kako bensedini, ko dobija posetu, kad dobija posetu, šta treba da radi?
Da li postoje društveno prihvatljive vrednosti koje bi mogli da pokažemo nekome kao prave vrednosti? Da li je prava društveno prihvatljiva vrednost ovo maltretiranje u Narodnoj skupštini, što sedam zakona treba da se završi hitno, jer Evropa nema alternativu?
Da li vi uopšte imate neki sistem vrednosti koji treba da promovišete, osim sistema vrednosti da radite za strance na štetu svog naroda? Još kažite – to narod želi, glasa za vas.
Koje su to vrednosti? Lice lišeno slobode propis donosi. Koji to propis donosi? Kako se zove taj propis? Valjda je poenta u tome da se nekim opštim aktom uredi nešto. Ne, sada imamo propise po osnovu literarnih radova i ova izmena i dopuna ovog zakona samo nam pokazuje da ovi sada, koji vedre i oblače u Ministarstvu pravde i koji se sada trenutno nalaze u Americi, na doobuci, novim instrukcijama, ovde ubacuju pravila i sistem postupanja sa zatvorenim licima koji važi u Gvantanamo zatvoru.
Glasajući za ovo, vi glasate za Gvantanamo. Da vam ne pominjem Vojislava Šešelja koji je sedam godina u pritvoru, da vas ne podsećam na činjenicu da i naš Ustavni sud vrlo često, razmatrajući ustavne žalbe građana, konstatuje povredu prava na suđenju u razumnom roku.
Šta radite, gde vodite ovu državu? Šta je na prvom mestu – vaše fotelje, vaše pozicije i instaliranje nečega što nema blage veze? Obama se bori u Americi protiv ovoga, pa nailazi na otpore. Šta vredi Obami što se bori u Americi, kada je to neka sila.
E, ta sila je zastupljena ovde, i Homen i Neca i Peca, i Maca i Caca, svi ovi Otporaši koji su došli da malo dokusure ovu Srbiju, jer nije bilo 99. godine, 99. se nije završilo, jer nisu ušli sa pešadijom, pa su pešadiju instalirali i u vlast i u opoziciju.
Setite se šta je ko pričao pre godinu dana, pa vidite gde se sad nalaze, ko kome ljubi skute, ko se gde nalazi.

Na član 26. amandman je  podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović, koji želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, negde početkom 90-tih godina postojao je jedan politički vic, odnosno jedna anegdota da HDZ znači Hrvatska do Zemuna. Međutim, mislim da se ova vlada opredelila za malo širu koncepciju, pa je Hrvatska došla vidim i do Nemanjine ulice, odnosno do sedišta Ministarstva pravde.
Ne znam, gospodine Homen, pitam vas, zato što ovde nema gospođe Malović, kako je moguće da ste vi usvojili u Predlogu zakona Tuđmanov naopaki hrvatski novogovor. Sada, usvojilac, poštovani građani Srbije više nije usvojilac, on je usvojitelj.
Onda morate da menjate hiljade zakona u Srbiji. Onda branilac više nije branilac, nego je branitelj, onda ovaj vaš Vukčević koji kači slike Karle del Ponte više nije tužilac, nego je tužitelj. Onda imate situaciju da morate da menjate potpuno način izražavanja u Srbiji.
Što to radite? Pa vaš ministar Bradić pre neki dan dođe u Skupštinu Srbije i kaže – poštovana gospodo zastupnici i nikom ništa. Sad, nisam mogao da verujem, mislio sam da je štamparska greška, međutim, onda vidim – ne, vi ste hteli namerno da promenite terminologiju, iz meni potpuno nepoznatih razloga.
Usvojilac, branilac, tužilac, gledalac, postaju gledatelji, tužitelji, branitelji, usvojitelji. Ne znam šta će vam sledeće pasti na pamet, da dovedete Marka Perkovića-Tompsona na Marakanu. Nije dosta što je pevao u Zagrebu i što je to gledala cela Vojvodina, ajde dovedite ga i u Srbiju, pa neka ga gledaju ljudi i u Leskovcu, i u Vranju, i u Pirotu, i u Nišu, i u Šapcu i u Valjevu.
Uopšte mi nije jasno šta to radite. Doduše, čuo sam da vam je bivši hrvatski poglavnik Ivo Sanader obećao da će vam dati hiljade i hiljade prevedenih hrvatskih zakona da vam ubrza pristup u EU. Ne znam da li je to bilo iskreno ili je to bilo lažno obećanje jednog starog latinskog lisca.

Na član 28. amandman je  podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 31. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 32. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović, koji želi reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se u članu 32. reči „ministar nadležan“ zamenjuju rečima „ministarstvo nadležno“.
Ne može i ne treba ministar da bude nadležan za sva pitanja iz ovog ili drugog zakona, ne može pojedinac, makar bio i ministar, da bude iznad ministarstva koje je državni organ.
Ministarstvo je organ koji je nadležan, kako nalaže i Ustav i Zakon o državnoj upravi, kao i Zakon o ministarstvima. Nažalost, česta je pojava u Srbiji da se ministri stavljaju u položaj iznad svojih ministarstava i da pojedinci sebe smatraju za najpametnije, najvažnije i da oni treba da budu nadležni za sve stvari, za sve oblasti koje su od bitnog značaja.
Ovim se sva ministarstva stavljaju u podređen položaj, kao i čitam tim koji radi u njima.
Svi akti koje potpisuje ministar su akti ministarstva, a ne ministra kao pojedinca, što je još jedan od pokazatelja da upravo ministarstvo je to koje mora i treba biti nadležno.
Prevelika ovlašćenja se nepotrebno daju pojedincima. U ovom zakonu stoji da je ministar pravosuđa nadležan za propis o odeći, obući, rublju i posteljini.
Pa zar je ministar toliko stručan i toliko veliko znanje ima o navedenim stvarima u ovom članu zakona da on, samo on, može doneti propis, a nikako ministarstvo? To je za nas neprihvatljivo.
U obrazloženju Vlade za neprihvatanje amandmana stoji da je u skladu sa Zakonom o državnoj upravi propisano da ministarstvom rukovodi ministar. To nije sporno da ministar rukovodi, ali smatram da ne treba on da bude nadležan apsolutno za sve.
SRS se zalaže da ministarstvo, koje je trajna institucija, bude nadležno za donošenje ovih propisa i zbog toga predlažem da se ovaj amandman usvoji.