Dva minuta i 55 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 8. amandmani su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Jovan Palalić, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Milica Radović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, odsutna gospoda ministre, neću trošiti mnogo vremena na obrazlaganje ovog predloga zakona, kao ni na obrazlaganje samog amandmana koji smo na njega podneli, iz razloga što smatramo da je naša država već ratifikovanjem Rimskog statuta preuzela obavezu saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom u pogledu privođenja pravdi učinilaca krivičnog dela zločina protiv čovečnosti, genocida i ratnih zločina.
Ovaj sam Rimski statut mora da bude inkorporiran u naše unutrašnje pravno krivično zakonodavstvo i ovim predlogom zakona to se čini.
Mi smo podneli amandmane, nismo ih podneli mnogo, kao što ste imali priliku da vidite, ali su oni podneti sa jednom isključivom namerom: da se neprecizne odredbe kojih ima u Predlogu zakona definišu na jedan jasan način, kako ona lica koja primenjuju ove odredbe zakona ne bi došli u situaciju da budu zbunjeni, odnosno kako bi njihov rad po primeni ovog predloga zakona bio olakšan.
To upravo činimo i u članu 8, gde smatramo da se radi o klasičnom pleonazmu, kada se kaže da protiv istog okrivljenog u Republici Srbiji ne može za isto krivično delo da se pokrene ili vodi krivični postupak, ako se za to krivično delo već vodi postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom.
Po našem mišljenju, ovde bi trebalo da stoji tačka. Reči "koji je pokrenut pre krivičnog postupka u Republici Srbiji" su potpuno nepotrebne i na taj način dovode u zabludu onoga koji ovakvu odredbu zakona treba da primeni.
Čak je između nas poslanika DSS došlo je do određenog neslaganja u pogledu tumačenja ove odredbe upravo zbog njene same nepreciznosti. Mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. On nije od suštinske važnosti, on je više pravno-tehničkog karaktera.
Da se ne bih ponovo javljala iskoristiću, ukoliko vi smatrate da je to osnovano, raspravu povodom amandmana na član 9. koji smo podneli, a koji je prihvaćen. Smatram da je jako dobro što je ovaj amandman prihvaćen, iz razloga što je stav 3. člana 9. predviđao nemoguću situaciju. On je predviđao situaciju ukoliko se kreće od same vrlo dosledne, kako da kažem, dosledne primene člana 8, odnosno načela ''ne bis in idem'', onda ova situacija koja je predviđena stavom 3. člana 9. u praksi nikad ne bi mogla da se desi.
Naime, on polazi od toga da već imamo dve pravosnažne presude, presudu suda u Republici Srbiji i pravosnažnu presudu Međunarodnog krivičnog suda, a ukoliko pođemo od dosledne primene pravila ''ne bis in idem'', onda se podrazumeva da dva postupka istovremeno protiv istog lica ne mogu da se vode. Radi se o jednoj situaciji koja je u praksi nemoguća i drago mi je što su predstavnici Ministarstva uvideli ovaj propust i što su prihvatili amandman.
S druge strane, pridružujem se kolegama koji su izrazili negodovanje zbog činjenice da današnjoj raspravi ne prisustvuje nadležni ministar. Smatramo takođe da gospodin Milosavljević nije osoba, uz dužno poštovanje njegovo, s kojom danas možemo interaktivno da vodimo dijalog, niti smo u prilici da bilo šta u pogledu eventualnog prihvatanja još nekih amandmana možemo da očekujemo.
Zbog toga se nećemo protiviti, nećemo ulagati povrede Poslovnika zbog njegovog sadašnjeg odsustva. Smatramo da je potpuno isto da li gospodin Milosavljević prisustvuje ili ne prisustvuje, kada nije u stanju da prosto s nama na jedan kvalitetan i argumentovan način danas razgovara.

Od vremena na raspolaganju kao ovlašćenoj predstavnici poslaničke grupe DSS iskorišćeno je dva minuta.
Da li još neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić. Izvolite.

U okviru ovog amandmana želimo da istaknemo, naša poslanička grupa, da smo mi u okviru rasprave o izuzetno važnim zakonima koji su danas na dnevnom redu, uložili napor da se ono što po nama predstavlja osnovni problem u nizu procesnih zakona koji jesu glavna tema ove rasprave otkloni.
Javnost Srbije treba da zna da se raspravlja o velikom broju procesnih zakona. Ti procesni zakoni imaju zadatak, i ovo je procesni zakon, da obezbede najkvalitetniji mogući postupak da se dođe do sudske pravde, da se utvrdi činjenično stanje i da se ostvari sudska istina i pravda.
Želim da iznesem svoje mišljenje koje sam izneo i u toku načelne rasprave. Mislim da se set ovih zakona donosi u jednoj atmosferi koja je stvarana i od strane same Vlade na osnovu izjave o olako obećanoj brzini rešavanja sudskih sporova i rešavanja uopšte krivično-pravnih slučajeva. I u tako olako obećanoj brzini, kada se pokuša to pretočiti u norme koje u toj brzini treba da realizuje, događaju se i ovakvi problemi na koje smo ukazali u članu 8. ovog zakona.
Ovaj član 8. ne samo da ima ovaj pleonazam, nego on otvara i jednu vrstu pravne praznine jer ne reguliše situaciju kada bi se pokrenuo postupak u Republici Srbiji pre pokretanja vođenja postupka pred Međunarodnim krivičnim sudom.
Da li će se u toj situaciji, kada se postupak pokreće i vodi u Republici Srbiji, pokrenuti postupak pred Međunarodnim krivičnim sudom? Tu situaciju ovaj zakon ne reguliše, to se pojavljuje kao pravna praznina i u tom smislu apelujem i na predstavnike Ministarstva, pre svega državnog sekretara Homena, da obrati pažnju na ove amandmane poslaničke grupe DSS. Oni su isključivo u cilju, ako pogledate na koji način su normirani, popravljanja teksta zakona.
Naravno, u saglasnosti sa našim konceptom, da ne može da se na brz način utvrđuje sudska istina, utvrđuje činjenično stanje i u krajnjoj liniji ostvari pravda. Jer bez obzira da li je neko osumnjičen ili optužen, postoji nešto što se kaže da je pravna sigurnost i da on ima pravo na pravičan postupak i da se omoguće sva procesna sredstva da se ostvari istina.

Iskorišćeno je dva minuta i 55 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 9. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Jovan Palalić, Miroslav Petković i Miloš Aligrudić.
Vlada je prihvatila ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 11. amandman je podneo poslanik Dušan Marić.
Da li neko želi reč? (Da) Reč ima poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, amandman koji sam podneo u ime SRS je na liniji zalaganja SRS da se za najteža krivična djela, kao što su zločin protiv mira, zločin protiv čovečnosti, ratni zločini itd, postupci pokreću i vode pred sudovima u Srbiji.
Mislim da je usvajanju jednog ovakvog zakona, kao što je zakon o saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom, kojim se Srbija obavezuje na saradnju sa ovom institucijom, morala da prethodi analiza o dosadašnjoj saradnji Republike Srbije sa postojećim međunarodnim pravnim institucijama, prije svih tu mislim na saradnju sa Međunarodnim sudom pravde i Haškim tribunalom.
Svaka ozbiljna i stručna analiza bi pokazala da su rezultati te saradnje ponižavajući i neprihvatljivi za Republiku Srbiju, jer obe ove institucije, mislim i na Međunarodni sud pravde i Haški tribunal, narodski rečeno, tjeraju sprdnju sa međunarodnim pravom i pravdom i učestvuju u zločini koji SAD, NATO pakt i tzv. međunarodna zajednica već 18 godina kontinuirano sprovode nad Srbijom i srpskim narodom.
Što se tiče Haškog tribunala, tu je građanima Srbije već sve poznato, pa ću u svojoj diskusiji malo više govoriti o saradnji sa manje poznatima i među građanima Srbije manje kompromitovanim Međunarodnim sudom pravde, koji se takođe nalazi u Hagu.
To je onaj sud koji je po tužbama za rat u bivšoj Jugoslaviji uvijek nadležan kada treba tužiti i kada treba suditi državi Srbiji, a nikada nije nadležan kada za istu pravnu stvar treba suditi po tužbi koju je podnela Srbija.
Kada Srbija tuži NATO pakt za agresiju i varvarsko bombardovanje, onda ovaj sud kaže da nije nadležan, uz obrazloženje da u vreme kada su se navedeni događaji odigrali Srbija navodno nije bila član UN. Uz isto obrazloženje odbacuju se tužbe Srbije protiv BiH i Hrvatske. Međutim, kada muslimani iz BiH, podvlačim ovo muslimani, ne država Bosna i Hercegovina, podnesu potpuno nelegalnu tužbu protiv Srbije, onda je taj sud nadležan, iako Srbija ni tada formalno-pravno nije bila član UN.
Taj nazovimeđunarodni i nazovisud pravde odbio je da sudi NATO paktu za onu varvarsku agresiju 1999. godine na SRJ, koja je učinjena suprotno Povelji UN, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, odbio je da sudi za 20.000 tona bombi koje su izbačene na Srbiju.
Danas ste mogli pročitati u jednim novinama da je na pojedinim bombama pisalo „Je l' i dalje hoćete da budete Srbi?“
Taj sud je odbacio da sudi za razorene srpske gradove i sela, za 3.000 ubijenih srpskih civila, među njima 70 dece, za 15.000 ranjenih, za razaranja teška nekoliko desetina milijardi dolara, za 300 srušenih škola i obdaništa u Srbiji. Taj sud je u krajnjem slučaju presudio da je Srbija kriva zato što nije sprečila navodni genocid u Srebrenici, što nema blage veze ni sa pravom ni sa zdravim razumom.
Prvo, u Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Genocid je kada neko planski uništava jednu etničku grupu s ciljem da uništi njenu biološku supstancu, njen gen. Da su srpski vojnici pod komandom Ratka Mladića zaista hteli da unište Muslimane u Srebrenici, onda bi pre svih uništili žene i djecu kao reproduktivni dio etničke grupe i biološki najvitalniji dio etničke grupe.
Pripadnici vojske Republike Srpske učinili su potpuno suprotno, dosledno poštujući međunarodne konvencije, prije svega Ženevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima, oni su sve muslimanske žene i decu, sve muškarce koji nisu bili vojni obveznici, ukupno preko 20 hiljada ljudi, organizovano u dva dana, autobusima evakuisali u Kladanj i Tuzlu, na teritoriju koja se nalazila pod kontrolom muslimanske vojske.
Istina, zabilježeno je ubistvo nekoliko starijih maloletnika, koji su rastom nadrasli svoju generaciju i koji su, na svoju nesreću, to je dokazano, već bili regrutovani u vojsku Nasera Orića.
Treće, vojska Republike Srpske je propustila da 1.500 muslimanskih vojnika iz Žepe, druge enklave uz Srebrenicu, nesmetano pređe na teritoriju Srbije.
Postavljam logično pitanje, da je postojala namera da se počini genocid, da se Muslimani zatru, da li bi bio dopušten prelazak tih vojnika u Srbiju ili bi oni bili pobijeni.
Četvrto, u knjizi „Srebrenica, agresija, otpor, izdaja, genocid“, koja je štampana u Sarajevu, autor je Nijaz Mašić, navodi se da je na ratištima oko Srebrenice pre 1995. godine poginulo oko 1.500 muslimanskih vojnika. Iako je većina njih stradala prilikom napada na okolna srpska sela, vršeći zločine, danas se i oni vode na spiskovima nevinih žrtava četničke agresije i genocida.
Portugalski vojni zvaničnik Karlos Martin Branko 1998. godine napisao je da je slovom i brojem 2.028 Muslimana iz Srebrenice poginulo u borbi sa bolje uvežbanim i bolje komandovanom vojskom Republike Srpske, ali da svi oni nisu poginuli u julu 1995. godine, nego uglavnom u tri godine žestokog ratovanja.
Peto, do sada je ukupno pronađeno i sahranjeno oko 3.000 Muslimana iz Srebrenice i okoline, uključujući i napred pomenute vojnike koji su poginuli u borbi i prije jula 1995. godine.
Zanimljivo je da je i jednih i drugih zajedno manje od ukupnog broja Srba ubijenih u Podrinju i Srebrenici. Podsećam da je u pitanju 3.200 ubijenih srpskih vojnika i civila. Uprkos tome Međunarodni sud pravde, u presudi po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Srbije, govori o genocidu u Srebrenici.
Nesporno je da su srpski vojnici u leto 1995. godine, u znak odmazde, streljali nekoliko stotina zarobljenih muslimanskih vojnika, nesporno je da je u pitanju zločin koji se ničim ne može opravdati, ali nesporno je, i to zna svaki pravnik, da tu ne može biti reči o genocidu.
Ali, ništa manji zločin koji je počinjen u Podrinju je zločin masovnog klanja srpskog stanovništva, uglavnom civilnog stanovništva koji su upravo ti vojnici Nasera Orića prethodno počinili. Podsećam, u 140 do temelja spaljenih, opljačkanih sela u Bratuncu, Srebrenici i Podrinju, ubijeno je više od 3.200 Srba.
Postavljam jedno pitanje – kako to da masovno ubijanje srpskih civila nije čak ni zločin, a streljanje muslimanskih vojnika je genocid.
Na kraju, postavljam pitanje Vladi kao predlagaču ovog zakona, da li postoje ikakve garancije, ikakve naznake da se Međunarodni krivični sud neće ponašati na isti način na koji se ponaša stalni Međunarodni sud pravde i način na koji se ponaša Haški tribunal, da neće biti samo još jedno oružje SAD i NATO pakta i agresije na Srbiju.
Još samo dve rečenice, o tom je govorio kolega Boris Aleksić, ali još jednom skrećem pažnju na oprez prilikom usvajanja ovog zakona, i na to upućuje činjenica Statuta Međunarodnog krivičnog suda, gde nije definisan zločin agresije, zločin protiv mira, koji je po međunarodnom pravu teži zločin od zločina genocida.
Zašto je ovo bitno za Srbiju? Zato što su Srbija i srpski narod u 20. i 21. vijeku narod i država koji su bili najčešće izloženi ovom zločinu. Samo u poslednjih 18 godina srpski narod i Srbija su bili četiri puta izloženi zločinu protiv mira i zločinu protiv agresije.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i 30 sekundi.
Pre nego što pređemo na sledeći amandman samo obaveštenje, s obzirom da su uvršteni i izveštaji Odbora o amandmanu na član 5. koji je podneo narodni poslanik Zoran Krasić, Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Amandman na član 9. koji su zajedno podneli narodni poslanici Milica Radović, Jovan Palalić i Miroslav Petković i Miloš Aligrudić. Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Srđan Spasojević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, na član 13. poslanički klub Nove Srbije je podneo jedan amandman koji se tiče, da bi bilo jasnije, pročitaću kako glasi član 13: Odmah nakon prijema obaveštenja iz člana 12. stav 1. ovog zakona, nadležni javni tužilac i drugi državni organi preduzimaju potrebne mere radi otkrivanja krivičnog dela, odnosno u cilju krivičnog gonjenja, ako se u Republici Srbiji već ne vodi postupak za krivično delo o kome je primljeno obaveštenje. Ministarstvo odmah po saznanju, a najkasnije u roku od mesec dana od prijema obaveštenja iz člana 12. ovog zakona obaveštava tužioca o tome da li je u Republici Srbiji pokrenut krivični postupak za krivično delo o kome je primljeno obaveštenje.        
Predlog Nove Srbije jeste da se ovaj rok od mesec dana, koji je dug, skrati na mesec dana. Razlozi za to su, pre svega, iz načela efikasnosti, a ne vidi se iz obrazloženja Vlade zašto se ne prihvata ovaj amandman. Naime, Vlada kaže da je potrebno određeno vreme, imajući u vidu da je potrebno izvršiti određene provere i da se radi o međunarodnoj pravnoj pomoći, te je zato određeno vreme za postupanje po zamolnici.
Ovde je dosta kontradiktorno to da Ministarstvo može odmah ili najkasnije u roku od 30 dana. Ako postoji pretpostavka - odmah, onda ne vidim razloga zašto se ostavlja ovako dugi rok od 30 dana, jer ako se pozivate na to da je dovoljno dugo da mora da se uradi nešto po zamolnici, onda je potpuno suvišno da stoji ovo - odmah. Ili ovo - odmah izbacite ili izbacite rok do 30 dana. Ne bi mogla da stoji ova argumentacija koju ste dali.
Mislim da je ovaj amandman trebalo prihvatiti. Mislim da idemo u susret i tužilačkoj istrazi, akuzatorskom postupku i u sistemu današnjem, gde postoji velika mogućnost elektronskog uvida u bilo kakvo vođenje krivičnog postupka apsolutno je rok dug.
Razumeo bih da je ovaj amandman predat ili ovakav predlog dat pre 30 godina kada nismo imali ovako efikasan kompjuterski sistem da možemo u svakom trenutku da vidimo da li je pokrenut postupak ili ne.
Mislim da je ovo potpuno dug rok i da je trebalo prihvatiti ovaj amandman.

Na član 13. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu su prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Međunarodno krivično pravo spada u gram javnog prava. Po završetku Drugog svetskog rata sudilo se kao i formirali sudovi kao sudovi pobednika, a posle formiranja Haškog tribunala, ovaj sud se, pre svega, orijentisao na selektivnu pravdu, koji je osnovao Savet bezbednosti UN, čiji je legitimitet doveden u pitanje.
Što se tiče ovog člana i njegovog stava 2, SRS smatra da nema ovde tajni prilikom saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom. Šta je to tajna? Što mora da bude tajna? Ono što je potrebno da se u toku krivičnog postupka dokazuje i da se pružaju podaci Međunarodnom krivičnom sudu.
Međunarodno pravo predstavlja sintezu politike i prava, koja u međunarodnom krivičnom pravu treba da omogući prevagu prava nad politikom, što u konkretnom slučaju u sadašnje vreme nije, kao i njegovo što veće utemeljenje na opšteprihvaćenim osnovnim načelima krivičnog prava.
Istorija pokazuje da tamo gde politika dominira nad pravom dolazi do konflikta politike i prava, što uslovljava određene društvene devijacije. Pogrešno se smatra da je pozitivizam omogućio prodor politike u pravo, iako je sigurno da pozitivizam može biti zloupotrebljen u političke srhe.
Čini se ipak da teorije prirodnog prava u većoj meri dozvoljavaju prodor politike u pravo, čak i onda kada teže da ono postavi granice politici, jer prirodno pravo još u većoj meri omogućava zloupotrebu prava u političke svrhe, kao što je to slučaj u Srbiji.
Međunarodno krivično pravo, kao složeni međunarodni subjekt, obezbeđuje dalji razvoj samo ako trajno omogući garantovanje prevlasti pravnih normi nad politikom, što opet u Srbiji nije slučaj.
Svaki suprotan razvoj davaće međunarodnom pravu karakter nametnutog prava. I Srbiji je nametnuto američko pravo, jer će činiti volju vladajuće svetske sile i neće biti opšteprihvaćeno.
Dakle, krivično pravo i druge brojne grane prava u Srbiji doživljavaju, pre svega, poniženje, ali se u Srbiji sprovodi amerikanizacija anglosaksonskog prava, umesto da smo se opredelili na kontinentalno pravo, na čemu je Srbija vekovima izgrađivala svoj pravni sistem.