Dame i gospodo, poštovani građani, sa kolegom Mićom Rogovićem sam podneo amandman da se u članu 50. dodaju stavovi 4. i 5. koji glase - na dostupnost građanima i kopiranju planskih dokumenata iz ovog člana primenjuju se sve odredbe iz člana 41. Stav 5 - ukoliko 51% upisanih sa teritorije kojom se obuhvata predlog planskog dokumenta, pismenim putem objavi svoje neslaganje sa predloženim planskim dokumentom, ne može biti usvojen.
Član 50. govori upravo o javnom uvidu u planove. Imali smo praksu da se vrlo često građani ne slažu sa predloženim uređenjem nekog dela ili bloka, krenu u ulične proteste pošto se ne prihvataju njihove primedbe.
Prihvatanjem ovog amandmana izbegli bi se upravo ulični protesti i podstakao bi se dijalog između građana i lokalne samouprave i investitora i poslužio bi kao mehanizam za podizanje građanske svesti i aktivno učešće građana u politiku lokalne samouprave. Hvala.

Na član 52. amandman je podneo narodni poslanik Milan Lapčević. Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Članom 52. je uređena materija koja se odnosi na Komisiju za planove. Sve opštine u Srbiji imaju obavezu da pri donošenju planskih dokumenata osnuju komisije za planove. Tu je definisano da članove komisije za planove predlažu lokalne samouprave, odnosno donosi lokalna samouprava. Jednu trećinu članova predlaže ministar nadležan za poslove urbanizma i prostornog planiranja. To se ne odnosi na opštine sa teritorije AP Vojvodine.
U obrazloženju odbijanja amandmana je rečeno da se amandman ne prihvata iz razloga što je i po do sada važećim propisima, kao i predlogom ovog zakona, precizno utvrđena nadležnost AP u oblasti prostornog planiranja i urbanizma.
Ovo ne može da bude validno obrazloženje, samim tim što zakon o nadležnostima AP Vojvodine nije došao u ovu Narodnu skupštinu i ovo ne može da bude razlog zbog čega se ovaj amandman odbija.
Ima razloga da ministar nadležan za poslove planiranja i urbanizma predlaže trećinu članova komisije za planove u svim jedinicama lokalne samouprave, podjednako kako na teritoriji AP Vojvodine, tako i na teritoriji čitave Srbije.
Takođe, mišljenja sam da je potrebno da se ograniči, odnosno limitira maksimalan broj članova komisija za planove po opštinama na broj devet. Imali smo situaciju i danas imamo te situacije da taj broj varira od četiri do 20. Mislim da to šarenilo treba ispraviti na taj način što bi se limitirao broj članova komisije. Logično je da to bude neka brojka devet. Hvala.

Narodni poslanik Milan Lapčević podneo je amandman na naslov iznad člana 54. i član 54.
Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević.

Član 54. definiše termin – lokacijska dozvola. Naime, pri početku gradnje stranka koja želi da gradi bilo koji objekat obraća se nadležnom organu opštine sa zahtevom za dobijanje uslova za izradu glavnog projekta.
Do sada se to zvalo uglavnom urbanistička dozvola ili urbanistički uslovi za građenje, odnosno projektovanje.
Smatram da termin lokacijska dozvola nije adekvatan i mislim da bi bilo logičnije da se to zovu urbanistički uslovi ili dozvola.
Radi se upravo o uslovima za projektovanja, a ne ni o kakvoj dozvoli za određenu lokaciju.

Na član 54. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Kenan Hajdarević.
Na prethodni amandman? Izvinjavam se.
Vraćamo se na amandman koji je podneo narodni poslanik Milan Lapčević, amandman je na naslov iznad člana 54. i član 54.
Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Koristim vreme šefa poslaničke grupe.
Dakle, kada je reč o ovom amandmanu, pošto se tu pojavljuje terminologija tipa lokacijska dozvola ili urbanistička dozvola, mi smo se ovde založili za rešenje urbanistička dozvola. Ne kažem da je taj termin lokacijska dozvola potpuno nesrećan. Ima to nekog smisla, jer se razdvaja, s jedne strane, prethodno pitanje pre dobijanja građevinske dozvole koja se tehnički odnosi na objekat koji se zida. Ovde se radi o mogućnostima zidanja objekta na određene lokacije. S tog aspekta, jezički gledano, to zvuči logično.
Međutim, taj termin nije previše srećan, iako nisam rekao da je najnesrećniji.
Prosto, ne znam šta je smetalo da tu ostane odobrenje za izgradnju, koje je bilo prethodno implementirano, koje je u suštini lokacijska dozvola, jer na osnovu njega ne može da se gradi. Ono govori samo o tome, ne može da gradi se konkretan objekat na osnovu konkretnog projekta, nego se samo govori o tome šta se tu može raditi.
Međutim, ovo sve podseća na potpuno naopak koncept koji vlada u našem pravu i od koga se nije daleko odstupilo ovim zakonom. Naime, princip koji je ministar naglasio u svojoj uvodnoj besedi superficies solo cedit, tj. da objekti prate sudbinu zemljišta, ovde nije ni napola uveden, iako je pokušaj postojao.
Iako je pokušalo da se nešto učini sa nekim hibridnim rešenjima, mi nismo rešili ovde osnovno pitanje kada je reč o zemljištu. To je pitanje vlasništva nad zemljištem i jedan prost, jednostavan princip, koji se svuda u normalnom svetu primenjuje, a to je da vlasnik zemljišta gradi svoj objekat na svom zemljištu. Prometanjem zemljišta, promeće se i objekat, i te dve stvari se ne mogu razdvojiti. Razdvajanje te dve stvari, vlasništva nad zemljištem i vlasništva nad objektom, pravi celu konfuziju.
To je vrzino kolo iz kojeg ova država ne može da izađe, a ne može da izađe ni ministarstvo koje je predložilo ovaj zakon.
Ministru je verovatno poznato da su njegovi prethodnici pokušali, a pre svega oni koji su pripadali DSS, ne u tom ministarstvu, nego u nekom drugom, da naprave jedan koncept zakona o planiranju i izgradnji koji je zasnovan potpuno na ovom principu, po ugledu na srednjeevropsko pravo, pre svega nemačko i austrijsko, da je nekoliko nevladinih organizacija učestvovalo u tom projektu, koji je doveden do svojih krajnjih granica u smislu suštine predloga, kako bi se ova stvar razvijala, a onda je u vašem predlogu u odnosu na ono što je ostavljeno kao trag, u tom celom poslu došlo do bitne retrakcije.
Vi ste se vratili nazad starim kompromisima, starom načinu razmišljanja i umesto da vam je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji, ne govorim o generalnoj restituciji za koju treba da se donosi poseban zakon, umesto da vama je bila bliska ideja o parcijalnoj restituciji koja se tiče građevinskog zemljišta i da se kategorija podeli na zemljište koje izgrađeno i na ono koje nije izgrađeno, pa da se izvršila kompletna restitucija ovim zakonom neizgrađenog građevinskog zemljišta, vi ste tu kompletnu ideju odbacili. Nje nema u ovom zakonu.
Sada kada govorimo o lokacijskoj dozvoli, urbanističkoj dozvoli i ostalim pitanjima koja su ovde postavljena i koja su terminološka, prosto se postavlja pitanje – kako vi mislite iz vrzinog kola u kome se nađete da uopšte izađete?
Kako mislite da sprovedete legalizaciju do kraja? Kako mislite to da učinite ovim manirom, ovim načinom koji je praktično ovde povučen i nasleđen od gospodina Šumarca, koji je bio katastrofalan i porazan, koji očekuje od građanina da se angažuje za nešto gde ga je država unakazila od samog početka?
Očekujete od njega da reaguje, u smutnji propisa i odlaganju rokova, za koje on ne može da utvrdi, na kraju krajeva, gde mu je ta granica, gde je taj dead line kada on može da reaguje. Takvom smutnjom izazivate bespravnu gradnju dalje.
S druge strane, ta ista država u Krivičnom zakoniku predviđa krivično delo bespravne gradnje. Ispadne na kraju da je sveukupni napor države, kompletan cilj države da nekoga prevare ne bi bespravno gradio, ne bi li ga na kraju uhapsili. Je l' to ono što predlažete građanima?
Pri tome ljudi stalno imaju u vidi fizička lica, a pitam se šta će biti sa objektima kao što je objekat na Ušću, šta će biti sa čuvenim beogradskim mostom, o kome se toliko priča i koji Beogradu trebaju ne jedan nego mu trebaju tri – ko će tu da ide u zatvor?
Stalno radite nešto putem retroaktivnih odredaba, ovaj zakonik ih je pun, zato što stalno postoji kriva Drina koja mora da se ispravi, a načinom na koji ispravljate krivu Drinu pravite novi zavijutak.
Ovaj zakon, dame i gospodo, nije dobar. On je dobar pokušaj, ali očigledno će biti jalov.
Mi ćemo se videti za tri ili četiri godine ponovo na istoj temu, nažalost. Ima tu iskoraka, ali oni nisu sjajni zato što ne idete do kraja i to je veliki problem.
Kada se ne ide do kraja i kada se prave truli kompromisi na pojedinim mestima, onda se prave trula rešenja.
Ta trula rešenja će pući o kičmu onih čiji je interes da ova država funkcioniše kako treba, a to su pre svega građani, oni građani kojima je interes da nešto sazidaju ili da sebi stvore neke elementarne uslove za život.
To je ono što će se desiti na kraju. Zato sam ovde intervenisao kod ovog terminološkog pitanja, a naravno javiću se i kasnije malo, da razgovaramo o nečemu drugom, kada bude bilo reči o konkretnim stvarima vezanim za pojedine odredbe koje ste u ovom zakonu pisali, a koje su tako napisane – da izgleda da su napisane za konkretne investitore. Ali, o tome ćemo kasnije.

Preostalo vreme na raspolaganju predsednika poslaničke grupe je pet minuta i 40 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 54. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i Kenan Hajdarević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je pokušala da popravi malo član 54, i to u stavu 4, da se doda tačka 4).
To bi bila popravka samo u tom smislu što bi ovaj član bio jasniji što se tiče dokumentacije koja je potrebna da bi se zatražila određena dozvola od nadležnog organa.
Htela bih da podsetim da je 2003. godine donet jedan zakon o planiranju i izgradnji. Taj zakon je predvideo dosta ozbiljne uslove, dakle dosta komplikovane uslove da bi pojedinac ishodovao određenu dozvolu i da bi dobio građevinsku dozvolu, urbanističku dozvolu itd, dakle, da bi ušao u sistem i legalizovao taj svoj objekat, postupao po zakonu. Od 2003. godine naovamo u međuvremenu je jako puno objekata izgrađeno bez važećih dozvola, dakle radi se o nelegalnoj izgradnji.
Ta nelegalna izgradnja ne znači samo to da su objekti građeni bez potrebnih dozvola, nego u stvarnosti znači to da su možda izgrađeni na mestima gde nije predviđena bila ta gradnja i da infrastruktura nije pratila aktivnost izgradnje.
Zato mi imamo naselja koja uopšte nisu funkcionalna i nisu zaista odgovarajuća, nisu civilizacijski odgovarajuća za život i stanovanje ljudi na tim prostorima.
Iz tog razloga naši gradovi imaju četvrti koje su zgodne za izbegavanje; iz tog razloga imamo slučaj da se gradi na klizištima; iz tog razloga nam se dešava da su pojedine četvrti poprilično ugrožene od poplave, da se urušavaju zgrade zato što nije na vreme kontrolisano na kojim prostorima se izgrađuju objekti.
Iz tog razlog, jedan ovako ozbiljan, suštinski, bazični zakon o uređenju prostora i izgradnje mora biti jasan, precizan i konkretan, a nadasve mora biti prijemčiv i razumljiv za one na koje se odnosi.
Zašto smo mi faktički podneli ovaj amandman? Zbog toga da bi ta dokumentacija koja je potrebna bila kompletirana, jer mi tačkom 4) u stvari predlažemo da se uz kopiju plana parcele, izvodu iz katastra podzemnih instalacija, kao i dokazu o pravu svojine na građevinsko zemljište, podnese i programsko rešenje ili skica objekta.
Nama je Vlada odbila taj amandman i kaže – da joj je cilj bio da se ovim članom u stvari izbegne prevelika obaveza podnosioca zahteva za dokumentaciju.
Međutim, posle te tačke 3) u članu 54. ovog zakona kaže se – da zahtev za izdavanje lokacijske dozvole obavezno sadrži i podatke o objektu koji će se graditi, a naročito o planiranoj dispoziciji, vrsti i nameni objekta itd. Prema tome, pored toga što će morati podnosilac zahteva da podnese i ovu dokumentaciju pod tačkom 1), 2) i 3), on u zahtevu mora da opiše taj neki svoj objekat.
Da bismo izbegli u stvari komplikacije koje mogu nastati time, jer mi ne znamo ko će sve podneti taj zahtev, da neće znati konkretno da se opiše objekat, zašto je to problem da se pod tačkom 4) tačno navede – da se podnese programsko rešenje ili skica objekta.
Smatramo da ne smemo da prenormiramo zakon. Ne smemo da preteramo sa nekim rešenjima koja će samo da iskomplikuju buduće postupke izdavanja lokacijskih dozvola, ali moramo da pojasnimo i da pojednostavimo taj postupak. To što smo mi predložili amandmanom smatramo da je upravo usmereno u tom smeru.

Tri minuta i 15 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 56. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Arsen Đurić, Milan Lapčević, Vladimir Milentijević, Radojko Obradović, Miroslav Petković, Slobodan Samardžić, Milica Radović i Jovan Palalić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 57. amandman je podneo poslanik Zoran Krasić.
Reč ima narodna poslanica Gordana Pop-Lazić.