Gospodine ministre, zamolio bih vas da pogledate član 93. stav 3. Na početku ovog stava se kaže:  „Namena građevinskog zemljište...“; trebalo bi da bude, po meni, „Namena građevinskog zemljišta“.
Ukoliko je ovo tehnička greška, voleo bih da se izjasnite da je to tehnička greška, da se to ispravi, da ne bi ušlo u integralni deo teksta zakona, a ako nije, onda bi to bila neka jezička nelogičnost i takođe bi valjalo da se o tome izjasnimo. Doduše, nisam zbog ovoga tražio brisanje ovog stava, ali neka i to bude jedan od razloga.
Cilj ovog amandmana je da se ukaže da namena zemljišta treba da se određuje isključivo planom i da ona spada u oblast planiranja. Zašto je namena uopšte umetnuta ovde gde se govori o naknadi?
U članu 93. stav 3. jednostavno je taksativno nabrojano da namena građevinskog zemljišta može biti stanovanje, komercijalni poslovi, proizvodna delatnost i ostale namene.
Šta znači odrednica „ostale namene“? Ova reč može uneti takvu zabunu i takvo ekstenzivno tumačenje, da posle toga može biti i predmet raznih zloupotreba i manipulacija. Zato se planom i obuhvataju svi relevantni činioci iz kojih će, a prema karakteru naselja i drugim elementima, odrediti i naknada za uređivanje građevinskog zemljišta.

Na član 93. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Nebojša Ćeran. Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 94. amandman je podnela narodna poslanica Maja Laušević. Vlada i Odbor za urbanizam i građevinarstvo su prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Arsen Đurić, Milan Lapčević, Vladimir Milentijević, Radojko Obradović, Miroslav Petković, Zoran Nikolić, Željko Tomić i Milan Dimitrijević zajedno su podneli amandman kojim su predložili da se posle člana 94. doda novi član 94a.
Da li neko želi reč? Reč ima poslanik Zoran Nikolić.

Član 94. ovog zakona se pre svega odnosi na uređivanje građevinskog zemljišta i on je dosta obiman član, i mi na sam sadržaj nemamo neke ozbiljnije primedbe, ali u poslednjem stavu se kaže da je nadležni organ obavezan da u roku od 30 dana ispoštuje ugovorne obaveze, odnosno zaključi ugovor u roku od 30 dana od dana donošenja odluke.
Samo smo smatrali da je to potrebno pojačati određenim konkretnim merama i predložili smo da posle člana 94. se doda član 94a, koji glasa da dozvole, tj. saglasnosti koje izdaju državni organi, lokalne samouprave i javna preduzeća u obavezi su da u roku od 30 dana odgovore na postavljeni zahtev investitora, i da ukoliko nadležna služba koja izdaje saglasnost ne odgovori investitoru na traženu saglasnost, nadležni rukovodilac je obavezan službenika koji obrađuje predmet suspenduje sa radnog mesta.
Ukoliko to ne uradi, onda i sam rukovodilac može biti suspendovan od strane nadležnog ministarstva. I ono što je važno, da investitor kome je šteta napravljena zbog neažurnosti administracije ima pravo da od strane koja je napravila štetu traži nadoknadu iste.
U obrazloženju zašto se amandman ne prihvata, rekli ste da je ovim zakonom jasno određena odgovornost službenih lica u nadležnom organu uprave, i tačno je da ovaj zakon na konkretan način kalkuliše sa odgovornošću službenih lica, ali smatramo da to nije dovoljno.
Dakle, apsolutno ako krenemo od stava da korupcije ima jako puno u ovoj oblasti, šta se dešava kada prođe 30 dana? To je vrlo čest slučaj. To je poziv administracije investitoru da pomalo razmisli, da još dodatno razmisli i otvara se prostor za korupciju, da ako se potplati, podmiti, onda te dozvole se mogu i izdati u brzom roku, jer imamo slučajeve da se čeka po godinu ili dve dana.
Smatramo, apsolutno ako je želja svih nas da ovo služi i da je u funkciji borbe protiv korupcije u ovoj oblasti, da bi ovaj amandman trebalo da se prihvati.

Na član 96. amandman je  podneo narodni poslanik Milan Lapčević. Da li neko želi reč? (Da.)

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, ovaj zakon koji ima nekoliko celina, da ne kažem nekoliko zakona u okviru jednog zakona, između ostalog, u ovoj oblasti definiše gradsko građevinsko zemljište.
Gradsko građevinsko zemljište je jedan od najvažnijih resursa privrednih u ovom trenutku i razvojnih za našu zemlju. Bio je uvek predmet interesovanja svih vladajućih garnitura i nažalost izvor korupcije u svim mogućim vlastima do danas.
Ovim članom 96. se definiše otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta.
Hoću da govorim o ovom članu upravo u skladu s onim što sam malopre rekao, jer mi se čini da se ovim članom dodatno može otvoriti mogućnost za razne zloupotrebe.
Naime, prvim stavom se kaže da se otkup, otuđenje ili davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini radi izgradnje sprovodi javnim nadmetanjem ili prikupljanjem ponuda javnim oglasom. Ne treba da pominjem slučaj gradonačelnika Zrenjanina, slučaj Ušća i mnogih drugih javnih afera koje su nastale mogućnošću da se građevinsko zemljište daje putem prikupljanja ponuda.
Prikupljanja ponuda jeste manje otvoreni oblik javne procedure i smatramo da, ukoliko želimo da eliminišemo korupciju u ovoj oblasti, treba brisati mogućnost davanja građevinskog zemljišta u javnoj svojini putem prikupljanja ponuda.
Znate, skupi se pet-šest drugara, pa daju pet ili šest različitih ponuda i onda jedan po jedna odustaju dok ne dođu do one najmanje.
Tako se nameštaju sve moguće prodaje i izdavanje građevinskog zemljišta, razne lokacije. Mislim da ovu stvar treba brisati.
Još veća mogućnost za korupciju i neverovatna formulacija se nalazi pri kraju ovog člana koji je obiman, gde se kaže da se građevinsko zemljište u javnoj svojini može otuđiti ili dati u zakup neposrednom pogodbom u raznim slučajevima, između ostalog u slučaju pribavljanja građevinske dozvole vlasniku bespravno izgrađenog objekta, koji je zahtev podneo u rokovima propisanim ovim zakonom, ako je izgradnja tog objekta u skladu sa uslovima.
Pazite šta otvarate ovom formulacijom? Mogu da napravim, mislim ja ne mogu, ali neko ko je blizak vama može da napravi svoj objekat, bilo individualni, a u mnogim slučajevima i stambeni objekat, stambenu zgradu na opštinskom zemljištu, da preda glavni projekat i zahtev za legalizaciju i da traži od opštine da se sa njom pogađa da mu proda zemljište. Da li je to moguće, da li je to normalno?
Valjda može da se da građevinsko zemljište javno putem neposredne pogodbe onim licima koja su gradila svoj objekat na svom zemljištu i delimično ušla u javno zemljište, a ne da potpuno izgrade objekat na javnom zemljištu i da se onda pogađaju sa opštinom da zakupe to zemljište, odnosno da otkupe.
U obrazloženju odbijanja amandmana ste rekli da se amandman ne prihvata, jer bi prihvatanjem ove izmene u tački 2) najveći broj zahteva za legalizaciju bio odbijen, što je potpuno netačno.
Najveći broj zahteva za legalizaciju se odnosi na individualne stambene objekte koji su građeni na sopstvenom zemljištu vlasnika, a ne na državnom zemljištu.
Ako ova stvar prođe ovako kako je predviđena, da se može davati građevinsko zemljište u zakup, samo se otvara dodatno mogućnost za korupciju u ovoj oblasti i to prema onim tajkunima koji su gradili stambene i poslovne objekte na državnom zemljištu, bez ijednog papira, sada podnose zahtev za legalizaciju, a vi im ovim zakonom omogućavate da to zemljište dobiju neposrednom pogodbom.
To će biti skandalozno ukoliko se na ovaj način bude ova oblast uredila i otvoriće mnoge afere i zloupotrebe, pranje para i čega sve ne.

Iskoristili ste dva minuta i 40 sekundi poslaničke grupe.

Na član 96. amandman je podneo narodni poslanik Žika Gojković.

Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Gojković, izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, gospodine ministre, članovi Ministarstva, dame i gospodo poslanici, želim prvo reći da ću koristiti deo vremena poslaničke grupe, ali da se neću javljati po svim amandmanima, pošto amandmani koje sam podneo imaju jednu suštinu i odnose se na jednu temu, tako da ću se potruditi da budem što jasniji, ali i da uštedim što je moguće više vremena.
Čuli smo dosta kritika na račun Ministarstva i rad gospodina Dulića. Jedan sam od onih koji će takođe reći neke od kritika, ali pre nego što počnem o tome, želim reći i svoj lični stav, ali i stav SPO.
Mi u SPO verujemo da ste jedan od najboljih ministara u Vladi, pa u potpunosti podržavamo rad, želju i hrabrost koju pokazujete prilikom rešavanja određenih problema. Takođe verujemo da su ti isti problemi s kojima se suočavate problemi s kojima vaši prethodnici ili nisu imali želje ili petlje da se suoče.
Reći ću smo da izdavanje građevinskih dozvola, urbanistički planovi, legalizacija jesu stvari, teme koje su dugo godina zapuštene i koje su kao takve bile predmet ogromne korupcije, ali ono što je mnogo gore, i ozbiljnog odbijanja i stranih i domaćih investitora.
Najporažavajući podatak u svemu tome je da nedavna analiza Svetske banke kazuje da se od 188 zemalja Srbija nalazi na 184. mestu po brzini izdavanja građevinskih dozvola.
Takođe, gospodine ministre, pozdravljamo vašu nameru da nećete dopustiti da oni koji su bespravno gradili ovaj putu budu u nekoj vrsti povlašćene pozicije i prođu jeftinije nego oni ljudi koji su ceo život pošteno radili i pošteno gradili.
Podržavamo i to da objekti koji su građeni na zaštićenim prirodnim dobrima i na tuđoj zemlji nikada neće moći da budu legalizovani.
Moram priznati da sam iznenađen obrušavanjem pojedinih poslanika na ministra kritikama na ovaj zakon, a sve u vezi sa zakonom o restituciji, koji nažalost još uvek nije donesen.
Kažem da sam iznenađen zato što pojedinci, koji su iznosili raznorazne primedbe, pokazuju koliko potcenjuju građane, iste one koji su ih birali i zbog kojih se danas nalaze u parlamentu. Potcenjuju ih na način da misle da su ti građani zaboravili da su predsednici njihovih stranaka, ne tako davno, bili potpredsednici Vlade, bili resorni ministri sa ogromnim ovlašćenjima, a da ni prstom nisu mrdnuli ne bi li rešili jedan od najvažnijih problema u našoj istoriji i pomogli da se donese zakon o restituciji.
Moram reći da mi se, gledajući neke poslanike kako se brinu o zakonu o restituciji, iznoseći raznorazne činjenice, učinilo da će zaplakati, ali sam video da se kod većina njih, sem časnih izuzetaka, poput gospodina Batića, koji su podneli amandmane u vezi sa ovim zakonom, vrlo lako moglo shvatiti koliko su to krokodilske suze.
Što se tiče SPO, mi smo podneli 15 amandmana na zakon o uređenju prostora i izgradnji. Svi se odnose na vezu između ovoga zakona i zakona o restituciji. Podneli samo amandmane na članove od broja 96. do broja 113, i suština je gotovo istovetna.
Najviše amandmana i najviše polemike, naravno i kod nas, stvorila je tema otuđenje i davanje u zakup građevinskog zemljišta u javnoj svojini, kao i konverzija prava korišćenja u pravo svojine, uz naknadu ili bez naknade.
Mislim da objašnjenje koje smo dali, koje se tiče velike većine ovih članova koje sam naveo, jeste sledeće – da se odredbe ovih članova ne primenjuju na izgrađeno i neizgrađeno građevinsko zemljište u javnoj svojini, koje je u skladu sa odredbama Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine od strane ranijih vlasnika i njihovih zakonskih sledbenika, uredno prijavljeno i evidentirano u Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije.
Naše obrazloženje je da je Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine predviđena obaveza prijavljivanja oduzete imovine najkasnije do 30.06.2006. godine. U skladu sa istim zakonom, Republička direkcija za imovinu ustanovila je evidenciju oduzete imovine. Amandmanom se predlaže ograničenje u raspolaganju na ovoj imovini.
Dodatno što opterećuje shvatanje ove materije, bar nas iz SPO, jeste da je pre nekoliko godina donesen Zakon o denacionalizaciji koji se tiče verskih ustanova, tj. crkvi. Vrlo je dobro je poznat stav SPO kada su u pitanju crkve. Branili smo crkve i kada su ih oni koji danas idu u njih obilazili u širokom krugu.
Međutim, treba biti iskren prema svojim građanima i reći da je ovo bio jedan tipičan politički zakon, koji danas unosi jednu vrstu diskriminacije prema svojim građanima.
Diskriminacije u smislu da se imovina vraća crkvama, ali da se ta imovina ne vraća još uvek i građanima kojima je ta imovina oduzeta od 1941. godine pa nadalje.
(Predsednik: Izvinite, moraćete ponovo, molim vas, karticu, šest minuta je do sada bilo.)
Proglašavanjem celokupnog oduzetog zemljišta za javnu svojinu lokalnih samouprava ukida se i poslednja mogućnost za restituciju građevinskog zemljišta originalnim vlasnicima katastarskih parcela.
Da se uradilo kako je SPO godinama predlagao, prvo doneli zakon o restituciji, kao i zakon o svojini i drugim stvarnim pravima, kao sistemske zakone, prvo što bi se desilo, to je da bi bio rešen prekid kontinuiteta svojine nastao nasilnim oduzimanjem tokom i posle Drugog svetskog rata, političkom voljom i dekretima tadašnje vladajuće oligarhije. Ono što je možda još važnije, legalno i legitimno stečena vlasnička prava trajno bi bila zaštićena.
Treća stvar, u koju SPO duboko veruje, da je zakon o restituciji donesen pre zakona o privatizaciji, da bi efekti bili mnogo veći nego efekte koje imamo danas od zakona o privatizaciji. Ovaj model bi bio očiti pokazatelj da se politički sistem u Srbiji transformisao u demokratski i da je srednja klasa građanskog sloja osnov i stabilnost svake normalne države, pa tako i Srbije.
Čitajući analizu, gospodine Duliću, mislim da je analiza vašeg ministarstva, kako su se slični problemi rešavali u zemljama u okruženju, moram reći da je analiza sjajna i da je praksa iz tih zemalja umnogome pojačala snagu argumenata koju ste koristili prilikom odbrane ovog zakona.
Međutim, Srbija je ipak bar malo drugačija u odnosu na zemlje u okruženju. Kao prvo, mnogo više imovine se potražuje i, kao drugo, rane koje su ostale prilikom oduzimanja te imovine mnogo su dublje. Samim tim ne možemo baš preslikati sve što je u okruženju i na Srbiju.
Moramo bar na tren pogledati kroz oči starih vlasnika. Samo jednu kratku retrospektivu događaja.
Do 1941. godine postoje ljudi kojima je imovina oduzimana, ljudi koji su ispaštali samo zato što su drugačije mislili, što su imali i što su to nasledili od svoje rodbine. Ti ljudi su živeli kao građani drugog reda dugi niz godina, 65 godina oni čekaju da se ispravi nepravda.
Dolazi početak višestranačja, ratovi, opet većina njih i njihovih porodica odlazi u ratove, kao i drugi normalan svet koji nije imao zaštitu.
Za to vreme jedna grupa skorojevića se enormno bogati. Uzima ogromnu imovinu i danas imaju priliku da otkupe imovinu koja je trebalo da bude predmet restitucije. Znam da je vaša argumentacija poprilično jaka. Ali, moramo da bismo ovaj problem rešili gledati i kroz oči ovih ljudi.
Želim reći nešto što mnogi drugi ne govore, a to je da su ti ljudi uglavnom fini, korektni ljudi. Vrlo često preplašeni i danas, 65 godina posle svega ovoga što se dešava. Nažalost, vrlo loše su organizovani i to nisu ljudi koji sebi odsecaju prste da bi došli do svojih ciljeva.
Međutim, to nikako ne sme biti njihov nedostatak. Za njih, kao i za nas iz SPO, restitucija nije samo ispravljanje nepravde, već uništenje sistema baziranog i na ratnom zločinu, i na zločinu protiv sopstvenog naroda. Zbog toga je to borba za principe koja je i temelj programa SPO.
Završiću, gospodine Duliću, znam da potičete iz časne porodice, znam da razumete sve ovo što sam rekao. Ne sumnjamo u dobru volju da rešite nagomilane probleme i naravno želimo da pomognemo u svemu tome. Pretpostavljam da će i ovaj zakon biti izglasan.
Zbog svega toga očekujemo da ćete uložiti svoj autoritet, koji nije mali, da se zakon o restituciji donese do kraja godine, i da bude pravičniji i pravedniji od onih koje su nam do sada predlagali isključivo kao nešto što je bilo plod političke propagande i prilika za prikupljanje jeftinih poena. Želimo da to svi uradimo ne zato što to Oli Ren i Evropska unija traži od nas, već zato što je to obaveza prema našim građanima.

Gospodin Dulić. Izvolite, ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, stigli smo do ovog seta članova zakona koji se tiču najškakljivije teme koju ona obrađuje i u raspravi u načelu nešto sam govorio o tome. Voleo bih da vam se sad na početku obratim da ne bi možda kasnije ulazili i u raspravu o svakom amandmanu pojedinačno.
Kao prvo, dolazim iz porodice koja je bila ne samo predmet nacionalizacije, nego i konfiskacije kompletne imovine. Moj deda je proglašen za narodnog neprijatelja i ubijen je 1951. godine. Moja porodica je bila jedna od najbogatijih u kraju iz koga dolazim, a na kraju je moja baka sa četvoro maloletne dece završila na ulici i do penzije je radila kao spremačica.
Imam apsolutno razumevanja za sve one koji danas, i preko ovog zakona i iščekujući zakon o restituciji, čekaju da im se isprave nepravde, ne samo imovinske, nego i nepravde koje se tiču rehabilitacije njihovih očeva, dedova, baka i majki.
To je nešto što je apsolutno bio lični argument kada smo pričali o tome da zakon o restituciji mora da se donese što pre je moguće. Budite sigurni da ću lično da se zalažem za to što smatram da nepravda mora da se ispravi.
Međutim, kada smo pisali ovaj zakon, polazili smo od činjenici da smo mi kao ministarstvo nadležni da rešavamo svojinske odnose u građevinskom zemljištu i da smo kao ministarstvo resorno nadležni da rešavamo sva pitanja koje se tiču građevinskog zemljišta.
Mi nismo srećni što smo sa ovim zakonom došli pre nego što su doneti zakon o javnoj svojini i zakon o restituciji. Sigurni smo da bi model i koncept koji smo nudili morao pre svega da prati princip koji smo postigli od samog početka.
Mi smo išli pre svega u izradi jedne analize koja pokazuje iskustva restitucije u zemljama istočne Evrope i u zemljama bivše Jugoslavije i došli smo do modela koji je najmanje neuspešan, kada je u pitanju rešavanje svojine nad građevinskim zemljištem u svim zemljama koje su prošli postupak nacionalizacije, konfiskacije i svega onoga što su bile nepravde iz prošlosti i kasnije u proteklih 20 godina postupak restitucije, denacionalizacije i vraćanje građevinskog zemljišta.
Nama je krivo što smo se našli na udaru različitih udruženja koja se bave pitanjem restitucije, a pri tome nijednog trenutka nismo zalazili u model restitucije.
Mi smo samo zalazili u nešto što pitanje elementarnog priznavanja nekih prava koja su stečena u proteklih 60 godina i koja sada moraju da se uklope u model koji je primenjen ovim zakonom, a to je superficies solo sedit, odnosno vlasništvo nad objektom mora da prati kasnije i vlasništvo nad građevinskim zemljištem.
Mi smo svesni da ćemo implementacijom ovih normi verovatno produbiti nečije rane i da će verovatno doći do određenih, da kažem, razočaranja onih koji su imali neka očekivanja - da bi zakon o restituciji rešio njihov lični problem.
Svesni smo toga da će mnogi od onih koji su mislili - da će nekada njihovo poljoprivredno zemljište, danas građevinsko zemljište, postati ponovo njihovo naturalno.
Svesni smo da ćemo sigurno ovim zakonom doći u situaciju da će neki ljudi potpuno neopravdano doći do imovine nad zemljištem, zbog toga što su u ovom trenutku vlasnici nad objektima i da će ta vrednost biti verovatno mnogo veća nego što oni zaslužuju.
Svesni smo da će možda neki skorojevići biti srećni zbog ovoga, ali smo suštinski vođeni mišlju da će milioni problema koji danas postoje u Srbiji biti rešeni ovim zakonom koji nemaju nikakve veze sa pitanjem restitucije.
Kada donosimo zakon mi donosimo jednu opštu normu. Ta opšta norma podrazumeva njegovo trajanje i njegovo primenjivanje na teritoriji cele zemlje. Nemoguće je izdvojiti listu ovih ljudi i pokušati rešiti njihov problem na jedan način, a da to nije segment opšte norme.
Vi i gospodin Batić ste podnosili amandmane koji su u potpunosti u skladu sa onim što je bio zahtev različitih udruženja građana koja se bave restitucijom. Opet hoću da ponovim - ovo ministarstvo ne ulazi u model restitucije.
Ovo ministarstvo ulazi u konverziju prava korišćenja na svojinu i ulazi u nešto što je suštinsko pitanje, a to je konverzija onog načela od koga smo krenuli kada smo pisali ovaj zakon, a to je - pravo vlasništva nad objektom obavezno treba da prati i pravo vlasništva nad zemljištem, kako god ono nastajalo u proteklim decenijama, a nastalo je i ne može da se promeni. To je ono što smo hteli da kažemo.
Dakle, zalagaćemo se da se do restitucije dođe što je pre moguće. U samom postupku pisanja zakona o restituciji mi kao ministarstvo ćemo insistirati na tome da dođe do pravedne nadoknade za ljude koji su i na ovaj način možda izgubili san o tome da bi njihovo zemljište moglo da bude naturalno restituisano.
Mislim da smo kroz rešenja koja smo predložili u ovom zakonu formirali i jedan ozbiljan mehanizam punjenja fonda za restituciju, iz koga očekujemo da će jedan značajan deo sredstava biti obezbeđen upravo za te ljude.
Mi smo učinili najviše što smo mogli. Mi više od ovoga nismo mogli, a da ne narušimo nešto što je bilo osnovna norma i osnovni princip koji je, da kažem, najmanje neuspešno primenjen u svim zemljama, a pre svega u zemljama bivše Jugoslavije.
Mi ne možemo da se poredimo sa Češkom i Poljskom, ali i te kako možemo da se poredimo sa zemljama bivše Jugoslavije, jer suštinski svi zakoni po kojima su se dešavale i nacionalizacija i konfiskacija, dešavale su se po zakonima koji su važili na celoj teritoriji bivše Jugoslavije.
To nam je bio osnov od koga smo krenuli. Onda smo krenuli od jednog neuspešnog modela koji je Slovenija primenila i koji je na kraju doveo do ogromnog broja problema.
Mi se samo plašimo da bismo nekim drugim modelom izazvali milione sudskih sporova koji bi zatrpali naše sudove i suštinski ne bi rešili problem. Ovo je dakle najmanje loše rešenje koje smo mogli da predložimo. Stojimo iza njega, bez obzira na sve kritike koje su mogle da se čuju ovih dana. Hvala vam puno.

Na član 98. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.

Vi ste se javili po ovom amandmanu, gospodine Batiću, je l' te? Replika je l' te? Ne znam po kom osnovu ste se javili.