Na član 135. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Izvolite, gospodine Munjiću.

U članu 135. stav (2) posle reči „na osnovu“ dodaje se reč „pravosnažnog“. Amandmanom se u stvari vrši jedna pravno-tehnička ispravka, odnosno dorada stava (2) člana 135, jer predloženo rešenje može i u praksi uneti određene zabune.
Da pojasnim malo o čemu se radi. Ovim članom se dozvoljava promena držaoca i pre proteka roka od tri godine od dana početka primene katastra nepokretnosti, i to u dva slučaja. U prvom slučaju, ako držalac poseduje rešenje o nasleđivanju i u drugom slučaju ako poseduje ugovor o doživotnom izdržavanju.
Obzirom da se ovde praktično radi o izuzecima od pravila, potrebno je predvideti da rešenje o nasleđivanju bude validan dokument, a najbolji način da se ta validnost zaista ostvari i u praksi, jeste u stvari njegova pravosnažnost, koju i predviđam ovim amandmanom.
Dakle, u suprotnom, ako rešenje nije pravosnažno, može doći do jedne praktične situacije, da se izvrši promena držaoca, pa da se naknadno zbog toga, što se rešenje o nasleđivanju menja, mora sve staviti u pređašnje stanje. Stvara se jedna pravna konfuzija. Da do toga ne bi došlo, najbolje je da prihvatite ovaj amandman.

Na član 136. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li želite reč? (Ne.)
Na član 136. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite, gospodine Jojiću.

Dame i gospodo, što se tiče odredaba predloženih u članu 136. koje regulišu brisanje upisa kojima je istekla važnost, a na kraju u stavu (2), gde se govori i predlaže da se to brisanje vrši ako je istekao rok i istekla važnost, vrši se bez donošenja rešenja o brisanju.
Molim vas, nije retko u praksi da se donesu i nezakonita i nepravilna rešenja.
Onaj koji donosi rešenje može da napravi grešku, može da pogreši, pa da kaže – istekao je rok 26. jula 2010, a nalazimo se u vremenu kada traje tekuća godina 20. 6. 2009. godine, i ta greška može da košta mnogo našeg građanina i onoga na koga se ovaj postupak odnosi.
Zbog toga je potrebno apsolutno da se obezbedi sudska zaštita, da čovek ima pravo da dobije rešenje i odluku, da bude poučen da ima pravo da upotrebi žalbu ili prigovor i da na taj način dobije sudsku zaštitu, a Ustav mu garantuje na svaku odluku državnog organa da ima pravo da uloži žalbu ili neko drugo pravno sredstvo, kada se radi o zaštiti njegovih ličnih interesa i prava.

Na član 137. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 137. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 137. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo, terminologija u pravu mora biti određena, mora biti jasna, definicija i poruka onome na koga se odnosi, a ujedno i na onoga ko odlučuje o njegovim pravima, treba da bude sasvim jasna i precizna i logična. SRS smatra da je u članu 137. gde se predviđa – u skladu sa načelom pouzdanja, u srpskoj terminologiji prihvatljivija reč – pouzdanost.
To je jedna logika u pravu i mi smatramo i predlažemo da se usvoji ovaj amandman jer ima pravnu logiku i pravi naziv i pravni termin, i zbog toga je i delotvoran u praksi. Kao takav u dosadašnjoj praksi, i u sudskoj praksi, i u upravnom postupku, i u parničnom i vanparničnom postupku, svi organi koriste termin – pouzdanost, a ne pouzdanje.
Pouzdanje je kada se sada pouzdavam u nešto što je neizvesno, to je neka neizvesnost. Pouzdanost je jača stvar, jači termin i on obezbeđuje daleko, daleko logičniju potporu u predloženoj normi.

Na član 145. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 148. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 148. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 149. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 150. amandman je podneo poslanik Aleksandar Martinović, koji želi reč.
Izvolite, gospodine Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 150. Predloga zakona reguliše se nešto što se u terminologiji predlagača naziva masivnom procenom vrednosti nepokretnosti. SRS smatra da ovaj član treba brisati, zato što je reč o poslu koji treba da obavlja i koji već obavlja poreska uprava, dakle, državni organ koji se nekada zvao Upravom javnih prihoda.
Ne može državna organizacija kao što je Republički geodetski zavod da se bavi pitanjem vrednosti nepokretnosti. Prosto, to izlazi iz opisa njene delatnosti.
Ovaj zakon, odnosno Predlog zakona zove se zakon o državnom premeru i katastru. Znači, reguliše dve stvari - merenje zemljišta, odnosno utvrđivanje svih relevantnih činjenica vezanih za zemljište, tj. prostor i na osnovu toga vođenje odgovarajućih javnih evidencija i javnih knjiga u vidu katastra.
Sve ostalo ne treba da radi Republički geodetski zavod, prvo zato što nije stručan, nema dovoljno kvalifikovanih ljudi, drugo, nelogično je da Republički geodetski zavod radi stvari između kojih apsolutno nema bilo kakve veze.
Kakva je veza između merenja zemljišta i vođenja evidencije o tome ko je vlasnik i vrednosti tog zemljišta. Time ne treba da se bavi Republički geodetski zavod, time treba da se bavi Poreska uprava. Pitanje vrednosti nepokretnosti postavlja se u dva slučaja. Prvo, postavlja se kada je u pitanju naplata poreza, raznih vrsta poreza: poreza na prenos apsolutnih prava, poreza na imovinu itd. Tu kolika je vrednost zemljišta svoju reč treba da da poreska uprava, to je sasvim logično.
S druge strane, pitanje vrednosti nepokretnosti postavlja se kada je u pitanju trgovina tim nepokretnostima, kada je u pitanju prodaja, kada je u pitanju poklon, kad je u pitanju zaostavština. Tu se javlja pitanje prenosa prava svojine, odnosno drugih stvarnih prava na nepokretnostima sa jednog subjekta na neki drugi subjekt.
Prilikom tih transakcija opet se plaća neki porez, opet dolazimo do poreske uprave. Poreska uprava je ta koja treba, na bazi činjenica koje se nalaze upisane u javnim katastarskim knjigama, da odredi kolika je vrednost nepokretnosti i da na osnovu toga utvrdi određeni iznos poreza. Time treba da se bavi organ za koji je nadležan, a ne Republički geodetski zavod.
Zato mislim da bi, gospodine ministre, ovaj član trebalo brisati, jer time s jedne strane rasterećujete Republički geodetski zavod jednog posla kojim on objektivno ne treba da se bavi, a s druge strane utvrđujete princip da vrednost nepokretnosti može da utvrdi organ koji je stručan, koji raspolaže dovoljno kvalifikovanim državnim činovnicima, a to je poreska uprava, organ uprave u sastavu Ministarstva finansija, a ne Republički geodetski zavod, kao posebna organizacija.

Na član 151. amandman je  podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite, gospodine Martinoviću.

Gospodo narodni poslanici, argumentacija koju smo izneli vezano za član 150. stoji i kod člana 151.

Član 151. ima podnaslov – generalna procena i određivanje vrednosti pojedinačne nepokretnosti, trebalo da stoji, ovde verovatno je štamparska greška i piše – pojedinačne nepokretnost. U svakom slučaju, pitanjem vrednosti nepokretnosti treba da se bavi poreska uprava, dakle, ne Republički geodetski zavod, apsolutno ne treba time da se bavi.

To potpuno prevazilazi domašaj Predloga zakona. Onda je zakon trebalo da nazovete – zakon o državnom premeru, katastru i vrednosti zemljišta ili vrednosti nepokretnosti. Ali, vi iz Predloga zakona potpuno opravdano izvlačite taj termin „vrednost“ zato što to u stvari i nije predmet ovog predloga zakona, ali onda u članovima kojim definišete određena pitanja kažete da Republički geodetski zavod treba da se bavi i pitanjem vrednosti nepokretnosti. Ne treba time da se bavi. Prosto, odudara od same koncepcije Predloga zakona.

Dakle, ponavljamo još jedanput, gospodine ministre, ovim zakonom se regulišu dve stvari – merenje, odnosno premer zemljišta i vođenje javnih knjiga u vidu katastara, vezano za činjenice koje su utvrđene premerom zemljišta. Time treba da se bavi Republički geodetski zavod. Sve ostalo, sudskim pitanjima, imovinskim pitanjima, poreskim pitanjima treba da se bave državni organi koji su za to nadležni i koji su za to stručni.

Vidite, gospodine ministre, kakav problem u praksi može da se javi. Šta ako Republički geodetski zavod proceni da recimo jedna zemljišna parcela ili jedna kuća vredi toliko i toliko, a poreska uprava kaže – ne, vredi toliko i toliko. Čija procena je merodavna? Da li je merodavna procena državnog organa koji vrši naplatu poreza, kao što je poreska uprava, ili je merodavna procena Republičkog geodetskog zavoda, koji kao posebna organizacija se bavi samo merenjem zemljišta i vođenjem javnih knjiga o stvarnim pravima na tom zemljištu?

Logično je da bi trebalo da bude važnija procena poreske uprave. Tamo imate čak i neka posebna odeljenja u okviru poreske uprave koja imaju samo jedan jedini posao, da se bave utvrđivanjem vrednosti nepokretnosti. Vi sada mašete glavom, ali kažem vam iz prakse da je to tako zato što sam imao priliku da se bavim tim poslovima i znam o čemu govorim. Dakle, postoje ljudi koji su kvalifikovani, koji u poreskoj upravi imaju određene tablice i koji tačno znaju, na osnovu tih vrednosnih tablica, kada je kuća napravljena, recimo 1960. godine, od kog materijala, na kakvom tipu zemljišta, kuća vredi toliko i toliko. Ili, napravljena je 2000. godine, od tog i tog materijala, u tom i tom delu grada, vredi toliko i toliko i nikakvih problema nema.

Ali, Republički geodetski zavod tim podacima ne raspolaže ili bi morao da ih pozajmljuje od poreske uprave ili bi pak Republički geodetski zavod morao sam od početka da utvrđuje vrednost određenih nepokretnosti, što je izuzetno dugotrajan i skup proces i verovatno Republički geodetski zavod ne raspolaže dovoljno kvalifikovanim ljudima koji taj posao mogu da rade.

Kada se kaže Republički geodetski zavod, u najvećoj meri tu imate ljude koji su završili geodeziju, dakle Geodetski fakultet ili pak Višu geodetsku školu, u 90% slučajeva radi se o takvim kadrovima. Utvrđivanje vrednosti, to je jedno čisto ekonomsko pitanje kojim treba da se bave ekonomisti.