Gospođo doktor Slavice Đukić-Dejanović, ću prvo da vam se obratim i da kažem da sam pre 23 godine postao doktor veterinarskih nauka, sa 33 godine, i time stekao zakonsko pravo koje mi pruža Zakon o visokom obrazovanju, a to je da uz moje ime stoji titula – doktor.
Ovde u ovoj Narodnoj skupštini prijavljen sam kao doktor Zoran Mašić, a vi, a naročito gospođa koja vas zamenjuje često, urušavate potpuno naše dostojanstvo doktora nauka, time što nas ne oslovljavate tom titulom i tim zvanjem koje smo stekli svojim radom i zalaganjem.
Prema tome, molim da od danas pa ubuduće i vi i svako drugi ko bude predsedavao da i mene i sve druge doktore nauka prozivaju sa titulom koju imaju.
Želeo sam da kažem ovo, da kao veterinar mogu, jer imam medicinsko obrazovanje, kompetentno da učestvujem u raspravi o zakonu o transplantaciji organa, jer između ostalog u toku školovanja veterinara i tom problematikom se bavimo i o tome učimo, a Vlada Republike Srbije krajnje nipodaštava raspravu o ovom i drugim važnim zakonima iz oblasti zdravlja ljudi, time da nas nije udostojila da ovde pošalje kompetentnog ministra koji može kompetentno da vodi raspravu o ovim zakonima, nego je poslala diplomiranog pravnika i ministra za ljudska i manjinska prava, da s nama raspravlja o zakonima iz oblasti zdravlja ljudi.
Ovo je sramotno za Vladu, sramotno je za Ministarstvo zdravlja i za vas koji vodite ovu Narodnu skupštinu, jer je zaludno što u poslednjih tri-četiri meseca na Javnom servisu svake nedelje u vestima je informacija o transplantaciji organa i o tom problemu u našoj državi, jer spadamo u državu koja najmanje ima transplantiranih organa, pre svega kadaveričnih organa.
Javni servis je uzeo obavezu da to promoviše na pravi način, jer pratim gotovo svake nedelje, a ovo što vi radite, Vlada šta radi u smislu promovisanja ovog zakona i promovisanja transplantacije organa, i ovo što vi kao rukovodstvo Skupštine prihvatate, samo da prođe rasprava, nije ni bitno šta će se reći, ni šta će javnost naša čuti, takođe je nešto što je krajnje nedopustivo i što ovih pet i po godina koliko sam poslanik u ovoj Narodnoj skupštini nikada nije bilo.
Urazumite se, vratite se normalnoj komunikaciji sa svim poslaničkim grupama, normalnoj komunikaciji sa svima nama poslanica sa uvažavanjem potpunog dostojanstva, jer mi ovde nismo pali s neba nego smo došli kao predstavnici naroda, a i vi koji predsedavate, pogotovo gospođa Čomić, nema pravo da tako drsko i arogantno se ponaša prema nama poslanicima. To je nešto što je nedopustivo.
Član 48. na koji sam podneo amandman upravo se odnosi na utvrđivanje moždane smrti ljudi, od kojih se potencijalno mogu uzeti organi, od ljudi koji mogu biti donori tih organa.
Svakako u našoj državi treba taj način donorstva da u mnogo većem obimu zaživi i da mnogo veći broj građana, a nažalost u našoj zemlji veliki broj mladih ljudi nastrada u saobraćajnim udesima, gde je najčešće prisutna upravo moždana smrt i gde bi veliki broj tih potencijalnih davaoca tih kadaveričnih organa mogao biti od koristi mnogim hroničnim bolesnicima, koji bi transplantacijom tih organa mogli biti vraćeni u život, mnogo lagodnije živeti i produžiti im se život u svakom slučaju.
Svakako da je značajno kad i kako se procenjuje moždana smrt, jer nakon pravog utvrđivanja moždane smrti se može pristupiti uzimanju tih kadaveričnih organa. Svrha i smisao ovog amandmana je bila da ne bude apriorno pravo ministra da on utvrđuje kriterijume, način i postupak, uslove za dijagnostikovanje i utvrđivanje moždane smrti lica čiji deo tela može da se uzme zbog presađivanja u tela drugih lica radi lečenja., u skladu sa ovim zakonom, medicinsku dokumentaciju o dijagnostikovanju i utvrđivanju moždane smrti, sastav komisije nadležne za utvrđivanje moždane smrti, kao i način i postupak vođenja i prijavljivanja registra moždane smrti, koja se vodi u zdravstvenoj ustanovi, da sve prepisuje ministar.
Amandmanom smo želeli da predložimo da prethodno ministar pribavi barem mišljenje od Uprave za biomedicinu, ako se ona formira, u kojoj će biti eksperti, vrhunski stručnjaci iz različitih oblasti medicine, da uz prethodno konsultovanje barem Uprave, pa onda ministar da propisuje, a ne da apriorno ministar ima pravo da to sam učini.
Međutim, nažalost, ni ovaj kao ni većinu drugih amandman ministar nije prihvatio, jednostavno svi su odbijeni i ispada da je jedini on, ne znam čime se bavi u oblasti medicine, ali neverovatno je da nijedan amandman na sve zakone koje je on ovde predstavio nije prihvaćen od poslanika.