Reklamirane su dve povrede Poslovnika, od profesora Žarka Koraća i narodnog poslanika Milana Dimitrijevića. Najpre, Žarko Korać.

Reklamiram članove 87. i 195. Moram da kažem da se radi o veoma važnim zakonima. Nemamo ministra resornog. Vlada je odredila ministra koji nije resorni, ali je lekar po struci.
Sada smo dobili obaveštenje od Vlade, upravo nam je dostavljeno, da još jedan ministar treba da prisustvuje raspravi, to je ministar Svetozar Čiplić, pretpostavljam zbog određenih etičkih i moralnih dilema koje bar tri od ovih zakona predloženih izazivaju prilikom transplantacije i prilikom vantelesne oplodnje.
Zaista je bizarna situacija da sedimo ovde i da nijedan od njih, od dvojice ovlašćenih nijedan nije ovde, jednoga smo videli pa je nestao, a drugoga uopšte nema. Ovo su ipak zakoni koji se tiču interesa građana Srbije.
Ako po članu 87. i 195. Poslovnika Vlada određuje predstavnika, onda me interesuje - šta znači ovo ovde obaveštenje koje smo dobili. Kaže - s tim u vezi, obaveštavamo vas da je za predstavnika Vlade u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja navedenih predloga zakona određen i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava, koga nema.
Samo još ovo da kažem - pošto se u medijima neprekidno govori o Narodnoj skupštini, kako mi ne sedimo, kako ne radimo, mi čitamo u novinama gde ministri letuju. Vidim da je anketa - koliko koštaju hoteli, gde su itd. Znate šta, bilo bi red da se onda ipak malo usaglase rad Vlade i rad parlamenta, bar u smislu da oni koje je Vlada delegirala i da sede ovde.
Stvarno se izvinjavam, moram ovo da kažem, biću korektan, imali smo primer takođe člana Vlade pre dva dana kada se razgovaralo o zakonima o prosveti, ministar Obradović je sedeo sve vreme. Još jedna stvar, uložio je ogroman napor da usvoji neke amandmane.
Svakome, i laiku, a dugo sedim u Skupštini, vidljivo je prilikom usvajanja ovih pet zakona resorno ministarstvo, odnosno Vlada, usvojili su isključivo dva amandmana koje je podnela stranka G 17 plus, niti jedan amandman koji je podneo bilo ko iz opozicije nije prihvaćen.
Sada ostaju dve mogućnosti - ili su to savršeni zakoni, pa poslanici zapravo ni nemaju šta da kažu, ili se zaista radi o nečem drugom, da se ovde demonstrira...

Vreme, zahvaljujem.
Gospodin Milan Dimitrijević ima reč.

Uvažena predsednice, ovo ću koristi kao ovlašćeni predstavnik po amandmanu.
Pošto govorimo o Predlogu zakona o transfuziji, dužan sam da javnost Srbije podsetim na dve stvari. Prva činjenica o kojoj ću govoriti, to je izjava resornog ministra Milosavljevića, koju je on dao 2002. godine u junu, kao novopostavljeni ministar, govoreći o ovom problemu transfuzije i nestašice krvi.
To je emisija koja je bila na Radiju B92 i jedno od tih pitanja je bilo: postoji jedan akutan problem, nedostaje krv, da li ste povodom toga nešto preduzeli? Odgovor ministra je bio sledeći - problem transfuzije krvi je u našoj zemlji važan i zbog toga smo mi zemlja koja ima najveću potrošnju krvnih derivata kada se poredi sa svim zemljama u okruženju. Nama treba osmišljena akcija dobrovoljnog davalaštva krvi, treba nam nacionalni program za dužu stazu koji će da eliminiše ovakve neposredne probleme.
Problem sa nedostatkom krvi je uvek povremeno prisutan. Sada je jedna od takvih situacija. To će biti jedan od problema za koji ćemo pod okriljem institucije Ministarstva formirati ekspertsku grupu, koja će to da analizira sa svih mogućih aspekata. Ima tu nagoveštaja pomoći u rešavanju problema, možda reorganizacija. Imate tu izjavu ministra iz 2002. godine i imate sada 2009. godinu. Ministru, petomandatnom ministru, čoveku koji je sedam i po godina ministar u Vladi Republike Srbije je bilo potrebno sedam i po godina da osmisli jedan zakon, ali kada se na taj zakon ukaže, kada se u tom zakonu pojave određeni problemi i kada se na to ukaže, onda je prosto autizam gospodina ministra neverovatan. Nijedan od ovih amandman nije prihvaćen.
Sada ću govoriti o drugoj činjenici. Kada je Odbor za zdravlje u junu ove godine raspravljao u načelu o Zakonu o transfuziji, na pitanje koje je postavljeno predstavnicima ministarstva - kada će taj zakon ući u skupštinsku proceduru, mi taj odgovor nismo dobili.
Druga stvar, što smo mi kao članovi Odbora za zdravlje dobijali pisma doborovoljnih davalaca krvi.
Naime, 12. juna 2009. godine, u poslovnom centru NIS-a Naftagas u Novom Sadu održan je sastanak uz aktivno učešće predstavnika velikog broja društava iz Beograda, Loznice, Kraljeva, Čačka, Kostolca, Prokuplja, Niša, Kragujevca, Vršca, Kikinde, Zrenjanina, Zaječara, Subotice, Bečeja i Novog Sada.
Kada na takvom jednom skupu učestvuje ovoliko predstavnika dobrovoljnih davalaca krvi, a kada ministar u svom predlogu zakona ne uvažava te humane ljude nego ih potpuno izopšti iz zakona, zakon onda nije dobar. Dakle, to je sudbina ovog zakona, to je ono o čemu se javno govori, a radi se potpuno nešto drugo suprotno.

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi.
Da li još neko želi reč po amandmanu na član 42. koji je podnela narodna poslanica Dušanka Plećević? (Ne).
Na član 45. amandman je podnela narodna poslanica Dušanka Plećević. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima Dušanka Plećević.

Ovaj član govori o upravi za medicinu i koje su njene nadležnosti i pod tačkom 6) kaže „donosi dobre vodiče prakse za oblasti transfuziološke delatnosti“, a ja tražim da se menja i da glasi „donosi vodiče dobre prakse za oblast transfuziološke delatnosti koje kreira ekspertska komisija za transfuziološku delatnost“.
Mi smo našim amandmanima predvideli postojanje ovakve komisije u Predlogu zakona o transplantaciji organa u delu u kome predlažete osnivanje uprave za biomedicinu. U ovoj upravi za poslove iz oblasti transfuziološke delatnosti biće odgovoran jedan od tri pomoćnika direktora, uz pomoć spoljnih eksperata koje angažuje ova uprava.
Ministar sačinjava listu spoljnih eksperata iz zemlje i inostranstva kojima za taj rad pripada nadoknada. Mi predlažemo da se osniva ekspertska komisija od najmanje pet članova koju će činiti eminentni transfuziolozi.
To što nije predviđeno ovim zakonom da se oformi ovakva komisija ne znači da ne može i da se ugradi u zakon i da se prihvati ovaj amandman. Zato se amandmani i podnose. Pošto se radi o Predlogu zakona, to nije konačan tekst koji nije nepromenljiv, jer ako bi takav stigao u Skupštinu onda je bespredmetna rasprava i on bi se usvojio bez diskusije.
Nije mi jasno zašto se ovim zakonom ne angažuje ta Republička stručna komisija za transfuziologiju koja je formirana Zakonom o zdravstvenoj zaštiti u upravi za biomedicinu, već ministar pravi neku svoju listu spoljnih eksperata, znači domaćih i stranih, u koju članovi ove komisije za transfuziologiju mogu a i ne moraju biti uključeni, a ti spoljni eksperti dobijaju veća ovlašćenja od same komisije.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 45. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedna od kardinalnih stavki koju ističemo i koju smatramo da ne  možemo ostaviti bez komentara i bez odgovora. Ovde nema predstavnika. Vidimo gospodin Čiplić će biti taj koji bi trebalo da glumi, ikebana da bude ovlašćenog predstavnika. Nijedan odgovor vi nama ne dajete.
O čemu se radi? Radi se da pored ovog šupljikavog zakona, kazaću kasnije u tri-četiri rečenice koje su to šupljine u ovom zakonu i zašto je loš, imamo ovu situaciju da dobru proizvođačku praksu i dobru laboratorijsku praksu u oblasti transfuziološke delatnosti propisuje ministar na predlog nove uprave. Ne može.
Dobra proizvođačka praksa to je stvar struke i struka jedino može da propisuje nešto što se tiče struke, šta ćemo raditi, kako ćemo raditi, kojim metodama. To je nešto nečuveno što sada ovaj zakon pokušava.
Pričate da hoćete u Evropu. Vi se ovim rešenjima izrugujete evropskim rešenjima. Evropa kaže ovako – da, za posebne oblasti u medicini koje su značajne, kao što je transplantacija, transfuziologija, treba uvesti regulatorna tela, koja treba da budu zasnovana na četiri principa koja objedinjuju struku, nauku, upravu i inspekciju.
Vi sada ovde struku i nauku ubacujete u upravu. Uprava nije nadležna da se bavi strukom i naukom. Ako hoćete da se bavi strukom i naukom, onda nemojte osnivate upravu nego osnujte institut. Nemamo ništa protiv.
Lepo smo predložili, pokušali da vas izvučemo, pa smo rekli – za pitanje struke i nauke oformite komisije eksperata, po pet ljudi iz svake oblasti, koji neće biti savetodavno telo, već koji će kreirati doktrinu i koji će pratiti svetsku nauku i iz te svetske nauke uzimati ono što je primenljivo i što će se primenjivati kod nas.
Ne može to uprava raditi. Vi odustajete od principa agencija, ponovo vraćate u ministarstvo nešto što ne može da bude u ministarstvu. Vraćate ministarstvu da prati nauku i struku. Kakvi su vam odgovori, kakve su vam nepismeno napisane postavke ovog zakona, o tome ne vredi ni pričati. Prema tome, ovde moramo stati. Imaćemo problem što je ova uprava opisana u tri zakona, na nekoherentan način, svuda drugačije i svud drugačije ta uprava ima nadležnosti u svakoj oblasti i ne vidi se celina te uprave kako će funkcionisati. Prema tome, ako ste Evropa trebalo je agenciju da osnujete.
Na kraju krajeva, obaveza vam je bila, iz projekata potrošenih sedam i po miliona za transfuziju krvi, koja je donela samo zlo na planu transfuzije, da osnujete i agenciju za transfuziju i obavezali ste se da ćete je osnovati. Evo, koliko godina je prošlo, niste. Pa, bila je mogućnost da je stavite u Agenciju za lekove, niste ni to uradili. Šta sada idete u retrogradno rešenje, koje nigde ne postoji na ovakav način, da se uprava bavi ovim.
Ono što je najcrnje, to ćemo kasnije pokazati, vi na jednom mestu kažete u odgovoru da je uprava prvenstveno zadužena za stručne poslove. Pa gde, pobogu, to možete da kažete? Hoćemo li da čitamo zakon o upravi, da se vidi šta je.
Jedan od principa na kojima počiva uprava je stručnost, ali stručnost u pravnoj sferi, u tumačenju, kreiranju propisa, praćenju politike i ostaloga. Pomešali ste sve, ovo je ne dozvoljeno, a kakvi su vam odgovori – lakonski i smešni, to je posebna priča.
Insistiram odgovore, insistiram ovlašćenog predstavnika, inače ovo ne vredi, ovo je mrak, ovo je sumrak parlamentarizma. Zbog jednog čoveka koji ne sme da se pojavi u ovoj sali, koji se uplašio pretnji poslanika svih opozicionih stranaka da će biti izložen neprijatnim pitanjima, mi sada imamo ovakvu situaciju.
U vreme kada kritikujete da je bio mrak, kada je ministar odlazio u inostranstvo, on je platformu svog boravka davao na verifikaciju Odboru za zdravlje. Gde je taj gospodin ministar? U inostranstvu. Važnije mu je inostranstvo od pet sistemskih zakona.
Mi ovde danonoćno radimo i izgaramo, a šta dobijamo kao odgovor – ignoranciju. Dokazaćemo nedopustiv odnos prema našim amandmanima koji prelazi u bezobrazluk.

Preostalo tri minuta i 15 sekundi vremena vaše poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta. Izvolite.

Javljam se po Poslovniku, član 104.
Žao mi je što moram da ovim formalnim raspravama na neki način ometam javnost i ovakvim diskusijama mog kolegu Momčilova, ali zaista Vlada Republike Srbije vređa dostojanstvo Narodne skupštine na najgrublji mogući način. Hoću da vas podsetim da smo pre dva dana kroz amandmane našim obrazloženjima ubedili ministra Dulića, kao kompetentnog za teme koje su tada bile na dnevnom redu, da promeni naslov zakona, da ne govorimo dalje o amandmanima i određenim članovima.
Zaista je nedopustivo i, molim vas, kolege su intervenisale. Znam, gospođo Čomić, da želite da se sačuva dostojanstvo ovog parlamenta, ali učinite to konkretno.
Već 37 minuta raspravljamo o ovakvim temama bez prisustva ministra. Posebna priča je što će u nastavku da nam se pojavi gospodin Čiplić, koji je kompetentan za onu poslednju tačku dnevnog reda, gde ćemo raspravljati o amandmanima, ali na temu ovih zakona iz oblasti medicine je neverovatno da ste dopustili, samo zato što se gospodin Tomica Milosavljević, što reče gospodin Momčilov, plaši susreta sa narodnim poslanicima, ove vreste susreta.
Jedno je načelna rasprava, a drugo je kada se kroz amandmane postavljanju konkretna pitanja i od odgovornih ministara se očekuju konkretni odgovori. Ali, to je njegov problem i to je problem Vlade Republike Srbije. Zato vas molim, gospođo Čomić …