Samo kratko. Prvo, gospodine ministre, ova vaša argumentacija za ovakvo zakonsko rešenje uopšte mi ne izgleda ubedljivo. Sumnjam da postoji jedna nacionalna manjinska zajednica u Srbiji koja je do te mere malobrojna da može da se postavi pitanje, odnosno da može da se kao problem javi izbor predsednika nacionalnog saveta te nacionalne manjine. S druge strane, ako ne ograničite koliko puta neko može da bude izabran za predsednika nacionalnog saveta neke nacionalne manjine, vi na taj način otvarate mogućnost za brojne zloupotrebe, za privatizaciju tog nacionalnog saveta.
Ako neko treba da bude doživotni predsednik nacionalnog saveta, objektivno on može da dođe u situaciju da zloupotrebi neka svoja ovlašćenja, da taj nacionalni savet počne da tretira ne kao organizaciju koja je u funkciji nacionalne manjine, nego kao svoju privatnu stvar. Čim imate mogućnost da neko doživotno može da bude predsednik, onda to više nije demokratski, nego monarhijski princip. Sumnjam da je intencija Vlade išla u tom pravcu.
S druge strane, gospodine ministre, to sam propustio da kažem u mojim pređašnjim komentarima vaših stavova vezanih za nacionalne savete, vi kažete - nacionalni saveti nacionalnih manjina su par ekselans politička tela ili bi trebalo da budu politička tela, ili imaju nekih dodirnih tačaka sa političkim procesima u Republici Srbiji zato što unutar nacionalnih saveta postoji institucija izbora.
Gospodine ministre, i ribolovačko društvo bira svog predsednika i bira neku svoju upravu, i skup stanara ima nekog svog predsednika koga bira na nekoj skupštini stanara, pa niti je ribolovačko društvo, niti je skupština stanara politička organizacija.
Dakle, jako je smešno, neozbiljno povlačiti znak jednakosti između izbora kao pojave i politike. Ima izbora i van političkog života. Sasvim je normalno da se putem izbora bira predsednik nacionalnog saveta, da se biraju organi nacionalnog saveta. Prosto ne postoji drugo rešenje, sem da se neko bira putem određenog mehanizma, kandidovanja, brojanja glasova, utvrđivanja rezultata glasanja, konstatovanja ko je dobio veći, a ko manji broj glasova. To sve ne pravi od nacionalnog saveta političko telo. Inače, kada bi fenomen izbora bio presudan da se jedna organizacija karakteriše kao politička organizacija, onda bi sve bilo politička organizacija u Srbiji, sportska društva, ribolovačka društva, lovačka društva, skupštine stanara, udruženje ljubitelja filmova Alfreda Hičkoka itd. Naravno da to nisu političke organizacije, pa samim tim ni nacionalni saveti ne bi trebalo da budu političke organizacije.
Ono što je rekla gospođa Vjerica Radeta je potpuno tačno. Vi od početka tvrdite - nacionalni saveti se organizuju na dobrovoljnoj bazi, to je sloboda, nije obaveza. Ali, sada neko na silu boga mora da bude predsednik nacionalnog saveta doživotno zato što može da se javi problem da li pored njega ima još neko ko bi mogao da bude predsednik nacionalnog saveta.
Treba li uopšte da postoji nacionalni savet koji je do te mere malobrojan sa svojim članovima, da se kao problem javlja izbor predsednika nacionalnog saveta? Ne. Vi hoćete bukvalno na silu da nacionalni savet mora da postoji, iako za to objektivno ne postoji ni minimum potrebnih uslova. To se kosi sa vašim principom da nacionalni saveti mogu, ali ne moraju da postoje.
Sada kako rasprava odmiče, sada vidimo da nacionalni saveti moraju da postoje. Ako se javi kao problem izbor predsednika, onda mi taj problem rešavamo tako što pojedinim kandidatima dajemo mogućnost da budu doživotni predsednici nacionalnih saveta. Onda će nacionalni saveti, gospodine ministre, biti privatne institucije tih ljudi koji su doživotni predsednici.
Teško da možete da me ubedite da kada je neko doživotni predsednik može celog svog života da bude objektivan, nepristrasan, da radi samo u opštem interesu te nacionalne manjine, a da svoja ovlašćenja ne zloupotrebe.
