Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Evo, iskoristila bih ovo vreme dok je narod zainteresovan da gleda, da ne budu oni sitni noćni sati, da u okviru vremena poslaničke grupe iznesem i ponovim sud Srpske napredna stranke o ovom zakonu.
Prvi put ću o jednom zakonu govoriti ono najličnije, ljudski, jer prosto imam sreću, a i odgovornost, da imam troje dece. Imam dve ćerke i sina i nikada se ne ponašam po onoj da je majčinska ljubav potpuno bezuslovna.
Jeste zaštita sopstvene dece potpuno bezuslovna, ali se i ljubav zaslužuje ponašanjem, odgovornošću i činjenjima, i pravim između svoje troje dece razliku prema tome ko je vredniji, odgovorniji, kome je jedinstvo i mir u porodici značajnije od onih drugih.
Nisam slučajno započela tom analogijom da imam pravo da razlikujem svoju decu po kvalitetu i da ističem dobre, i da kritikujem one koji nisu dovoljno dobri, a nemaju prirodnih razloga da budu loši, zato što takođe imam sreću, ali i ličnu odluku, da pripadam stranci koja može na isti takav način, bez lažne snishodljivosti, da posmatra problem nacionalnih manjina u ovoj zemlji.
Prevedeno na jezik života to znači kad je Ljubica Kišmarton, supruga Oto Kišmartona, dobila otkaz u Kikindi, kao jedan od radnika državne uprave, dobila je otkaz zato što je bila supruga Oto Kišmartona, jednog od odbornika čiji su mandati osporeni, a hoću da verujem da nije dobila otkaz zato što je Srpkinja udata za Mađara i da u tome nema nikakve nacionalne pozadine. Tako mi iz Srpske napredne stranke gledamo na problem manjina.
Gledamo na problem manjina tako da hoćemo da kao većinski narod manjine vidimo kao sopstveno bogatstvo, a ne u bilo kom slučaju da od toga pravimo reklamu sopstvenoj stranci zato što imamo kolegu koji je vredan da bude član stranke, a ne zato što ima određenje te nacionalne manjine, i mogu o tome da govorim potpuno otvoreno, jer probleme manjina kada ih ističete i favorizujete stvarate otpor većinskog naroda.
Mom kolegi Otu Kišmartonu se ne dopada to što je problem manjina favorizovan u toj meri da će prema njemu, to je njegova lična izjava, biti stvoren otpor većinskog naroda. Bojim se da ovaj zakon u jednom delu ima takve posledice, favorizujući manjine čak i mimo onoga što Ustav dopušta. Za ilustraciju navešću član 24, gde nacionalni saveti mogu da podnose Narodnoj skupštini, Vladi i drugim državnim organima svoje inicijative po poslovnicima tih organa, a ne onako kako to Ustav dopušta. Da li mislite da tako treba da favorizujemo manjine i da to njima odgovara? Ne.
Da li mislite da će neko poverovati u dobronamernost ovog zakona u ovako teškom trenutku kada imamo nametljive ekonomske probleme, ako, moj raniji kolega, gospodin Androš Agošton i vi se sporite uglavnom oko toga – da li će postojati jedinstveni birački spisak ili poseban birački spisak manjina, i da se na tome lome koplja da li je ovaj zakon dobar ili loš? Hajde da to objasnimo građanima.
Gospodin Agošton kaže da je tražio da postupak ide na isti način, kao što je slučaj sa opštim biračkim spiskom, pa da spisak birača Mađara, kao samo jedne od nacionalnih manjina koje žive u državi Srbiji, bude deo tog opšteg biračkog spiska, ali je Vlada ponudila nešto drugačije rešenje i to je ostalo u Predlogu zakona. Kaže Agošton da je njegov predlog da nadležni kada sastave spisak birača, što veruje da je moguće, o tome obaveste sve koji su na njemu, tako da onaj koji ne želi da bude na manjinskom, treba da se javi nadležnima da sa tog spiska bude brisan, a svi koji se ne jave u nekom roku smatralo bi se da prihvataju.
Gospodin Agošton kaže da izabrano rešenje, prema kojem predstavnici nacionalnih zajednica ako žele da budu na posebnom biračkom spisku, to je rešenje koje ste ostavili u članu 44, moraju da se jave vlastima, što smatra diskriminacijom. Znate da se đavo uvek krije u malim stvarima.
Na tome u kom će biračkom spisku pripadnici manjina biti upisani, pa imati vremena, volje, biti obavešteni da sa tog spiska budu skinuti, u stvari govori o razlozima ili da ne kažem da je to isključivo, ali o delu dobrih razloga zašto o ovom zakonu razgovaramo.
Vas interesuju pripadnici nacionalnih manjina kao biračko telo, kao neko ko će sutra moći da govori o koalicionom kapacitetu, odnosno da pripomogne vršenju vlasti. Mislim da to nije dobar način i da to vređa same pripadnike nacionalnih manjina.
Iskoristiću da u ime nacionalnih manjina govorim kroz tekst akademika, u to vreme predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, gospodina Julijana Tamaša, bez njegovog odobrenja, samim tim imam odobrenje što je u listu „Danas“ objavljeno 26. 11. 2005. godine, tekst koji uvek nosim sa sobom, gde on brigu vlasti za prava nacionalnih manjina u jednoj rečenici definiše kao ornamentalni dokaz da je car velikodušan. Treba li danas dodati nešto toj rečenici?
Da, ovaj zakon je ornamentalni dokaz da je car velikodušan. Tvrdi da manjine imaju razloga za nezadovoljstvo sistemskim uređenjem života. S tim se neću složiti, jer je sistemsko uređenje života za sve nas jednako, nezavisno od toga kojoj naciji, veroispovesti pripadamo, iz kog kraja dolazimo, Srbijanci, Srbi, Crnogorci, Bosanci s one strane Drine, Kosovci ili kako nas već ko zove. To doživljavam jednako ružnom podelom kao kada neko pokušava da nas podeli na manjine jer smo pripadnici jedne države u kojoj želimo da živimo dobro.
Gospodin Tamaš kaže da manjine imaju problem, a ja kažem kao i većinski narod, pre svega sa stanovišta nezadovoljstva privatizacijom u kojoj je propao srednji sloj i to je problem svih nas. Kaže da među novim bogatašima, koji su se obogatili na bedi sopstvenog naroda, ima i jednih i drugih.
Kada bi merili procente, možda bi upravo odgovarao odnosu manjina i većinskog naroda, ali je problem da ima onih koji su se obogatili na osiromašenom narodu i da u tim bogatašima ima svih jednako. To nije manjinski problem.
Postoji problem da se u nauci, kaže gospodin Tamoš pod tačkom 3, sistematski unižava rang vrednovanja naučnih radova, da aktuelna ministarstva od 2000. godine pa nadalje jesu ipak više vrednovala srpska naučna istraživanja za razliku od drugih, i što jeste nedopustivo, obezvređuju manjinske publikacije, kaže, zato što ih Kinezi i Francuzi ne citiraju.
Ovo ne služi na čast vlasti koja je sebi to dozvolila. Po njegovoj tvrdnji, za to nisu dobili čak ni izvinjenje.
Bila je tvrdnja da se u politici, osim ponekog Bošnjaka ili Mađara, izvinjavam se, citat je, koji ispunjavaju naloge vlasti, a ne misle kritički sopstvenom glavom, nema manjinaca više ni u tragovima.
Možda ovo ne bih komentarisala da niste, gospodine Čipliću, bili prisutni vi, kao i ministar prosvete, kada smo razgovarajući o obrazovanju i udžbenicima imali opet favorizovanje pokrajinskih organa u smislu uticaja mišljenja manjinskog prilikom izdavanja udžbenika, bukvalno naveden pokrajinski organ koji treba da se pita o udžbenicima manjina.
Šta sa ostalim manjinama koje žive u Srbiji? Favorizovati manjinu za većinski narod nije dobro zbog manjine. Favorizovati neku od manjina, kada ih imamo više u ovoj državi Srbiji, takođe nije dobro.
Šta je sporno? Sporno je to da je, kaže, problem na Kosovu, a nemerno ću se na ovom zadržati, nastao u onom trenutku kada su se Albanci počeli ponašati kao većina sa agresijom prema manjinama. Toga mi moramo da se pribojavamo, filigranski da pišemo zakone, sa iskrenošću da primenjujemo zakone koje pišemo i koji sistematski treba da sprovode prava manjina, ne dozvolivši ni u jednom trenutku da onaj ko dobije preko onih 20%, što je kriterijum da bi se neka manjina mogla kvalifikovati činiocem koji odlučuje, da on počne da vrši agresiju nad manjinom.
Žrtve te agresije jedne takve manjine u okviru države, koja na jednom lokalitetu je postala većina i vrši agresiju nad manjinom, imamo i dan-danas, i iz tih razloga danas živim u drugoj pokrajini, a ne u onoj u kojoj još uvek postoji manje Tabakovića, i familija Tabakovića živi na sedam kilometara od centra Prištine u jednom svojevrsnom getu.
Ko zna koliko je sličnih meni i sa mnogo ružnijim iskustvima i brojem žrtava zbog jednog ovakvog nedovoljnog osećaja kada jedna manjina počinje da bude favorizovana i da to svoje pravo koristi na neodgovarajući način.
Ono što nije dobro da u trenutku kada pričamo o udruživanju, o ulasku u Evropu, o Evropi kao jedinstvu različitosti, počinje da nam se nameće priča da su rođenjem suvereni samo pojedinci, ali ne i države.
Neću da pominjem iz ovog teksta iskustvo mađarske države sa Trianonom, i pretnju državi Srbiji koja kada ne zna svoj suverenitet da vrši kako valja i manjine neguje kako one žele, kako to može da joj se obije o glavu.
Hoću da kažem, dok država postoji po definiciji kao iskustvo i kao praksa, moramo suverenitet države da čuvamo u granicama Ustava koji je, ponoviću, više puta sam rekla, poslednji zid odbrane svih građana koji žive u toj državi, i većinskog i manjinskog naroda.
Naš posao je, gospodine ministre, šta da učinimo da deklarisana prava koja jesu čak ne na nivou svetski usvojenih kriterijuma, nego čak iznad toga, budu sprovođena i realizovana u stvarnosti, ali ne na takav način da ona budu politički zloupotrebljavana, a ovaj zakon to omogućuje.

Reč ima gospodin ministar. Izvolite.

Hvala uvažena poslanice Tabaković, vi ste mi dali zapravo šlagvort za jednu vrstu odgovora, odnosno jednu vrstu debate i otvaranje teme koju do sada nismo otvorili, a jako je važno sa aspekta zakona.
Naime, Srbija je već odavno, hvala bogu, prestala da bude država gde kažu da u pogledu normi i standarda jesmo dobri, ali u pogledu svega ostalog što čini celovitu sa autoritetom ne stojimo dobro. Kaže, odavno smo prestali da budemo takva država i, na svu sreću, sva ona tri elementa koja ulaze u ocenu kakvo je stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji, sada već stojimo jako dobro.
Dakle, norme i standardi, tu priču smo apsolvirali. Mehanizmi kojima se obezbeđuje uživanje, to je vaša poslednja rečenica s kojom se potpuno slažem, kako neko ko ima garanciju Ustava, kako tu garanciju da koristi.
Na kraju imamo zaštitu ljudskih prava putem sudova i drugih državnih ustanova ili organizacija. Upravo ovaj zakon služi kao mehanizam koji će olakšati i poboljšati da se neke ustavne garancije, neka ustavna prava, pobrojana ne poimence, nego po oblasti, uživaju nesmetano ili da se uživaju, dakle, da se koriste, realizuju sa manje problema nego što je to do sada bilo.
Ponavljam, ideja sa nacionalnim savetima je upravo u tome da te probleme koje su do sada imali ljudi koji su pojedinačno išli da realizuju ustavne garancije sada to rade grupno, kroz nacionalne savete. Sumnjam da mogu uopšte da zamislim da neko, dajući mišljenje na člana upravnog odbora ili prosvetnog odbora ili školskog odbora, sve ne znam kako zloupotrebljavajući tu slobodu, može da ugrozi suverenitet države.
U krajnjoj liniji, imamo to iskustvo da kada sa nacionalnim savetima ili kroz nacionalne savete ljudi pokušaju da reše svoje probleme, a ti problemi su, moram da vam kažem, vrlo životni, ali nažalost vrlo skrajnuti, gotovo periferni, jer se uvek dešavaju u manjim zajednicama, onda vidimo šta je suština nacionalnih saveta.
Dakle, nacionalni saveti, u to duboko verujem, predstavljaće onu vrstu mehanizama, koje zakonodavac kao ovaj parlament daje, koji će obezbediti da se ustavne slobode koje Ustav garantuje nesmetano, ili ako hoćete da budemo kritični, sa manje smetnji realizuje, pri čemu će ta realizacija biti istovremeno i odgovornost nacionalnih saveta.
Svima nama je ovaj zakon bitan upravo zbog tog mehanizma, zbog činjenice ne samo da Ustav garantuje našu obavezu da donesemo regulaciju, pa da li neko hoće ili neće da izađe na izbore za nacionalni savet, da li hoće ili neće da bira nacionalni savet.
Ono što je nama dodatno bitno je i to da kada poboljšamo uslove, načine, mehanizme da se ustavne slobode uživaju, koriste, realizuju, onda jesmo i država koja može da kaže, e, da, mnogo je bolje nego što je bilo, jer više nije samo na papiru, nije samo u Ustavu, nije samo u normi, nego je i u životu. To je bitno.
Verujem, ne kažem to prvi put, nakon što ovaj zakon zaživi možda će se pojaviti potreba za nekom promenom, ali samo zato što nismo bili u poziciji da možda sve aspekte života nacionalnih saveta obuhvatimo. Ono što smo mogli na osnovu prethodnog iskustva od sedam godina, to smo i uradili.

Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Olena Papuga. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banovi i Željko Tomić. Gospođa Vojić-Marković ima reč. Izvolite.

 Gospodine ministre, žao mi je što upravo izlazite, pokušala bih da vas ubedim da promenite svoje mišljenje i ovaj amandman koji smo napisali u ime poslaničke grupe DSS prihvatite.
Evo o čemu se radi. Član 2. stav 2. kaže da nacionalni savet predstavlja nacionalnu manjinu u oblasti obrazovanja, kulture, obaveštavanja na jeziku nacionalne manjine i službene upotrebe jezika i pisma, učestvuje u procesu odlučivanja ili odlučuje o pitanjima iz tih oblasti i osniva ustanove, privredna društva i druge organizacije iz ovih oblasti.
Gospodin ministar je pročitao član Ustava prema kome je on protumačio da ovo što je pisao ovde stoji, ali s obzirom da smo mi zaista detaljno radili na ovom predlogu zakona i s obzirom da vidim da sve poslaničke grupe, iako nismo zajedno radili na ovome, vide ovaj predlog zakona na potpuno isti način, znači potpuno nam je jasno šta je duh zakona i mi jasno vidimo da vi u stvari, pišući ovakav stav, širite ulogu nacionalnih saveta, predviđajući, između ostalog, da nacionalni saveti osnivaju privredna društva koja deluju u oblastima društvenog života u kojima nacionalni saveti predstavljaju nacionalne manjine.
Tvrdimo da ovakvo rešenje nije u skladu sa Ustavom, a nije u skladu ni sa drugim zakonskim rešenjima, mada se vi pozivate da je ovo nekakav zakon nad zakonima, pa niste dužni da poštujete neke druge zakone, koje su ova zemlja i ovaj parlament doneli.
Po toj logici možete da proglasite svaki zakon koji donesete da je nadzakon i da nema potrebe da poštujemo ono što smo do sada donosili.
Prosto se nameće pitanje - da li je osnivanje privrednih društava uopšte moguće spojiti sa recimo kulturnom autonomijom nacionalne manjine koju nacionalni savet predstavlja?
Kada govorimo o tome, koristiću možda, ako pređem, i vreme poslaničke grupe, zato što ću u nekoliko navrata kada se budem javljala po amandmanima koje smo podneli, a odnose se na ovo "privredna društva", koristiću nekoliko novinskih tekstova, gde se zapravo vidi šta je namera predlagača, da pod ovim "javnim preduzećima i ustanovama" i ovim "privrednim društvima" zapravo pokušava da reguliše pitanje medija, jer kako oni kažu nacionalni saveti treba da budu osnivači i vlasnici medija.
To se naravno kosi sa nekim drugim zakonima, kao što je Zakon o lokalnoj samoupravi i slično, gde je već napravljen ustupak nacionalnim manjinama u gradovima i mestima gde su oni većina. Mislim da je to čak bilo bolje rešenje nego ovo što vi sada ovde radite.
Dakle, mi smatramo da je osnivanje privrednih društava zaista nepotrebno i ne možete Ustav da protumačite na takav način, mada mi je žao što nema ministra, jer je on poznat po tome što vrlo kreativno tumači Ustav, evo i ovom prilikom je to pokazao. Voleli bismo, dakle, u jednom od ovih javljanja kada budemo govorili, a zaista ću govoriti o ovim privrednim društvima, da bude ovde, prosto što mislimo da argumentima da koje mi imamo jesu upravo u prilog Ustavu, a ne u prilogu tumačenja Ustava kako vidi ministar.

Minut i po ste govorili u okviru vremena za poslaničku grupu.

Narodni poslanici Pavel Marčok, Đura Mučenski, Lodi Gabor, Petar Kuntić, Maraci Nandor, Tot Tamaš podneli su zajedno amandman kojim predlažu da se posle člana 4. doda novi član 4a.

Vlada i Odbor za međunacionalne odnose prihvatili su amandman, Zakonodavni odbor smatra da je pravno moguć, tako da je postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 6. amandman je podnela narodni poslanik Olena Papuga. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođo Toman, vi želite?

Naime, amandman predviđa da nacionalni saveti, pored funkcije predsednika, biraju i potpredsednika. Pored funkcije predsednika nacionalnog saveta bitno je da nacionalni savet ima i potpredsednika. Potpredsednik nacionalnog saveta bi zamenjivao predsednika u slučaju njegove sprečenosti i tako omogućio nesmetan rad nacionalnog saveta.
Naime, član 6. ovog zakona predvideo je da nacionalni savet ima predsednika, izvršni organ, odbore za obrazovanje, kulturu i službenu upotrebu jezika i pisma, kao i da se statutom mogu utvrditi konsultativna i druga tela.
Znači, zakon nije precizirao postojanje funkcije potpredsednika - nije ostavljen prostor.
Doduše, Vlada u obrazloženju za odbijanje amandmana navodi - da član 5. Predloga zakona predviđa "da se statutom nacionalnog saveta uređuju druga pitanja od značaja za rad nacionalnog saveta, a jedno od tih pitanja može biti izbor potpredsednika ili zamenika predsednika nacionalnog saveta, kao i postupak njegovog izbora" - znači može i ne mora.
S druge strane, funkcija potpredsednika je vrlo bitna da bi se određivala pod tačkom "druga pitanja". Jedan od stavova precizira da predsednik nacionalnog saveta predstavlja i zastupa nacionalni savet. Znači, predstavljanje i zastupanje nacionalnog saveta je isključivo povereno predsedniku nacionalnog saveta.
Nacionalni savet može da bude doveden u veoma nezgodnu, odnosno nezavidnu poziciju u slučaju da je predsednik, usled bolesti ili nekog drugog razloga, sprečen na određeno vreme ili u datom trenutku, veoma bitnom trenutku po rad nacionalnog saveta, da obavlja tu funkciju.
Znači, uvođenje funkcije potpredsednika je jedno logično rešenje, koje polazi od pretpostavke da treba unapred razmišljati o nekim nepredvidivim situacijama koje mogu imati posledice na rad nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Reč ima gospođa Zlata Đerić.

U želji da podržim amandman koji je koleginica upravo pokušala da odbrani i u želji da kažem samo nekoliko rečenica uopšte o ovom zakonu, i neko svoje mišljenje i viđenje razloga za donošenje ovog zakona, pre svega ocenila bih razloge za donošenje ovog zakona onim što se u šahu, u lovu, u vojsci i u ratu zove "manevar odvlačenja pažnje".
Pre svega, donošenjem ovakvog zakona se želi svakako skrenuti pažnja sa nekih vrlo važnih i vrlo bitnih problema koji u ovom trenutku tište Srbiju. Ustav, ne samo ovaj poslednji Ustav, nego svi ustavi i u onoj staroj nekadašnjoj Jugoslaviji, a evo u poslednjih pola veka ovde nekoliko Jugoslavija je ostarelo i umrlo, do ovog poslednjeg koji je danas važan i vredan i koji moramo da poštujemo, garantovali su ova prava.
Mi smo se uvek kao narod time ponosili i to nikada na ovim prostorima nije bilo ničim dovedeno u pitanje, osim sporadičnih ekscesnih situacija koje naravno postoje svuda, svagde i u svim narodima.
Dakle, ono što Ustav treba da garantuje je pre svega suverenitet. Ono što mislim da ministar nije na najbolji način odbranio je upravo taj suverenitet Ustava.
Ono što bi trebalo da bud imperativ u nekim stvarnim promenama i u stvarnim garancijama države jeste upravo to - da je neko, nešto, i da neko predstavlja državu.
Znate, državljanstvo, koje do sada niko nije pomenuo, jeste jedan kapital. Brojne zemlje u svetu upravo tim kapitalom trguju. Vi znate šta sve ljudi čine kada odu u Ameriku da se domognu američkog državljanstva. Kada se domognu toga, onda postaju Amerikanci, a po svojoj nacionalnosti mogu da budu šta hoće - i Vijetnamci, i Kinezi, i Srbi, i Poljaci, i Rusi, ali su oni državljani Amerikanci. To je ozbiljan odnos prema svojoj državnosti i državi.
Volela bih da se ovde vodi jedna drugačija politika i da imamo tu ideju - da svi koji žive u Srbiji budu pod državljanstvom Srbije, jer imaju pasoš Republike Srbije, a da su po nacionalnosti zaista sve ono što žele da budu, ono što jesu po rođenju, ako žele drugačije da se izjasne neka se izjasne, dakle svo ono bogatstvo nacija, kultura i vera što imamo da zaista i nadalje negujemo.
Ono što je gospodin ministar rekao - da ovaj zakon treba da bude mehanizam koji treba da garantuje, i on onako na prvi pogled jeste mehanizam nečega, ali nikako neće biti dobro, da taj zakon bude mehanizam za kupovinu, za trgovinu i uopšte da se pretvori u jednu političku robu, što jeste najizvesnije da će postati.
Želim samo da podsetim na neke reči koje je rekla naša najumnija, jedna od svakako najumnijih Srpkinja, Isidora Sekulić o nama kao narodu i time ću završiti ovo svoje kratko obrazlaganje zakona i svoje viđenje zakona - mali smo, sami smo, siromašni smo, opljačkani smo i od ljudi i od krvave istorije, i nema nikog ko će da nas povede u bajkovitu budućnost do nas samih.
Nije lako biti mali narod ni u Finskoj, ni u Norveškoj, ni u Srbiji, treba se oslanjati na sebe i hoće li Balkan jedared otvoriti svoje oči uspavane i videti svoj ogromni ekonomski, politički i kulturni kapacitet ako zamahne kao celina. Nigde deljenja nisu donela dobro ničemu, treba da počnemo da razmišljamo kao celina, jer sreću i budućnost i blagostanje gradi samo celina, što veća to bolja.