Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Koristiću vreme poslaničke grupe i usredsrediću se na ovaj amandman. Ukoliko bi se prihvatio amandman, onda se dovodi u pitanje naziv zakona u smislu predmeta zakona.
Ako pođemo od onoga što je Ustavom propisano da Vlada Republike Srbije podzakonskim aktima uređuje svoju organizaciju i svoje organe, onda možemo reći da postoji svojevrsna nedoslednost, zato što ima puno zakona kojima je uređeno nešto što pripada Vladi, pa je to urađeno zakonima, a ne uredbama o organizaciji Vlade Republike Srbije. Taj formalno-pravni aspekt mislim da poprilično može biti izgovor.
Međutim, bilo bi dobro da u nastavku ovog pretresa u pojedinostima ne izađemo iz okvira koji su definisani kako međunarodnim aktima, tako i našim aktima, poput Ustava, pa zašto ne reći i onog zakona iz 2002. godine, koji je dan-danas na snazi.
Moram da skrenem pažnju da se ovde nalazimo na terenu prava koja pripadaju nekim ljudima, nekim građanima Republike Srbije koji imaju neku svoju specifičnost, kako se to kaže, u odnosu na većinski deo stanovništva.
Nalazimo se na terenu prava, i sada to ulazi u okvir onog dela deklaracije o ljudskim pravima, a to sadrži i naš Ustav i to su sadržali svi naši ustavi, i da jednostavno svi moraju da shvate da neka prava i neke slobode postoje nezavisno od toga da li se nalaze u Ustavu. Po prirodi stvari postoje. Život, ne može zakonom da se reguliše život, kao što ni emocije ne mogu da se regulišu zakonom ili neke druge stvari.
Kada država u vidu zakonodavnog tela zalazi u nešto što su slobode i prava čoveka i pojedinca, onda smo mi samo ograničeni da uredimo zakonom način ostvarivanja nekog prava, pošto je pravo iznad, mi nismo čak ni ovlašćeni da ga mnogo definišemo, jer ne možemo da ga definišemo, jer je nemoguće definisati sve situacije u kojima se postavlja pitanje neke slobode ili nekog prava.
Ovde se nalazimo na jednom specifičnom terenu koji se zove, ako mogu da upotrebim tu reč, koja je po meni pogrešna i ružna, pozitivna diskriminacija. Pošto je to izuzetak od nekog pravila, onda se sa izuzecima postupa tako što se tumače krajnje restriktivno.
Pošto se nalazimo na terenu sloboda i prava i imamo obavezu da restriktivno tumačimo nešto što je dodatak plus, kako neki kažu, da bi se nešto izjednačilo, a to je pogrešno, jer ako bi se to tako prihvatilo, gospodine Čipliću, onda bismo došli u situaciju da kažemo da je Narodna skupština Republike Srbije građanska, da je ona po principu jedan čovek, jedan glas pretežno, da je ona odraz i civilnog društva, da je onda ovde prisutan narod u populističkom smislu značenja te reči.
Kod ove specifičnosti nacionalni saveti, vi idete na potpuno etnički kriterijum i čak forsirate etnički kriterijum u jednoj državi – koja je po nazivu nacionalna, a po organizaciji društva građansko društvo. Vidite kolika greška tu može da se napravi ukoliko se ne pristupi stvarno restriktivnom tumačenju nečega što je ustavna norma. Pitanje je koliko mi možemo da se mešamo u neke stvari?
Naš Ustav vrvi od odredbi u kojima kaže – pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo. Kako će to pravo da se ostvari ne sme da zavisi od nečega što bi moglo da se oiviči pojmovima – ovlašćenje, delokrug rada, delokrug poslova, pa još pogrešnija reč „nadležnost“. Mi se stvarno nalazimo na jednoj klackalici - deregulacija ili regulacije.
Uvek tvrdim da velika regulacija predstavlja ograničavanje nečega što je garantovano kao pravo, jer ako možemo da uredimo samo način ostvarivanja prava, da ne bi neko drugi iz iste grupe bio povređen, to je drugo pitanje. Ali, u osnovi ovog predloga zakona se nalazi pre svega politički interes onih koji tretiraju sebe kao političke lidere.
Zašto je ovo vaše mišljenje, povodom odbijanja ovog amandmana, nekonzistentno - zato što ste 2002. godine podzakonskim aktom uredili materiju nacionalnih saveta? Znači, na osnovu zakona iz 2002. godine pitanje nacionalnih saveta ste rešili podzakonskim aktom, sad ga uređujete zakonom, u redu, uređujete ga zakonom, ali kažete - ne možemo da ulazimo u ovaj deo gde je savet, Republički savet za ova pitanja? Gde je tu nit?
Znate, plašim se da današnja rasprava ne ode u pogrešnom smeru, da ne dođe do značaja politički elitizam pojedinaca, koji za sebe smatraju da imaju ekskluzivno pravo. Videćete u nastavku ove rasprave, gospođa Pešić je vrlo lepo dala jedan primer, čini mi se da je pomenula Surdulicu, ako sam dobro razumeo, i neku njenu prijateljicu - na to njeno pitanje nema odgovora u vašem predlogu zakona. Vaš predlog zakona, izvinite, je svojevrsni oblik „getoizacije“, izolacije, nepotrebno.
Mi smo građanska skupština i po načinu izbora, i po personalnom sastavu, etničkom, kulturnom, socijalnom, kako god hoćete. Zar je moguće da se ovde manifestuje u punom kapacitetu ono što su sloboda i ljudska prava, a kod nacionalnih saveta, zbog neke specifičnosti na kojoj vi insistirate „pozitivna diskriminacija“, što ništa ne znači, to je antipod o univerzalnom principu ljudskih prava, to moram da vam kažem, a tamo idete sa jednim potpuno getoističkim, ne zbog pripadnika nacionalne manjine, nego zbog elite, samo zbog političke elite, jer oni žele da mešetare.
Oni žele da mešetare. Narod je rekao – voli Sulejmana Spahu, voli i Esada Džudževića. Po ovome Sulejman Spaho ne bi mogao da bude čak ni kandidat, „pod nekim hipotetičkim uslovima“. Zašto?
Jesmo li smo građansko društvo, idemo sa jednakim pravima, sa jednakim obavezama. Ko je taj koji je ovlašćen da pogrešno tumači Ustav Republike Srbije i da vrši svojevrsnu izolaciju – mi ne želimo tu izolaciju?
U svim političkim strankama ima pripadnika svih nacionalnih manjina, zato što imaju neke svoje političke poglede na organizaciju u društvu.
Pitanje specifičnosti, koje treba da postoji i koje treba da se neguje u pogledu kulture, obrazovanja, informisanja itd., to država da obezbedi i oko toga nećemo da pravimo nikakve probleme i ne treba da se prave problemi. Pogledajte bilo koje kulturno-umetničko društvo, Beograd, Niš, Vranje – imate igre iz Vojvodine, igre iz Šumadije, igre iz Vranja, igre iz ovog kraja, iz onog. To je nacionalno bogatstvo i to je ono sa čime idemo mi prema celom svetu.
„Kolo“ i ova druga kulturno-umetnička društva šta imaju u svom repertoaru – sve što se igra, svako kolo, svaki tanc, sve što se igra u Srbiji?
Prosto stičem utisak kao da vama to smeta. Nemojte da nas terate, nemojte da nas delite. Nema potrebe da nas delite, tim pre što postoje mešoviti brakovi, rođački odnosi, komšijski odnosi i sve te stvari.
Samo zbog političke elite, ja vam tvrdim da samo zbog političke elite se donosi ovakav tip zakona i prekoračuje Ustavno ovlašćenje koje postoji u Ustavu Republike Srbije, kako ona ovlašćenja koja se generalno tiču svih državljana, tako i ono što se zove „pozitivna diskriminacija“.
Ako ste već prihvatili koncept pozitivne diskriminacije, onda ga tumačite onako kako je u Ustavu rečeno, imate i član 75, i član 80. itd. Je l' vidite da ustavotvorac nije rekao da je nacionalni savet organ, organizacija ili nešto što se formira, nije zamislio to kao instituciju, nego je upotrebio reči – imaju pravo da izaberu? Zašto – da ne napravi nešto što bi uništilo, što je dato u množini „pripadnici“, jer u tim grupacijama imate ljude koji ne žele, ne prihvataju? To je kao i kod nas što imate – ne žele SRS, neki ne žele DS, tako neki ne žele Suljinu stranku, drugi vole Rasimovu stranku, neki neće Rasimovu hoće, odnosno neki na tom prostoru glasaju i za moju stranku. Ne, već vi sada želite tu koncentraciju i onda se stvara samo jedan antipod – građansko društvo, građanski parlament, a ovamo – geto, neka specifičnost, pa se još ide dalje. Još se ide dalje, sada ispade da Kenan ne može da bude ni kandidat – to vaš zakon, Predlog zakona omogućava.
Zašto Kenan ne bi mogao da bude kandidat? Ko je taj koji njega može da isključi u startu, sa nekim rešenjima, gde se navodno govori o načinu ostvarivanju njegovih prava i prelazi se crta? Kada se reguliše način ostvarivanja nekog prava, gospodine Čipliću, vi vrlo dobro znate da postoje neka ograničenja, kao što postoje ograničenja kada je u pitanju vanredno stanje itd. – ne može bezgranično da se ulazi u pitanje slobode i prava nekog čoveka.
Smatram da ovde postoji koncepcijski promašaj. Naravno, rasprava će da pokaže ko predlaže bolja, kvalitetnija, ustavnija rešenja, vodeći računa o onome što je pre svega obaveza Narodne skupštine.

Iskorišćeno je 12 minuta od vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić. Izvolite.

Hvala. Debata je odlična, jer proveravamo rešenja. Šta kažu rešenja i šta kaže praksa?
Nacionalni saveti su forma koja su istovremeno i sloboda, ali i forma da se njome ostvaruju ili realizuju, da pojednostavimo, one ustavne garancije, ona ustavna prava koja mi možemo smatrati merom afirmativne akcije, a koja se svim pripadnicima nacionalnih manjina garantuju.
Naime, bez nacionalnih saveta odnos pripadnik nacionalne manjine, realizacija njegovog prava, organ lokalne samouprave ili pokrajine, do sada je bio redovno uspostavljen odnos. Taj odnos nije bio funkcionalan. Mi smo mogli da taj odnos ostavimo takav kakav je bio do sada u praksi, zapravo do 2002. godine.
Nacionalni saveti su zapravo forma u kojoj se postojeća prava i uvaženi poslanik Krasić je u pravu, koja su postojala i ranije, sada za svoje ime i za sopstveni račun realizuju.
Dakle, nacionalni saveti su i svojevrsna decentralizacija funkcija lokalne samouprave, pre svega, ili autonomne pokrajine. To je naprosto ideal, motiv, praksa u svim zemljama koje nacionalne savete imaju.
Vraćam se na ono što je meni veoma bitno i to je nešto što kao pravnik branim, da jasna norma sprečava dilemu, nedoumicu, sprečava da pravo bude deformisano ili da pravo ne bude vršeno. Mi imamo u praksi veliki broj slučajeva iz raznih oblasti kada nejasna norma blokira na ovaj ili na onaj način vršenje neke nadležnosti, prava, čega god. Ne postoji bilo ko, ko bi bio sprečen da se kandiduje, i to naglašavam, da se kandiduje da učestvuje u izborima za nacionalne savete ili da bude izabran. Znači, ne postoji. To je pod jedan.
Pod dva, ako bi ovo što je uvažena poslanica Pešić rekla, neko ko je puno doprineo poboljšanju života Roma, pa u tom smislu bio kandidat, na primer, za izbore za Romski nacionalni savet, to je nemoguće, jer bi se time svrha i ideja nacionalnih saveta i manjinske samouprave povredila, znači to je protivno toj prirodi, ma koliko to tako delovalo, ali to tako jeste.
Napokon, ono što je veoma bitno, da li se izgrađuju političke elite i kroz nacionalne savete? Da, to nije ni sporno i to je prirodno, ali nemojte zaboraviti jednu stvar, od do sada 16 postojećih nacionalnih saveta, dakle, do sada 16 postojećih nacionalnih manjina koje su formirale nacionalne savete, najmanji broj imaju političke stranke sa nacionalnim predznakom i u njihovom radu ne učestvuju samo ljudi koji su članovi nacionalnih stranaka, političkih stranaka sa manjinskim predznakom.
U najvećem broju slučajeva, mi imamo nacionalne savete u kojima učestvuju ljudi nezavisno od toga da li pripadaju ili ne pripadaju jednoj političkoj stranci.
Mi politiku, i malo mi je, iskreno da kažem, i čudno da u parlamentu, par ekselans političkom telu, imamo bilo šta protiv političkih stranaka ili protiv, da kažem, politizacije jednog tela koje je par ekselans po sebi političko, jer ono je deo decentralizacije državne funkcije.
To tako funkcioniše i to će tako uvek funkcionisati. To je u prirodi nacionalnog saveta, samo u tačno određenim oblastima. To tako jeste i kod nas i tamo gde nemamo političkih stranaka, to tako jeste u državama u okruženju koje imaju nacionalne savete, to će tako i biti i to nije ništa neprirodno, niti ništa negativno.
U krajnjoj liniji, mnogi pripadnici nacionalnih manjina koje su malobrojne, upravo ovu izgradnju, da li političke ili intelektualne elite očekuju od rada i od funkcionisanja nacionalnog saveta, upravo one malobrojnije.
To je, lično mislim, efekat koji je dobar i koji možemo da očekujemo, a ono čega se bojim je zloupotreba slobode. Tu zloupotrebu slobode ne možemo da regulišemo. Ta zloupotreba slobode stoji na volji onih koji slobodu realizuju. To ne možemo da zabranimo.

Reč ima poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, vratiću se na vaš odgovor, gospodine ministre, koji ste dali gospođi Vesni Pešić oko prenormiranosti ovog zakona.
Naša kritika kada govorimo o prenormiranosti, nas iz LDP-a, ne ide u pravcu nadležnosti nacionalnih saveta. Mi smo u načelnoj raspravi rekli da ćemo podržati ovaj zakon upravo iz tog razloga što se ovim zakonom tačno definišu nadležnosti budućih nacionalnih saveta, način finansiranje i način izbora. Naše kritike idu upravo ka načinu izbora prenormiranosti, u tom dijelu.
Malopre u odgovoru Vesne Pašić vi ste rekli da ovaj zakon definiše nadležnosti nacionalnih saveta u jednom dijelu, posle čega idu nadležnosti državnih organa.
Po predlogu ovog zakona vi kažete da mi, pripadnici nacionalnih manjina, koji smo članovi stranaka koje nisu stranke nacionalnih manjina, možemo da učestvujemo u vršenju svih državnih funkcija u ovom drugom nivou, kao članovi tih stranaka, a ako hoćemo da vršimo nadležnosti nacionalnih saveta, onda moramo da idemo da se kandidujemo kao grupe građana, kao pripadnici nekih fiktivnih udruženja, da idemo da registrujemo neka fiktivna udruženja, kako bi mogli da učestvujemo na tim izborima.
Argumentacija koju koristite kada odgovarate poslanicima SRS i argumentacija koju koristite kada odgovarate na naše kritike je suprotstavljena. Upravo ono o čemu ste vi sada govorili gospodinu Krasiću mi vama govorimo kada branimo naše amandmane. Ne možete zabraniti ovim predlogom zakona da se pripadnici nacionalnih manjina, koji su članovi drugih stranka, kandiduju na tim izborima kao pripadnici tih stranaka.
U obrazloženju amandmana koji smo mi dali, vi kažete da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima odgovorno, iskusno pristupiti očuvanju, unapređenju i zaštiti nacionalnih manjina. Ko to može da kaže?
Koja je to norma, koji je to aparat koji to može da utvrdi? Još kažete - da li će postupati u skladu sa statutom i programom stranke koja ih je kandidovala? Pa šta.
U ovome što ste vi odgovorili kažete da stranke koje u svom predznaku nemaju naziv jedne nacionalne manjine apsolutno ne mogu da zastupaju interese nacionalnih manjina. Tako piše u ovom odgovoru. Ovo je nedopustiv odgovor.
Ovaj odgovor možda još više vrijeđa nas pripadnike nacionalnih manjina koji smo članovi drugih stranaka, jer mi koji smo ušli u politiku kroz građanske stranke, npr. lično kroz LDP, zastupam između ostalog i interese moje nacionalne manjine kroz LDP.
LDP je dobila jedan određeni broj glasova i pripadnika nacionalnih manjina, pa nisu ti pripadnici nacionalnih manjina glasali za LDP samo zbog ekonomskog programa, pa ako hoćemo da govorimo o pravima nacionalnih manjina, onda ćemo da glasamo za neku drugu nacionalnu stranku. To je nedopustivo.
Dobro ste vi primijetili, gospodine ministre, ovo nije pravno pitanje, ovo je političko pitanje. Ovim zakonom vi želite da betonirate jednu političku, odnosno nacionalnu elitu nacionalnih manjina.
To je problem ovog zakona, što mi potenciramo, jer isto kao što se zalažemo da na nivou države Srbije postoji višestranačje, višestranački izbori, to tražimo da i u okviru ovih nacionalnih saveta postoje višestranački izbori.
Zamislite, kažete neku malu nacionalnu manjinu koja ima samo jednu stranku. Šta onda imamo? Imamo izbore gde učestvuje jedna stranka i neka udruženja građana. To je nedopustivo, gospodine ministre. O tome morate da vodite računa, jer predlogom ovih zakona vi stvarate manjinu u okviru manjine.
Kada se usvoji ovakav predlog zakona, faktički, ja i moje kolege iz stranaka koji nismo pripadnici stranaka nacionalnih manjina ćemo postati dvostruke manjine, manjine i po Ustavu, ali i manjine u okviru naših manjina, po ovom zakonu.

Pet minuta i 15 sekundi je iskorišćeno vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Vreme na raspolaganju poslaničke grupe SRS je 55 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se upustim u polemiku sa gospodinom Čiplićem zbog ove njegove izjave da nacionalni saveti treba da budu par ekselans politička tela.
Prvo, gospodine Čipliću, mislim da ćete se složi sa manom zato što ste vrstan pravni teoretičar, mi kada bismo pod jednu oštru pravničku lupu stavili član 1. Ustava Republike Srbije, mi ne bismo mogli da tvrdimo da su Srbi u Republici Srbiji većinski narod, a da su svi drugi pripadnici nekih nacionalnih manjina. Zašto?
Zato što upravo član 1. Ustava Republike Srbije definiše Republiku Srbiju kao državu srpskog naroda, ali istovremeno i kao državu svih drugih građana koji u njoj žive. Dakle, država Srbija nije ekskluzivno država Srba, nego je kao što je država Srba i država Mađara, Albanaca, Bugara, Rumuna, Slovaka, svih onih koji su njeni državljani, bez obzira na njihovo etničko poreklo. Dakle, kao što vidite, sam pojam većine i manjine nije tako jednostavan kao što se na prvi pogled čini.
Drugo, zaista sam iznenađen vašom konstatacijom da nacionalni saveti treba da budu politička tela i da se vi čudite kako to da su poslanici koji pripadaju određenim političkim strankama protiv toga da se nacionalni saveti politizuju, odnosno da su protiv toga da nacionalni saveti budu politička tela.
Postoje razlike, gospodine Čipliću, između koncepcije političke stranke i koncepcije nacionalnog saveta. Šta su nacionalni saveti ili šta bi trebalo da budu? To ste napisali vi, odnosno Vlada Republike Srbije u članu 1. Predloga zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
Ovim zakonom uređuju se nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Pronađite mi jednu odredbu u ovom članu koja govori o politici.
Suština svake političke stranke, to vi gospodine Čipliću znate podjednako dobro kao i ja, svaka politička stranka ima samo jednu težnju, da jednog dana osvoji vlast, da bude na vlasti u jednoj državi i da sa pozicije vlasti može da ostvari svoj politički, ekonomski, socijalni i kulturni program. To je definicija političke stranke.
Ako i nacionalni saveti imaju istu tu svrhu, onda mi objasnite u čemu je razlika između političke stranke i nacionalnog saveta. Onda ili treba da postoje samo političke stranke ili političke stranke treba ukinuti, pa umesto njih treba obrazovati samo nacionalne savete.
Ne sme se dozvolite, gospodine Čipliću, da nacionalni saveti budu neka vrsta političkih organizacija. Nisu baš političke stranke, ali su tu negde.
Time nanosite upravo štetu pripadnicima nacionalnih manjina. Nema potrebe nacionalne savete stavljati u istu ravan sa političkim strankama.
Pazite, pripadnici nacionalnih manjina, ako prihvatimo koncepciju Vlade da u Srbiji postoji većinski narodi i postoje manjinske zajednice, dakle, manjinske zajednice u Srbiji imale bi svoja prava čak i da ne postoje nacionalni saveti. Zašto? Ustav im to garantuje.
Ustav garantuje pripadnicima nacionalnih manjina da mogu da budu obaveštene na svom jeziku, da mogu da se školuju na svom jeziku, da mogu da neguju svoju istoriju, kulturu, tradiciju, veru, da održavaju veze sa pripadnicima svog naroda u svojoj matičnoj državi i u svim drugim državama, to Ustav garantuje, svakom pojedinačnom građaninu Republike Srbije, bez obzira postoje li nacionalni saveti ili ne postoje.
Dakle, rekao sam i u načelnoj raspravi, vi ste ustvrdili da je tek Ustav iz 2006. godine zagarantovao nešto što vi nazivate manjinskom samoupravom. Nije. I Ustav iz 1990. godine, ma koliko bio proglašen kao jednopartijski, Miloševićev, anahron, komunistički itd, garantovao je prava nacionalnih manjina u Republici Srbiji po najvišim evropskim standardima i tu nema nikakvih dilema.
Ustav iz 2006. godine takođe garantuje na nešto drugačiji način, na nešto opširniji način, ali u osnovi i nacionalne manjine su i po Ustavu iz 1990. godine imale sva moguća ljudska i manjinska prava. Čak i da nisu obrazovani nacionalni saveti 2002. i 2003. godine na način koji je bio polulegalan, opet bi pripadnici nacionalnih manjina imali svoja prava. Danas u 2009. godini, da ne postoje nacionalni saveti ni Mađara, ni Slovaka, ni Muslimana, opet bi svi ti pripadnici manjinskih zajednica imali svoja prava, zato što su to neotuđiva prava po Ustavu, nevezano da li postoje nacionalni saveti ili neka druga forma organizovanja tih manjinskih zajednica.
Ako sam dobro razumeo, ne samo da Vlada ne beži od ideje da nacionalni saveti budu političke organizacije, nego Vlada hoće svesno, namerno hoće da politizuje nacionalne savete, da nacionalni saveti budu ne samo organizacije koje štite kulturu, tradiciju, jezik, veru, nego da budu političke organizacije.
U šta to može da se izmetne, gospodine Čipliću? Da sutra nacionalni saveti učestvuju na izborima, na lokalnim, parlamentarnim izborima, da imaju svog kandidata za predsednika Republike? Onda to više nisu nacionalni saveti, onda su to političke organizacije.
Ako je to bila intencija Vlade, onda je tako trebalo i da stoji u članu 1, a ne u članu 1. piše - nacionalni saveti se obrazuju u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma, i onda dođete vi kao ovlašćeni predstavnik Vlade i kažete - da, ali nacionalni saveti su par ekselans politička tela.
Ako je nešto političko telo ili politička organizacija, onda ima samo jednu svrhu, da se bori za vlast.
Političke stranke se bore za vlast. Zato i imate podelu na vladajuće i opozicione stranke. Opoziciona stranka je ona koja trenutno nije na vlasti, ali bi htela da dođe na vlast da bi ostvarila svoj program uređenja društva. Ako je to intencija i nacionalnih saveta, onda uopšte nema razlike između političke stranke i nacionalnog saveta. Onda je ovaj zakon nepotreban, onda na sve te delatnosti nacionalnog saveta treba da se primene norme jednog drugog zakona, Zakona o političkim strankama.
Ali, onda to više nema veze sa nacionalnim savetima, onda to potpuno odstupa od one koncepcije za koju se Vlada nominalno zalaže u periodu posle 5. oktobra 2000. godine, da nacionalni saveti treba da budu isključivo organizacije, odnosno tela koja štite nacionalni, verski, rasni i kulturni identitet prava pripadnika nacionalnih manjina.
Ova vaša konstatacija danas, da su nacionalni saveti forme političkog organizovanja nacionalnih manjina, jeste nešto što je za mene novina. Doduše, osetio sam to u normama vašeg predloga zakona da vi to između redova hoćete da provučete, ali hvala vam što ste sada to decidno potvrdili, da je za Vladu Srbije nacionalni savet u stvari produžena ruka političke stranke koja ima manjinski predznak. Onda je zaista politizacija nacionalnih manjina dostigla svoj vrhunac i ništa više u tom pravcu zaista ne može da se uradi.

Osam minuta i 15 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima ministar Svetozar Čiplić. Izvolite.

Uvaženi kolega i poslaniče Martinoviću, imali smo zajedničku argumentaciju i slagali smo se do jednog određenog trenutka i jednog određenog momenta.
Naime, niko nije rekao da su nacionalni saveti po svojoj prirodi političke stranke, pošto je zapravo sporno u debati, da li političke stranke treba da budu ovlašćene da kandiduju. Ono što je nesporno, da priroda nacionalnih saveta, kao što je bila i do sada, mi ovim zakonom tu prirodu ne menjamo, dakle, da priroda nacionalnih saveta, kao što je bila i do sada, jeste nešto što možemo da kažemo da je svojevrsna decentralizacija, i to sam rekao, organa lokalne samouprave ili organa autonomne pokrajine, nekad čak i nekih organa Republike.
Dakle, u svoje ime, za svoj račun i na svoju odgovornost vrše poslove koje inače vrše određene organizacije ili delovi lokalne samouprave. Pre svega mislim na obrazovanje i kulturu.
Život nacionalnih saveta je život na lokalu. Sama ta činjenica, sami ti poslovi, s obzirom da su preuzeti od lokalne samouprave ili od organa uprave autonomne pokrajine, a to ćete se i vi složiti, imaju element političkog.
Ne mogu da zamislim kakva bi to bila norma, niti kakav bi to bio način funkcionisanja nacionalnog saveta a da ne bude politike. Samo sam rekao, a time ćemo se svi složiti, da s obzirom na prirodu poslova, na karakter nacionalnog saveta, na način izbora, kao i što je do sada bio, kao i što će biti uz neposredne izbore, politički element u životu, što nije pravna norma, nije pravni karakter, politički element je prirodan, kao što je bio i do sada.
Osim da kažemo, što je nemoguće jer bi bilo kršenje Ustava, da je zabranjeno da političke stranke imaju svoje kandidate za nacionalne savete. Onda bi mogli da se složimo da u principu političke stranke neće moći da kandiduju, ali bi se isto tako složili da kroz grupe građana političke stranke bi to učinile. Da li je zapravo uopšte moguće videti model gde je nacionalni savet depolitizovan, dakle depolitizovan, a on ima politički element čak i kada nema političkih stranaka u njemu. To je zapravo jedno pitanje s kojim, kada se suočite, ne možete da ga rešite, nego gledate kako je funkcionisalo i šta doprinosi svemu tome.
U krajnjoj liniji, predstavnici nacionalnih saveta, rekao sam, trećinom pridaju, kada gledamo svih 16 statistički, nacionalnim strankama, trećinom pripadaju strankama koje nemaju predznak nacionalnog i trećinom nisu u političkim strankama, ali su u toj strukturi promešani u svim nacionalnim savetima.
To je nešto što je činjenica i lično ne vidim ni po jednoj normi da će, kada ovaj parlament usvoji zakon, nacionalni savet biti nešto drugo od onoga što u zakonu piše, a pogotovo ne vidim da će nacionalni savet biti nešto drugo od onog što sami pripadnici nacionalnih manjina žele da budu.
To će biti njihovo delo, to je njihova odgovornost i, ono što je jako bitno, u tome se slažemo, to sam i rekao, u pogledu korpusa manjinskih prava ovaj ustav, kao i Ustavna povelja iz 2003. godine, pa kao i Ustav iz 1990. godine, gotovo da garantuju ista prava. Jedina razlika je u tom organu koji čini manjinsku samoupravu, koji se zove nacionalni savet, i ništa više, ali i sve to.