Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja da iskoristi svoje pravo iz člana 235. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne.)
Pošto se niko od predstavnika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo rad.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Borislav Pelević i Vlajko Senić.
Obaveštavam vas da je, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, predsednica Narodne skupštine gospođa Slavica Đukić-Dejanović pozvala da današnjoj sednici, pored predstavnika predlagača Svetozara Čiplića, ministra za ljudska i manjinska prava, prisustvuju i Aniko Muškinja-Hajnrih, državna sekretarka u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i Sanja Jašarević-Kužić, pomoćnica ministra za ljudska i manjinska prava.
Prelazimo na 21. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O NACIONALNIM SAVETIMA NACIONALNIH MANjINA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Olena Papuga, zajedno narodni poslanici Pavel Marčok, Đura Mučenski, Lodi Gabor, Petar Kuntić, Maraci Nandor i Tot Tamaš, zatim narodni poslanik Oto Kišmarton, Zoran Babić, Saša Maksimović, Stefan Zankov, Jelena Budimirović, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Jorgovanka Tabaković, zajedno narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banković i Željko Tomić, zatim narodni poslanik Sulejman Spaho, Milan Avramović, Milorad Buha, Marina Raguš, Bajram Šehović, Riza Halimi, Sreto Perić, zajedno narodni poslanici Balint Pastor i Arpad Fremond, zatim narodni poslanici Marina Toman i Dejan Mirović, zatim zajedno narodni poslanici Donka Banović i Željko Tomić, zatim narodna poslanica Jelena Budimirović, Gordana Pop-Lazić, narodni poslanik Dušan Marić, Vjerica Radeta, Dragan Stefanović, zajedno narodni poslanici Kenan Hajdarević i Judita Popović, zatim narodni poslanik Zoran Krasić, Aleksandar Martinović, Vladan Jeremić, zatim zajedno narodni poslanici Laslo Varga, Elvira Kovač, Esad Džudžević i Bajram Omeragić, zatim narodna poslanica Donka Banović, narodni poslanik Mirko Munjić, Munir Poturak, Vitomir Mihajlović, Nataša Jovanović, Miletić Mihajlović, zajedno narodni poslanici Miloš Aligrudić i Donka Banović, zajedno narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Željko Tomić, zajedno narodni poslanici Aleksandar Pejčić i Slobodan Samardžić, zajedno narodni poslanici Zoran Nikolić i Svetlana Stojanović, zajedno narodni poslanici Nikola Lazić i Milan Dimitrijević, zatim narodni poslanik Dragan Živkov, Petar Jojić, kao i Odbor za međunacionalne odnose.
Primili ste izveštaje Zakonodavnog odbora i Odbora za međunacionalne odnose, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Zakonodavni odbor je odbacio kao nepotpune amandmane narodnih poslanika Sulejmana Spaha na član 6, Stefana Zankova na član 14. i Jelene Budimirović na član 100, pa ovi amandmani, u skladu sa članom 148. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pre nego što pređemo na raspravu u pojedinostima o amandmanu na prvi član zakona, podsećam vas da su ovlašćeni predstavnici, a za raspravu po Predlogu zakona: narodni poslanik Miletić Mihajlović - poslanička grupa SPS – JS, narodni poslanik Željko Tomić – poslanička grupa DSS – Vojislav Koštunica, narodni poslanik Kenan Hajdarević – poslanička grupa LDP, narodni poslanik Oto Kišmarton – poslanička grupa Napred Srbijo i narodna poslanica Marina Toman – poslanička grupa SRS.
Takođe, podsećam narodne poslanike da je vreme na raspolaganju svakog predsednika, odnosno ovlašćenog predstavnika 15 minuta, da je vreme na raspolaganju poslaničke grupe definisano Poslovnikom, a da svaki podnosilac amandmana ima na raspolaganju dva minuta.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Donka Banović i Željko Tomić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Poštovani ministre, poštovane kolege narodni poslanici, mi smo ovim amandmanom predložili da se u član prvi doda novi stav 2, koji glasi: „Ovim zakonom uređuje se i položaj Saveta Republike Srbije za nacionalne manjine“.
Naime, 2006. godine je Vlada donela uredbu kojom se prvi put formirao Republički savet za nacionalne manjine i bilo je za očekivati da zakon koji je ovako ambiciozan, gde su nabrojane sve nadležnosti kada su u pitanju nacionalni saveti, gde su do u detalja razrađena dva koncepta ili načina izbora nacionalnih saveta, da će se u ovom zakonu definisati i Republički savet za nacionalne manjine, zato što mi verujemo da je Republički savet deo ovog sistema za zaštitu ljudskih i manjinskih prava.
Dakle, mi ne vidimo razlog zašto bi se svaki put kada se promeni Vlada Republike Srbije donosila nova odluka, odnosno uredba o formiranju saveta, a donosi se svaki put, zato što između ostalog predsednik Republičkog saveta za nacionalne manjine jeste po funkciji predsednik Vlade. U tom savetu je i nekoliko ministara i plus su tu predsednici nacionalnih saveta nacionalnih manjina.
Znači, mi smatramo da je ovim zakonom trebalo urediti i to veoma značajno telo. Pogotovo mi smo kroz ceo zakon, videćete kasnije, dodali i novo poglavlje, gde je definisan i sastav, i nadležnosti i kako funkcioniše, odnosno radi taj savet. Plus smo na kraju dodali u članu, koji govori o tome, koje uredbe ili odluke više nisu na snazi kada se ovaj zakon donese. Dakle, mi smo pažljivo ispratili ceo ovaj koncept.
U obrazloženju zašto se odbija ovaj amandman, razlog je – zato što je, bože, 2. jula doneta nova uredba o formiranju ovog saveta Republike Srbije za nacionalne manjine.
Dakle, ono zbog čega mi smatramo da ovo treba da postoji u zakonu, znači, da nisu potrebne uredbe, nego treba da bude deo sistema, vi odgovarate da nije deo ovog zakona zato što je već doneta uredba 2. jula, kao da je problem da stavite neku uredbu van snage.

Iskorišćeno je 50 sekundi od vremena poslaničke grupe. Narodna poslanica Vesna Pešić želi reč. Izvolite.

LDP se već nekoliko puta izjasnila povodom ovog zakona, da je zakon izuzetno važan, da smo dugo na njega čekali, da je bilo i pritisaka da se on donese i mi ćemo za ovaj zakon glasati. Podneli smo jedno šest-sedam amandmana, svi su ti amandmani odbijeni i htela sam da to malo prokomentarišem i da ponovim nekakve generalne primedbe koje sam i prošli put, kada je bila rasprava u načelu, rekla.
Prva zamerka ovom zakonu jeste da je on na neki način preregulisan i, što je rekla koleginica Banović, da je preterano detaljan. To nije samo primedba da bi se nešto primetilo, nego ipak kada je reč o savetima i nacionalnim manjinama, mislim da treba dozvoliti više slobode, da ne treba zakonom sve u detalje i u sitna creva uvek regulisati, zato što tu treba da se dozvoli mogućnost i nekakve samouprave i slobode odlučivanja.
Mogu da navedem, i prošli put sam navela, recimo oko broja članova Saveta nacionalnih manjina, gde je striktno određeno na 10.000 stanovnika po popisu, na 20.000, na 30.000, 40.000, koliko imaju prava da imaju članova Saveta, mada to mogu slobodno da odluče, da se recimo stavi između 15 i 35. Na takvu vrstu rigidnosti sam mislila.
Mislim da je to član 39, da ministar može, ukoliko se šest meseci ne sazove nakon izbora, onda se raspušta i napravi se nekakva prinudna uprava.
Prvo bi moglo da se opomenu, ima i manjih grupa koje možda nisu stigle, ali ne, to je sada konačno i sad ministar raspušta i pravi nekakvu prinudnu upravu manjinskoga sveta. Mislim da je to prestrogo, da jednostavno ne odgovara duhu rada manjinskih zajednica, da su to neka preterivanja koja mogu da se nađu tu i tamo, da je toliko preregulisano da se neki put stiče malo arogancija da je država prestrogo i premnogo organizovala savete, tako da oni nemaju dovoljno samouprave.
To je moja prva primedba. Mogla bih to još i ilustrovati, ali neću na to gubiti vreme. Ministar može da odgovori zašto je takav pristup prihvaćen, ali o tome možemo kasnije.
Stavili smo možda glavnu primedbu na član 70. kada je reč o predlaganju kandidata.
Smatrali smo da bi može da bude predložen kandidat koji je član i druge političke stranke, to znači da ako je LDP, a član je manjine ili DS, ili bilo koje druge, da može biti predlagan.
Mislim da smo mi to hteli da potenciramo da ne bi bilo dobro ukoliko bi se stvarno pravila potpuna segregacija i da se sasvim prave oštre linije između manjina i većina, da tu može da dođe i do nekakvog mešanja ljudi koji su iz većine i nekih koji su iz manjine, a ovo je reč o manjincima. A i ovde bi mogle da budu nekakve mešavine.
Navešću vam jedan primer. Kada govorimo o tim mešavinama, moja prijateljica ceo život je provela gradeći škole za romsku decu u Surdulici i samo se isključivo time bavi. Zašto ona, kao pripadnica većine, ne bi mogla biti predložena ako se ceo život posvetila tom pitanju? Takve stroge granice, kada je reč o ovome, preterane su i vode ka segregaciji u nekakvom krajnjem ishodu.
U obrazloženju na naš amandman na član 70. odgovorili ste ovako, da ne postoji garancija da će nakon izbora za nacionalne savete njihovi predloženi kandidati političkim sredstvima, drugim rečima, da li će biti lojalni.
To je odgovor, ne verujete da li će biti lojalni nacionalnoj manjini. Zašto ne bi bili lojalni? Znači, odbacujete mogućnost lojalnosti, nego bi bili kao neki saboteri koji bi se tu našli da sabotiraju interese manjinske grupe.
Mislim da su takve stvari preterane i da ipak imamo toliko poverenja, mi smo svi građani jedne države i nema razloga da se neko pretvara da će da pomaže manjini, a da tamo uđe da bi sabotirao tu manjinu. To je otprilike vaš odgovor i malo zvuči fobično.
Htela bih to da suprotstavim upravo ovome, takođe smo stavili amandman na član 32, gde tražimo da se obrati pažnja na sukob interesa i dodali smo da taj član 32. glasi: "Za člana Nacionalnog saveta može biti biran pripadnik nacionalne manjine koji ispunjava uslove iz člana 31. ovog zakona i ne obavlja funkciju narodnog poslanika, člana Vlade, predsednika opštine, gradonačelnika, odbornika, sudije, tužioca ili sudije Ustavnog suda".
Nije jedno s drugim baš mnogo logično. Odbili ste da može pripadnik manjine, koji je pripadnik neke druge stranke, da bi taj bio nekakav tu saboter, a ovde dozvoljavate da taj manjinac bude u sukobu interesa i da radi za razne druge ustanove, pa da bude i narodni poslanik, a pri tom stavljate u obrazloženje na ovaj naš amandman nešto što je veoma arogantno - amandman se ne prihvata da se zabrani sukob interesa, iako je to suprotno onome što sam malopre rekla, pa ste kontradiktorni.
Kažete da su neki nacionalni saveti i neke manjine tako male da nemaju dovoljno sposobnih ljudi, pa im se onda može dozvoliti sukob interesa.
To ste praktično odgovorili, da su oni nesposobni, neiskusni i da pošto nemaju dovoljno iskusnih ljudi, onda ovi koji su na funkcijama treba da budu ti koji će da organizuju i da rukovode.
Mislim da je to malo uvredljivo, malo arogantno, da oni nisu sposobni nego moraju da uzimaju ljude u sukobu interesa zbog toga što nisu dovoljno umešni.
Niste rekli nesposobni, da ne bih vređala, kažete nisu umešni za obavljanje poslova iz nadležnosti nacionalnog saveta. Da li sam rođena da budem umešna da budem član ovog parlamenta? Da li je neko po definiciji umešan da bude član Nacionalnog saveta?
Ovaj odgovor mi se čini zaista malo uvredljivim i neodgovarajućim, a ovaj sukob interesa koji smo naveli, da članovi Saveta ne bi trebalo da vrše sve ove funkcije koje sam navela, zaista je logičan, a pogotovo je apsurdno da neko ko je manjinac, a pripadnik neke druge stranke, ne može biti predložen zbog toga što neće biti dovoljno na liniji manjina, a može da bude sve ovo drugo. Zaista jedno s drugim nema mnogo veze.
Mislim da ste bar ovaj član oko sukoba interesa i ove primedbe oko segregacije mogli da prihvatite, ali vi to niste prihvatili i čini mi se da to nije dobro. To su neke dve naše osnovne primedbe.
Ima jedan član, ne znam da li je neko obratio pažnju, a to je član 16. Htela sam da vas pitam da mi objasnite taj član. Nisam ga razumela. On glasi u zakonu:'' U ustanovama kulture čiji je osnivač Republika, AP ili jedinice lokalne samouprave, za koje nacionalni savet utvrdi da su od posebnog značaja za očuvanje identiteta nacionalne manjine, nacionalnog saveta..."
Kakve su to kulturne ustanove gde nacionalna manjina posle toga utvrđuje da su oni od značaja za njihov nacionalni identitet? Nisam mogla da pomislim koje su to kulturne institucije, i onda kaže - imaju prava da imenuju jednog člana upravnog odbora te ustanove, daju mišljenje o predloženim članovima upravnog odbora ustanove, daju mišljenje o postupku izbora direktora ustanove.
Zašto samo jednog, ako je to od interesa za nacionalni identitet te manjinske grupe, zašto bi u taj upravni odbor davala samo jednog člana?
Mogu svi članovi ako je to od interesa, na primer, za romsku grupu, zašto ne bi svi članovi tog upravnog odbora bili Romi? Ne vidim zašto bi bili ovi drugi kada je reč o funkcijama i položajima, a tu bi stavili samo jednog.
Pošto nije ovo dovoljno jasno, možda nisam razumela šta ste imali u vidu i zašto onda sad ovde samo jedan može da bude iz manjine u tom upravnom odboru, iako je reč o njihovom nacionalnom identitetu, ostaje potpuno nejasno.
Ima dosta tih nelogičnosti u samom zakonu, gde neki put imate premnogo nepoverenja, da će recimo većina biti saboter, a onda ovde stavite da samo jedan njihov predstavnik bude, što se ne vidi zašto je to tako.
Mislim da ostaje problem koji su drugi poslanici naveli, da li je dobro rešenje kada je reč o informisanju onaj član 18, da Republika odnosno pokrajina, opština može da prenese nadležnosti kada je reč o informisanju.
To je zaista ustavno pitanje i mislim da tu takođe nije dato adekvatno rešenje. Nećemo to sporiti tako kako ste uradili, da ne bi to pitanje komplikovali zato što i jeste veoma komplikovano pitanje, ali to pitanje ostaje.
Završavam time da u članu 101. tražite da se podnese pismena izjava o nacionalnoj pripadnosti. Takođe, opet kažem da Ustavom nismo dužni da bilo gde dajemo izjave o našoj nacionalnoj pripadnosti. Dovoljno je da neko kaže da je pripadnik manjine, a ne da potpisuje pismenu izjavu da je pripadnik ove ili one nacionalnosti, jer ipak se time ugrožava Ustav.
Valjda toliko neko poverenje koje u ovom društvu postoji i da kada neko kaže da je pripadnik manjine valjda nije totalno nepoznat, nego mora pismeno da izjavi koje je nacionalnosti.
Ovo preterivanje sa segregacijom i nacionalnošću mislim da možda nije dobro, i onda da spada u ovaj okvir preteranog detaljisana, da ste toliko izdetaljisali i onda napravili određene greška i nelogičnosti.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 15 sekundi. Reč ima ministar Svetozar Čiplić. Izvolite.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi poslanici i poslanice, već u prvom delu rasprave sam mogao očekivati da će debata biti plodonosna.
Ono što mi je otpočetka jasno otkada smo počeli da radimo na ovom zakonu da je zakon dosta teško i razumeti, pre svega zbog činjenice da je on segmentiran da se tiče određenih oblasti, da se tiče jednog instituta koji smo do sada imali regulisano u Zakonu o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, da smo 2006. u Ustavu predvideli postojanje ovog saveta i da zapravo sistem, ovako kako je kreiran ovim zakonom, u velikoj meri može da budi i nedoumice.
Ono što mogu kazati je da ozbiljan trud, iskren trudi i dobra volja da se jedno ovako složeno ustavno i zakonsko pitanje uradi nije sporno, a ono što mogu da kažem da i pravničko znanje i veština, koji su uvaženi, takođe nisu sporni.
Odgovoriću samo na neka od ovih pitanja koja su načelna, a kada budemo kod amandmana možemo odgovoriti i konkretno.
Prva stvar je preregulacija. Upravo smatramo da je to jedan od kvaliteta zakona.
Da bi manjinska samouprava, koja je novi ustavni institut, bila efikasna, da bi bila jasna, mora jasno postaviti granice, ne ovlašćenja, nego nadležnosti nacionalnih saveta, jer te granice ovlašćenja su granice dokle ide nadležnost nacionalnog saveta, a odakle počinju nadležnosti državnih organa, organa pokrajinske autonomije ili lokalne samouprave.
Bez toga manjinska samouprava, rad nacionalnih saveta bi bili nemogući, odnosno bili bi nedovoljno definisani i dolazilo bi do problema u funkcionisanju. Kada ovo kažem, imam u vidu prve nacionalne savete koji su osnovani 2002. godine, najveći broj njih je osnovan 2002. i 2003. godine, i upravo praksu koja do današnjeg dana u njihovom funkcionisanju postoji. Ne zato što njihova nadležnost nije utvrđena zakonom, već zato što njihova nadležnost nije utvrđena precizno.
Naša osnovna ideja je bila da samo precizna norma može jasno postaviti granice nadležnosti nacionalnog saveta i granice od kojih prelazi dužnost i obaveza da li republičkog, da li pokrajinskog ili organa lokalne samouprave.
U krajnjoj liniji, ovako precizno definisanje nadležnosti je jedno od stvari koje su nacionalni saveti i njihovi eksperti, koji su angažovani, samo pohvalili, odnosno sami insistirali. U pravu kada je nešto precizno definisano, to mu je kvalitet, to mu nije mana. Pogotovo u zakonu koji na ovako način izuzetak, podsistem sistem izuzetak, treba to da reguliše.
Ne kažem da nećemo ubrzo biti u poziciji da se pokaže da neke stvari nećemo menjati, ali ne zato što su one eventualno loše regulisane, nego zato što će se možda pokazati da u odnosu nacionalnih saveta, nekog republičkog ili pokrajinskog organa taj odnos na drugačiji način treba uravnotežiti. Prihvatam to i svi mi prihvatamo. Svi moramo biti toga svesni.
Najveći deo ovih nadležnosti, ovako preciznih, jesu nadležnosti koje su na osnovu zakona iz 2002. godine, na osnovu pravilnika iz 2002. godine, nacionalni saveti radili. Nisu ovo norme koje su neiskustveno, pa u nekoj prevelikoj pravnoj pedanteriji ovako napisane.
Naprotiv, naša ideja je bila da jasna norma može da obezbedi ovu slobodu. Naša ideja je bila da jasna norma može da obezbedi funkcionisanje nacionalnog saveta, pogotovo što je reč o sistemima izuzecima, ne samo zbog nacionalnih saveta nego zbog državnih organa.
Jako je bitno, u skladu sa ovim i tu ću da završim ovo prvo izlaganje, da kada nešto definišemo ima dovršenu strukturu. Upravo definisanje, a to je zapravo nešto što smo preuzeli iz dosadašnje prakse, koliki broj kojih nacionalnih manjina će imati elektora, odnosno članova nacionalnog saveta je preuzeto iz postojeće prakse i nedvosmisleno i kod nacionalnih saveta, ali i kod pravnika je potpuno jasno da struktura mora biti dovršena i da bi, u jednoj krhkoj praksi rada nacionalnih saveta, nejasna, nedefinisana struktura, koja se može na ovaj ili onaj način utvrditi, mogla biti izvor nestabilnosti rada nacionalnih saveta.
Napokon, ono što je najznačajnije, mi imamo nacionalne zajednice koje su male. Njihova situacija, ne samo da su malobrojne, kada kažem male mislim malobrojne, nego čak i imaju veoma visoku starosnu strukturu.
Sami njihovi predstavnici su insistirali na tome da ta činjenica mora biti konstatovana i uvažena, i da oni nemaju puno ljudi koji bi, pre svega, želeli, bili spremni da se angažuju na ovaj način da rade i da bi bilo zaista svojevrsna diskriminacija da ljudi koji su zauzeli neke pozicije u lokalnoj samoupravi, državi itd. ne budu sada u nacionalnom savetu. To je argumentacija koja mi je data i to je argumentacija iza koje stojim.
Naprosto, to je naprosto tako i apsolutno ni kod koga od predstavnika nacionalnih saveta nije izazvalo nedoumicu, sumnju ili nekakvo drugo osećanje, već naprotiv smatrali su da se na ovakav način postiže fleksibilnost, na osnovu činjenice da neke nacionalne manjine broje pet hiljada, šest hiljada ljudi, a neke broje 200 hiljada ljudi, a da ovaj zakon u najvećoj mogućoj meri to mora da uvaži, pogotovo u onom funkcionalnom delu, kada svi nacionalni saveti moraju na jedinstveni način da funkcionišu da bi ono što je svim nacionalnim manjinama Ustavnom garantovano mogli i da regulišu.

Reč ima poslanik Željko Tomić.

Drago mi je da je gospođa Vesna Pešić vratila tenziju, da tako kažem, sa načelne rasprave koju smo imali, kada ministar nije udostojio Narodnu skupštinu Republike Srbije ni svojom završnom reči.
Setite se kako je to izgledalo kada je ministar munjevitom brzinom napuštao Skupštinu, a nije udostojio poslanike da kaže nešto i odgovori na naša direktna pitanja. Setićemo se svi.
Moram da kažem u vezi ovog amandmana, najpre, u suštini može da bude i ovako kako ste rekli, međutim kada je već ovako zakon predetaljisan, jedan detalj više ne bi značio ništa, odnosno da se prihvati ovaj amandman.
Apelujem na poslanike da prihvate ovaj amandman, gde tražimo da se uredi i položaj saveta RS za nacionalne manjine. On jeste regulisan tom uredbom. Međutim, mislim da bi se osnažio zakon kada bismo o ovome malo više govorili. Moram da se osvrnem na ovo, gospodine ministre, što ste malopre govorili. Mislim da ste se vi u priči o ovlašćenjima i nadležnostima malo zaigrali, odnosno preigrali. Ovlašćenja prenosi država. Nadležnosti su izvorne.
Država nema veze sa nadležnostima. Ona samo hoće da prenosi ovlašćenja. Mi ovde imamo problem što ovaj zakon daje mnoštvo nadležnosti, jer onda samim tim, ako nacionalni saveti dobiju ovoliko nadležnosti država može biti u velikom problemu.
Gospodine ministre, vi ste izgovorili jednu neistinu. Rekli ste da Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine govori o nadležnostima. Nema ni jedne jedine nadležnosti u tom zakonu. Ako tvrdite i dalje da ima, navedite jednu. Nema ni jedne.
Ovaj zakon je krovni zakon, odnosno bolje reći temeljni zakona. Ovo je temelj. Ovde se govori samo o nadležnostima, a vi ste rekli da taj zakon iz 2002. godine govori o nadležnostima. On uopšte ne govori o nadležnostima.
Tu je veliki problem što će politizacijom nacionalnih saveta koja je na delu, nemojte da se pravimo da ne vidimo, mi koji smo koliko-toliko u toj materiji, uz ovoliko nadležnosti to postaju posebna tela sa vrlo velikom snagom i uticajem. O tome se radi.

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je dva minuta i 30 sekundi. Reč ima ministar Svetozar Čiplić. Izvolite.

Zaista nisam imao tu priliku, a sada se toj prilici nadam da odgovorim na nekoliko stvari iz načelne rasprave koje je uvaženi poslanik Tomić naveo. Nažalost, nisam imao priliku, u nekoliko navrata niste bili u sali kada sam imao priliku da govorim, ali pošto je reč o uvodnom izlaganju na deo koji se tiče amandmana, onda mogu i ovako da kažem.
Predložio bih da oko pravne terminologije, pravnih saznanja itd. ipak ne otvaramo raspravu. Nedavno je jedan profesor rekao da pored fudbalskih trenera samo pravnici imaju više konkurencije oko toga koliko ljudi koji nisu pravnici se pačaju prava i o pravu govore. Ovlašćenje je deo nadležnosti. To je nešto što je u pravnoj nauci notorno i što se uči na prvoj godini prava, negde u predmetu Teorija države i prava, negde u delu koji se zove Uvod u pravo.
Ne bih oko toga zaista želeo da otvaram ovde debatu. Ono što je bitno je da je taj problem zakon iz 2002. godine, koji je donet u vreme SRJ, gde je nadležnost za ljudska i manjinska prava pripadala saveznoj državi.
Nakon toga imamo promenu države koja vrlo brzo počinje da se zove državna zajednica Srbija i Crna Gora, gde istoj toj državi u nadležnost ostaje uređenje ljudskih i manjinskih prava. Nakon prestanka postojanja te države, a nemojmo zaboraviti, u to vreme je Srbija imala Vladu koja je bila u mandatu, zapravo dolazimo u situaciju da nema Ustava do 2006. godine koji bi ovo pitanje iz zakona preuzeo, regulisao i obezbedio ustavno-pravni temelj za zakon.
Praktično iz tog zakona iz 2002. godine veliki deo odredbi koji se tiče sloboda i prava nacionalnih manjina, a pominje i nacionalne saveta, preuzeto je u Ustavu i kada govorimo o nadležnostima, onda govorim o jasnoj intenciji zakonodavca iz 2002. godine da se ta pitanja, taj korpus sloboda i prava nacionalnih manjina uredi na način da ono što tu stoji budu i nadležnosti nacionalnih saveta.
To ne piše direktno, ali pravniku je jasno da kada to stoji u istom zakonu, treba tako i da se uradi. U tom smislu je pitanje Republičkog saveta za nacionalne manjine, pošto je on Vladin organ, a ovim se ne utvrđuje nadležnost Vlade, onda je ipak ostavljeno da se to učini uredbom ili, što je naša ideja i što je možda stvar koju ćemo učiniti u narednom periodu, da se donese novi zakon ili izvrše izmene i dopune Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina, gde će se reafirmisati detaljnijim normiranjem Republički savet za nacionalne manjine.
Nešto što nismo pokušali da reafirmišemo, a pre svega iz finansijskih razloga, to je fond za nacionalne manjine, koji tim istim zakonom postoji, ali ga niko nikada nije oživeo. To je zapravo ideja. To je put kojim ćemo, što se tiče saveta za nacionalne manjine, mi ići, dakle promenom postojećeg zakona iz 2002. godine ili donošenjem jednog novog koji će ga zameniti.