Gospodine Šormaz, samo se prijavite ponovo, imate reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću u ovom našem preostalom vremenu, verovatno ga neću do kraja ni iskoristi, jer u ovoj situaciju malo ima svrhe, koliko vidim, pričamo dva dana o ovom veoma važnom resoru, veoma važnom delu naše države, govorimo o nacionalnoj bezbednosti, o sistemu odbrane, a evo, ponovo, i sad, u Parlamentu neke situacije koje su politikanstvo i držanje predavanja jedni drugima, što sigurno ne može da doprinese niti sistemu odbrane, niti nacionalne bezbednosti, niti ugledu Parlamenta, ko god da u tome učestvuje.
Interesantno je da predstavnici izvršne vlasti u zemlji ovih dana histerično optužuju, bez ikakvog osnova, recimo, DSS za razne stvari, vezano i za nasilje i kada nismo vlast, i za, ne znam ni ja, održavanje nekih parada, koje nismo nijednog trenutka niti pokušali da sprečimo niti da osporimo i tako dalje. Konstrukcije idu i zna se ko ih izgovara i izmišlja, kao što se izmišlja da smo protiv EU, kao što se izmišlja da smo mi protiv učešća u mirovnim misijama. Eto, tako, onda se posle i drže predavanja i drugima u Parlamentu kako da se radi i ponaša.
Ponoviću sledeće stvari, što se tiče četiri zakona, zakona o civilnoj službi, Predlogu izmena i dopuna Zakona o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi, što se tiče DSS smatramo da su oni korak napred u odnosu na postojeće zakone iz nekog starog sistema. Znači, da su u principu bolje rešenje nego što smo do sada imali, iz vremena kada je u državi vladala doktrina naoružanog naroda, koju smo, nadam se, davno napustili. Mada vidim da je i danas i juče u raspravi bilo nekih kolega, narodnih poslanika, koji su još u tom vremenu, što smo prepoznali u obrazlaganjima i stavovima koje su izneli. Ovo nisu loša rešenja, dali smo neke amandmane na njih.
Takođe, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani, dali smo neke amandmane koji su vezani za ove izmene koje su ljudi iz Ministarstva ponudili. Mislimo da bi na taj način mogle da budu popravljene ili precizirane te izmene koje su date. Naravno, od procene u Vladi zavisiće da li će ti amandmani biti prihvaćeni ili ne. Videćete da ima krajnje konkretnih amandmana koji preciziraju situaciju.
Gospodin Šami je to dobro obrazložio pre mene, a trudio sam se u onom uvodnom izlaganju da obrazložim ovaj zakon o kome se govori, doduše, u javnosti, u medijima, u poslednjih nekoliko dana, Predlog zakona o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji.
Ipak, priznaćemo, o njegovom donošenju se govori duže vremena, kao što znate, on je došao po hitnom postupku, prošlog četvrtka je usvojen na Vladi. Znači, on je i nama došao u proceduru dosta brzo, nenadano, a stalno se govori o vremenu koje smo imali za pripremu i tako dalje.
Ali, za ovako kratko vreme dok smo se pripremali videli smo da ovaj zakon, u suštini, nije korak napred, što se tiče organizovanja i rada Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije, jer ima preplitanja u tome šta je nadležnost. Mi i dalje smatramo da je, kao što ime kaže, Vojnoobaveštajnoj agenciji posao samo obaveštajna delatnost i to, naravno, u svim onim poslovima koji imaju interes u oblasti rada Vojske Srbije, a nikako u nekim drugim oblastima.
Ovde je bilo govora o civilnim, o pravima građana ako su ugrožena itd, ali ona ne smeju da budu nikada ugrožena od ovih agencija. S druge strane, Vojnobezbednosna agencija koja po našem mišljenju, što ne piše u zakonu, nego piše da treba da ima i opštebezbednosne i kontraobaveštajne poslove, treba da se bavi samo kontraobaveštajnim poslovima, to je veoma jasno svuda u svetu urađeno. Pa pogledajte, gospođa Nado, pošto me gledate, videćete u ''nadležnostima'' da VBA ima zadatak da obavlja opštebezbednosne poslove i kontraobaveštajne poslove. Mi smatramo da Vojnobezbednosna agencija samo treba da obavlja poslove iz kontraobaveštajne delatnosti, a ne opštebezbednosne delatnosti.
Ima tu poslova što radi samo Ministarstvo odbrane, ima što radi Vojska, komandni sastav, stvari koje se tiču opšte bezbednosti, ali, dobro, tako je tu predviđeno, mi iznosimo samo naše primedbe.
Nećemo za zakon glasati. Podneli smo amandmane koji mogu da pomognu zakonu, naročito u oblasti ''kontrole rada'', gde smo našim amandmanima pokušali da pojačamo, pre svega, kontrolu tih agencija od strane Narodne skupštine Republike Srbije, što je i naš posao, pa su i amandmani tako formulisani.
Takođe, hteli smo da preciziramo posao tog generalnog inspektora, koji se već unapred hvali kao dobro rešenje, a da u praksi još ne znamo da li će uopšte biti ili neće biti dobro rešenje. Rekli smo i koje imamo primedbe na rad tog inspektora, pa čak i na njegov izbor, jer, podsetiću vas ponovo, o tome je govorio i gospodin Šami, u Predlogu je predviđeno da taj čovek treba da ima devet godina rada u struci, i da treba bude iz civilnog sektora, dakle, treba da bude civilno lice i treba da ima iskustvo od devet godina rada u struci.
Koja je to struka i gde je to mogao da stekne struku u kontraobaveštajnim delatnostima? Gde je mogao da stekne tu struku i da ima to iskustvo od devet godina, ako nije radio upravo, jedino, u Vojnobezbednosnoj agenciji ili u obaveštajnim? Gde je on mogao da stekne tih devet godina struke i iskustva koje ima?!
Znači, bukvalno, kao što je rekao i gospodin Šami, to je služba. Treba čovek iz službe da kontroliše službu. E, to malo teže ide i to se teško može nazvati civilnom kontrolom službi Vojnobezbednosne agencije i Vojnoobaveštajne agencije. To je prvo.
Drugo, i kad ga izaberemo i kada bude postavljen od strane ministra, opet, šta je njemu posao osim samog nadzora. Znači, na njemu je da nadzire, u suštini da pomogne ministru odbrane da se bavi nekim drugim stvarima. Inspektor njih nadzire i onda dođe ministru i kaže šta je video, i to je sve. Za to treba da prima platu i to je civilna kontrola. Ako već na to idemo, zašto se barem ne omogući tom inspektoru da predloži mere prema onima koji krše pravila službe rada u tim agencijama, koji krše zakon u krajnjem slučaju.
Znate, Generalni inspektor u Policiji, ne da ima pravo predlaganja mera, sankcija, nego ima i službu za inspekcijske poslove, ima pravo istrage unutar Policije.
To smo sve doneli u Zakonu o policiji. Ovaj ima samo pravo nadzora i da ode kod ministra da mu podnese izveštaj i kraj, šta je video, a šta dalje, više se ništa ne pita.
Opet ponavljam, smatramo da je i to korak nazad, nema nikakve veze sa toliko proklamovanom pričom o evropskim vrednostima. Puna su usta ljudi iz vladajuće većine o evropskim vrednostima. Mi smatramo da su tradicionalne vrednosti srpskog naroda sastavni deo evropskih vrednosti i da nemamo tu šta sad mi više da se stidimo i da stremimo nečemu drugačijem i višem kad je srpska kultura, tradicija i istorija sastavni deo evropske kulture, tradicije i istorije. Svaki narod u Evropi je imao tamne periode i svetle periode, tako da ne vidim čega mi u našoj istoriji, bližoj ili daljoj, imamo da se stidimo, nego samo treba da se ponosimo i da smo bili Evrope.
Što se tiče pitaanja oko EU, mi smo rekli više puta šta je stav Demokratske stranke Srbije, znači, da – u EU, ali prvo da vidimo šta oni smatraju Srbijom.
Kad nam to kažu, onda ćemo da donesemo odluku. To kaže i vaš predsednik, ali je kontradiktoran. On kaže: ''Evropa nema alternativu, ali ako bude traženo da uđemo u EU tek posle priznavanja Kosova, onda nećemo.'' Pa, to je kontradiktorno, kako nema alternativu kad ima ''ali''. Očigledno, kada već postoji ''ali'' onda vam je potpuno besmisleno to da ''nema alternativu'', ali, dobro, propaganda radi sve. Biće građanima vrlo brzo jasno, ako im već sada nije sve jasno.
Član 23. definitivno sadrdži nešto što nisu evropske vrednosti, nešto što nisu standardi rada Vojnobezbednosne agencije, pre svega Vojnobezbednosne agencije (ovaj član se odnosi na nju) i onoga što kontraobaveštajne službe vojski u svetu rade.
Znači, ne može da piše: ''Ovlašćeno službeno lice VBA u otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela iz člana 6. stav 2. tački 3) i 4) člana 6. stav 3. ovog zakona ima sledeća ovlašćenja'', pa pogledajte koliko ima ovlašćenja, što nije sporno, većina njih: ''1) provera i utvrđivanje identiteta lica i identifikacija predmeta; 2) pozivanje; 3) traženje obaveštenja; 4) privremeno oduzimanje predmeta; 5) pregled prostora, objekata i dokumentacije i protivteroristički pregled.'' Podsećam vas da se tu radi samo o Vojsci. Znači, na sve ovo oni imaju prava, ali samo unutar sistema Vojske, Ministarstva odbrane.
Dalje: ''6) opserviranje; 7) prikupljanje, obrada i korišćenje ličnih podataka; 8) poligrafsko testiranje;'' mada svi mi znamo da to nije nikakav dokaz na sudu, ali hajde, stoji. I, pod tačkom devet, to je sporno, ''9) ovlašćenja policije za vršenje mera nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica i preduzimanja drugih mera i radnji.''
Ovo ne mora toliko da bude sporno, ali mora da bude u skladu sa onim drugim zakonima koje smo doneli pod ovlašćenjem suda nadležnog za to. Ne kažem da ne stoji, ali (zarez), ''u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak.'' Ne može, jer u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak ovlašćenja policije su ''hapšenje'', ''privođenje'' i te mere. Vi to dobro znate, ne može službenik VBA da ima ta ovlašćenja, ne može! On može da traži asistenciju. Za to postoji Vojna policija, za to postoji i Policija. On može da traži asistenciju, a ne može on da hapsi!
To su te primedbe koje imamo na ove zakone. Ponovo mogu kratko reći da nećemo glasati ni za ovaj predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, iz političkih razloga, a i zbog našeg stava. Jer, smatramo da ste i Strategijom nacionalne bezbednosti i Strategijom odbrane, pokušali da otvorite vrata ulaska Srbije u NATO pakt, ne spominjući nijednog trenutka vojnu neutralnost. To je neprihvatljivo!
Znači, jedan od ciljeva odbrane, jedan od ciljeva nacionalne bezbednosti mora da bude vojna neutralnost. Govorili smo bezbroj puta o tome zbog čega je to tako. Nije sporno naše učešće u mirovnim operacijama, ali ono mora da bude samo ako te operacije organizuju UN i ako nisu date u mandat NATO. Takav stav ćemo uvek imati u Skupštini.
Nećemo ići tamo gde NATO ima mandat isključiv, to su trenutno dve operacije: ISAF u Avganistanu i, nažalost, kod nas na KiM. Dakle, može biti država članica NATO pakta da ima komandnu ulogu u mirovnoj operaciji itd, ali ako idemo pod odlukom UN i ne u kontigentu države članice NATO pakta, kao što je to slučaj u Čadu. Pod našom zastavom, našim obeležjima, sa našim kontigentom – da!
I onda se slažem, treba da radimo sve što je pozitivno i što doprinosi ugledu Vojske i države, ali nikako u kontigentu sa NATO paktom, ne samo zato što nas je bombardovao, nego zato što je NATO pakt osnovni činilac, pokretač, snaga stvaranja nezavisne države na našoj teritoriji. Oni obučavaju bezbednosne snage Kosova, svi znamo da to rade njihovi oficiri.
Oni su napravili najveću bazu na KiM, od rata u Vijetnamu naovamo, oni, ozbiljno vam kažem, planiraju da stave raketni štit, da li u kombinaciji sa Turskom ili samo na KiM. Zbog toga su indikativne i silne posete turskih generala, vojnika, ministra odbrane itd. Srbiji, čak i korišćenje radarskog sistema na Kopaoniku. Ozbiljno o tome razmišljaju.
Neka me neko demantuje da to nije tako, ali ne iz vlasti. Mislim, ko je ovu vlast sastavio, ne moraju oni da znaju da se to radi. Neka demantuje ambasador SAD da to nije tačno. Postavljaćemo ovo pitanje dok ne dobijemo odgovor, jer to je nešto što može žestoko da ugrozi bezbednost i teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije. Molim sve, zato sam govorio o nacionalnom konsenzusu, da se po tom pitanju uozbiljimo.
Dakle, može u mirovnim operacijama, ali zna se pod kojim uslovima, ne može bez odluke Parlamenta. Ima ovde nedorečenosti, zato smo i dali amandmane, recimo – ''Narodna skupština Srbije donosi odluku o upućivanju mirovne misije u Čad.'' A onda, kažete – na osnovu odluke Narodne skupštine Republike Srbije odluku donosi predsednik Republike. On valjda na osnovu odluke Narodne skupštine sprovodi odluku u tom, nekom, komandnom lancu. On je ne donosi! Ustav kaže da tu odluku donosi samo Narodna skupština. Takođe, i tu smo dali amandmane da preciziramo.
Jeste, predsednik Republike, sada je taj, sutra će biti neko drugi, hvala Bogu. Ali, ako je po Ustavu nadležnost Parlamenta – Parlament donosi odluku. On u tom lancu komandovanja dalje samo sprovodi tu odluku. Ne može Parlament da donose odluku, pa da, onda, on, predsednik Republike, donese odluku. Zahvaljujem.

Gospodine Šormaz, 18 minuta. Zahvaljujem.

Reč ima poslanik Zoran Antić. Samo se prijavite, molim vas.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama imamo objedinjenu raspravu za šest zakona, i čini mi se da smo o dva zakona, pre svega, o zakonu o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama i o zakonu o Vojnobezbednosnoj i Vojnoobaveštajnoj agenciji imali sasvim jednu pristojnu raspravu. Nažalost, nije bilo dovoljno vremena, zbog obima i težine ove materije o kojoj danas raspravljamo, da i o ova četiri zakona koja su isto tako jako važna kažemo nešto više.
Mislim da pre svega treba uputiti jednu kritiku gospodi iz Ministarstva što posle dve godine mi imamo izmene i dopune Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije i to, rekao bih, u čak nekih stotinak instituta. Kao Poslanička grupa SNS podneli smo veliki broj amandmana na te zakone i nadamo se da će uz jedan korektan odnos jedan deo tih amandmana i biti usvojen.
Ono o čemu bih želeo da govorim u ovom vremenu koje mi je na raspolaganju, to je, pre svega, o zakonu o civilnoj službi i zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Upoređujući ova dva zakona može da se dođe do jednog zaključka, čini mi se, da ovim predloženim zakonima vojno i civilno služenje nije izjednačeno, da je civilno služenje je u velikoj prednosti u odnosu na vojno služenje. Stav Srpske napredne stranke je da tu ne sme da bude razlike, da je vojno služenje i te kako potrebno Srbiji dok god se ne steknu uslovi da se profesionalizuje Vojska, a, i tada, videćemo kakve će biti potrebe za vojnim služenjem. Ali, o tom potom.
Očigledno je da ima velike razlike i ako mi dozvolite, pre svega, pozabavio bih se onim što je formalno, onim što u samim zakonima piše. Prvo, što se vremena služenja tiče: kada je u pitanju vojno služenje – šest meseci, kada je u pitanju civilno služenje – devet meseci. Svi znate da prilikom civilnog služenja obaveza traje osam sati u institucijama ili ustanovama u kojima se služi, da ima slobodan vikend. Kada uporedite sve te obaveze, prilikom vojnog služenja i civilnog služenja, videćete da je otprilike isti fond sati.
Imamo jednu banalnu stvar kada je u pitanju redovno odsustvo: u zakonu koji tretira civilno služenje imate redovno odsustvo koje je trinaest dana, a da kod vojnog služenja imate redovno odsustvo koje je deset dana. Nepotrebna razlika, čini mi se. Imate predviđeno u civilnom služenju i vanredno odsustvo, a nemate predviđeno kada je u pitanju vojno služenje.
Evidenciju o tome da li je iskorišćeno redovno odsustvo, vanredno ili neko nagradno, vodi odgovorno lice u instituciji u kojoj se služi, kada je u pitanju civilno služenje. Znate i sami kako to funkcioniše u Srbiji, što se civilnog služenja tiče. Najčešće se svodi na to da se javite i da vas odmah otpuste kući. Više im smetate nego što ste im potrebni, jer ste jednom zakonskom klauzulom obavezali odgovorna lica u institucijama i ustanovama u kojima služe, da regruti ne mogu da budu raspoređeni na poslove koji bi im eventualno značili, da morate nekog da otpustite iz te institucije, ili eventualno, da rade poslove za koje specifikacijom nije utvrđeno, odnosno utvrđeno slobodno radno mesto. Prema tome, oni su jako često nepotrebni u tim institucijama, pa i sama evidencija o tome da li su prisutni ili nisu jeste poprilično neažurna.
Imamo u zakonu o civilnom služenju mogućnost da u vreme redovnog služenja, znači, lice može da putuje u inostranstvo. Toga nemate kada je vojno služenje.
Imate činjenicu da, kada je u pitanju vojnička plata, imaju pravo i jedni i drugi. Lice koje je na civilnom služenju ima i putne troškove i ishranu. Kada je u pitanju disciplinska odgovornost, jedna stvar je krajnje nekorektna, da se te sankcije pojačavaju, kada je u pitanju vojno služenje, da je uveden institut zabrane izlaska iz kasarne petnaest dana, da, ukoliko vojnik bude kažnjen tom kaznom, to mu se ne računa u vojni rok, ali se zato vikend, koji je neradni, za onog ko služi u civilnoj službi, računa u vojni rok. Da je lice koje vodi disciplinski postupak prilikom civilnog služenja iz institucije ili ustanove u kojoj regrut služi. To isto tako daje velike mogućnosti zloupotrebe.
Činjenica je da ovim zakonom o civilnom služenju vojnog roka u potpunosti stavljen u drugi plan teritorijalni organ, koji bi trebalo da ima znatno veću ulogu i koji bi niz poslova, pre svega kada je u pitanju disciplinska odgovornost, kada je u pitanju redovno, vanredno, odsustvo, moglo da obavlja na jedan mnogo ozbiljniji način nego što će to biti rađeno u institucijama u kojima se služi civilni rok.
Kada je u pitanju regrutna komisija otvaraju se ozbiljne mogućnosti za zloupotrebe, ona je ovim zakonskim projektom spuštena na nivo opštine. Neophodno je za ona lica kod kojih je utvrđena nesposobnost za služenje vojnog roka da ima naknadnu proveru na nekom višem organu, i da za to ne treba, eventualno, inicijativu da daje teritorijalni organ, već da to ide po automatizmu. Ubeđen sam da ovaj centar za civilno služenje vojnog roka neće moći da obavi sve poslove, jer je on pri Ministarstvu odbrane. Obim tih poslova je veliki i sumnjam da ćemo imati jedan kvalitet koji je neophodan, kada je u pitanju civilno služenje vojnog roka.
Ja bih, s obzirom na to koliko mi je vremena ostalo, izneo još jednu zamerku. Mislim da je institut po kome diplomatsko-konzularna predstavništva treba da vode evidenciju i da prate naše regrute u inostranstvu, jako loše koncipiran i u jednom i u drugom zakonu. To je posao Ministarstva odbrane. Diplomatsko-konzularna predstavništva, eventualno, u tome treba da asistiraju, ali kompletnu evidenciju treba da vodi Ministarstvo. Ovako, ubeđen sam da ćemo imati jako puno problema, jako puno loše vođene evidencije.
Ono što bih još želeo da kažem, to je da je civilna zaštita koja je predviđena ovim zakonom i obaveza prilikom civilnog služenja vojnog roka dosta traljavo rađena u prethodnom periodu. Ako se izvrši jedna analiza, siguran sam da biste utvrdili da većina regruta i nije imala neku praktičnu obuku kada je u pitanju civilna zaštita, a i u samom zakonu dotaknuta je ovlaš.
Trebalo je mnogo više vremena posvetiti tom institutu. Ako se već ide na civilno služenje, mislim da bi obuka regruta koji služe vojni rok u civilnoj službi i te kako bila od značaja za celo društvo.
Na kraju, pozvao bih i poslanike vlasti i predstavnike Vlade da pogledaju amandmane koje je Srpska napredna stranka pripremila. Verujem da imamo veliki broj jako ozbiljnih amandmana i da bismo usvajanjem jednog dela tih amandmana mogli da izbegnemo ove nesimetričnosti, rekao bih čak i poniženje, na neki način, za regrute koji su se odlučili za služenje u kasarnama. Hvala vam. (Aplauz.)

Reč ima poslanik, gospodin Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam gde je gospođa Nada Kolundžija stekla sva vojna znanja, ali mi izgleda nakaradna njena logika po kojoj ministar trgovine može u ime Vlade obrazlagati vojne zakone stručno, ali fudbalski trener koji je, sticajem okolnosti, učesnik rata i rezervni major, nema pravo da te predloge zakona kritikuje.
Po profesiji sam novinar, ali sam rezervni oficir Vojske Srbije i Vojske Republike Srpske. Četiri godine sam proveo na ratištima, od toga 42 meseca u zoni neposrednih ratnih dejstava, pa se nadam da mi gospođa Kolundžija neće zameriti što ću govoriti o ovoj temi.
Kao i kolega Petković, smatram da od 5. oktobra 2000. godine do danas traje kontinuirano i plansko slabljenje vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije, i to iz dva paralelna centra. Jedan centar je SAD i NATO pakt, drugi centar državno rukovodstvo Republike Srbije. Pokušaću to da obrazložim.
Slabljenje Vojske Srbije ogleda se, pre svega, u drastičnom smanjenju broja vojnika i oficira, kriminalnom uništavanju vojne tehnike i prevremenom penzionisanju ratnih kadrova. Najdrastičniji primer uništavanja vojne tehnike je već čuveno uništavanje 2000 strela, protivavionskih ručnih sistema po naređenju tadašnjeg ministra odbrane, a sadašnjeg predsednika države Borisa Tadića. Stvar sa uništavanjem vojne tehnike je otišla toliko daleko da se danas tenkovi, koji su skupo plaćeni i koji još uvek kao oružje predstavljaju strah i trepet za svaku pešadiju, prodaju kao staro gvožđe na kilogram, a da nije obezbeđena nikakva, a kamoli adekvatna zamena. Praktično, po naređenju vrhovnog komandanta, Borisa Tadića i DS, Vojska Srbije već nekoliko godina razoružava samu sebe.
U poslednjih osam godina nekoliko stotina oficira udaljeno je iz Vojske Srbije, izvršena je njihova čistka. U pitanju su oficiri koji su uspešno komandovali Vojskom Srbije u vreme agresije NATO pakta. Suprotstavili su se neprijatelju koji je u ljudstvu bio 40 puta nadmoćniji, a u tehnici možda i svih 400 puta. U pitanju su oficiri koje bi poželela svaka armija na svetu.
Praktično, jedino dobro koje Srbija ima od agresije NATO pakta jesu upravo ti oficiri i njihovo ratno iskustvo koje su stekli u tom ratu, a vi ste te oficire poslali u prevremenu penziju. Takav odnos prema ljudstvu, prema kadrovima i materijalnoj tehnici ne bi bio razumljiv čak ni u slučaju da je Srbija ekonomski jača nego što jeste i čak u slučaju da Srbija nema bezbednosne pretnje kakve ima.
Vojsku Srbije, snažnu armiju koja se uspešno suprotstavljala NATO paktu, objektivno, impresionirala je i domaću i svetsku javnost, instituciju koja je i pored svih afera, samoubistava itd, uz Srpsku pravoslavnu crkvu uživala najveće poverenje domaće i svetske javnosti, više niko ni u Srbiji, ni u svetu, ne shvata ozbiljno, kao ozbiljni faktor odvraćanja nekom novom agresoru.
Tvrdnja naših zvaničnika koji su došli na vlast 5. oktobra, a i sada se nalaze na vlasti, da Srbija više nikada neće ratovati, jesu neozbiljne i neodgovorne. Srbija će, nažalost, morati ratovati i na taj rat se, gledano u istorijskim razmerama, budite ubeđeni, nažalost, neće dugo čekati.
Prvo, mi smo zemlja kojoj je deo teritorije okupiran. Kad-tad, za pet, 25, ili 50 godina, Srbija će, po prirodi stvari, morati da oslobađa svoju teritoriju. Kada će se to dogoditi, zavisi od promene međunarodnih okolnosti, zavisi od toga kada će oni koji su nam prijatelji postati jači od onih koji su nam neprijatelji.
Da bi Vojska Srbije oslobodila svoju teritoriju, bez obzira na okolnosti, ona mora da predstavlja adekvatnu vojnu silu. Srbija mora da ima snažnu Vojsku čak i u slučaju da se odrekne teritorija KiM. Evo zbog čega. Prvi razlog je taj što se srpski neprijatelji nisu odrekli namere da dalje okupiraju teritoriju Srbije, da dalje komadaju teritoriju Srbije.
Postavljam pitanje – da li ima ikoga u ovoj sali ko zaista smatra da su SAD i NATO pakt odustali od tih svojih planova?! Ubeđen sam da nema nikoga. Međutim, to niko neće javno da kaže, ovi iz vlasti zato što su SAD i NATO pakt pomogli da dođu na vlast 5. oktobra, zato što im pomažu da ostanu na vlasti, ovi iz opozicije koji se reklamiraju kao buduća vlast računaju da će njima ta vlast sutra biti potrebna i da će im biti dobrodošla.
Kao što se vidi, u pitanju su lični i partijski razlozi koji su nadređeni suštinskim, nacionalnim i državnim interesima.
Isto tako, da postavim pitanje – da li ima nekoga ko veruje da su Šiptari odustali od ideje da stvore veliku Albaniju ili da su Hrvatska ili Mađarska odustale od svojih planova da Vojvodinu otcepe od Srbije i da gornja granica bude 400 metara odavde, na Brankovom mostu, ili da su Haris Silajdžić, Mustafa Cerić i ostali ideološki sledbenici Alije Izetbegovića odustali od namere da unište Republiku Srpsku i da Rašku oblast pripoje BiH?
Podsećam da je Republika Srpska, Republika Srbija kao potpisnik Dejtonskog sporazuma obavezna da brani ustavni poredak BiH i da brani postojanje Republike Srpske. Zbog svega toga Srbija mora da ima snažnu Vojsku, jer samo snažna Vojska u Srbiji može biti faktor odvraćanja onima koji žele da unište Republiku Srpsku, onima koji žele da zadrže KiM pod okupacijom i onima koji žele da Vojvodini odvoje od Srbije. To je istina.
Svako drugo tumačenje ili je iluzija ili je smišljeno obmanjivanje građana Srbije koje se plasira sa ciljem da se stvore psihološke pretpostavke da građani Srbije sutra lakše pristanu na okupaciju nekog drugog dela teritorije Srbije, kao što se sada praktično obrađuju psihološki i medijski da pristanu na to da je okupacija KiM svršena stvar.
Da bi Srbija imala dobru i snažnu Vojsku jedan od preduslova jeste da ima dobra zakonska rešenja. Po mišljenju nas iz SRS –ovim predlozima zakona, zakonskih rešenja, kada je pitanju ovaj set vojnih zakona, postoje rešenja koja su direktno u funkciji slabljenja vojne moći i borbene gotovosti Vojske Srbije. Svakako, najgore od tih rešenja je nastanak prakse takozvanog civilnog služenja vojnog roka. To je nemoguće. To je nemoguće čak i sa lingvističke tačke gledišta. Kako nešto što je vojno može biti civilno, odnosno kako može nešto što je civilno biti vojno?
Kada kažete da neko služi civilno služenje vojnog roka to vam je kao da kažete – danas sam se napio suve vode, jednostavno nije moguće. Po mišljenju nas iz SRS – civilno služenje vojnog roka je tempirna mina u odbrambenom sistemu Republike Srbije, koja taj sistem razbija u suštinskom, praktično vojnom smislu i u moralnom smislu. Smatramo da treba prekinuti sa praksom civilnog služenja vojnog roka, ne samo zato što slabi odbrambena moć Republike Srbije nego i zbog toga što se Vojska Republike Srbije, srpska vojnička tradicija, odbrana Republike Srbije izlažu javnoj ozakonjenoj sprdnji.
Uvođenjem civilnog služenja vojnog roka nije samo uništena i degradirana Vojska Srbije i odbrambena moć zemlje, već je uništena jedna od najlepših tradicija koja je postojala u srpskom narodu, a to je ispraćanje sina ''regruta'' u armiju. Znate da su do pre nekoliko godina, dok vi niste došli na vlast, Srbi svoje sinove u Vojsku ispraćali sa ponosom uz muziku, uz prisustvo rodbine i komšija.
Danas to sve masovnije rade u tišini, sa stidom, kao da sinove, među njima i sinove jedince, ispraćaju u Vojsku da brane otadžbinu, nego da ih ispraćaju na paradu ponosa. Zašto? Zato što ih uglavnom ne šalju u kasarne, tamo gde se od kada je sveta i veka šalju regruti, nego ih šalju u bolnice, domove zdravlja, komunalna preduzeća, pozorišta, obdaništa itd.
Umesto sa puškom, sa oficirima, sa vojnicima, naši sinovi se sve više druže sa decom i tetkicama u vrtićima. Uzimaju uzorke mokraće u laboratorijama domova zdravlja od svojih baba i šetaju kučiće beogradskih glumica u beogradskim pozorištima.
Znate da je nekada bila najveća čast služiti Vojsku u Školi rezervnih oficira u Bileći. Danas je najveća privilegija biti nosač pice ili čuvar perika u Narodnom pozorištu na Terazijama u Beogradu. E, kada neko na takav način šalje sina u Vojsku onda je po mom mišljenju mnogo časnije uraditi ono što je nekada bilo nezamislivo, otići kod doktora, platiti mu da dobijete lekarsko uverenje da vam sin nije sposoban da služi Vojsku.
Ovde se postavlja jedno praktično pitanje – šta će se dogoditi ako Srbija u sledećih 20 ili 30 godina bude ratovala? Ona će po prirodi stvari biti prinuđena da mobiliše nekoliko desetina hiljada ljudi vojnih obveznika koji su služili vojni rok, a nikada pušku nisu uzeli u ruke. Ljudi, da li shvatate o čemu se radi. Odslužili vojni rok, a ne znaju kako izgleda puška. Metkani su opalili. To je nakaradno. Šta će oni predstavljati na bojnom polju? Ništa. Glinene golubove. Pa, više će svojih saboraca pobiti, ako ne mislite da im organizujete za vreme rata neki kurs ovde u Narodnom pozorištu. Više će pobiti svojih saboraca nego neprijateljskih vojnika.
Praktično, umesto da sinove vaspitavamo da brane otadžbinu mi ih vaspitavamo da budu kukavice, da budu dezerteri, nesposobni za život, a kamoli sposobni da brane otadžbinu, da ratuju.
Drugo loše rešenje je rešenje koje se mora promeniti ako hoćemo da imamo Vojsku. To je odredba da vojni rok traje šest meseci. Svako ko se iole razume u ovu tematiku zna da za šest meseci nije moguće vojnika osposobiti da ovlada svim vojnim veštinama koje su neophodne za odbranu otadžbine, a redovno služenje vojnog roka postoji upravo iz tih razloga.
Pazite koja je apsurdna situacija – deo države je okupiran, a država smanjuje dužinu vojnog roka za jednu trećini, prvo sa dvanaest meseci na devet meseci, pa sa devet meseci na šest meseci!
Sledeća stvar na koju želim da ukažem jeste rešenje po kojem lica starija od 30 godina ne mogu biti profesionalni vojnici u Vojsci Srbije. To je nešto što je potpuna ludost, nešto što nema veze sa zdravim mozgom. Imali smo 1999. godine na Kosovu i Metohiji rat. Imali smo hiljade mladića koji su se junački borili na Paštriku, na Košarama, zaustavili su severnoatlantsku diviziju, zaustavili pešadiju NATO pakta. Ti momci su ratovali pet-šest meseci, osetili su krv, miris baruta. To su momci koje bi poželela svaka armija na svetu. Pravi profesionalci. Oni ne mogu biti profesionalni pripadnici Vojske Srbije. Zbog čega?
Pa, prošlo je deset godina i sada imaju 31 godinu. Ne mogu da brane otadžbinu. Ne mogu biti faktor odvraćanja, ali mogu neki momci, tatini i mamini sinovi, manekeni koji su visoki 180 cm, imaju idealnu težinu itd. Da li stvarno smatrate da su momci koje će te vi sada primiti na osnovu nekih konkursa biti bolji garant odbrane Republike Srbije od momaka koji su tri meseca dan i noć izgarali na Košarama? Svakoga dana su sahranjivali svoje drugove i odbijali napade NATO pakta. Čak i da nije bilo rata potpuno je nenormalno da neko ko ima trideset dve godine, koji ispunjava sve psihofizičke preduslove, ili 39 godina, koji želi da služi svojoj otadžbini ne može biti profesionalni pripadnik Vojske Srbije. To apsolutno nije normalno iz još jednog razloga.
Nije normalno iz razloga što praktično uvodimo praksu da Srbiju brane momci koji imaju 18,20 ili 25 godina. Ako sutra dođe do rata oni će da ginu. Pa, da li je bolje da ginu oni koji su neiskusni, koji su mladost Srbije, ili je bolje da ginu ljudi koji imaju 35,40,50 godina, koji imaju iza sebe ratno iskustvo, koji su nešto uradili u životu i nešto iza sebe ostavili? Hvala vam. (Aplauz.)

Za reč se javio narodni poslanik Milan Škrbić. Imate reč, samo se prijavite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodo iz Ministarstva, žao mi je što imamo malo vremena da otvorimo raspravu, ne objedinjenu, već pojedinačnu, o svakom zakonu pojedinačno, a mnogi poslanici do sada su se u svom izlaganju složili sa tim jer ovo su važni zakoni o kojima govorimo i morali smo o svakom ponaosob da otvorimo raspravu.
Zakoni koje razmatramo su veoma važni za svaku državu, pa samim tim i za našu zemlju Srbiju, pogotovo danas kada je zemlja u veoma teškom stanju po svim pitanjima. Donosimo zakone na brzinu u objedinjenoj raspravi, znači, donosimo nešto napisano na papiru, a niko ne govori o tome da li će se ovi zakoni moći sprovoditi u ovim uslovima ili će ti zakoni kada budu doneseni samo zadovoljiti neke strane nalogodavce, savetnike kojih ima u našim ministarstvima ko zna koliko.
Siguran sam da ćemo se svi složiti u jednoj rečnici – da je reforma naše vojske zaista potrebna. Neozbiljnosti, neznanju, površnosti tu nema mesta. Vojska je jedan veoma složen i specifičan mehanizam, a samim tim i ovi sistemski zakoni su veoma, veoma važni i kao takvi ne trpe brzoplete, nesigurne, velike i pogotovo sa strane suflirane reforme pod izgovorom – vojska novog duha i imidža.
Predstavnici Ministarstva odbrane i ovim paketom predlažu izmene pojedinih propisa ili donošenje nekih novih zakona u cilju da se domaće zakonodavstvo uskladi sa zakonodavstvom EU, odnosno da se obezbedi poštovanje ljudskih prava i sloboda prema evropskim standardima.
Dok predstavnici Ministarstva odbrane razmatraju brojne modalitete i načine da se zadovolje svi oni kojima stvarni ili fingirani prigovor savesti obezbeđuje da na prilično komforan način otaljaju svu svoju obavezu, bez oružja i boravka u kasarni ili nošenja odeće koju su nosili drugi ljudi, setimo se i onih koji su se časno odužili svojoj zemlji, a danas su zbog elementarne nepogode, odnosno ratnih zbivanja dospeli na ulicu i na margine života. Reč je i o vojnim penzionerima koji su po izbijanju rata u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, izbegli u Srbiju.
Ne postoji zakon, niti nam EU ili bilo ko drugi može ili sme zabraniti da prema tim ljudima postupimo kako nam zakon, čast, ljudskost i obaveze nalažu. Jednako tako, Ministarstvo odbrane nije smelo da sve ove godine pod tepih gurne ovaj problem i da mu pretpostavi ove i slične, navodno, važnije zakone.
U preostalom vremenu koje imam, pokušaću da objasnim građanima pre svega katastrofalne posledice civilnog služenja vojnog roka. Dakle, najveću štetu Vojsci naneo je Boris Tadić donošenjem Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o vršenju vojne obaveze kojom je regrutima u ono vreme Srbije i Crne Gore, samim tim i Srbije, omogućeno da svoju obavezu regulišu kao civilno služenje vojnog roka. Ta uredba je funkcionisanju i borbenoj gotovosti Vojske nanela veću štetu nego NATO bombardovanje.
Takozvani reformatori su zajedno sa raznim savetnicima, vojnim analitičarima i nekim nevladinim organizacijama vodili strahovitu medijsku kampanju na propagiranju civilnog služenja vojnog roka, mada je ta mogućnost, podsetiću vas, uvedena još 1993. godine. Prigovor savesti su doveli do apsurda. Regrutima su bez ikakve provere i opravdanosti usvajani zahtevi za civilno služenje vojnog roka, pa su čak i oni koji su bili na normalnom odsluženju vojnog roka mogli da u prva tri meseca služenja vojnog roka, ako im se prohte, napišu zahteve da pređu na civilno služenje, što im je, ponavljam, odmah odobravano. To je remetilo obuku, stvaralo nedisciplinu i sprečavalo realizaciju planova obuke. Planskom kampanjom razbijena je motivacija omladine da služi Vojsku i roditelja da šalju decu u Vojsku. Takvim rešenjem Tadić je prekršio Ustavnu povelju kojom je propisano da se pravo prigovora savesti priznaje samo regrutu koji stupa na služenje vojnog roka i postaje vojnik.
Podsetiću na rezultate takve smišljene kampanje u tom periodu gde je broj zahteva za ovim načinom služenja vojnog roka, a što se direktno odražava na ljudski potencijal, naglo povećao u odnosu na tu 1993. godinu, kada je omogućeno ovo služenje vojnog roka. Dakle, od 1993. godine, od stupanja na snagu izmena i dopuna Uredbe o vršenju vojne obaveze, do septembra 2003. godine, interesovanje za civilno služenje vojnog roka bilo je veoma malo i kretalo se u okviru od 0,01% od ukupnog broja upućenih u 1995. godini do 0,06% u 2002. godini.
Šta se onda desilo? Upravo ono o čemu sam malopre govorio: strahovita kampanja omalovažavanja Vojske, oficira, maltene gaženje, dovelo je do masovnog pristupa služenju vojnog roka na taj čuveni civilni način.
Međutim, donošenjem izmena i dopuna Uredbe u vreme Tadićevog ministrovanja situacija se naglo promenila. I te 1995. godine u civilnom služenju nalazilo se od ukupno 15.000 zahteva regruta nekih 19,8, znači, skoro 20%, ne računajući 8.500 mlađih od 21 godine koji su na sopstveni zahtev došli da služe vojni rok.
Kada upoređujemo zemlje u okruženju, u Italiji se, na primer, zahtev za alternativnu službu ili civilno služenje vojnog roka rešava u periodu od 12 do 15 meseci, dok je kod nas rok svega 30 dana. U Češkoj, Rumuniji i Bugarskoj civilna služba u to vreme trajala je 24 meseca, a kod nas u to vreme 13 meseci, a danas devet meseci i to po hitnom postupku, kao da se takmičimo ko će više civila da uputi po vojnim odsecima za civilno služenje vojnog roka.
U nekoj anketi koju su mediji vršili u to vreme sa mladim ljudima koji su čekali odsluženje vojnog roka, 72% smatralo je da im obuka za odbranu zemlje nije potrebna, kao ni obuka za učestvovanje u zaštiti i spasavanju građana, materijalnih i kulturnih dobara. Opredeljenje za civilnu službu, regruti ispitanici su pravdali tvrdnjama da je to veoma korisno za društvo, a zasnivali su ga prvenstveno na materijalnim, egzistencionalnim, porodičnim i drugim razlozima, osim ideološkim, koji zapravo predstavljaju pravi osnov za prigovor savesti.
Praktična realizacija Tadićeve Uredbe donela je mnoge zloupotrebe, i to moramo da naglasimo, jer to će nas verovatno očekivati i u narednom periodu ako se usvoji ovaj zakon. Na primer, organizacije, ustanove u vidu zdravstvenih ustanova, ustanova kulture, obrazovne, predškolske ustanove, centri za socijalni rad, gerontološki centri itd. omogućili su privilegovan položaj onim vojnim obveznicima koji zloupotrebljavaju prigovor savesti, zloupotrebljavaju, ponavljam.
Civilno služenje vojnog roka se negativno odrazilo i na zapošljavanje građana, evo kako. Tokom kontrole dela organizacija, ustanova, uočeno je da neki od njih otpuštaju zaposlene radnike jer njihove poslove obavljaju vojnici na služenju vojnog roka u civilnoj službi. Navešću dva primera. Kao primer mogu poslužiti ''Klinički centar Srbije'', gde je samo u službi obezbeđenja bez posla ostalo 17 radnika i Kovin – ''Neuropsihijatrijska bolnica'' u kojoj je bez posla ostalo 30 radnika. Rečju, Tadićeva Uredba je dovela do mnogih zloupotreba, bila je paravan za izbegavanje vojne obaveze i ozbiljno ugrozila popunu Vojske Srbije i Crne Gore u to vreme, jer se samo 2004. godine odazvalo 10.000 regruta manje od planiranog broja, pa je te godine bilo popunjeno 76% sastava Vojske.
Strahovito poguban efekat te uredbe, koja je doneta sa ciljem da Vojska ostane bez vojnika, toliko je bio opasan po Vojsku da je i njegov naslednik Davinić morao da prizna da je bilo propusta u Uredbi o civilnom služenju vojnog roka. Ta uredba je izmenjena, pa je prigovor savesti priznat samo regrutima – svaki prigovor će se proveravati, kako je navedeno, a uput regruta na civilno služenje vojnog roka se neće više vezivati za obrazovanje, sklonosti i opredeljenja regruta. Naravno, u to vreme ministar Tadić, kasnije predsednik Srbije i član Visokog saveta odbrane, nije se oglasio povodom izmene te katastrofalne Uredbe čiji je bio tvorac. Zbog civilnog služenja vojnog roka, prirodnog smanjenja regrutnog potencijala, pad nataliteta, zdravstvene nesposobnosti, migracija mladih i odlazak u inostranstvo, svih onih koji nisu regulisali vojnu obavezu, svođenja vojne obaveze na nivo dobrovoljnosti, poziva pojedinih političara da regruti ne idu u Vojsku, zbog svega toga svedoci smo te izuzetno jake negativne kampanje protiv Vojske Srbije.
Setimo se da je ondašnji ministar Vuk Drašković javno pozivao regrute da se ne odazivaju na odsluženje vojnog roka. Popuna je 2004. godine bila za 13% manja u odnosu na 2003. Godine 2004. je od planiranih 44.000 regruta na služenje vojnog roka u jedinicama i ustanovama Vojske upućeno 78%, ako bi se izuzelo onih 8.5 hiljada regruta mlađih od 21 godinu. Takozvane reformatore u korak su pratili pojedini mediji koji su se utrkivali u negativnim napisima o Vojsci, tračevima i aferama. S druge strane, gotovo da nije bilo afirmativnih napisa o Vojsci, čak su pripadnici pojedinih takozvanih nevladinih organizacija izjavljivali da se čude šta je sa tim narodom koji i dalje ima poverenja u Vojsku. Zato kažu oni – treba edukovati narod, u smislu da naša vojska ništa ne valja, sa porukom između redova da su neke tuđe vojske dobre i dobrodošle na našoj teritoriji. Ovo sve što navodim jesu činjenice iz naše ne tako davne prošlosti.
Kada se sumira jednogodišnji učinak takozvanih reformatora na čelu sa Borisom Tadićem, početkom 2003. i početak 2004. može se reći da su nestručnim upravljanjem Vojskom uradili sledeće: nisu definisali kakva nam Vojska treba i za koju državu; nisu doneli ključna dokumenta bez kojih je reforma Vojske nemoguća; nagovestili su smanjivanje Vojske na 20 do 25.000 ljudi; omogućili su strancima da nam diktiraju kakvu ćemo Vojsku imati; ekonomski su je iscrpljivali, a kadrovskim čistkama obezglavili i izazvali odliv mladih starešina; umanjili borbenu gotovost, vatrenu moć, moralni standard pripadnika Vojske; politizovali je, uneli razdor i podele po političkoj liniji; ništa nisu uradili na modernizaciji, koja je najvažnije pitanje reforme; ukaljali su čast i dostojanstvo vojničke profesije i značajno umanjili interesovanje mladih za vojnički poziv; uvredili su sve pripadnike Vojske koji su branili otadžbinu od terorista i NATO agresije.
Počeli su da pripremaju snage za angažovanje u kriznim žarištima, a ništa nisu uradili na povratku naše vojske i policije na Kosmet, ali su zato sebe žestoko politički promovisali, za sve promašaje prikazivali kao velike uspehe i dodvoravali se gazdama u inostranstvu.
Kada bismo pričali o ovome, mogli bismo zaista puno toga reći, ali vreme mi ne dozvoljava, zato ću u ovih par minuta da kažem nekoliko reči o samom zakonu i o nekim članovima. Kada pročitamo detaljno svaki član Predloga zakona o civilnoj službi, doći ćemo do podataka koji govore o nedorečenosti mnogih članova. Mi iz SRS podneli smo dosta amandmana.
U ovom kratkom vremenu navešću samo jedan ili dva primera te nedorečenosti, koji će, kasnije, kada se zakon usvoji, usvojiće ga skupštinska većina, apsolutno verujem, bez problema, dovesti do zablude mnogih koji budu sprovodili zakon. Recimo, u članu 2. stav 1. tačka 3) kaže se: ''lice koje uloži prigovor savesti je vojni obveznik'' itd. ''drugih opravdanih razloga savesti,'' da ne čitam sada, malo vremena ima, nije regulisano i potrebno je definisati razloge, jer se u praksi dogodilo i dovodi u zabunu članove prvostepenih komisija i drugih, jer ''drugi opravdani razlozi savesti'' nigde nisu definisani i pod istim se sve može podvesti.
Znači, nije definisano. Tako je i u članu 4. i u članu 5. i u članu 7. i tako dalje i tako dalje sve do člana 73, koliko ovaj zakon ima.
Evo, isteklo mi je vreme, nemam više vremena. Hvala vam, ali u načelu ćemo govoriti detaljnije. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta. Gospodin ministar ima reč. Izvolite.

Dobar dan svima. Drago mi je što ste imali razumevanja što sam odsustvovao pre podne. Kao što znate, Ministarstvo odbrane nije uputilo zakone u Skupštinu, već Vlada Republike Srbije, tako da je zaista suština važna. To je ono što piše u zakonima, a ne ko je predstavljao.
Uvaženi poslaniče Škrbiću, za sve ovo bih imao razumevanja da mi niste pre par dana u Somboru na zakletvi rekli drugačije. Lično ste mi rekli da se stvari kreću nabolje, da je stanje morala bolje, da nije odavno bilo više roditelja i familije na zakletvi koja je bila u Somboru, da je danas veći UTS, dodatak za stan, nego plata u vremenu kada ste vi bili na vlasti, da su penzioneri koji su ostali bez stana i bez stanova ostali u vreme dok ste vi vladali Srbijom. To smo vi i ja pričali pre par dana. Zaboravili ste, u Somboru?
Gospodine, ono što je vaš problem jeste što imate kratko pamćenje. To ste mi sve pričali u prisustvu više oficira Vojske Srbije, čak ste i hvalili, rekli ste da se toliki broj građana odavno nije skupio u Somboru na zakletvi. Da li je tako bilo?
Sada pričate o tome da je stanje morala nisko. Stanje morala je mnogo više nego što je bilo u vremenu kada ste vi krojili kapu profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije.
Ono što je činjenica, to je da danas profesionalni vojnik može da bude svako ko je sposoban i ispunjava uslove do 45 godine, ne do 30 godine.
Znači, ovim zakonom upravo menjamo starosnu granicu da bismo omogućili onima koji su, do juče ili do danas, mogli da budu do 40 da mogu da budu do 45, tako da ne postoji ta činjenica koja se navodi kao zamerka.
S druge strane, pričate o vojnim penzionerima. Zaista, treba da znamo da su danas vojne penzije više nego prosečna plata u Srbiji. Dodatak za stan koji danas primaju vojni penzioneri koji nemaju rešeno stambeno pitanje veći je nego što su imali platu pre 10 godina. To je realno stanje.
Moral, da li je ugrožen ili nije? Možemo da komentarišemo i to. Pre samo tri godine 27 kandidata iz civilstva se kandidovalo za 240 mesta na Vojnoj akademiji, a ove godine 1.000 kandidata. Ove godine je bilo 12 kandidata za školovanje na Vojnoj gimnaziji po jednom slobodom mestu. To se nije dešavalo dugi niz godina.
Ako pričamo o civilnom služenju, pričali smo i o tome, gospodine Škrbiću, da se po prvi put, otkako postoji mogućnost civilnog služenja, veći broj mladića prijavio da služi vojni rok u uniformama. Dakle, stvari se menjaju u pozitivnom smislu.
Međutim, ono što je činjenica, ukoliko ste protiv te mogućnosti civilnog služenja, treba da iznesete to u kampanji kada su izbori, da građani znaju za šta glasaju, a ne da govorite u kampanji da je za vas sasvim svejedno, a onda da dođete u Parlament i da govorite kako je to loše.
Reći ću vam još jednu stvar, proveravao sam onaj veliki broj ljudi koji su dolazili predvođeni vama, odnosno vašom partijom i još nekima, ispred mog ministarstva podnosili su neke zahteve za moju ostavku, a kad proverite imena vidite da niko nije služio Vojsku. Vedete iz raznih "obraza" i drugih raznih organizacija, ''Hiljadu trista osamdeset'' i ne znam koliko, niko Vojsku nije služio, a imaju zamerke na stanje u Vojsci. O tome pričajte ovde.
Imajući u vidu da postoji veliki broj amandmana koji se tiču naziva multinacionalnih operacija i da nije očigledno jasno zbog čega se zovu multinacionalne, daću vam samo jedan primer – ne mogu da budu mirovne operacije kada učestvujemo u gašenju požara u Rumuniji, Bugarskoj ili Crnoj Gori. Vrlo prosto, to je terminologija koja postoji i na Istoku i na Zapadu i na Severu i na Jugu.
Za one koji se čude zbog čega hoćemo našim polaznicima Vojne akademije da vratimo naziv ''kadeti'' hoću da kažem – taj naziv je nastao od 1837. godine, nakon toga je nastao naziv ''pitomac'', za koji se na Vojnoj akademiji smatra da je pežorativan, zato što je u jednom vremenu to bio naziv i za štićenike kazneno-popravnih domova, pa je devedesetih godina zbog toga ukinut je naziv ''pitomac'' i stavljen naziv ''student'', a pošto pripadnici Vojne akademije nisu klasični studenti, želimo da im damo i vratimo naziv kakav je postojao u istoriji i srpskoj tradiciji, to je ''kadet''. Za sve one koji ne znaju i danas, recimo, u Rusiji, na srednjim vojnim školama se zovu ''kadeti''. Ukoliko neko smatra da je to evroatlanski onda će to morati da upitate kako je moguće da tako nešto postoji i u Rusiji. Zahvaljujem. (Aplauz.)