Reč ima narodni poslanik Konstantin Arsenović. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva odbrane, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama je ovaj set zakona i odmah na početku da kažem da on u svakom slučaju doprinosi da se sve ove problematike, o kojima je inače reč ovde, bolje urade, unaprede i mislim da je to sigurno za pohvalu.
Pošto se ovde inače vodi objedinjena rasprava, ja ću ipak ići na neke svoje sugestije, primedbe i viđenja. Mislim da ono što je dobro ne treba posebno hvaliti, ali želim odmah istaći da sam lično, sada govorim kao čovek, protiv Zakona o civilnoj službi, to je moj lični stav, ali s obzirom na to da je Ustavom uveden pojam ''prigovora savesti'' i omogućena civilna služba kao oblik regulisanja vojne obaveze, moj lični stav u ovom slučaju nije bitan.
Zbog toga sam nastojao da dam svoj doprinos u pravcu poboljšanja zakonske regulative koja bi najmanje štetila, ne samo državi, već i pojedincu, radi osposobljavanja u slučaju rata.
Imam potrebe da iskažem neka svoja lična osećanja koja ne upućujem ni ministru odbrane, ni Ministarstvu odbrane, već jednostavno ono što ja osećam kao građanin ove zemlje i gledajući kroz ovu regulativu kakva je sada. Kada je reč o obavezama i pravima građana u odbrani zemlje, evidentno je da postoje neusklađenosti u samom Ustavu. Nisam pravnik i možda to drugačije vidim, ali dovoljno je pogledati obrazloženje ova dva zakona. U obrazloženju ustavnog osnova za donošenje zakona, u stvari svih, kao ustavni osnov navodi se odredba člana 97. tačka 4) Ustava Republike Srbije kojim je regulisana nadležnost Republike Srbije da uređuje i obezbeđuje odbranu i bezbednost Republike Srbije i njenih građana, i mere za slučajeve vanrednog stanja.
Međutim, u obrazloženju Zakona o civilnoj službi navodi se jasno član 45. Ustava kojim je utvrđeno da lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja, kao i da lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom.
Međutim, pokušao sam da nađem to, Ustavom nije predviđena obaveza služenja vojske, ali je zato predviđen prigovor savesti. Nemam komentar koji problemi iz toga mogu nastati. Sloboda se lako gubi, a veoma teško i sa velikim žrtvama se vraća. Da bi se sloboda jedne država uspešno branila pored mnogih faktora svakako da je obučenost, ljubav prema domovini, izraženi patriotizam, to bih stavio na prvo mesto i to je veoma bitan uslov, uz materijalni faktor, da se sloboda može braniti i odbraniti.
S obzirom na niz drugih aktivnosti koje povlačimo, naročito u pravcu devalvacije, pa i omalovažavanje patriotizma, postavlja se pitanje da li se obezbeđuju ti preduslovi. Mislim da ne, jer se veliki broj mladih odlučuje na prigovor savesti, ne zato što su u to ubeđeni, već da bi bili što bliže svojoj kući, bolje rečeno majci, a eventualno sutra da se u slučaju rata sklone u zavetrinu.
Dao sam amandman na član 3. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi koji je prihvaćen. Njegovo prihvatanje je logično jer proizilazi iz zakonskih i ustavnih odredbi. Lično bih bio mnogo zadovoljniji da taj amandman nije prihvaćen. Logično je pitanje zašto? Odgovor je jednostavan i poražavajući, jer smo time ozvaničili da imamo građane nižeg i višeg reda. One koji će krvariti i davati svoje živote za slobodu ove zemlje, a nakon toga biti šutnuti, ismevani, ponižavani, poput junaka iz priče „Sve će to narod pozlatiti“, i one koji će sve to mirno posmatrati iz svojih kuća i stanova, i eventualno se kriti po skloništima, baveći se raznim biznisima, a mnogi i ratnim profiterstvom i na kraju ubirati plodove svog rada, ismejavajući one prve, a možda ih i slati po raznim sudovima poput Haga.
Sve ovo što sam dao, stvarno se ne odnosi na Ministarstvo odbrane. Jednostavno, imao sam potrebu da to kažem pred srpskom javnošću.
Kada je reč o ovim zakonima, sada prelazim u konkretno, lično smatram da pitanje civilne službe kao oblika regulisanja vojne obaveze, ne treba da bude u nadležnosti Ministarstva odbrane. Vojni obveznici koji se opredele za civilnu službu i bude im prihvaćen prigovor savesti, nemaju nikakve veze sa Vojskom. Da li se može reći da je lice sposobno za odbranu, ako provede devet meseci u javno komunalnom preduzeću na ozelenjavanju, orezivanju ili u pozorištu, gerontološkom centru, u radu sa invalidima? Sigurno ne. Oni su samo besplatna radna snaga za te ustanove i uzeli su drugima pare.
U slučaju rata ili vanredne situacije, oni se angažuju po osnovu radne obaveze i to van oružanih formacija. Ako je to tako, a jeste, onda bi tu funkciju trebalo neko drugi da preuzme i to onaj koji iskazuje potrebu radne obaveze po stepenu osposobljavanja, tokom služenja civilne službe. I, ovaj problem je istaknut samo radi iniciranja mogućih, budućih rešenja, jer njegova promena je sada skroz nemoguća. Znači da se razmišlja o nekim budućim rešenjima organizacije i realizacije civilne službe kao oblika regulisanja vojnih obaveza.
Pitanje obuka lica u civilnoj službi je posebna priča i bez obzira što je zakonom to predviđeno mislim da ipak, jednostavno rečeno, nje nema i da su predložene forme samo da se problem zamagli.
Kada se razmatraju sadržaji oba ova zakona, o vojnoj, materijalnoj i radnoj obavezi i mislim i na civilnu službu, moram istaći da je po mom viđenju bolje obrađen ovaj zakona o civilnoj službi, što je malo i neverovatno s obzirom na neka postojeća iskustva.
Smatram da se pri koncipiranju zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi kruto držalo stavova prethodnih rešenja, a neka su i lošije regulisana. Za mane je neshvatljivo da nije iskorišćena prilika da se razreše neka pitanja koja već godinama opterećuju ovaj sistem, kao što je problem vojnih obveznika u inostranstvu itd.
Koje su osnovne primedbe? Ako smo zainteresovani da što više mladih služi vojni rok pod oružjem i time budu osposobljeni da brane svoju domovinu, onda bi ovim zakonom trebalo predvideti stimulativne i destimulativne mere koje bi uticale na mlade o izboru oblika služenja vojne obaveze.
Ovi zakoni to ne sadrže i čak ima elemenata koji stimulišu civilnu službu. Orijentacija na profesionalnu vojsku, koja je brojčano mala i nedovoljna da brani slobodu države, nije rešenje. Ona sama taj zadatak ne može izvršiti i ne treba da bude opravdanje nastojanjima zanemarivanja pripreme države Srbije za odbranu svoje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta.
Prigovor savesti treba omogućiti onim građanima koji stvarno imaju takvo lično i moralno ubeđenje. Takvih ljudi je uvek bilo i zbog takvog svog ubeđenja, išli su u zatvor. Međutim, mi imamo situaciju da svako ako ispuni one uslove, ima pravo dati prigovor savesti, bez obzira da li je on važan ili istinit. On za to, praktično, ne snosi nikakve posledice. Jasno je da ne možemo ulaziti u psihu pojedinaca, ali stimulativne i destimulativne mere bi morale biti takve, da destimulišu i stimulišu civilnu službu. Takvih mera u zakonu nema ili su minorne. Hoću ovom pitanju da posvetim još malo pažnje, a to je, upoređujući član 33. zakona o vojnoj obavezi i član 5. zakona o civilnoj službi, ova dva člana navode uslove kada vojni obveznik ne može podneti prigovor savesti, s tim što su uslovi za služenje vojnog roka u uniformi, bez oružja, blaži od uslova za odsluženje u civilnoj službi.
Prvo, lično ne vidim zašto tu postoji razlika, ali momentalno je manje bitno od onoga što hoću da naglasim. Naime, navedene uslove vojni obveznik mora da ispuni do davanja prigovora savesti i dok ne odsluži vojni rok u uniformi ili civilno, kao što je, recimo, da ne poseduje dozvolu za nošenje i držanje oružja. Međutim, to pravo može ostvariti odmah nakon regulisanja vojne obaveze, jer u zakonu nije nigde naglašeno da posle to pravo ne može ostvariti.
Raspolažem informacijama, recimo, da je, u mnogim zemljama EU pravo na konkurs na određena ključna mesta, konkursom uslovljeno da za to mesto može konkurisati lice koje je odslužilo vojni rok pod oružjem. Znači, to je ta jedna od stimulativnih mera.
Sledeće, kada je u pitanju materijalna obaveza, mislim da predlagač zakona nije dovoljno ušao u suštinu problema. Predviđena rešenja se temelje na osnovama nekih prethodnih političkih i ekonomskih sistema. Sadašnja situacija ima ogromne razlike. Privreda je na minimumu egzistencije. Mnoga značajna preduzeća za odbranu ne postoje ili funkcionišu na minimumu. Uveden je privatni sektor sa mnogo učešća stranog kapitala i vlasništva, a odnos tih vlasnika prema potrebama Vojske i odbrane je nedefinisane, neizvestan, najblaže rečeno, sa velikom verovatnoćom opstrukcije.
Moram priznati da nemam predlog rešenja zbog čega sam podneo minimalan broj amandmana. Mislim da moramo biti svesni ovog problema i da ga treba posebno izučiti i razrešiti. Kao partija smo podneli značajan broj amandmana i želja nam je bila da poboljšamo ova dva zakona. Prihvaćen je minimalan broj i to onih koji nisu toliko bitni. Moram da priznam da ne razumem predlagača zbog čega nije prihvatio suštinske predloge.
Ako smo mi kao pripadnici PUPS-a Srbije i pojedinačno pripadamo nekoj, da kažem, starijoj generaciji, bili radikalniji u predlaganju novina, ne shvatam zašto to mlađi ne prihvataju?
Svi ti amandmani će biti posle obrazlagani, ali navešću samo nekoliko primera kako su to neke zemlje rešile, odnosno primera koji su opterećivali bivši sistem, a nisu mogli biti drugačije rešene, jer to zakonska regulativa nije omogućavala.
Godinama je prisutan problem odsluženja vojne obaveze od strane onih koji borave ili žive u inostranstvu. Njihov odziv toj obavezi za mnoge znači narušavanje životne egzistencije, zbog čega su se mnogi odricali srpskog državljanstva, ili su se potpuno odvikli povratka svojoj domovini. Prema mojim raspoloživim podacima godišnje se oko 10.000 mladića odrekne srpskog državljanstva.
Da li nam je to cilj? Jednim od amandmana, predložio sam jedno od mogućih rešenja – da se ta obaveza reši putem otkupa. Toga ima prisutno u nekim zemljama. Može se to i drugačije rešiti, ali je moj motiv da predložim regulisanje vojne obaveze putem otkupa jednostavan, jer mislim da to može biti i simbolično. Predložio sam da tu visinu otkupa reguliše Vlada, na predlog Ministarstva odbrane.
Šta se postiže time? Postiže se to što ćemo kod tih mladića, verujem, stvoriti osećaj da je time doprineo svojoj domovini i gubi osećaj dezerterstva. Drugi primer jeste problem lica koja su sklona nasilju i teškim krivičnim delima i po tom osnovu se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne. Amandmanom sam predložio da se ta lica, ako kaznu odsluže do 30 godine i treba da idu na odsluženje vojnog roka, obavezno podvrgnu specijalističkom pregledu, radi ocene njihove sposobnosti.
Znači, radi se o licima sklona nasilju i opasno ih je dovoditi u sredinu kakva je Vojska. Pogotovo kada imamo u vidu liberalizaciju odsluženja Vojske. Koje posledice mogu nastati ne treba da obrazlažem posebno. Obrazloženje da se amandman ne prihvata, jer to nije predviđeno Pravilnikom o oceni i sposobnosti koje propisuje ministar, mislim da je prosto neprihvatljivo. Da li je Pravilnik stariji od zakona? Koji je problem prilagoditi pravilnik zakonu? O drugim pitanjima i predlozima kao što su priznavanje radnog staža, zatim, pripravničkog staža za rezervne oficire i drugo, detaljno će biti reči o tome u njihovom obrazlaganju.
Cilj ovih amandmana je bio, uz uvažavanje prigovora savesti, da destimuliše mlade ka civilnoj službi, a stimuliše odsluženje vojnog roka. Bez obzira na iznete primedbe i bez obzira na to koliko će amandmana biti prihvaćeno, mogu da kažem da ovi zakoni obezbeđuju svoju osnovnu funkciju, ali meni je jedino žao što nije iskorišćena prilika da još neke stvari poboljšamo, razrešimo i da na taj način, ni mladići nemaju problema, a da ni država sutra nema nikakvih problema sa tim ljudima.
Kada je reč o dopuni Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije, mi smo na ova dva zakona uložili šest amandmana. Predlozi su neophodni, to smo mi shvatili i procenili. Jedan od amandmana, koji smo mi predložili, odnosi se na Zakon o odbrani i pet na Zakon o vojsci.
Na Zakon o odbrani nemamo bitnih primedbi, a podneti amandman se odnosi na obaveznost ministra odbrane da formira budžetski fond za rešavanje stambenih problema, a ne da može da se ostvari ako je nečija dobra volja.
Problem rešavanja stambenih potreba pripadnika Vojske, penzionisanih oficira i podoficira, gospodo, vama iz Ministarstva odbrane je dobro poznat.
Samo radi javnosti želim izneti podatak da stambeno nezbrinutih i nerešenih ima oko 20 hiljada, od kojih sedam hiljada penzionera, po dve hiljade penzionisanih oficira, podoficira živi u kolektivnom smeštaju. Ako se na tom planu ništa ne preduzme, mnogi od njih neće dočekati rešenje ovog svog problema, ne samo oni, već i mnoge aktivne sadašnje starešine.
Prema tome, navedeni fond je dobro rešenje i treba ga što pre formirati, dobro osmisliti kako ga puniti. Pored ostalog, verujem da mnogi mogu uložiti svoja sredstva u taj fond.
U odnosu na Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o Vojsci Srbije, voleo bih da je ministar odbrane ovde, želim da postavim jedno pitanje, a vezano je za Zakon o vojsci. Da li se zakon donosi radi forme ili da se sprovodi i poštuje?
Odgovor je, svakako, jednostavan – svaki zakon se mora sprovoditi, pa i Zakon o vojsci. Za njegovo sprovođenje odgovorno je resorno ministarstvo, u ovom slučaju Ministarstvo odbrane. I ako je to tako, a jeste, to mi je bila jedinstvena prilika, nažalost, ne znam da li ću je imati, da vam postavim pitanje –zašto se ne poštuje član 193. stav 2. Zakona o Vojsci Srbije?
Da vas podsetim, to je bila obaveza da se u roku od 90 dana, od dana stupanja na snagu zakona, donese akt kojim će se urediti način, postupak, dinamika izmirenja dospelih a neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija.
U međuvremenu su narasle kamate, mnogi su pokrenuli sudski spor, deo njih je to pravo ostvarilo preko suda, tako da je dug udvostručen i time je država oštećena. Za to nema opravdanja i mislim da za to neko treba da odgovara.
Predlog izmene i dopune Zakona o Vojsci Srbije PUPS će podržati i ukoliko se prihvate ovi naši amandmani, smatramo da bi se eliminisale neke slabosti. U protivnom, smatramo da se opet prave neke greške i legalizuju neka prava pretpostavljenih u odnosu na potčinjene, kršeći njihova osnovna i stečena prava.
Radi se o članu 17. kojim se vrši diskriminacija čina, zvanja i znanja, tako što se oficir, odnosno podoficir, kaže: "Izuzetno može bez svog pristanka postaviti na formacijsko mesto neposredno nižeg čina, uz zadržavanje prava svog čina i položaja", ali se pri tome zaboravilo reći da su kažnjeni jer nemaju uslove za dalje napredovanja.
Sporni član 22. kojim se utvrđuje osnovica za obračun plata i daje pravo da Vlada može utvrditi nižu osnovicu od propisane, ako su sredstva u budžetu nedovoljna, ne kaže do kog nivoa se ta osnovica može smanjiti. Teoretski gledano, ona se može i ukinuti.
Kada je reč o Predlogu zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, dame i gospodo, želim da istaknem da se nijedno angažovanje, kako jedinica tako i pojedinaca, ne može realizovati bez saglasnosti Skupštine Republike Srbije. Možda je trebalo liberalizovati pitanja angažovanja jedinica u humanitarnim operacijama, naročito ako su u pitanju susedne države gde se nastala katastrofa može preneti na prostore naše države.
Mi jedino insistiramo da se jasno iskaže da je Republika Srbija prvenstveno opredeljenja za učešće Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama mirovnog i humanitarnog karaktera, a u ostalim zavisno od svojih nacionalnih, bezbednosnih i odbrambenih interesa.
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, iskorišćeno je vreme od 20 minuta, koje vam je na raspolaganju.)
Mislim da nema potrebe posebno da komentarišem. Znači, mi ćemo ovaj zakon podržati. Da završim, kada je reč o Predlogu zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji, mislim da je on dobro urađen, da je predviđeno ono što je veoma bitno za rad ove dve službe. Mi nemamo primedbi, tako da ćemo i ovaj zakon podržati. Zahvaljujem.

Obaveštavam Narodnu skupštinu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Napred Srbijo narodni poslanik Božidar Delić, koji želi reč. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, kao ovlašćeni predstavnik SNS, govoriću o ovom setu vojnih zakona onako kako su predloženi u dnevnom redu. Prvo ću nešto reći o Predlogu zakona o izmeni i dopuni Zakona o odbrani.
Sada, kada je pred nama ovaj zakon, mi koji smo i 2007. godine bili u ovoj skupštini sećamo se da smo i tada ukazivali na propuste ovog zakona, pre nego što je od strane skupštinske većine bio usvojen. Tada ste odbili amandmane opozicije, govorili ste da ste doneli jedan moderan zakon koji će omogućiti dalju reformu sistema odbrane i otkloniti uska grla koja usporavaju tu reformu.
Danas, nepune dve godine iza toga, pričate drugu priču. Sada vam je zakon nefunkcionalan i opet predlažete nove izmene kako biste, kako vi kažete "zaokružili pravni osnov za sprovođenje reforme sistema odbrane". Bojim se, gospodo, kada vi zaokružite ovaj sistem odbrane da od njega neće ostati ništa, odnosno ostaće samo Ministarstvo koje se odlično snalazi u trošenju narodnih para iz budžeta Republike Srbije.
Čudno je da su neka novopredložena rešenja lošija od rešenja koja su data u Zakonu koji želite da promenite. Uzmimo za primer član 2. kojim se menja član 8. Zakona o odbrani. U važećem Zakonu o odbrani je rešenje koje je mnogo bolje od predložene izmene. U važećem Zakonu od pripadnika Vojske se traži da se u svim okolnostima, prilikom izvođenja borbenih i neborbenih aktivnosti, pridržavaju međunarodnog i humanitarnog prava, što znači da se pridržavaju svih konvencija iz 19. i 20. veka, čije su potpisnice bile sve države čiji kontinuitet danas nastavlja Republika Srbija.
U novom Predlogu se traži da se pripadnici Vojske Srbije pridržavaju pravila međunarodnog humanitarnog prava i međunarodnih standarda o upotrebi sile. Međunarodne konvencije poznaju samo međunarodno ratno i međunarodno humanitarno pravo.
Gospodo iz Ministarstva i Vlade, dokle treba da ide vaša servilnost, poniznost i dodvorničko ponašanje prema vašim gazdama sa Zapada? Svi koji se bolje razumeju u ovu problematiku znaju da NATO pakt i SAD iz svoje terminologije izbacuju pojam "rat" i da to zamenjuju terminima: "kampanje", "humanitarne intervencije", "humanitarne operacije" i sl. I sami smo na ovim prostorima iskusili jednu takvu "humanitarnu kampanju" pod nazivom "Milosrdni anđeo".
Isto tako, svi stručnjaci iz oblasti polimestike, strategije i međunarodnog prava jasno kažu: postoji samo ratno i humanitarno pravo, a svi standardi o kojima vi govorite proizilaze upravo iz tih prava. Mislim da je vreme da jednom prestanete sa takvim ponašanjem i podnošenjem takvih predloga ovoj Skupštini.
Što se tiče izmene i dopuna Zakona o Vojsci Srbije, ovo je, takođe, zakon koji je usvojen istog dana 2007. godine, isto smo ukazivali na veliki broj nedostataka, dali smo veliki broj amandmana koji nisu uvaženi.
Danas, i ministar u jednom svom intervjuu listu "Vreme" priznaje da u zakonu ima mnogo grešaka, loših rešenja koji ometaju funkcionisanje Vojske. Kakva je to naknadna pamet? U našem narodu postoji jedna poslovica o naknadnoj pameti. Mislim da će se svi poslanici setiti te poslovice, pa ne moram da iznosim ovde u Parlamentu.
Po mojoj računici u ovim izmenama i dopunama izvršene su 74 intervencije u tekstu osnovnog Zakona.
Dobro, Šormaz, tebi ću ovu poslovicu posebno saopštiti.
Našim amandmanima izvršili smo nekoliko intervencija kako bi neki stavovi bili precizniji i jasniji. Kada se čita osnovni zakon i predložene izmene i dopune nigde se ne može videti da su nova rešenja potpuno suprotna od rešenja iz osnovnog Zakona.
Recimo, član 73. Zakona je predvideo da se lica koja završe Vojnu akademiju upućuju na pripravnički staž radi sticanja prakse za samostalno obavljanje dužnosti. To, kada sam čitao u tekstu toga zakona bilo je čudno, jer studenti Vojne akademije se tokom školovanja upućuju na stažiranje u jedinice, pa kad završe Vojnu akademiju spremni su za samostalno obavljanje dužnosti. Novo rešenje u predloženim izmenama, to jest član 19. kojim se dopunjava, odnosno menja član 73, precizira da se lica koja su primljena u vojnu službu, a koja nisu završila Vojnu akademiju, radi sticanja prakse za samostalno obavljanje dužnosti mogu uputiti na pripravnički staž.
Smatram da je ovo dobro rešenje, da se ispravlja ta greška iz osnovnog Zakona, ali se ovim izmenama i dopunama pravi nova. Nije dobro da se pripravnički staž za lica koja nisu završila Vojnu akademiju predlaže kao mogućnost. To bi trebalo da bude obaveza i to smo pokušali, takođe, da ispravimo amandmanom koji smo dali na ovaj član.
Skrećem pažnju na član 22, kojim se vrši intervencija u članu 55. osnovnog Zakona, gde se govori o platama profesionalnih vojnih lica. Tu se Vladi daje mogućnost da može menjati zakonski utvrđenu osnovicu za obračun plata koja iznosi 75% od prosečne plate u Republici Srbiji. i to kada, kaže, Vlada ne uspe da obezbedi dovoljno sredstava u budžetu. Ovo je jednostavno nedopustivo.
U bliskoj prošlosti to su radile neke druge vlade, smanjujući plate profesionalnim pripadnicima Vojske, nekada i za 50% ispod zakonskog minimuma. Zato danas imamo nekoliko desetina hiljada predmeta, tužbi u okružnim sudovima, a jedan broj tužbi se nalazi i u sudu u Strazburu. Dugovanja Republike Srbije prema ovim licima su prešla jednu milijardu evra. Ako ne ova vlast onda će neka druga jednog dana morati da stavi tačku na ovaj problem.
Gospodo iz Vlade, morate jednom da shvatite da rupe u budžetu, koje su nastale zbog vašeg slabog rada, ne mogu večito da se peglaju preko Vojske. Mnogo godina sam bio svedok da se to radilo, dok sam bio aktivni pripadnik Vojske.
Ne možete smanjiti plate zaposlenima u prosveti ili zaposlenima u zdravstvu, jer će oni odmah stupiti u štrajk, prestati da rade, izaći na ulicu i napraviti vam problem. Zato je tu Vojska. Ona nema pravo na štrajk. Ne može izaći na ulicu. Zato kada vam zafali nekoliko milijardi dinara u budžetu to se jednostavno uzme od Vojske, jer ona nema pravo da se buni.
Ovaj član vašeg predloga izmene i dopune Zakona o vojsci ide u tom pravcu. To je toliko opasno. Zato smo našim amandmanom predložili da se ovaj član briše.
Što se tiče zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, ovim zakonom se regulišu osnovna pitanja vezana za vojnu radnu i materijalnu obavezu. Ponuđena rešenja u ovom zakonu su poznata i proverena u praksi. Odrađenim brojem amandmana pokušali smo popraviti neka rešenja. Takva je, recimo, intervencija u članu 27. st. 1. i 2, gde se predlaže da lica koja se upućuju na odsluženje vojnog roka imaju isti rok od šest meseci. Mada, i rešenje za lica koja dolaze iz inostranstva, koje ste vi predložili, može na kraju krajeva ostati kao takvo.
Takođe, u članu 28. predlaže se poseban status nekih kategorija regruta, kao što su umetnici, naučni radnici i sportisti. Ovo je, gospodo, svakako, bilo interesantno u periodu kada je vojni rok trajao godinu dana ili više od godinu dana. Sada kada vojni rok traje svega šest meseci smatram da ovo što je preuzeto iz ranijeg zakona treba izbaciti, jer svako, bez obzira da li je umetnik, naučnik ili sportista, može obezbediti u nekakvom svom planu da šest meseci bude slobodan, ako vojni rok služi u jedinicama sa oružjem, a inače većina ovih lica se odlučuje da vojni rok služe kao civili u nekim drugim ustanovama, i onda ta intervencija nije ni potrebna.
Smatramo da u članu 33. treba dodati novi stav, da vojni obveznik koji ostvari pravo na služenje vojnog roka bez oružja ne može u kasnijem periodu ostvariti pravo na posedovanje i nošenje oružja, niti se zaposliti u ustanovama koje podrazumevaju to pravo, o čemu teritorijalni organ dostavlja evidenciju MUP. To smo dostavili kao jedan amandman i intervenciju na član 33. i o tome bi trebalo razmisliti, jer takva rešenja postoje i u nekim drugim državama. U nekim državama postoji da oni koji se odluče na civilno služenje ove obaveze više ne mogu da se zaposle u državnim institucijama, a mi našim amandmanom tražimo da ne mogu da se zaposle u institucijama koje podrazumevaju da lica moraju nositi oružje.
Rešenja o sprovođenju radne i materijalne obaveze su slična sa dosadašnjim rešenjima koja su funkcionalna i proverena u praksi.
Što se tiče zakona o civilnoj službi, ovim zakonom se reguliše problematika koja je u ranijem periodu bila regulisana različitim uredbama. Zakon je regulisao većinu pitanja koja se odnose na ovu oblast. Nije dobro što su u čl. 8. i 9. predviđa formiranje novog organa, ''Centra za civilnu službu'', jer to je samo povećavanje administracije, a dosadašnja iskustva govore da su ove zadatke uspešno izvršavali teritorijalni organi Ministarstva odbrane. Takođe, sve zadatke vođenja evidencije o licima rezervnog sastava mogu voditi teritorijalni organi Ministarstva odbrane.
Rešenje dato u članu 17, a koje se odnosi na dužinu trajanja civilne službe, mislim da nije dobro.
Ranije u svim uredbama govorilo se o tome da civilna služba traje dvostruko vreme od trajanja vojne službe. Ako vojna služba traje šest meseci onda bi to značilo da civilna služba treba da traje 12 meseci. To se može zaključiti i iz stava 6. u članu 23, gde je predviđeno da se dva dana civilne službe računaju kao jedan dan Vojske onim licima koja se posle određenog vremena opredele da iz civilne službe pređu u vojnu službu. I to smo dali kroz jedan naš amandmana.
U jednom našem amandmanu dopunili smo postojeća rešenja koja se primenjuju u nekim drugim državama. O tome sam već govorio kada sam govorio o prethodnom zakonu.
Suština predloga je u tome da vojni obveznik koji je ostvario pravo na prigovor savesti, bilo kao regrut ili lice u rezervnom sastavu, bio na civilnom služenju, ne može ostvariti pravo na posedovanje i nošenje oružja, niti se zaposliti u institucijama i ustanovama koje podrazumevaju to pravo.
Čitajući ovaj zakon o vojnoj obavezi razmišljam šta je pravi interes Republike Srbije, da li je to vojni rok i priprema mladih za odbranu zemlje, i da li to treba na različite načine ohrabrivati i isticati ili je to civilna služba koja se u praksi pretvorila u svoju suprotnost.
S jedne strane, u jedinicama imamo manjak vojnika, tako da su oni koji se odluče da vojni rok služe u uniformi sa oružjem dvostruko opterećeni zbog toga, a s druge strane, dešavalo nam se da u Beogradskoj filharmoniji ili pozorištu imamo celu četu mladih ljudi koji služe civilnu službu, a takvo njihovo služenje civilne službe svodi se na to da dođu prvog dana da se prijave i poslednjeg dana da se odjave.
Svakako, jedan od osnovnih problema je kontrola vršenja civilne službe. Ovaj zakon to nije adekvatno rešio, iako se o tome govori u članu 42 i 43, gde se ta, neka, obaveza, opet, daje u nadležnost ovog centra za civilnu službu.
Pošto mi predlažemo da taj centar ne postoji u ovom zakonu, već da sve zadatke obavljaju teritorijalni organi, onda bi trebalo da, na kraju krajeva, i tu kontrolu obavljaju teritorijalni organi.
Kada se radi o zakonu o upotrebi Vojske i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije, o ovom zakonu vredi da se malo više govori i da se dobro razmisli. Ovim zakonom se menja do sada važeći zakon pod nazivom Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima Uprave Saveta ministara u mirovnim operacijama i drugim aktivnostima u inostranstvu, „Službeni list SCG 61/04“.
Ponavljam još jednom, Zakon o mirovnim operacijama menja se Zakonom o multinacionalnim operacijama. ''Multinacionalno'' i ''mirovno'' ipak nisu sinonimi, to kod mene odmah stvara dilemu. Šta su hteli: zakonopisac, Ministarstvo odbrane, i predlagač, Vlada Srbije? Zašto se novi zakon zove ''Zakon o multinacionalnim operacijama''? Zašto se u njemu nigde ne pominju UN, kao međunarodna organizacija pod čijim patronatom se odvijaju gotovo sve mirovne operacije? Ministar odbrane je ovde u svojim nastupima, i u nastupima na televiziji i u štampi, govorio o mirovnim operacijama.
U članu 4. stav 1. tačke 2) i 3) Zakona o odbrani definišu se multinacionalne operacije na sledeći način: ''Multinacionalne operacije su aktivnosti koje se preduzimaju u okviru sistema kolektivne bezbednosti i sistema kolektivne odbrane, u skladu sa Međunarodnim pravom i potvrđenim međunarodnim ugovorima.''
Ova definicija budi dilemu i nameće pitanja – kojem mi to sistemu kolektivne bezbednosti pripadamo i kojem sistemu kolektivne odbrane? Odmah ću vam reći da takvi sistemi ne postoje. Ako mi neko pomene organizaciju UN, da, reći ću – to je u redu, ako se ova definicija odnosi na UN. Ali, onda ću se zapitati – kako onda da se objasni agresija na SRJ, Irak i Avganistan, koje su suverene članice organizacije UN?
Ipak mislim da je ovde zakonopisac mislio na neke druge kolektivne sisteme bezbednosti, ali mi njima, gospodo, ne pripadamo, a koliko znam, raspoloženje većine našeg stanovništva ili građana Srbije je takvo da ne žele ni da pripadamo takvim sistemima odbrane i sistemima kolektivne bezbednosti.
Pokušao sam da izraz „multinacionalne operacije“ pronađem u dokumentima UN, Međunarodnom ratnom i humanitarnom pravu, Haškim i drugim konvencijama. Tamo nema multinacionalnih operacija. Ako to vi pronađete negde drugde, osim u dokumentima NATO i njihovih satelita, slobodno mi recite.
SFRJ je imala dugu tradiciju učešća u mirovnim operacijama. Dobro bi bilo da i mi nastavimo tu tradiciju. Iskustvo nam govori da je svaka mirovna operacija bila multinacionalna. Međutim, obrnuto ne važi.
Svaka multinacionalna operacija nije mirovna, iako može biti. I mislim da u tom grmu leži zec, kada je u pitanju ovaj zakon. Tu je kukavičje jaje koje predlagač zakona želi da podmetne Skupštini Srbije. Očigledno da je na nekim prostorima, mi već znamo i kojim, zafalilo topovsko meso, pa se kroz ovaj zakon pripremaju uslovi za slanje naših vojnika u borbene operacije, da budu okupatori i da ugrožavaju slobodu nekih drugih naroda, negde daleko i za račun tuđih, ja dobro znam čijih, interesa.
Ministar odbrane, nažalost, danas gospodin Šutanovac nije ovde, u intervjuu u listu „Vreme“, broj 978, od 1. oktobra 2009. godine kaže da je zakon …
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Mogu li da koristim vreme poslaničke grupe?

Ne, ne možete koristiti vreme poslaničke grupe zato što smo sada u toku sednice kada reč imaju predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici. Zahvaljujem.
(Narodni poslanik Božidar Delić: Dobro.)
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, a posle njega narodni poslanik Vlajko Senić.

Dame i gospodo narodni poslanici,  gospodine ministre, ne brinite, biću fin, ne bih da vam se zameram, pošto imam utisak da ste dobar prijatelj sa gospodinom Miškovićem, vodim računa o tim stvarima.
Što se tiče ovog seta zakona koji imamo, izneću sada stavove Poslaničkog kluba DSS. Krenuću zakon po zakon.
Što se tiče Predloga zakona o civilnoj službi, mi nemamo neke velike primedbe na ovaj zakon.
Generalno posmatrano, on je prihvatljiv, jedino smo razmišljali o tome da li uopšte civilnu službu treba vezivati za vojnu službu ili da se definiše kao društveno korisni rad ili nešto slično, ali znamo da je to već, nekako, standard i u drugim državama, mada opet nije isto biti vojnik i nije isto voditi računa o bolesnima i čistiti ulice grada, itd. Imamo nekoliko amandmana koji smo predali, videćemo kako će se i predlagač prema tim amandmanima poneti, pa ćemo doneti odluku kako ćemo na kraju glasati.
Što se tiče Predloga zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, tu, takođe, nemamo značajnih predloga, smatramo da je taj predlog zakona u principu i korak napred u odnosu na ono što je do sada bilo u Vojsci Srbije, da vas malo iznenadimo, mi smo oduvek bili konstruktivni unutar DSS, pitanje je samo kako se vi ponašate kao izvršna vlast i šta radite, kakve termine koristite i medijske manipulacije, i šta u javnosti plasirate ljudima, pošto je društvo potpuno nedemokratsko, sa potpunom kontrolom svih medija pod vašom izvršnom vlašću.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, svi znaju da smo mi učestvovali u donošenju tog zakona. Ni tu nemamo neke značajne primedbe, ali imamo isto neke amandmane, pa ćemo videti do dana za glasanje, zavisi i od odnosa prema našim amandmanima, kao i Zakon o odbrani, on je u sličnoj situaciji kao i ovaj o izmenama i dopunama Zakona o vojsci.
Sada dolazimo na ona dva zakona gde mi imamo najveće primedbe i za koje sigurno u danu za glasanje nećemo glasati, a to su: Predlog zakona o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, kao i Predlog zakona o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije.
Što se tiče Predloga zakona o VBA i VOA, mogu reći da ima jedna stvar koja je interesantna, a koja je prethodila izradi ovog zakona. U Saveznom parlamentu je bila napravljena Radna grupa 2001. godine i u toj radnoj grupi je bio sadašnji predsednik Republike gospodin Boris Tadić, i tada su tadašnjoj Kontraobaveštajnoj službi ukinute mnoge nadležnosti (u to vreme ja sam bio republički poslanik, ne savezni poslanik, ali naslednik je VBA).
Dat je predlog novog zakona, pa su posle toga bile urađene i izmene, kažem, Boris Tadić je učestvovao u tim izmenama. Između ostalog, recimo, da direktor, šef, kako se god tad zvao načelnik te službe, podnosi izveštaj predsedniku države. Interesantno je da se ovim predlogom zakona mnoge od tih nadležnosti sada vraćaju VBA, pa između ostalog i da podnosi izveštaje predsedniku Republike, da li zato što je tad predsednik Republike bio Koštunica, a sada je Boris Tadić, da se ne podnosi izveštaj Koštunici, nego da se podnosi izveštaj Borisu Tadiću, kao da je bitno koje je ime i prezime u pitanju, a ne institucija koja vodi državu.
Tu se pokazuje kakva je razlika između vas i nas u odnosu prema institucijama, znamo da je kasnije ta služba od strane Haškog tribunala mnogo puta apostrofirana kao najveći ili kao najveći problem u odnosima sa Haškim tribunalom, to je barem Karla del Ponte nebrojeno puta rekla, što znači da ste vi kao većinska vlast u četiri Vlade, od pet, od 2000. godine naovamo, u stvari, bili uzrok loše saradnje sa Haškim tribunalom i sporih integracija ka EU.
Da se vratim sada na sam zakon, nadležnost VBA definiše se članovima 5. i 6. i u pogledu nadležnosti predlagač je uneo odredbe o opštebezbednosnim poslovima, kojima se stvara dilema kod nas da li je VBA nadležna, pored kontraobaveštajnih poslova, u širem značenju tog pojma, za opštebezbednosne poslove u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije u celini ili za deo opštebezbednosnih poslova navedenih u članu 6. stav 1, odnosno opštebezbednosni poslovi definisani su kao nadležnost VBA u član 5, i tu ima dosta nejasnoća, ali se ona zbog prirode tih poslova zaista ne može efikasno ostvariti.
U Predlogu zakona se navodi da VBA pored ostalog kontroliše bezbednosnu zaštitu snaga, objekata i sredstava, mere bezbednosti, uvrealizaciji zadataka, poslove i aktivnosti, primenu mera zaštite tajnosti podataka i drugo, takođe, izdaje bezbednosne sertifikate.
Takvi zadaci karakterišu VBA kao supervizora u Ministarstvu odbrane, ali u Vojsci Srbije, što ona nije i ne bi trebalo da bude.
Tradicionalni opštebezbednosni poslovi, kao što su integrisanje bezbednosnih mera i dnevno rukovođenje i komandovanje, kontrola naređenog režima bezbednosti i bezbednosna edukacija pripadnika Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ocena bezbednosnog kvaliteta popune određenih formacijskih mesta i dužnosti, fizička, tehnička i protivpožarna zaštita objekata, sistema i sredstava Ministarstva odbrane i Vojske Srbije i drugi ne mogu se realizovati angažovanjem subjekata van organizacijske strukture komandi jedinica i ustanova Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.
Zato smatramo da VBA treba da bude nadležna, pre svega, za poslove kontraobaveštajnog karaktera, a opštebezbednosne poslove da sprovodi nadležna služba Generalštaba, integrisana u okviru komandi jedinica i ustanova.
Opšta bezbednost je jedna od osnovnih funkcija komandovanja. Nikada nije ni bila sporna saglasnost svih faktora u sistemu odbrane da je za bezbednost jedinice najodgovorniji komandant jedinice. Usled toga nije racionalno da mu se zakonskim odredbama ograničavaju mogućnosti za realizaciju zadataka, pa je donošenje ovih zakona i prilika da se VBA dekontaminira od opštebezbednosnih poslova, čini mi se da je to propušteno, kao što se svojevremeno VBA oslobodila izviđačkih poslova i poslova elektronskog izviđanja kao tipičnih funkcija komandi jedinica i ustanova Vojske.
Takođe, razgraničenje nadležnosti između VBA i vojne policije usmeriće te službe na konkretnu operativnu saradnju umesto veoma štetnog odnosa rivalstva koje je prisutno.
Na prekomerna ovlašćenja VBA može da asocira i odredba u članu 9. koji obavezuje državne organe, organizacije, službe da ovlašćenom pripadniku VBA, slušajte dobro, ''omoguće uvid u registre, zbirke podataka, elektronske baze podataka'' i dr.
Na prvi pogled, iz ovog ovlašćenja VBA mora se izuzeti barem, ovako prvo što nam je palo na pamet, Narodna skupština, Vlada. Zamislite, sad, u Narodnu skupštinu uđe pripadnik VBA, čak ne ni direktor, i sad on traži da se uđe u registre, ovo i ono, znači, mora biti izuzeta Narodna skupština, Vlada, Kabinet predsednika Republike, BIA, a verovatno ima još institucija koje se mogu staviti na taj spisak. S tim u vezi formulacija mora da bude preciznija, što se može postići osloncem na Zakon o zaštiti klasifikovanih informacija ili formulacijom koja bi bila uneta – organi državne uprave.
Takođe, pojedine odredbe koje sadrži ovaj predlog zakona, koje svakako imaju svoje mesto u metodologiji rada savremenih službi, u prošlosti su bile povod za brojne zloupotrebe. To se pre svega odnosi na otkup dokumenta i predmeta, prikrivanje identiteta i svojine i osnivanja pravnih lica. Što se tiče kupovine dokumenata i predmeta, ono u sadašnjem obliku organizacije i kontrole mreže može uspešno biti kontrolisano od strane finansijskih organa, organa rukovođena i unutrašnje kontrole, ali u slučaju prikrivenog identiteta imovine kao i osnivanja pravnog lica mora da postoji prethodna saglasnost, rešenje ili naredba ministra odbrane ili lica koje on ovlasti.
Prikriveni identitet u praksi znači lažna lična karta, lažni pasoš, lažna službena i druga legitimacija, poslanička lažna legitimacija, prikriveno vlasništvo nad imovinom znači lažnu saobraćaju dozvolu, lažnu potvrdu o teretu i sl.
Predloženi metodološki postupci su potrebni za rad Vojnoobaveštajne agencije i VBA, ali njihova primena mora biti izuzetna i strogo kontrolisana na visokom nivou rukovođenja, što do sada nije bio slučaj, naročito što se tiče VBA, svi znaju da je to bila Agencija sa najmanje kontrole u zemlji.
Mišljenja smo, takođe, da VOA treba da bude čista obaveštajna služba, da ona nije koncipirana za kontraobaveštajne i bezbednosne zadatke, niti raspolaže operativno-tehničkim sredstvima i sistemima, a njeni kadrovi nisu edukovani ili bar ne bi trebalo da budu edukovani za složene kontraobaveštajne procedure.
Rezultate svoga rada te dve agencije treba da dostavljaju ministru odbrane i korisnicima u Vojsci Srbije, shodno njihovim nadležnostima, a izveštaj o radu ministru odbrane o svim sadržajima izveštavanja u Ministarstvu odbrane, kao i nadležnom odboru Narodne skupštine, predsedniku Vrhovnog suda, Generalnom inspektoru, koji se ovde uvodi itd. Naglašene tendencije predlagača, koje odudaraju od načela kojima teži savremeno demokratsko društvo, odnose se na zatvorenost ove dve agencije kao savremenih društvenih sistema i evidentnu koncentraciju, centralizaciju informativne funkcije.
Petogodišnji mandat direktora Agencije i njegovih zamenika i Generalnog inspektora, izjednačen status direktora i njegovog zamenika, kao i njihova zaštita od eventualnog razrešenja, najslikovitije ilustruju tendenciju zatvaranja ove dve agencije kao društvenih sistema.
Mi smo mišljenja da je u ovim agencijama potrebna i neophodna decentralizacija, koje nema ni ovim predlogom zakona.
One imaju zaista relativno široka ovlašćenja koja se predviđaju, recimo, generalni inspektor, a to nije loše rešenje koje se uvodi, međutim, smatramo da ima i manjkavosti kod tog rešenja.
Na primer, ovde se nabraja šta on treba da nadzire, ali nigde nema mogućnosti da on predloži, da informaciju da o tome šta je u svom nadzoru utvrdio u radu ove dve agencije, dakle, nigde nema ovlašćenja za njega da on predloži mere ili sankcije za one na koje se njegov nadzor odnosio, što bi po našem mišljenju apsolutno trebalo da postoji. Recimo, Generalni inspektor u Policiji ima takva ovlašćenja, u jednom dobrom Zakonu o policiji koji smo doneli, ako je već gospodin Šutanovac rekao da je gospodin Dragan Jočić najbolji od svih nas iz DSS, onda je mogao od najboljeg nešto i da nauči kada je ovo rađeno.
Najveći problem je član 23. Mi smo tu dali amandman, a ovo govori kakva je intencija ovog zakona. U prvom stavu, gde se kaže da ovlašćeno službeno lice VBA u otkrivanju, istraživanju i dokumentovanju krivičnih dela iz člana 6. stav 2, tačke 3) i 4) i člana 6. stav 3. ovog zakona ima ovlašćenja, nabrajaju se koja i, pazite, šta piše pod tačkom 9) – ''ovlašćenja policije za vršenje mera nadzora i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica i preduzimanje drugih mera i radnji, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak.''
Drugim rečima, ovlašćeno lice VBA ima pravo da hapsi, jer ako se kaže da ''preduzimanje drugih mera i radnji, u skladu sa zakonom kojim se uređuje krivični postupak,'' to znači to! To jednostavno ne može ako pričamo o savremenim službama, o civilizovanim službama, ako pričamo o EU, to ne može! Ona samo može da traži asistenciju vojne policije ili policije! Ne može ovlašćeni službenik VBA da hapsi! To, pročitajte još jedanput, ovde piše.
Što se tiče ovog zakona o multinacionalnim operacijama van Republike Srbije, apsolutno ne verujemo u sve ovo što piše, i taj godišnji plan i kako će biti usvojen. Protiv smo da se to radi na način na koji je urađeno prošli put.
Ponavljam, više puta sam rekao, nismo protiv toga da pripadnici Vojske Republike Srbije učestvuju u mirovnim operacijama, ali, prvo, moraju da budu mirovne operacije koje organizuju UN, drugo, ne smeju da budu mirovne operacije, čak ni one koje zaista šalju UN, poput ISAF u Avganistanu, gde je sve povereno NATO paktu. Zašto ne NATO paktu?
Bez obzira na Partnerstvo za mir, koliko puta da kažemo, od februara meseca prošle godine, od kada su SAD priznale nepravno proglašenu nezavisnost Kosova, ne možemo da sarađujemo sa NATO paktom na takav način i dok oni pomažu stvaranje nezavisne države Kosovo svakog dana, dok oni obučavaju bezbednosne snage Kosova, mi ne smemo da učestvujemo u takvim operacijama koje služe samo za interes Vašingtona, NATO patka, poput ISAF.
Šta nas briga?! Talibane, tamo, bira njihov narod. Oni su birani. Ako oni žele da stvore islamsku republiku ili islamsku državu, šta to nas briga? Zašto onda imamo odnos sa Vatikanom? A gde je dokazano da ima odnose sa teroristima, gde je Bin Laden? Zašto bismo mi u takvim stvarima učestvovali? Imali smo taj problem prošli put sa misijom u Čadu. Nismo imali protiv da se u njoj učestvuje, ali smo bili protiv da se učestvuje u kontigentu države članice NATO pakta. i uvek ćemo biti protiv. Zbog toga je potreban konsenzus, što vi niste razumeli, jer jedno od bitnijih pitanja je vojna neutralnost. Nije tačno, čuli smo ovde, u prethodnoj raspravi, mnoge zablude, da li je jeftinije za državu biti članica NATO pakta ili vojno neutralne.
Pa, vidim, ekonomski propadoše vojno neutralne države u Evropi, da li treba da ih nabrajam? Švedska, Finska, Irska, Švajcarska, Austrija, Malta, Kipar. Koja je od njih ekonomski propala? Koja od njih nije ekonomski jača od nas? U kojoj od tih država građani ne žive bolje? Znači, postoji, ako hoće ozbiljno da se radi, može država da bude vojno neutralna članica EU i da ima dobre odnose sa svima, da sarađuje sa svima preko Partnerstva za mir, ali i preko drugih projekata i uopšte.
Irska je ostrvo, bukvalno ostrvo. S jedne strane je okružuje Atlantik i SAD, sa druge strane Velika Britanija, Francuska, sve članice NATO pakta. Kakve to ima veze što bismo bili ostrvo okruženo članicama NATO pakta? To nema nikakve veze. To su vam argumenti koji ne stoje. A, ako hoćete, raspišite referendum, pa da se ubeđujemo na referendumu i da o tim argumentima govorimo građanima. Nemojte da pokušavate, na mala vrata, kao i ovim predlogom zakona, da učestvujemo u NATO misijama koje su potpuno nepotrebne.
U danu za pitanja tražiću zvanično od predsednika Vlade da mi odgovori, da li naše obaveštajne službe imaju podatke da na Kosovu i Metohiji, srpskoj autonomnoj pokrajini, SAD planiraju da postave raketni štit i ne samo tamo, nego i na Kopaoniku, da koriste naš radarski sistem, koji je jedan od najsavremenijih u ovom delu Evrope? Možda da ga malo osavremene, ali zna se, sa malo ulaganja, mnogo manje, nego ono što su planirali da urede u Češkoj. Ako to planiraju, naša bezbednost će i te kako biti ugrožena jer ćemo odmah biti meta svima onima koji se suprotstavljaju takvom ponašanju SAD pre svega u islamskom svetu, i onim ozbiljnim teroristima, a ne ovim ''vehabijama'' koje smo do sada jurili, dole, po Sandžaku.
To su ozbiljna pitanja za Srbiju. Montažnu rafineriju planiraju da naprave u Smederevu za samo 200 miliona dolara. Nisu dobili nikakve dozvole do sada. Postoje takve tri u Avganistanu, samo zbog snabdevanja potreba NATO pakta na Kosovu. Da li ćemo mi da budemo takva država? Zbog toga je potreban konsenzus i na ta pitanja su potrebni odgovori. Hvala. (Aplauz.)

Reč ima narodni poslanik Vlajko Senić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani narodni poslanici, uvek imam zadovoljstvo poslednjih dana da govorim posle gospodina Šormaza. Mislim da je sasvim u redu njegova diskusija i neki argumenti postoje, međutim, uvek se postavlja pitanje šta je alternativa.
Mislim da, posmatrajući stvari tako crno-belo, možda bismo neki deo te diskusije mogli da prihvatimo. Sve ću vas podsetiti da je naš današnji put, a i ova strategija, da je presečeno kada smo 2006. godine ušli u Partnerstvo za mir. Svi znamo da tada čak ni DS nije bila deo Vlade Republike Srbije, da je tada bila manjinska vlada koju je podržavala SPS.
Dakle, tada je doneta strateška odluka, jer svi znamo ako hoćemo da govorimo argumentovano, da je tada odluka o ulasku u Partnerstvo za mir bila ona tačka kada praktično pokažete jasnu volju šta je vaš krajni cilj. To je bilo 2006. godine. Svi znamo da je 2006. godine svima nama bilo poznato šta će se desiti sa Kosovom, bilo je samo pitanje kakva će strategija biti primenjena: da li će uspeti da se dobije većina u Savetu bezbednosti, pa da se tu proglasi nezavisnost Kosova, pošto zbog protivljenja Rusije i Kine ta većina nije pridobijena, dobila se druga strategija.
Takođe, svi smo znali, gospodine Šormaz, 2006. godine, da će oni proglasiti nezavisnost i svi smo znali da će Amerika biti jedna od prvih država, ako ne i prva, koja će tu nezavisnost priznati.
Prema tome, sa svim tim saznanjima, vrlo čvrsto tvrdim da smo svi znali, doneli smo odluku o ulasku u Partnerstvo za mir i tada smo ušli u Partnerstvo za mir, takođe, na mala vrata pogurani od strane SAD.
Ne možemo u roku od dve ili tri godine da kažemo da neke činjenice ili argumente nismo znali kada smo donosili odluke, verujući tada, verujem da je to tada bila dobra odluka i ubeđen sam da smo odmah posle 2000. godine ušli u Partnerstvo za mir, pa u NATO, da bismo neke šanse, kada govorimo o nekom boljem rešenju statusa Kosova, sigurno imali.
Znate bolje od mene da su tada uslovi za ulazak u NATO bili mnogo manje sporni nego što su oni danas i bili su pre svega politički, a ne tehnički ili neke vojne prirode.
Mislim da je dobar ovaj zakon o upotrebi Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama. Dobro je da i vi to podržavate i dobro je da to zakonski regulišemo. Zaista neke države to regulišu tako što vlada donese odluku, bez učešća skupštine, ali mislim da je Srbija takva država u kojoj zaista Parlament mora da ima krajnju reč kada donosimo takvu odluku koja se tiče takvih operacija.
Verujem da ćemo i poštovati sve ono što piše u ovom zakonu, da ćemo imati priliku da usvajamo te godišnje planove, da će biti manje nekih vanrednih situacija kada će se to angažovanje vršiti van godišnjih planova, ali u svakom slučaju imamo Skupštinu, imamo Odbor za bezbednost, imamo javnost, medije i svi će biti uključeni u proces donošenja tih odluka.
Mislim da je dobro da imamo zakon. Zaista je on dobar i on jasno po svim tačkama i članovima reguliše na koji način mi možemo da donesemo takvu odluku. Na taj način opet otvaramo jedan spoljnopolitički kapacitet. Ne bih se sada osvrtao na tu vašu konkretnu priču o Avganistanu i da li treba tamo da učestvujemo ili ne treba, verovatno ne treba. Znate, ali kada ste deo jednog zajedničkog društva i organizacije, sve to ima koristi i nedostatke. Ako pomognete partneru na jednom polju vojno, možete očekivati uzvratnu podršku politički i ekonomski. Tako svet funkcioniše. Irska možda može da opstane kao ostrvo, ali Srbija ne može. To je moje duboko uverenje, zato ćemo mi da glasamo za ovaj zakon.
Što se tiče ovih manje spornih zakona, a to su odbrana, civilno služenje, smatram da će to skoro svi podržati. Tu su otklonjene neke nejasnoće.
Što se tiče civilnog služenja pretpostavljam da je ideja da se ta oblast uredi i naravno to svi podržavamo i da će to ostati kao mogućnost za svakoga ko želi na taj način da služi vojni rok. Ipak je potrebno da imamo jasna pravila, jer smo i sami bili svedoci mnogih slučajeva gde se to civilno služenje vojnog roka pretvaralo u neku farsu, da to praktično nije imalo nikakvog smisla, dakle, ili će ono postojati i onda imati smisao ili apsolutno neće postojati, ali mi ćemo taj zakon podržati.
Ovo što je najatraktivnije to je verovatno pitanje oko VBA i oko VOA. Pretpostavljam da ćemo u nekom narednom periodu taj zakon ponovo menjati.
Ono što je dobro jeste da smo napravili korak napred da se napokon i te institucije otvaraju za kontrolu. Ko će biti Generalni inspektor, kako će to čovek raditi taj posao, kome će biti odgovoran – to su sve pitanja za raspravu i za argumentovanu analizu, ali je dobro da je taj proces započeo.
Smatram da ne možemo da očekujemo da ni od jedne institucije da na početku da fantastične rezultate, ali uspostavljanjem Generalnog inspektora na primet, 2009. godine sigurno će dati rezultat. Ta institucija će za pet-šest godina imati svoju težinu, svoj kredibilitet i postaće organ koji će ozbiljno moći da kontroliše rad tih obaveštajnih agencija, isto tako kao što će imati svoju ulogu Unutrašnja kontrola.
Bez obzira na to i baš zbog toga hoću da kažem da mi poslanici moramo i dalje da zadržimo, a i da tražimo, značajnu ulogu Odbora za bezbednost u kontroli obaveštajnih agencija i vojnih, naravno, zato što je Odbor za bezbednost Skupštine Srbije uvek, bez obzira ko je na vlasti i ko je u opoziciji, jedna višestranačka komisija koja na pravi način može da vrši civilnu kontrolu nad tim agencijama.
Mi smo tokom ove godine imali dve ekskurzije, nisam imao priliku i zadovoljstvo da učestvujem u tim agencijama, ne verujem da je to nešto pomoglo.
Ipak, na neki način otvorili smo vrata i pokazali da i te stvari nisu nedostižne za kontrolu. Ja ću se kao član Odbora za bezbednost zaista truditi da taj odbor dobije svoje mesto i ulogu u kontroli tih obaveštajnih institucija. Verujemo da ćemo tu imati podršku svih drugih parlamentarnih stranaka.
Tako da, podržavamo ove zakone kao nesporno reformske zakone, kao dobar početak i kao priliku da se taj proces kontrole uspostavi i da započne uspostavljanje veće transparentnosti rada tih institucija, zato što smo mi politički veliku cenu plaćali, kada govorimo o Haškom tribunalu. Stalno su nam isporučivali, je li tako, izveštaje zvanične ili nezvanične – da su to institucije koje sprečavaju završetak saradnje, da se vrši opstrukcija. Da se ne vraćamo u prošlost, vi se sećate da su te institucije imale ulogu posle 2000. godine u tadašnjim sukobima između različitih lidera i stranaka.
Mislim, zaista, da je ovo dobar početak. Mi ćemo zbog toga podržati zakon i kroz rad Skupštine i kroz rad Odbora za bezbednost pratićemo koliko je napredak napravljen. Naravno, uz vašu podršku i saradnju predlagaćemo sve promene koje su neophodne da se taj zakon poboljša.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, pravo na repliku.

Više puta sam pomenut i pogrešno protumačen. Na primer, ja nisam rekao da mi podržavamo ovaj zakon o učešću naših vojnika i o multinacionalnim operacijama, kako god da ih nazovete. Suprotno sam rekao – da ne glasamo! Mi podržavamo kao DSS učestvovanje u mirovnim operacijama, shodno Ustavu, pa da u Parlamentu za to glasamo, mada se slažem sa ovim što je govorio gospodin Delić.
Dakle, shodno Ustavu vodićemo računa u kojim i kakvim operacijama, a nikako u okviru kontigenta NATO pakta ili bilo koje članice države NATO pakta. I reko sam koji su razlozi?
Pozivati se na 2006. godinu i Partnerstvo za mir, pa, nije sporna odluka, apsolutno nije sporna, ali vaš rezon je nelogičan. Šta je krajnji cilj Rusije? Da li je krajnji cilj Rusije članstvo u NATO paktu? Ona je, takođe, članica Partnerstva za mir. Da li je to krajnji cilj Rusije?
I zašto bi naš ulazak 2006. godine u program Partnerstvo za mir značio krajnji cilj – ulazak u NATO pakt. To nije tačno, nego je to partnerski odnos i saradnja sa NATO paktom.
Mi ne kažemo da to ne treba da bude, mada to ne treba da postoji. Ja sada kažem svoje lično mišljenje. To je jedini vojni savez u svetu. Ja smatram da bi svet bio srećniji da nema nijednog vojnog saveza, nego da se poštuje međunarodno pravo i da nema ni jednog jedinog vojnog saveza.
To je nemoguće, očigledno je da određena država želi da bude policajac i da se pita za sve u svetu. A kada se pozivam na međunarodno pravo – pa, na to smo i računali. Možda ste vi znali 2006. godine šta će oni uraditi 2008. godine. Ja ne sporim da vi to možda niste znali. Mi to nismo! Mi smo se uzdali u međunarodno pravo.
Imali smo organizovane pregovore, prvo sa Ahtisarijem – videlo se da su namešteni. Sa ''trojkom'' – videlo se da je to samo kupovina vremena, ali smo učinili sve što smo mogli tada kao država, koliko znam zajedno u kohabitaciji, predsednik Republike i Vlada, da u tim pregovorima uradimo ono što je međunarodno pravo.
Siledžije to nisu htele! Uradili su suprotno. To je jedina moguća i normalna reč. Šta sada – mi sada treba da se pomirimo sa tim?!
Takođe, jedna od velikih zabluda je – ako uđemo u NATO pakt, to sam juče čuo od jednog kolege, da ćemo se lakše vratiti na Kosovo. Majke ti! Jedan od prvih uslova će biti da priznamo nezavisnost Kosova, čak i ako nas budu pozvali da uđemo u NATO pakt. Dakle, to će biti jedan od prvih uslova, a doći će kao uslov, ako vam nije dovoljno ovo oko vizne liberalizacije, i za ulazak u EU. Onda ćemo da vidimo da li Evropa nema alternativu?!
Ujedno, nikada nećemo da priznamo Kosovo i nećemo da uđemo u EU, ako to bude uslov! To je politika koju vi podržavate i to je ono što se govori. Znači, u Avganistanu, a to je žalosno što ste rekli, i time ću završiti...
(PREDSEDAVAJUĆA: Tri minuta.)
Evo, samo jednu rečenicu i time ću završiti.
Ako mi učestvujemo sa Vojskom u kontigentu NATO pakta, kao članica NATO pakta, recimo, u Avganistanu – jeste da to nije dobro, ali ćemo na drugoj strani imati ekonomske beneficije.
Šta je onda Vojska Srbije – plaćenička vojska?!
Ne može da se ima takav odnos. Šaljemo naše vojnike da ginu u Avganistan, a ovamo ćemo to da naplatimo od Amerikanaca za budžet Srbije – to je neozbiljno!