Poštovani predsedavajući, gospodine ministre Srećkoviću, poštovane kolege poslanici, poštovani predstavnici dijaspore i poštovani Srbi u regionu, nakon što je ovaj saziv Narodne skupštine Republike Srbije normativno uredio 230 oblasti, doneo 230 zakona i još 70-ak drugih akata, dakle doneo oko 300 pravnih akata, pred poslanicima Narodne skupštine Srbije našao se i zakon koji je od krucijalnog značaja za sve Srbe i građane Srbije koji žive
van granica naše zemlje, posebno za Srbe u regionu, od kojih je većina živela u granicama bivše Jugoslavije do njenog raspada, a sada su odvojeni od matice.
Prema procenama koje smo čuli i od ministra, van granica Srbije živi blizu četiri miliona Srba, dakle gotovo polovina onog broja koji živi u Republici Srbiji. Mi smo jedna od zemalja koja ima visok procenat ljudi koji žive van granica matične države.
Ta činjenica, sa jedne strane, jeste negativna, ako uzmemo da su brojna sela i područja Srbije zbog ekonomske migracije opustela, da smo ostali bez puno stručnog kadra itd. (da ne nabrajam negativne posledice).
Ali, ako je to negativna strana, pozitivne okolnosti jesu da su naši ljudi naši ambasadori širom sveta, da od naše dijaspore imamo veoma stabilan devizni priliv (koga nemamo u bilansu), da deo kapitala kroz strana ulaganja može i treba da bude od naše dijaspore, pa neka bude, da budem pomalo slikovit, i da na ''Pesmi Evrovizije'' nismo bez glasova iz Švedske ili da naša srpska reprezentacija neće bilo gde u inostranstvu biti bez vernih navijača Srbije.
Ne zaboravimo ni njihove glasove i poruke sa brojnih skupova širom sveta, kada je teško bilo biti Srbin i građanin Srbije u i van njenih granica. To je stvarnost, ali stvarnost je i to da smo, zbog svega što nam se dešavalo proteklih 20-ak godina, zaboravili u dobroj meri na dijasporu. Srpska deca i deca drugih nacionalnosti koja su otišla iz Srbije nemaju puno prilika da pohađaju srpske škole, slabo se čuje državni radio i državna televizija van granica Srbije, malo je kulturnih dešavanja u našoj dijaspori u kojima učestvuju naša pozorišta, i tako se otuđujemo od gotovo četiri miliona Srba i građana Srbije koji su van naših granica.
Ova vlada je prepoznala ovaj problem i našla snage da kreira zakonski predlog koji bi ovu oblast uredio u nacionalnom interesu. Ne bih rekao da su prethodne vlade bile nemarne, međutim uvek je bilo nekih prečih stvari od naših sunarodnika van granica. Zato ova vlada zaslužuje pohvalu i zato će ova vlada, ubeđen sam, u ovoj oblasti biti zapisana zlatnim slovima kod naše dijaspore i Srba u regionu, Srba u Hrvatskoj, Sloveniji, BiH (Republici Srpskoj i Federaciji), Crnoj Gori, Makedoniji, Rumuniji, Mađarskoj, Albaniji, ali i kod Srba širom Evrope, Amerike i Australije.
Ne mogu da se ne osvrnem sada na neka jučerašnja izlaganja ovde od strane opozicije, pre svega LDP i DSS. Izlaganja oba ova poslanička kluba su imala sasvim isti ton, prosto se nisu mogla razlikovati.
Preporučujem gospodi iz DSS da se, pre nego što odu i zatraže mišljenje Venecijanske komisije, pošto imaju u Vojvođanskih brigada u Novom Sadu prostorije u zgradi u kojoj je i Humanitarni centar za integraciju i toleranciju, u kojoj sedi gospodin Bubalo, pravni ekspert za oblast uporednog prava, konsultuju s njim u vezi s uporednim pravom, pošto uporedno pravo, a čini mi se ni ovaj zakon, nisu pročitali. Zaista mi je žao što se ova stranka ovako ponela prema srpskoj dijaspori i Srbima u regionu.
S druge strane, vrlo je čudno da gospodin Ostojić kaže da se, kada je otišao iz Srbije na četiri godine, on otcepio od Srbije.
Moram da priznam da sam prvi put čuo za izraz da se neko ko odlazi iz Srbije privremeno ili trajno otcepljuje od svoje države.
Gospodin Ostojić je rekao i jednu vrlo opasnu konstataciju, da Srba u Kninu više nema.
Znate, Srba u Kninu ima pet puta manje nego što ih je bilo do "Oluje", ali ih ima. U Hrvatskoj živi 200.000 Srba i ne smemo da kažemo da Srba u Hrvatskoj nema, jer to znači da ćemo zaboraviti na te ljude i nećemo misliti na njih. Ova vlada to sigurno neće učiniti i siguran sam da će u parlamentu ovaj zakon zbog toga dobiti podršku.
Još nešto je juče bilo zanimljivo, u izlaganju ovlašćenog predstavnika LDP-a.
Kada se govorilo o priznanjima koja će po ovom zakonu biti ustanovljena, vrlo se sarkastično govorilo o nagradi ''Majka Srbija'', pa se dao neki deminutiv, u smislu - ''majčica Srbija'', i cela se grupa, koliko ih je bilo, dvoje-troje, juče na tom zasedanju, smejala. Ne vidim ništa smešno u nazivu te nagrade i mislim da će svaki Srbin koji živi u dijaspori ili u regionu sa velikom čašću primiti tu nagradu. Naravno, ako je zasluži.
Ovaj zakon bismo mogli nazvati i sistemskim zakonom za ovu oblast. Definisano je šta je to dijaspora i ko čini Srbe u regionu, ali je utvrdio i koje su obaveze Ministarstva, Vlade, predsednika Republike, pa čak i lokalnih samouprava na ovom planu.
Ustavni osnov za donošenje ovog zakona je u članu 13. Podsećam, i političke partije koje su protiv ovog zakona, po svemu sudeći, glasale su za ovaj Ustav.
Član 13. Ustava, poglavlje ''Zaštita državljana i Srba u inostranstvu'', između ostalog navodi da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.
Podsećam sada i poslanike SNS. Inače, iskreno cenim zalaganje gospodina Rogovića na Odboru, ali briga o dijaspori nije samo to što biste otišli u Ravne Kotare i pili belo ili crno vino, ili što biste u Donjem Lapcu jeli ličku jagnjetinu, nego i to da u Danu za glasanje glasate za zakon o dijaspori i onda uzdignutog čela odete možda u Knin i Donji Lapac.
Istakao bih još jednu ustavnu odredbu, koja pokazuje da je naš Ustav u tom pogledu vrlo otvoren i prema nacionalnim manjinama koje žive u Srbiji pa im se u poglavlju ''Pravo na udruživanje i na saradnju sa sunarodnicama'' garantuje pravo nesmetane veze i saradnje sa sunarodnicima izvan teritorije Republike Srbije.
Kakva je situacija bila do sada? Imamo Ministarstvo za dijasporu, u Ministarstvu za spoljne poslove imamo Direkciju za susedne zemlje, i to je to.
Nismo imali nikakvu zakonsku regulativu, nemamo operativnu strukturu koja se bavi tim pitanjima, a kada nemate zakon, nemate ni previše pravnih mogućnosti da formirate budžetska sredstva za tu namenu.
Situacija nam je bila takva da je odnos prema Srbima u dijaspori i u regionu više zavisila od energije pojedinih ministara, njihovih pomoćnika i drugih ljudi u državnoj strukturi i funkcionisalo se na principu drugog prioriteta, jer su druge teme uvek nametane kao prioritet.
Ovaj zakon stvara obavezu za državu Srbiju, a ja bih rekao i daje pravo da brine o svojim sunarodnicima koji ne žive u Srbiji. Prema ovom zakonu, Vlada utvrđuje politiku matične države prema dijaspori, kao i prema Srbima u regionu, koju sprovodi ministarstvo nadležno za dijasporu, kao i drugi organi državne uprave, u okviru zakonom utvrđenog delokruga, i tu je zakon jasan.
Nadležno ministarstvo dužno je da utvrdi Strategiju očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu i mere koje treba preuzeti za njen razvoj. Pozvao bih ministra i Ministarstvo da ova strategija bude u što kraćem roku doneta.
Vrlo je važno što će dijaspora i Srbi u regionu, prema ovom zakonu, dobiti svoju skupštinu u kojoj će biti zastupljena celokupna dijaspora i Srbi iz regiona preko svojih predstavnika. Skupština će obrazovati Ekonomski savet dijaspore, Savet za statusna pitanja dijaspore, Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju, i siguran sam da će se glas ove skupštine čuti i u Vladi uvažavati.
Da bi se zacrtana strategija vezana za dijasporu i Srbe u regionu mogla realizovati, neophodno je da se obezbede određena sredstva. Zato je predviđeno formiranje Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu.
Nisu u svim zemljama isti problemi dijaspore i Srba u regionu. Možda je najznačajniji deo ovog zakona upravo onaj koji se odnosi na Srbe u regionu.
Imajući u vidu problem u kojem se nalaze Srbi u regionu i sporost njegovog rešavanja, predviđeno je formiranje Saveta za odnose sa Srbima u regionu, koji će brinuti o Srbima u regionu, o Srbima u Sloveniji, Republici Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Republici Makedoniji, Rumuniji, Albaniji i Republici Mađarskoj. Na čelu ovog saveta biće predsednik Republike i to će sigurno ovom savetu dati veliki značaj. U njega će biti uključen i predsednik Vlade, resorni ministri i predstavnik Srpske pravoslavne crkve.
Na ovaj način dat je značaj ovom savetu, a utvrđena mu je veoma konkretna nadležnost.
Pošto te nadležnosti niko do sada nije naveo, pobrojaću neke: predlaže nadležnim organima mere za unapređivanje ekonomske saradnje sa Srbima u regionu; razmatra pitanja i predlaže rešavanje povratka Srba u mesta ranijeg prebivališta, za one ljude koji su morali izbeći, i predlaže mere za zaštitu njihovog prava u cilju održivog povratka (mislim da je ova nadležnost veoma bitna za ljude koji su morali izbeći iz svojih domova); razmatra pitanja koja se odnose na upotrebu, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i verskog identiteta Srba u zemljama u regionu; zatim pitanja informisanosti Srba u regionu o događajima u Republici Srbiji itd. Brojne su nadležnosti koje se odnose na ovaj savet i koje će biti vrlo bitne za popravljanje kvaliteta života i očuvanje identiteta Srba u regionu.
Pored Saveta, veoma je važno i da će i Skupština Srbije ubuduće, nadam se, imati odbor za Srbe u regionu i da će kontrolisati provođenje ovog zakona. Pošto je ovih dana bilo dosta polemika o tome treba li nam ovaj zakon ili ne i pošto su pojedini poslanici, očito neupućeni, diskutovali u smislu da ovakav zakon ne postoji nigde u svetu, da je ovo naša originalnost, ipak ću im, ako ne odu u Vojvođanskih brigada, pročitati i istaći nekoliko odredaba iz uporednog prava, kako su ovu oblast uredile neke druge zemlje.
Recimo, da ne idemo daleko, Republika Slovenija će možda biti dobar primer. U normativnom smislu Slovenija je u ovom pogledu otišla najdalje. Donela je Zakon o odnosima Slovenije sa Slovencima van njenih meja, odnosno van njenih granica, 2006. godine. Slovenija je donela dve rezolucije iz ove oblasti, gospodo - Rezoluciju o odnosima sa Slovencima po svetu (2002. godine) i Rezoluciju o položaju slovenskih autohtonih manjina u susednim državama i, sa tim u vezi, obavezama državnih i drugih organa, još 1996. godine, znači odmah po osamostaljenju.
Slovenačka vlada je donela, što je vrlo bitno, Uredbu o finansiranju i podršci za održavanje i razvijanje identiteta Slovenaca van granica Slovenije. Slovenija u parlamentu ima samo četiri odbora i jedan od njih je za Slovence van njenih granica. Temeljno načelo, dato u članu 5. ovog zakona Slovenije, jeste da ''su Slovenci u susednim državama i u svetu jednak deo slovenskog naroda''. U stavu 2. istog člana se kaže da je ''Republika Slovenija matična domovina svih Slovenaca van njenih granica i zaštitnica autohtonih slovenskih narodnih skupina u susednim državama''.
U istom zakonu se kaže da područja susednih država u kojima živi autohtona slovenska narodna skupina i Republika Slovenija čine zajednički slovenski kulturni prostor. U članu 7. se kaže da je briga o Slovencima u susedstvu i svetu osnovni deo politike Republike Slovenije.
Ovaj zakon ima sto članova, neću ih moći sve pročitati. Detaljno su razrađene obe ove strategije. U tom smislu ovaj zakon sigurno može biti dobar primer i našem zakonodavstvu.
Republika Hrvatska ima u dijaspori oko tri i po miliona Hrvata, nema poseban zakon, ali je detaljno uredila ovu oblast u nekoliko zakona.
Ako je suditi prema informacijama od 26. juna 2009. godine u štampi, urađena je i verzija zakona o odnosu Republike Hrvatske prema Hrvatima izvan Republike Hrvatske.
Hrvatska je na specifičan način, možda malo kontroverzan, rešila pitanje izbornog prava Hrvata koji žive van njenih granica, izborno pravo imaju građani koji nemaju prebivalište u Hrvatskoj, tako što je formirana posebna izborna jedinica u kojoj oni biraju svoje predstavnike u Sabor. To se prvenstveno odnosi na Hrvate koji žive u Bosni i Hercegovini.
BiH ima oko milion i trista hiljada ljudi u iseljeništvu, imaju vladina tela koja se bave ovim pitanjima i brojne stranke traže donošenje zakona o dijaspori i zakona o matici iseljenika.
Makedonija ima veliku dijasporu, negde oko 900.000 iseljenika, ima ustavnu odredbu o dijaspori, dok je zakon o spoljnim poslovima to pitanje takođe uredio.
Mađarska Republika je 2001. godine pripremila zakon o Mađarima koji žive u susedstvu, međutim on nije donet zbog nekih pravnih originalnosti koje će verovatno biti delimično modifikovane.
Evo Francuske, ako nam može biti za ugled, kao jedna od najznačajnijih zemalja Evropske unije. Veoma je značajna briga o Francuzima koji žive van Francuske. Francuska, u okviru Vlade, ima Visoki savet za Francuze u inostranstvu. To je krovna institucija koja funkcioniše u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Zanimljivo je da su članovi Visokog saveta za Francuze u inostranstvu (molim vas, ovo je vrlo bitno) jedni od ovlašćenih predlagača kandidata za predsednika Republike Francuske.
Osim toga, dokaz o brizi za Francuze van Francuske jeste i činjenica da oni imaju pravo na svoje predstavnike u Senatu. Dakle, Francuzi van Francuske biraju 12 predstavnika u Senat i uslov je da moraju da žive van Francuske, znači ne mogu biti pripadnici diplomatsko-konzularnih predstavništava.
O Irskoj ne bih previše govorio pošto znate da ona ima ogromnu dijasporu. Ona je, praktično, uspostavila sistem takozvane virtuelne Irske. Čak se njen razvojni koncept ogleda u vezama sa svojim sunarodnicima koji žive van granica Irske. Značajna podrška i značajne investicije u Irsku stižu od njene dijaspore.
Italija ima Ministarstvo za Italijane van Italije i Ministarstvo spoljnih poslova ima nadležnost u ovoj oblasti. Možda je originalnost italijanskog zakonodavstva u činjenici da pri diplomatskim predstavništvima u svetu, gde živi preko 3.000 Italijana, formiraju odbore Italijana u svetu. Oni imaju brojne zadatke i svode se na predlaganje mera za socijalne i kulturne mere vlade Italije prema Italijanima u toj zemlji. Ovo je na neki način pandan ovoj skupštini koja će biti konstituisana od naše dijaspore.
Na Izrael mislim da nema potrebe da trošimo puno reči. Ima brojnu dijasporu i vlada ove države ima veoma veliku brigu o svojoj dijaspori. Namerno nisam pominjao one zemlje o kojima znate dovoljno – Španija, Grčka, Rumunija, Rusija itd., o tome kako one vode brigu o svojoj dijaspori.
Na kraju, iz ovoga se može zaključiti da uređivanje ove oblasti nije nikakva naša originalnost. Štaviše, smatram da je ovo nužno i zbog nas koji živimo ovde i Srba van granica Srbije i, naravno, drugih građana koji Srbiju doživljavaju kao svoju matičnu državu.
S druge strane, smatramo da bi ovde trebalo da dođe do izražaja političko jedinstvo pozicije i opozicije i da je ovo zakon koji će biti veliko iskušenje za opoziciju da bude protiv ili uzdržana. Verovatno će naša dijaspora i Srbi u regionu već danas znati kako će se o zakonu (neki su već juče saznali) izjasniti stranke opozicije, koje su do sada deklarativno vodile brigu o Srbima i u Hrvatskoj i u Federaciji BiH i u Crnoj Gori itd., a sada se izjašnjavaju da su protiv ovog zakona.
Bio bih veoma zadovoljan da čujemo njihov definitivan odgovor povodom ovog zakona. Naravno da sam za to da se uvaže svi amandmani koji popravljaju ovaj zakon i sigurno će Ministarstvo za to imati sluha. Još jednom čestitam Vladi na pripremi ovog zakona. Ja ću, kao i poslanici DS-a, glasati za zakon o dijaspori i Srbima u regionu.