Hvala vama. Reč ima narodni poslanik gospodin Aleksandar Čotrić.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva za dijasporu, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da istaknem da je Predlog zakona o dijaspori i Srbima u regionu dobio podršku resornog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije.
Poslanici SPO, u okviru poslaničke grupe ZES, podržaće ovaj zakon, a uveren sam i većina poslanika, zato što je ovo veoma značajan zakon, što je veoma kvalitetno napisan, što predstavlja rezultantu različitih predloga i mišljenja koja su izneta tokom jako dugog perioda koji je bio na raspolaganju svim zainteresovanima da se izjasne o ovom zakonskom tekstu, s obzirom na to da je on više od šest meseci bio na javnoj raspravi, da je u skupštinsku proceduru ušao 13. maja ove godine.
Ovaj zakon, kada bude usvojen, predstavljaće svojevrsni, slobodno mogu reći bez preterivanja, ustav naše dijaspore. To je veoma značajan osnovni sistemski zakon, s obzirom na to da se prvi put u našoj pravnoj istoriji donosi jedan ovakav tekst. On će imati veliki značaj za poboljšanje odnosa između matične zemlje i veoma brojne naše dijaspore.
Naravno da je zakon zasnovan na ustavnim odredbama iz najvišeg pravnog akta zemlje, koji je donet 2006. godine, i da će prvi put da uredi jednu veoma značajnu oblast koja se odnosi na veliki broj što naših državljana koji žive u inostranstvu, što pripadnika srpskog naroda, pre svega u regionu.
O značaju iseljeništva, o značaju dijaspore, o značaju Srba u regionu najbolje govore podaci, činjenice. Iako je popis iz 2002. godine utvrdio da je 415.000 državljana Srbije u inostranstvu, taj broj je neuporedivo veći i procenjuje se da najmanje 3.000.000 naših državljana i sunarodnika živi na pet kontinenata u preko 100 zemalja sveta, da su organizovani u više od 1.000 organizacija, saveza, klubova i asocijacija, da postoji više od 350 hramova Srpske pravoslavne crkve širom sveta.
Procenjuje se i da je ogroman ekonomski i privredni potencijal naše dijaspore, koji će tek u narednom periodu, a zakon će u tome pomoći, da bude oslobođen, odnosno da možemo očekivati i mnogo veća ulaganja i investicije od dosadašnjih. A one nikako nisu zanemarljive, jer procene govore da je u dosadašnjoj privatizaciji učešće poslovnih ljudi iz naše zemlje bilo oko 15%, a puno puta je već istaknuto koliko u Srbiju novca stiže putem doznaka.
Samo da napravim kratku digresiju, jednu malu reminiscenciju, da kažem koliki je značaj naše dijaspore bio i u prošlosti i sada, i na duhovnom, kulturnom i naučnom planu, da podsetim da su neki od najvećih umova srpskog naroda živeli u inostranstvu, ali dali ogroman doprinos našoj nauci, našoj kulturi. Samo da kažem da je Nikola Tesla, nesumnjivo najveći naučnik koji je potekao iz našeg naroda, praktično čitav svoj život proveo van granica Srbije, da je Njegoš, nesumnjivo najveći pesnik srpskog romantizma, takođe sav svoj život proveo van granica Srbije.
Od naučnika ću, u ovom kratkom pregledu, pomenuti Pupina, Milankovića, čiju godišnjicu obeležavamo ove godine, Dositeja Obradovića, koji je rođen u Čakovu, u današnjoj Rumuniji, Miloša Crnjanskog, koji je rođen na teritoriji današnje Mađarske, Vuka Karadžića, koji je više od 50 godina živeo u Austriji, u Beču, i tamo stekao afirmaciju.
Donošenjem ovog zakona će biti postignuta, po mom sudu, četiri osnovna cilja. On će doprineti daljem zbližavanju matične države i dijaspore. Omogućiće kvalitetnije, bolje uključivanje predstavnika dijaspore u politički, ekonomski, naučni, kulturni život matične zemlje. Pomoći će očuvanju identiteta pripadnika naše dijaspore, kako nacionalnog tako i jezičkog, kulturnog i verskog.
Takođe je veoma značajno da odnosi sa dijasporom i Srbima u regionu imaju višestruki značaj u procesu evropskih integracija, u procesu izgradnje moderne Srbije.
Jer, ovaj zakon koji ćemo usvojiti predstavlja prvi predlog zakona kojim se u našem zakonodavstvu pravno uređuje odnos između države Srbije i Srba koji žive izvan njenih granica.
Čudi me politizacija po pitanju ovog zakona, strančarenje, i to nikako ne mogu da shvatim. Ne razumem zašto se iznose mišljenja da Ministarstvo za dijasporu nije potrebno, a ono je prvi put formirano 2004. godine, kada je na čelu Vlade bio Vojislav Koštunica, koji je podržao taj predlog. Da li je u međuvremenu došlo do promene stavova u njegovoj stranci ili neki poslanici rade i govore suprotno od stavova i mišljenja svog predsednika – to je pitanje za njih.
Mislio sam da je u pitanju neobaveštenost, ali nije. U pitanju je loša namera, intencija da se ukidanjem Ministarstva za dijasporu i sprečavanjem donošenja ovog zakona zapravo možda ukine i cela dijaspora, jer oni koji kažu da nije potrebno Ministarstvo misle da ne treba da postoji ni dijaspora ni odnosi sa njom, i da se stranka koja to govori vrati nekim svojim izvornim načelima.
Jer, sećam se dobro, kada je 1992. godine ta stranka formirana (a umnogome zahvaljujući pomoći SPO, verovatno ne bi ni mogla da nastane bez toga), rečeno je da je to stranka koja u svom nazivu želi da istakne da je Demokratska stranka Srbije, da će se baviti samo ljudima koji žive u Srbiji, i da ih uopšte ne interesuju naši sunarodnici i državljani koji žive u inostranstvu. Izgleda da se ovim vraćate na te početke, zbog čega ste, izgleda, i osnovani.
Sada mi postaje jasno zbog čega je ovaj zakon, koji je Ministarstvo za dijasporu u pretprošlom mandatu počelo da radi i poslalo ostalim ministarstvima i Sekretarijatu za zakonodavstvo, tako dugo čekao i zašto ovaj zakonski predlog nikako nije mogao da dobije zeleno svetlo.
Neko je svesno to blokirao u vreme kada je predsednik DSS-a bio premijer, i mi kasnimo sa donošenjem ovog zakona nekoliko godina upravo zbog opstrukcije onih koji i danas otvoreno pokazuju da misle da mi, kao matična zemlja, ne treba da posvećujemo pažnju svojim sunarodnicima u inostranstvu i da ne treba da održavamo veze sa državljanima Srbije izvan njenih granica.
Postaje mi jasno i zbog čega je u to vreme, 2005. godine, bio formiran Savet za dijasporu, na čijem je čelu bio tadašnji premijer, koji ni jedan jedini put nije našao za potrebno da sazove sednicu tog tela iako je prihvatio da mu predsedava, iako je prihvatio predlog tadašnjeg ministra za dijasporu da u tom delu budu predstavnici drugih ministarstava, kako bi se rešavali problemi i pitanja naše dijaspore.
Sada mi postaje jasno zašto nije moglo da bude ništa učinjeno po zahtevu dijaspore da joj se vrate sredstva koja su se nalazila u Fondu dijaspore za maticu.
U to vreme, pre 2000. godine, u tom fondu je bilo nekoliko miliona evra prikupljenih u humanitarne namene, za pomoć i zbrinjavanje izbeglica. Ta sredstva su više od pet godina, nečinjenjem tadašnjeg premijera i onih koji su činili većinu u tadašnjoj vladi, bila zaleđena, zamrznuta, nisu mogla da budu stavljena na raspolaganje onima kojima su bila potrebna. Taj novac nije mogao, pored ostalog, da bude iskorišćen za obnovu mostova posle bombardovanja.
Tek sada su, zahvaljujući zalaganju ministra Srećkovića i njegovih saradnika, i razumevanju partnera u ovoj vladi, ta sredstva konačno vraćena onima koji su bili ovlašćeni da njima raspolažu. Ta sredstva su sada, a govorim o značajnim, velikim sredstvima, u iznosu od nekoliko miliona evra, konačno stavljena na raspolaganje pre svega ljudima kojima su ta sredstva najpotrebnija u Srbiji, a prikupljena su u dijaspori.
Ovo pitanje dijaspore, kao i pitanje KiM, nikako ne bi trebalo da bude stranačko pitanje. Ovo je pitanje od najvećeg državnog i nacionalnog značaja. Nemojte zbog Petra da mrzite i svetog Petra, pa ako vam se ne sviđa SPO (koji, za razliku od vas, jača i to sada postaje jasno, čim ste se toliko zabrinuli zbog toga što SPO dobija sve veću podršku na uštrb vaše stranke i što nam pristupaju širom Srbije čitavi odbori iz DSS-a), da budete protiv interesa dijaspore, da govorite kako treba da se ukine Ministarstvo, kako ne treba da postoji ni naša dijaspora.
Tu se iznose i razne proizvoljne i netačne tvrdnje, poput onih da ova materija u drugim zemljama nije zakonski uređena, da ne postoje adekvatni zakoni koji tu materiju regulišu. Naprotiv, navešću samo nekoliko primera. Počeću od zemalja koje su na evropskom kontinentu. Italija, Rumunija, Portugalija, Francuska su evropske države koje su pravno uredile zastupljenost dijaspore u parlamentu. Austrija, Bugarska i Ruska Federacija su svoju državnu politiku prema sunarodnicima u inostranstvu usmerile prema kulturnoj saradnji i visokom školstvu.
Uz sve razlike koje postoje u zakonima koji se odnose na sunarodnike u inostranstvu, Slovačka i Mađarska su usvojile praksu izdavanja posebnog iseljeničkog dokumenta za svoje sunarodnike koji nemaju državljanstvo ovih zemalja i koji im, sledstveno tome, omogućava niz povlastica. Već je gospodin Veselinović pomenuo primer Slovenije, koja je zaista detaljno uredila obaveze države prema Slovencima koji žive izvan njenih granica. Oni su posebnu pažnju posvetili postupku povratka Slovenaca u zemlju.
I zaista, ovaj zakon će sigurno, kada smo već kod tog pitanja povratka, da doprinese i značajnijem povratku iseljenih u proteklim decenijama, zato što je sada na sceni drugačija državna politika, politika poverenja, zahvaljujući ljudima koji su sada na čelu Ministarstva.
Ranije, u nekim proteklim godinama i decenijama, samo se UDBA bavila našom dijasporom. Na koji način? Više od 30 istaknutih političkih emigranata bilo je ubijeno. Likvidirani su, što na tlu zapadne Evrope, što u prekomorskim zemljama.
Bio sam u nekim našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima na tribinama, na razgovorima sa predstavnicima naše dijaspore koji su u poslednje tri ili četiri godine prvi put imali mogućnost da uđu u svoje prostorije. Ranije, u tom prethodnom periodu, ta mesta su obavljala neku drugu funkciju, služila su za špijuniranje, denunciranje naših ljudi, a sada je to poverenje obnovljeno, što je preduslov i za njihov povratak i za njihovo investiranje i za njihovo uključivanje u život matične zemlje.
Ovaj zakon će doprineti integraciji naših državljana i sunarodnika u domicilne sredine, dakle u države u kojima borave, ali će biti jedna snažna brana njihovoj asimilaciji i njihovom odnarođivanju. Sigurno je da će Srbija, posle puno godina i decenija kada je bila maćeha svojoj deci, da ne budem patetičan, ali moram da kažem da oni Srbiju stvarno doživljavaju kao svoju majku, jer je i reč matica, koju često koristimo, izvedena od reči mati, ovim zakonom zaista postati mati i neće više biti maćeha, kao što je bila u proteklom periodu. Hvala vam.

Hvala vama.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DSS, gospodin Zoran Nikolić, po osnovu replike.

Vi nama niste odgovorili na prvo pitanje, ali krenimo redom. Mi se ne možemo sporiti i nikada se nećemo sporiti o potrebi da država uspostavi bolje odnose sa maticom. U vezi sa svim ovim što je gospodin Čotrić sada, u završnici, govorio, mi apsolutno delimo sve to, i znamo šta je pretrpela i dijaspora i naša emigracija, i znamo da te nepravde treba ispraviti. Tu nema nikakvog spora, ali gospodin Čotrić je jako malo govorio o zakonu, a mnogo više o DSS-u. Ne znam zbog čega.
Prvo, ako jedan zakon, koji je namenjen dijaspori, dođe u skupštinsku proceduru i mi vam postavimo pitanje koje su to relevantne organizacije u našoj dijaspori podržale ovaj zakon, a vi nam na to ne odgovarate, onda to potkrepljuje našu sumnju i dodatno nam daje argumentaciju za to da ovaj zakon nije pisan za dijasporu.
Drugo, apsolutno je nepotrebno, kada govorite o zakonu, gospodine Čotriću, da govorite i da pominjete DSS, ko je koga osnovao i ko je kome pomogao. Dakle, ja vas izuzetno cenim, mnoge vaše knjige imam, znam i da ste sjajan aforističar. Pošto ste učestvovali, pretpostavljam, i u pisanju ovog zakona, i ovaj zakon je jedan dobar aforizam, smeje mu se cela dijaspora. Ali, vi ste ipak uspeli, čak i danas, da prevaziđete sebe. Svoj najbolji aforizam ste danas izrekli, a to je da SPO jača.

 Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branimir Đokić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, predstavnici Ministarstva za dijasporu, slušajući juče i danas izlaganja narodnih poslanika o Predlogu zakona o dijaspori, dolazim do zaključka da stvarno treba da se zapitamo da li neki ljudi ovde koji predstavljaju narodne poslanike misle da ona druga polovina narodnih poslanika baš stvarno ništa ne zna i da žive na Marsu.
Ovde se čulo par političkih referata, koje su neki narodni poslanici pročitali. Lepo je to spremiti sve kod kuće, sve je to u redu. Ti referati me podsećaju na one udvoričke referate partijskim šefovima, predstavnicima vladajućih koalicija, predsedniku države i tome slično. Vrlo malo njih je dotaklo suštinske probleme u ovom zakonu o dijaspori.
Opozicija je pokušala da na jedan konstruktivan način direktno utiče, da pomogne da se donese ovaj zakon, koji je sigurno potreban državi Srbiji i ljudima koji žive (oko tri-četiri miliona) van Srbije. On ne može biti idealan, ne može rešiti sve probleme naših ljudi u dijaspori, ali ne može biti ni ovakav kako ste ga vi predložili. On je poguban. Bolje je nemati ga, nego ga imati ovakvog.
Zašto to kažem? Zato što vidim da vi opoziciju gledate kao nekakvu suprotstavljenu stranu i postavljate se kao da vi jedini ovde želite dobro ovom narodu i onima što žive van Srbije. Nemojte tako. Tražite konsenzus. Tražite da se usaglasimo svi zajedno. Sigurno je da naši predlozi, koje ovde iznosimo, nisu stranački, nisu partijski obojeni. To sigurno mogu da kažem u ime SRS, a verujem da i ostala opozicija tako razmišlja.
Međutim, koliko vidim u diskusijama ovde u Skupštini, nije tako. Mi možemo pričati u načelu mnogo o ovom zakonu. Molio bih određene narodne poslanike iz vladajuće koalicije da ne vrše zamenu teza, zbog javnosti, zbog ljudi koji žive u dijaspori. Jer, kao, bože moj, samo vladajuća koalicija želi da se ovaj zakon donese, samo vladajuća koalicija želi dobrobit svim građanima, i onim tri-četiri miliona širom sveta, a opozicija želi da sruši ovaj zakon.
Ne. Neka znaju građani iz Srbije i građani koji žive (tri-četiri miliona) van Srbije, širom sveta, da opozicija isto želi da se reši ovaj problem i da se koliko-toliko urede kroz ovaj zakon problemi svih tih ljudi koji žive širom sveta.
Nemojte da vršite zamenu teza. Prepoznaju to ljudi koji slušaju i prate prenos. Imamo kontakte sa velikim brojem ljudi širom sveta, u udruženjima, asocijacijama, gde god hoćete. Slušamo mi njihov glas i znamo šta oni misle o ovom zakonu.
Nemojte kritiku i naše predloge gledati kao da mi sada želimo da srušimo nešto što ste vi predložili. Ne. Mi želimo da damo svoj doprinos da se to poboljša, da učestvujemo na neki način, svojim mišljenjima i iskustvom, da ovaj zakon može sutra da se primeni i u praksi. Ako mislite da taj zakon treba da bude samo tako ''eto, prošao je, mi smo ga pisali, mi ćemo dobiti poene za to, a nije važno šta će biti prekosutra'', to je vrlo neozbiljna postavka od strane Ministarstva za dijasporu, koje to predlaže, pa do samih narodnih poslanika, koji to slepo podržavaju.
Mi isto podržavamo i želimo da se zakon donese, naglašavam još jedanput, ali imajte sluha, pa sve ove naše konkretne predloge... Dosta sam se naslušao ovde konkretnih predloga različitih političkih stranaka koji se čak preklapaju, potpuno su identični, koji traže da se nešto ispravi, dopuni. Pa, i šef poslaničke grupe DS-a je isto, na neki način, dala do znanja da treba dograditi neke stvari, razmotriti, pogledati.
Nešto ne štima. Ima dosta konfuzije, ima dosta stvari koje uopšte nisu razjašnjene. Ne možete pustiti zakon u proceduru i doneti ga, a mnoge stvari ostale su da vise u vazduhu. Šta će biti sutra, prekosutra – videćemo. Neko od narodnih poslanika kaže – mi ćemo to rešavati podzakonskim aktima. Možete rešavati neke stvari podzakonskim aktima, ali ključne stvari ne možete tako rešiti.
Da sada ne bih ponavljao, pošto je toga dosta rečeno u tom pravcu i dosta toga ćete još čuti, nadam se da ćete imati sluha i vremena da to sagledate i uvažite, u interesu baš toga za šta se svi navodno zalažemo, a zalažemo se.
Vi ste predvideli članove Saveta iz onog dela gde je Skupština iz dijaspore. Članovi Saveta koji se pojavljuju iz regiona, čuli ste to toliko puta od svih ovde narodnih poslanika, to je državni aparat. Gde su tu ljudi iz regiona koji treba da učestvuju u radu toga? Njih nema. Vi ste ovde nabrojali predsednika Republike, sva određena ministarstva... Mogu to ponovo da pročitam ako treba, da bude jasnije.
Naravno, u celom ovom zakonu provlači se da nema nigde predstavnika Skupštine Srbije. Prvo, što je vrlo neozbiljno, predsednika Skupštine Srbije nigde ovde ne stavljate. Nigde se ne pojavljuje predsednik Odbora Skupštine Srbije za Srbe izvan Srbije.
Pazite sada drugu stvar. Vrlo je bitno da su ovde postavljene neke institucije kao što je, pazite, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine. To ste čuli već dosta puta i od drugih narodnih poslanika. Predsednika Skupštine Srbije nema, predsednika skupštinskog Odbora za Srbe izvan Srbije nema, a zato imate predsednika IV AP Vojvodine. A sada, još veća tragedija, Kosovo i Metohija se nigde ne pominje. Predstavnika sa KiM nema.
Molim vas, ne mogu da verujem da je to slučajno urađeno. Ako je urađeno namerno, verovatno imate ''debelo'' obrazloženje, pa ovde pred Skupštinom i javnošću kažite zašto ste to uradili. Vi to morate objasniti. Zbog čega u vašem zakonu nema predsednika Skupštine, predsednika Odbora i zašto nema predstavnika sa KiM? Ne može to ostati da visi u vazduhu, prećutno, pa ćemo ići dalje.
Dalje, ovde imate kako se biraju članovi te skupštine. Imali ste dosta primedaba na taj deo zakona. Kako ste došli do broja 44? Po jedan predstavnik iz pojedinačne zemlje, ali niste nigde razjasnili, a to se zakonom mora razjasniti, kako se oni biraju.
Vi dobro znate situaciju u našoj dijaspori. Radi se o tri-četiri miliona ljudi. Ne može sada neko da kaže kako samo on zna dijasporu, niko drugi ne zna. Pa, ako vi ne budete ovde, kao Ministarstvo i kroz ovaj zakon, na neki način dali smernice kako treba da se to organizuje širom sveta (što reče jedna koleginica, samo u Švedskoj imate 30, 50 udruženja i klubova naših ljudi), ko će njih da organizuje? Da ne govorim o Americi, Australiji, Nemačkoj. Kako će se oni između sebe dogovoriti? Ko je taj koji će da kaže - ej, bićeš ti predstavnik toga.
Nažalost, slika podeljenosti i haosa u Srbiji preslikava se i na dijasporu, što vi dobro znate. I umesto da se potrudimo da smanjimo njihove nesuglasice, kroz određene akte koje ćemo mi doneti, da ih usmerimo kako lakše da dođu do toga, mi ćemo ih ostaviti tako u vazduhu, pa nek se snalaze, nek se biju, neka rade šta hoće, kako hoće. Ko će da dođe, nije bitno. Imaćemo jednu skupštinu koja će biti samo forme radi.
Ili, ja vrlo dobro poznajem dijasporu, u takvoj situaciji, koja će se dešavati ne samo ovde u okruženju, nego širom sveta, vi ćete morati da kažete - dobro, uzećemo čoveka tog i tog. I to je ono o čemu je opozicija malopre pričala, da vi automatski politički birate određene ljude iz dijaspore koji će biti u toj skupštini.
Ne treba mi da se mešamo u izbor njihovog delegata, ali moramo kroz zakon provući kako će oni to raditi. Ljudi moji, oni tamo žive toliko udaljeni jedni od drugih da nisu čuli jedni za druge ni da postoje. Kako će se oni organizovati? Ko će njih organizovati? Morate se potruditi da sve regulišete kako bi to bolje išlo. Imate vremena da razmislite i nađete neko rešenje kako biste poboljšali i taj deo zakona.
Malopre ste dali odgovor konkretno jednom našem poslaniku. Tražim isto jedan odgovor, na pitanje koje se postavlja već na Odboru za Srbe van Srbije – kako ste došli do činjenica da u Bugarskoj i Grčkoj Srbi nisu autohton narod?
Kako je moguće da oni u zakonu budu izbačeni iz regiona? Da li ste se potrudili možda, verujem da jeste, ali niste na pravo mesto išli, da sagledate činjenice?
Ja sam se, u ime SRS, potrudio da vas na neki način ubedimo, ali nema šta da se ubeđujemo, to su činjenice. Dobili smo podatke iz Akademije nauka, iz Arhiva Srbije istorijsku građu, dokumenta Srpske pravoslavne crkve da samo u Bugarskoj živi preko 30.000 Srba i da su oni tamo autohtoni narod, naseljeni u sedmom veku.
Prema istraživanjima profesora Slavenka Terzića, čoveka za kojeg mislim da najbolje poznaje istorijsku građu Balkana, u Bugarskoj živi čak preko 100.000 Srba.
Molim vas, Bugarska se graniči sa našom zemljom, vezana je i teritorijalno i ekonomski i kulturno i pravoslavno, a vi te Srbe odbacujete, izbacujete ih u zakonu iz regiona, kao da ne postoje. Stavljate ih u dijasporu. Tamo ih stavljate, sa nekom Južnoafričkom Unijom, sa Australijom. Da li je to moguće da vi ne potražite mišljenje od najveće institucije u ovoj zemlji?
Da li znate da dole kod nas, na jugu Srbije, gde je Bosilegrad, postoji negde oko 20.000 Bugara koji žive ovde u Srbiji. Da li znate koja sva prava imaju ovde? Znam da znate - i škole i jezik i učestvuju u političkom životu Srbije. Znači, sva prava imaju ovde. Vi 30.000, ili tih 100.000, prema podacima koje dobijamo iz Arhiva i Akademije nauka, otpisujete da ne postoje.
To isto se odnosi i na Grčku. Sa Grčkom je ista priča, potpuno preslikana. Srbi se pojavljuju u sedmom veku, stvaraju i Grčku, naseljavaju dole čitav Balkan. Vekovima i godinama ovi su se zajedno borili sa Srbima, stvarali državu. Makedonija nije postojala. Molim vas, bila je južna Srbija. Dokle se protezala južna Srbija? Vi izbacujete i to iz regiona.
Hilandar, koji je vertikala pravoslavlja, srpskog naroda, vi gurate negde na stranu dole. Da li vi to stvarno ne znate? Ne verujem da ne znate. Verovatno imate neki razlog. Koji je to razlog, to morate objasniti ovom narodu. Morate objasniti Akademiji nauka, istoričarima, morate objasniti srpskom narodu.
Ne počinje istorija sa vama. Ne znamo ni mi srpski radikali sve detalje te istorije, ali zato postoje institucije koje se bave tim stvarima. Za donošenje ovakvih zakona obratite se tim institucijama, pa kad dobijete prave informacije, idite dalje.
Hvala vam lepo. Mislim da će biti dosta priče i kroz amandmane koje smo podneli, pa ćemo nastaviti diskusiju.

Zahvaljujem.
Samo da vas obavestim da trenutno sednici prisustvuju predstavnici ambasada zemalja EU, koje predvodi predstavnik ambasade Švedske, zemlje koja trenutno predsedava EU.
Sada dajem reč ministru Srđanu Srećkoviću.

Vaša ekselencijo, dame i gospodo narodni poslanici, o konkretnim sugestijama ću govoriti na završetku rasprave u načelu o ovom zakonu, ali sad želim da kažem nekoliko načelnih stvari, javnosti radi.
Gospodin Branimir Đokić, poslanik SRS, predsednik je skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije. Moram da istaknem, u najboljoj nameri, da smo poslednjih godinu dana zaista imali sjajnu, veoma korektnu saradnju. Tu saradnju sa poslanicima članovima Odbora sam doživljavao kao jedan zajednički posao i zajednički zadatak, i mislim da smo u duhu tolerancije, razumevanja i obostrane dobre volje dolazili do mnogih dobrih i konkretnih rešenja.
Na svaku sednicu Odbora za Srbe izvan Srbije sam došao sa svojim celim timom iz Ministarstva i mislim da smo uvek vrlo konstruktivno razgovarali. Zaista mi je drago što su, u tom procesu razgovora o ovom prvom zakonu o dijaspori i Srbima u regionu, koji je počeo još 1. decembra prošle godine, mnogi konkretni predlozi, sugestije i kritike opozicionih poslanika u Odboru bili prihvaćeni i postali sastavni deo predloga ovog zakona.
Razumem gospodina Đokića što danas, naravno, nastupa kao opozicioni poslanik. I ja bih se, verovatno, na sličan način ponašao da sam na njegovom mestu.
Ali, zaista verujem u dobru volju, i to ne samo gospodina Đokića, već i drugih poslanika SRS-a koji su učestvovali u radu ovog skupštinskog odbora. Drago mi je što smo dobre ideje i predloge uvrstili u Predlog zakona, a naravno da postoji prostor da se još neke stvari dorade i poprave u amandmanskom smislu.
Morate imati u vidu da Ministarstvo za dijasporu neće odustajati od osnovnog polazišta i osnovnog duha ovog zakona, a to je da budemo moderna demokratska zemlja, privržena međunarodnom pravu i zapadnim standardima ponašanja, a da pri tome sa puno ljubavi, pažnje i razumevanja gajimo najbolje moguće odnose sa našim ljudima u rasejanju.
Siguran sam da ćemo i nakon usvajanja ovog zakona imati plodotvornu i dobru saradnju. Drago mi je što je predsednik skupštinskog Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije predstavnik opozicione stranke.
Mislim da to doprinosi kvalitetu rada ne samo ovog odbora, već i Ministarstva za dijasporu. Hvala.

Repliku ima gospođa Nada Kolundžija.

Javljam se na osnovu člana 101. Pre svega, želim da se izvinim svim narodnim poslanicima ukoliko sam juče možda bila nejasna ili nedorečena, pa možda nisam bila dovoljno precizna u tome gde su granice moje dileme. Želim samo to da pojasnim.
Smatram da je važno da se ovim zakonom država odredi i utvrdi institucije i kapacitete za ostvarivanje pune saradnje sa iseljenicima i Srbima u regionu i da ovaj zakon ni na koji način ne sme da uređuje odnose među iseljenicima. Kada sam juče govorila na tu temu, samo sam sa vama zajedno delila dilemu da li u ovom zakonu ima mogućnosti da se tako nešto tumači, dakle da li ovaj zakon otvara mogućnost da se država meša u organizaciju iseljenika i Srba u regionu i da je to ono što ovim zakonom nikako ne bi smelo.
Dakle, svi oni koji tvrde da država to ne radi, pokazuju onda da ovaj zakon zaista ne sadrži te elemente i da je to utoliko bolje, jer suština ovog zakona jeste da država utvrdi svoj odnos, naravno prioritete zajedno sa dijasporom, ali da utvrdi svoje institucionalne kapacitete za ostvarivanje ovih ciljeva. Hvala vam.