Hvala, gospodine predsedavajući. Poštovane kolege, dame i gospodo narodni poslanici, evo, gospodine Novakoviću, još jednog primera zadatka i obaveze vama i ostalima iz rukovodstva Narodne skupštine Republike Srbije da je neizbežno uvođenje skupštinskog kanala, iz razloga saznavanja svih dešavanja, ne samo dešavanja iz ove skupštinske sale, nego i situacije pripreme i rasprave zakona na odborima i njihove dalje analize u skupštinskoj sali. Molim vas da po tom pitanju u narednom periodu poradite, zbog građana Srbije i naše konstatacije u svim odborima i priče ovde u Skupštini.
Moram, gospodine ministre, da vam kažem, a danas ne bih pričao o amandmanima pošto je još načelna rasprava, da je SNS zaista pokušala da popravi deo zakona.
To ne znači da svi pokušaji danas ovde treba da budu zapečaćeni, već će oni vremenom, s obzirom na dešavanja i odnos matice i dijaspore doživljavati još neke nove dimenzije.
Najveći problem je bio naslov Delegati i član 18. To želim da istaknem iz razloga što sam se prebrojavao ko zna koliko puta da dođem do predložene brojke 44. Tu postoji i amandman SNS-a. Zaista, s obzirom na ozbiljnost i, kao što kažete, istorijski značaj donošenja, odnosno ulaska u proceduru Predloga zakona, sa druge strane stoji mala neozbiljnost, vezano za situaciju da delegati bukvalno nisu dobro prebrojani. Na spisku je 45, a u Predlogu zakona i u onome što smo mi dobili u materijalima stajala je brojka 44. Vi ste u objašnjenju ovog zakona to ispravili, niste se držali brojke 44, već 45.
Nažalost, ja i dalje moram u svom izlaganju da govorim o odnosima u zadnjem periodu između dijaspore i matice. To je ono što je uzrok svih problema i što mi u budućnosti želimo da popravimo. Ne samo SNS, već svi mi.
Ovde nema politike nijedne stranke. Ovde ne sme da bude politike ni SNS, ni SPO, već politika ljudi koji žive u dijaspori i matice. Kada se napravi ta kohezija, onda je uspela politika. Politički principi padaju pri tome. Mi smo, samim činom donošenja ovog zakona, još uvek samo na putu da napravimo jedan korak prema svemu tome.
S obzirom na konstatacije koje ću govoriti u narednom delu mog izlaganja, stoji ta priča o neslozi i ovde, kao što se primećuje i iz skupštinske rasprave, ali nažalost i o neslozi koja stoji u dijaspori, a koja je delom prouzrokovana zbog svih tih talasa i razloga talasa migracije stanovništva iz Srbije i odnosa matične države Republike Srbije prema svom narodu u rasejanju.
Moramo priznati, bez obzira na to kojoj partiji pripadamo, da je u zadnjih 50 godina odnos prema emigraciji bio bukvalno ovakav – to je četnička emigracija.
I tu potiče deo problema, koji se nastavlja i u kasnijem periodu, i taj problem se kasnije pokušava samo malo da ispravi, odnosno reši, s obzirom na potencijale i razmišljanja o dijaspori kao potencijalu koji je zaista neizbežan i koji je vrlo bitan za živote nas ovde i za politiku Republike Srbije.
Ne možemo samo da dijaspori damo pravo glasa. To pravo je bukvalno skoro i uvedeno i omogućeno, ali koliko je obesmišljeno to pravo, odnosno ta situacija, vidimo kad pođemo od situacije da je na zadnjim predsedničkim izborima u januaru 2008. godine samo 1% populacije koja živi u dijaspori, a ima pravo glasa, izašao na izbore i glasao. Zašto? Ovde se sve vreme radi o zameni teza, i to teza vladajućih stranaka u matici, tj. u Republici Srbiji.
Nije bilo nikakve kampanje. Ne možete samo raspisati izbore, u Republici Srbiji odraditi sve kampanje, uložiti ogromna sredstva i od strane države i od strane stranaka da se ostane na vlasti i da izbori uspeju, da vaš kandidat recimo pobedi, a da dijaspora pri tome bude zanemarena i da nikakav marketing, odnosno medijska kampanja povodom tih izbora tamo ne bude urađena. Zato dolazimo do cifre od 1% izašlih birača sa pravom glasa u dijaspori. Zašto? Zato što, još jednom kažem, postoji zamena teza, jer se deo političkih partija vladajuće koalicije ponaša tako, na ovakav ili onakav način, prema dijaspori, sa aspekta – ko zna čiji su to glasači. To je naš narod, to su naši glasači, bez obzira na to za koga glasaju. Da se pravi zamena teza pokazuje i rezultat tih predsedničkih izbora, gde je, recimo, predsednik Republike gospodin Boris Tadić od tih, nažalost, 1% izašlih dobio najveći broj glasova. Nama bi bilo draže da je bilo drugačije, ali je bilo zaista tako.
S obzirom na široku priču o dijaspori, moram u narednom delu priče da se osvrnem na problematiku velikog problema života i egzistencije Srba na prostorima zemalja u okruženju i regionu.
Vrlo je dobro što zakon pravi razliku između dijaspore i Srba u regionu. Kao što sam juče rekao, njihovi životi, problemi i egzistencija su zaista dva različita sveta. Mnogo je teže biti u okruženju nego živeti u ekonomski razvijenim zemljama u inostranstvu, gde makar imaju neka ekonomska prava ako su im politička i zanemarena.
Srbi u BiH, na svu sreću, imaju status konstitutivnog naroda i svoj entitet. Status nacionalne manjine Srbi imaju u Hrvatskoj, Makedoniji, Mađarskoj i Rumuniji, dok taj status još uvek (možda će to biti promenjeno ovih dana, posle akcija vezano sa odnose sa Republikom Slovenijom) nemaju u Sloveniji, Bugarskoj i Albaniji.
Moram da se zadržim na ponašanju tih država i njihovih institucija prema našem narodu. Recimo, u Sloveniji prema srpskoj populaciji, koja već 18 godina tamo živi, postoji, nažalost, takav diskriminatorski odnos, da je preko deset hiljada ljudi srpske nacionalnosti bukvalno izbrisano sa spiska, iz evidencije, iz jednog prostor razloga, zato što nisu dobili slovenačko državljanstvo. Tako da se dolazi do konstatacije i činjenice da su Srbi u Sloveniji postali državljani nižeg ljudskog ranga.
Podaci iz bližeg okruženja, iz BiH, još su alarmantniji. Iz geografije BiH, govorim o Federaciji, izbrisano je 527 srpskih naselja, u kojima su pre rata živeli isključivo Srbi. Niti ima povratka u ta naselja. Kao primer navodim još i Sarajevo, gde je pre rata živelo 160.000 Srba, a sada je samo 7.000 Srba, i niko od njih nema pravo da konkuriše, ne za rukovodeća, direktorska mesta, nego ni za radni odnos u javnim preduzećima i ustanovama. Sve to govori kakav je odnos tih država prema nacionalnim manjinama.
Dolazimo do situacije u Hrvatskoj, gde su prava Srba samo formalno zaštićena, time što postoji Zakon o nacionalnim manjinama, ali se on nikada nije ni primenjivao, niti primenjuje, niti to državni vrh Republike Hrvatske ima nameru da uradi. Moram da podsetim da bi, u skladu sa proporcionalnim učešćem u broju stanovnika, broj Srba koji treba da imaju zaposlenje u Hrvatskoj trebalo da bude preko 20.000, ali je i to mrtvo slovo na papiru.
Sve se radi zbog pritiska EU, i zbog tog pritiska i SDSS nekoliko godina unazad spasava samo hrvatsku vladu. Mnogo relevantnih ljudi iz ove oblasti zna da je to tako, kao i ljudi koji prate dešavanja u Hrvatskoj, a nadam se da ste i vi svesni te situacije. Pomenuta srpska partija i njeno rukovodstvo zaista u ovom periodu ništa nisu uradili za probleme Srba u Hrvatskoj. Recimo, u 300 naselja u kojima sada žive Srbi niti ima struje, niti ima telefona, niti ima saobraćaja do tih naselja, jednostavno - života nema.
Nakon rata se u Hrvatsku vratilo oko 50.000 Srba, iako hrvatske vlasti barataju cifrom od preko 100.000, sve zbog odnosa sa EU i zbog Zakona o nacionalnim manjinama i, navodno, pravima koja realizuje naš narod kao nacionalna manjina u Hrvatskoj. Od njih 50.000 umrlo je 15.000. Većina njih se, u suštini, nije ni vratila. Vraćali su se da reše svoje papire, da obiđu svoja ognjišta i da se ponovo vrate ovde ili, nažalost, odu na neku drugu stranu.
To što je potpredsednik u hrvatskoj vladi Srbin, dobro je samo za njega lično i deo Srba koji se nalazi na tim mestima. Normalno, i za Hrvatsku demokratsku zajednicu, koja je na vlasti, da bi se formalno pred EU prikazalo ponašanje hrvatske hlade prema Srbima i situacija da Srbi navodno uživaju prava u Republici Hrvatskoj.
Evo jednog banalnog primera. Za potrebe prosvete Srba u Hrvatskoj izdvojeno je prošle godine sedam miliona kuna, dok je, recimo, preko 350 miliona kuna izdvojeno samo za univerzitet u Mostaru, a podaci govore da je broj Srba u Hrvatskoj i broj Hrvata u BiH skoro identičan.
To su pitanja koja sve nas treba da zabrinjavaju, i Odbor u Skupštini i vaše ministarstvo i kompletnu Vladu Republike Srbije, i pred tim pitanjima ne smemo da nemamo vremena i razumevanja.
Na kraju, kada se uporede svi ovi problemi Srba u okruženju i relativno lagodan život, kao što sam juče istakao, Srba u dijaspori, u ekonomski razvijenim zemljama sveta, s razlogom se postavlja pitanje, što sam juče pričao, da li je popis Srba, taj gigantski projekat, vrlo skup, zaista potreba ili proizlazi neka druga potreba razvoja odnosa i situacije, da treba da unapredimo odnos matice i dijaspore po svaku cenu i tu nema pardona, jer zaista dugi niz godina i decenija ova pitanja su tabu tema i za maticu i dijasporu.
I ne smemo da, govoreći o ovom zakonu, eventualno pod pojmom dijaspore i Srba u regionu dođemo do neke nove podele, recimo na ''Hrvatijance'', ''Crnogorijance'' i ostale. Zašto ovo govorim? Iz razloga što se ovde prilikom početka današnje rasprave govori o Srbijancima.
U smislu geografskog vezivanja Srba za prostor Srbije, dakle kao geografski pojam je ispravan, ali se o tom pojmu govorilo još u vreme Austrougarske. A da li znate zbog čega?
Samo da bi se terminološki odvojili Srbi sa leve i desne strane Drine. Ako to neko pokušava da nam ponovo vrati posle toliko godina i decenija, to zaista nema smisla. Ako se zanemari da je ovo samo antisrpska konotacija, reč "Srbijanac" skoro da gramatički nema nikakav ispravan značaj niti se upotrebljava.
Molim vas, zbog toga ne smemo na takav način pričati ovde, niti bilo gde, praviti još neku podelu pored silnih podela u zadnjim decenijama sa političkim i raznoraznim konotacijama. Ne smemo praviti podele. Svi smo mi Srbi, gde god da smo, i u Srbiji i u Americi i u BiH. Zaista zameram kada neko to iznosi ovde ili bilo gde.
Problem je što se problemima dijaspore i matice mi i dalje ozbiljno ne bavimo i o tome skoro niko i ne govori. Još jednom ističem, što pokazuje i jučerašnji deo mog izlaganja i izlaganja ostalih kolega, da stoji situacija da su bukvalno sve vlade od 2000. godine naovamo pale zbog nepokrivenog uvoznog deficita koji se zatvara deviznim doznakama Srba iz dijaspore i regiona, i zvaničnim i nezvaničnim.
Još jednom moram da naglasim, kada je reč o samom zakonu, da on zaista liči na jedan početak u politici prema dijaspori i Srbima u regionu. I zaista je bitno što je taj početak napravljen. Sve ostalo su stvari o kojima treba da razgovaramo i pred kojima ne smemo da imamo ikakve sumnje u to da li smo ovi ili oni.
Stoji činjenica, morate se složiti, da je to samo korak, iz razloga što ste se zaista u obrazloženju ovog zakona više bavili tom sadržinom nego samim zakonom. Činjenica je da imamo nasleđenih istorijskih problema i situaciju koja bi trebalo da se prekine u Srbiji, koju treba da rešimo, da rešimo ekonomske probleme u Srbiji i da ne dozvolimo odlazak naše omladine i naših kadrova u inostranstvo.
To tek treba da sledi, jer za sada to nije zaustavljeno, i tada će promene zakona dovesti do situacije da ovaj zakon bude još primereniji. Trenutno to nije, s obzirom na sve te situacije koje su nedorečene i nepredvidive, s obzirom na to, o čemu sam pričao juče, da mogu uslediti od 1.1.2010. godine, a to je da građani dobijaju šengen vize.
Najbitnije od svega, i pored svih propusta, koji su evidentni, ali koje ne treba zlonamerno shvatati, ni sa moje ni sa strane drugih poslanika, bez obzira od koga dolaze, jeste da se sa nečim konkretnim počelo, i na tome ćemo raditi i to treba dorađivati.
Da li će zakon ispuniti očekivanja dijaspore, verovatno niko od nas ne zna, osim konstatacije da oni zaista jesu taj potencijal koji, osim što se pojavljuje kod popune rupe u budžetu, mi ne treba da zanemarimo nijednog trenutka.
Stoji pitanje da li će dijaspora finansirati predložene savete, predloženu skupštinu, pošto u obrazloženju ovog predloga zakona stoji da nova zaduživanja vezana za primenu ovog zakona i konstituisanje svih organa koji su neophodni za ovaj zakon nisu ni veliki, niti postoje, tako da se postavlja pitanje da li od dijaspore treba da očekujemo finansiranje svih tela i organa koji su navedeni u ovom zakonu.
Još jednom moram da vas pitam i nadam se da ćete na kraju rasprave odgovoriti, s obzirom na činjenicu da postoji veoma veliki broj srpskih udruženja u dijaspori, raznih organizacija, kulturnih, sportskih, ovakvih i onakvih, a barata se o nezvaničnoj cifri od 1.300. Vi bežite od konstatacije da ste sa delom organizacije razgovarali. To je sigurno istinita činjenica, naveli ste te ljude, i ne verujem da biste smogli snage da sve te organizacije navedete u obrazloženju da s njima niste kontaktirali.
Ali, zaista bi bila još bolja konstatacija, gospodine ministre, da ste rekli da niste uspeli da sa velikim brojem organizacija kontaktirate. To je sasvim normalno, zbog same konstatacije i činjenice da vaše ministarstvo, naše ministarstvo i svi relevantni organi Republike Srbije zaista ne barataju dobrom činjenicom. Nisam samo ja zbog toga kriv, ili vi, već svi problemi o kojima pričamo svih ovih dana.
U predlogu zakona vi govorite o tome da je jedna od osnovnih obaveza Saveta evidentiranje i prikupljanje svih tih organizacija. To stoji u zakonu, i to je zaista obaveza i mora da bude obaveza. Ali, zaista bih bio zadovoljan da ste rekli da ste uspeli da kontaktirate sa delom organizacija, a iz ovakvih ili onakvih razloga niste mogli da stupite u kontakt sa mnogobrojnim organizacijama, što je, praktično, bilo i nemoguće, bez obzira na vremenski rok i proceduru ovog zakona.
Moramo dodati i situaciju da su, nažalost, lideri Srba u dijaspori i u regionu ponekad i odavde usmeravani, iz Republike Srbije, pa se oni više biraju ovde nego na njihovim skupštinama, i na sujetu dela tih lidera i svega ostalog, da to još više remeti situaciju.
Tu je i problem da dijaspora mora da postigne dogovor i jedinstvo i da matica pred tim dogovorom mora da postigne kompromis radi, mimo zakona, postizanja dogovora za budućnost, a onda i zbog dijaspore i zbog generacija koje su se, recimo, rodile u dijaspori. Verujte mi, a i svesni ste situacije da oni ne doživljavaju maticu Srbiju kao njihovi preci. Njima su verovatno preči problemi svoje nove otadžbine, i tu mi treba da radimo.
Kad o tome mislite i govorite, pošto niste odgovorili na pitanje šta ste mislili (pomenuli su to i gospodin Nikolić i koleginica Janković) pod novim srpskim patriotizmom... To je ono što smo svi našli u vašim izlaganjima. Vezano za to, podsetiću vas samo na jednu rečenicu. Ovako ste izjavili - Srbiji je potreban novi patriotizam zapadnog tipa, koji bi zemlju učinio ekonomski jakom i politički uticajnom državom koja za saveznike ima najjače zemlje sveta i koja upravo zbog toga ima demokratske kapacitete da na najbolji mogući način brani naše državne i nacionalne interese.
Znači li to da najjače zemlje sveta nisu naši prijatelji? Nije valjda da najjače zemlje sveta nisu prijatelji nas i ove vlade. Nije valjda da treba da postoji novi patriotizam zapadnog tipa. Onda padamo tu i pred delom vaše ideologije. Da li se vi to odričete Ravne gore? Ako se vi odričete Ravne gore, pitam poslanike SPO da li se oni odriču Ravne gore.
Ne može da se zaboravi srpska istorija. Ne mogu da se zaborave ratovi i ustanci protiv Otomanske imperije, protiv Austrougarske, protiv fašističkih zemalja. Ne može da se zaboravi Cer, Mišar, Kolubara, Drina. To ne možemo da zaboravimo. To ni ljudi u rasejanju neće da zaborave. To ni nove generacije, koje su se tamo rodile, neće da zaborave.
Da li ste možda mislili na te nove generacije, koje su se tamo rodile, i koje zaista, hteli mi to ili ne da priznamo ... (Predsedavajući: Vreme predviđeno za vašu poslaničku grupu je isteklo.) ... evo, završavam, gospodine Novakoviću. (Predsedavajući: Žao mi je, 20 sekundi.)
Vi ste bili korektniji, 20 sekundi. Gospođa predsedavajuća je juče u petoj sekundi uzela reč. Hvala lepo.
