Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)
Zaključujem zajednički jedinstven pretres o: Predlogu odluke o izboru članova Saveta Republičke agencije za poštanske usluge, Listi kandidata za člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije, Predlozima odluka o prestanku sudijske dužnosti, Predlogu za izbor izbornog člana prvog sastava Visokog saveta sudstva iz reda advokata, Predlogu za izbor izbornog člana prvog sastava Državnog veća tužilaca iz reda advokata i Predlogu odluke o dopunama Odluke o izboru članova odbora Narodne skupštine Republike Srbije.
Zahvaljujem, gospođo ministar, vama i vašim saradnicima.
Prelazimo na 17. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O REGULISANjU OBAVEZA REPUBLIKE SRBIJE PREMA MEĐUNARODNOM MONETARNOM FONDU PO OSNOVU KORIŠĆENjA SREDSTAVA ALOKACIJE SPECIJALNIH PRAVA VUČENjA ODOBRENIH REZOLUCIJAMA ODBORA GUVERNERA BR. 64-3 I BR. 52-4 (načela)
Primili ste Predlog zakona, koji je podnela Vlada.
Primili se Izveštaj Zakonodavnog odbora i Odbora za finansije.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničkih grupa, što znači da im pripada: Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslaničkoj grupi SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslaničkoj grupi G17 plus –28 minuta i 48 sekundi; Poslaničkoj grupi DSS- Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslaničkoj grupi Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslaničkoj grupi SPS-JS – 18 minuta; Poslaničkoj grupi LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanički grupi Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslaničkoj grupi manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslaničkoj grupi PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi poslaničkih grupa imaju pravo da govore jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već niste učinili do sada, da odmah podnesete prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da će, po ovoj tački dnevnog reda, poslaničke grupe predstavljati: narodni poslanik Miloš Radulović – Poslaničku grupu DSS-Vojislav Koštunica, narodni poslanik Jorgovanka Tabaković – Poslaničku grupu Napred Srbijo, narodni poslanik Boris Aleksić – Poslaničku grupu SRS.
Saglasno članu 142. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu po osnovu korišćenja sredstava alokacije specijalnih prava vučenja odobrenih rezolucijama Odbora guvernera br. 64-3 i br. 52-4.
Da li predstavnik predlagača dr Diana Dragutinović, ministar finansija, želi reč?
(Da.)
Izvolite, gospođo Dragutinović.

Dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, pred vama se nalazi Predlog zakona o regulisanju obaveze Republike Srbije prema MMF, po osnovu korišćenja alokacije specijalnih prava vučenja.
Nećete mi zameriti ako iskoristim ovu priliku da se svi zajedno podsetimo uloge koju imaju specijalna prava vučenja. To je oblik međunarodne rezervne aktive koji je kamatonosan. Nastao je 1969. godine, sa ciljem da podrži bretonvudski sistem fiksnih deviznih kurseva, kao dopuna oficijelnim službenim deviznim rezervama zemlje. Zemlje koje su tada bile u sistemu fiksnih deviznih kurseva imale su potrebu da drže određeni deo rezervi u zlatu ili u valuti koja se najčešće primenjivala, a to je bio dolar i da te rezerve razmenjuju za domaću valutu na deviznom i tržištu zlata. Na taj način one su držale kurseve stabilnim.
Međutim, međunarodna ponuda zlata i dolara bila je relativno mala da podrži svetski razvoj trgovine i razvoj finansijskog sistema i zato je MMF, kao međunarodna finansijska institucija, zapravo kreirao novu rezervnu valutu, a to su specijalna prava vučenja.
Samo nekoliko godina kasnije, bretnovudski sistem je te 1973. godine doživeo slom, tako da su nekako specijalna prava vučenja izgubila delimično onu ulogu koju su imala u sistemu fiksnih kurseva. Dakle, to nije novac, to nisu potraživanja MMF, ni obaveze zemlje članice. Specijalna prava vučenja jesu potencijalna potraživanja MMF, odnosno potencijalne obaveze zemalja članica.
Kamatna stopa na specijalno pravo vučenja menja se nedeljno, uvek petkom, i tekuća kamatna stopa na specijalna prava vučenja je 0,26%. Kako se alociraju specijalna prava vučenja? Ona se alociraju prema kvotama. Kvote se računaju na osnovu formula. Biće prilike da kažemo kakva se reforma u ovom trenutku vodi i sprovodi u međunarodnoj finansijskoj instituciji, odnosno MMF. Znači, u toku je promena i promenjena je forma.
U osnovi postoje dve vrste alokacija: jedna je opšta alokacija, a druga je specijalna. Opšta alokacija specijalnih prava vučenja zasnovana je na dugoročnim potrebama međunarodne zajednice i do sada su dodeljene samo tri opšte alokacije. Prva je bila u periodu od 1970. do 1972. godine, druga je bila u periodu od 1979. do 1981. godine i treća u avgustu 2009. godine, najveća po svojoj vrednosti. Samo isticanje kada su bile opšte alokacije govori o tome da se uvek radilo o nekim kriznim godinama.
Dakle, ova opšta alokacija koja je dodeljena 2009. godine u suštini jeste pomoć zemljama članicama da povećaju svoju likvidnost. Pored opšte alokacije, koja na nivou svetske privrede iznosi negde 250 milijardi dolara, postoji i ta specijalna alokacija. Odluka o njoj doneta je još 1997. godine, ali je tek sada sprovedena u delo.
Namera je u osnovi da se ispravi nepravda prema onim zemljama koje su postale članice nakon 1981. godine, dakle, nisu mogle da učestvuju u dodeli opšte alokacije, a takvih je sada 20% zemalja članica MMF, među kojima je i Srbija.
Odakle je došlo do opšte i specijalne alokacije ovih sredstava? Najvažniji izvor jesu bilateralni krediti koje MMF sklapa sa pojedinim zemljama članicama, to je pravo sklopio sa Japanom, Norveškom i Kanadom, zatim sa gotovo svakom članicom EU, Švajcarskom i konačno, bilateralni krediti koji su omogućili opštu i specijalnu alokaciju dobijeni su i od Kine, Brazila i Rusije.
Koliko je dobila Republika Srbija od ove opšte i specijalne alokacije specijalnih prava vučenja? Dakle, po osnovu opšte alokacije dobijeno je 346,7, najgrublje, miliona specijalnih prava vučenja ili oko 550 miliona dolara, a na osnovu specijalne alokacije 41,7 milion specijalnih prava vučenja, dakle, oko 66 miliona dolara, prema tome, sve zajedno nešto oko 620 miliona dolara u ovom trenutku je raspoloživo Srbiji, na osnovu opšte i specijalne alokacije specijalnih prava vučenja.
Kada govorimo o ovoj alokaciji, htela bih da istaknem da se ne radi o kreditu, nema nikakve veze sa stend-baj aranžmanima ili sa proširenim aranžmanima koje države članice imaju sa MMF, ovo je potencijalni novac koji se može, a naravno i ne mora, koristiti bez uslovljavanja.
Dakle, ukoliko se ne koristi, država nema nikakav trošak, a ukoliko se koristiti, jedini trošak je trošak kamate, koji, kao što sam rekla, iznosi 0,26% na godišnjem nivou. Pri tome, ne treba zaboraviti da je kamatna stopa promenljiva i da se menja petkom svake nedelje. Moguće je, teorijski, da ukoliko se sakupi više od 70% glasačkih prava, da se odluči da se povuče, odnosno poništi, ova alokacija.
Kao što sam rekla, ovo je treća alokacija, bile su još dve, do sada ovakve odluke nisu donete. U tom smislu, Republika Srbija bi morala, kao i svaka druga članica koja koristi ova sredstva, da vrati, odnosno poništi datu alokaciju. Kada sam rekla da se sredstva koriste bezuslovno, znači, u osnovi postoje tri moguće upotrebe ovih sredstava, moguće je da pomognu platno-bilansnim problemima, dakle, da budu podrška i povećaju devizne rezerve zemlje, moguće je da se koriste za budžetske potrebe, za pokriće deficita, odnosno za finansiranja otplata dugova.
Da li ćemo mi koristi ova sredstava? Naravno, da. Zašto? Zato što su najjeftinija. Ne možete na tržištu naći jeftinija sredstva od ovih, ali ćemo se truditi da se sredstva koriste ne za finansiranje deficita, već za otplatu dugova, odnosno refinansiranje postojećih dugova.
Još jednom da ponovim radi se o sredstvima koja su dostupna svakoj zemlji članici MMF, bez ikakvog uslovljavanja. Radi se o najjeftinijim sredstvima koje je moguće naći, mogu se veoma brzo povući. Zato molim narodne poslanike da u danu za glasanje glasaju za ovaj zakon. Hvala. (Aplauz.)

Zahvaljujem, gospođo ministar.
Da li izvestioci Zakonodavnog odbora i Odbora za finansije žele reč? (Ne.) Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Da, gospodin Vlajko Senić, izvolite.

Poštovana gospođo ministre, poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, ovu priliku ću iskoristiti da, u stvari, šire govorim o ulozi koju MMF jeste imao u Srbiji posle 2000. godine, o situaciji u kojoj se danas Srbija u ekonomskom smislu nalazi i o neophodnim reformama koje država mora da učini, u narednom periodu, da više ne bismo dolazili u situaciju u kojoj se nalazimo danas.
Pre goga ću reći nešto slično što je govorila ministarka u toku svog izlaganja. Važno je da znamo da je svetska ekonomska kriza, koja se desila krajem 2008. godine, zapravo počela je zvanično i traje celu 2009. godinu, dovela do ozbiljnih reformi u međunarodnim finansijskim institucijama, da je MMF dobio ključno mesto u borbi protiv svetske krize, iako je do svetske krize MMF praktično postajao sve manje i manje važna institucija, čak se i postavljalo pitanje opravdanosti njegovog postojanja, funkcionisanja i svrhe koju ima.
Srećom, zbog toga što smo kao svet, a i mi kao država, imali i ranije iskustva sa krizama, ovoga puta je i svet reagovao mnogo brže i odlučnije, a mislim da je i Srbija dobro reagovala, neko buduće vreme će pokazati koliko je ta reakcija bila efikasno i koliko ćemo uspeti iz ove krize da izađemo. Svi parametri, koji su ekonomski i koji su veoma konkretni, govore da se svet polako nalazi na putu izlaska iz krize, da je 2010. godina, godina kada će svetski društveni proizvod rasti, za razliku od ove godine, kada će se prvi put, čini mi se posle Drugog svetskog rata, desiti pad svetskog društvenog proizvoda. To je trend za koji verujem da će se videti i u Srbiji. Mi ćemo ove godine imati pad društvenog proizvoda oko 4 ili 4,5%, a sledeća godina, u nekoj boljoj varijanti, može da bude godina stagnacije ili nekog minimalnog rasta.
Važno je reći da smo tokom proteklih devet ili deset godina, a slušaćemo to sigurno i danas, imali dosta kritika na ulogu MMF u reformama u Srbiji. Tu treba razdvojiti dve stvari. S jedne strane, finansijski posmatrano, ta uloga nije bila toliko značajna, ali je, sa stanovišta kredibiliteta reformi i poruke koja je poslata drugim potencijalnim investitorima, saradnja Srbije i MMF bila više nego važna.
Ovo o čemu je govorila ministarke jeste nešto na šta mi kao zemlja nismo uticali ali, u svakom slučaju, jeste dobra prilika da na međunarodnom tržištu dođemo do značajnih sredstava pod najpovoljnijim mogućim uslovima, daleko povoljnijim od bilo kakvih drugih potencijalnih izvora finansiranja. Ono što je, takođe, važno, to je nešto što je van našeg stend-baj aranžmana i nešto za šta nećemo imati u nekom narednom periodu obavezu da ta sredstva vratimo.
Posle 2000. godine, prvi stend-baj aranžman, mi smo, tada kao savezna država, potpisali, 2001. godine na iznos od 200 miliona specijalnih prava vučenja i on je završen 2002. godine. U stvari, to je bila ta inicijalna podrška promenama u Srbiji i izgradnji institucija i ponovnog vraćanja Srbije u političke, a pre svega ekonomske tokove.
Do 2005. godine, posle toga, nismo imali stend-baj aranžman, ali smo imali takozvani aranžman produženog finansiranja, tokom koje tri godine je Srbija povukla 650 miliona specijalnih prava vučenja. Taj aranžman je prevremeno otplaćen krajem 2006. i početkom 2007. godine, što je tada bila slika dobrog finansijskog stanja u Srbiji. Nakon toga, po Statutu četiri MMF, nastavljen je post-program monitoring za Srbiju, što se pokazalo kao dobro, jer se on, praktično, naslonio na početak krize koji se u Srbiji desio krajem 2008. godine.
Mi smo, to treba reći, sigurno u regionu bili prva zemlja koja je krajem 2008. godine inicirala pregovore sa MMF o novom stend-baj aranžmanu, jer je tada već bilo jasno da će se svetska finansijska kriza, koja postoji, preliti na Srbiju i da će biti značajna podrška MMF. U tom trenutku smo mislili da će ta podrška biti samo institucionalna, savetodavna i da ćemo moći bez finansijske podrške da prođemo kroz ovaj težak period krize.
Međutim, vremenom se pokazalo da nam je neophodna i finansijska podrška i konkretan kredit od MMF, te smo prvo potpisali stend-baj aranžman, u januaru 2009. godine, u iznosu od 350 miliona dolara specijalnih prava vučenja, da bi prilikom njegove, čini mi se druge revizije u maju 2009. godine ta kvota povećana na 2,6 milijardi specijalnih prava vučenja ili na oko 10% društvenog proizvoda Srbije ili 560% naše kvote u MMF.
Mi smo za sada povukli 750 miliona specijalnih prava vučenja. Ono što je možda važnije od svega toga, taj dogovor koji smo sklopili sa MMF bio je osnova za sklapanje bečke inicijative ili bečkog dogovora, koji je omogućio da eksterna izloženost banaka u Srbiji ostane ista kao i tokom prethodne godine.
Svi znamo da je najveći problem zemalja u razvoju, koje su izuzetno visoko zavisne od uvoza kapitala, bio upravo kreditni pad i nedostatak kapitala. Mislim da je to važno reći.
Građani Srbije treba da znaju da je taj sporazum, koji smo potpisali, omogućio refinansiranje velikog broja naših obaveza, pre svega govorim o obavezama privatnog sektora, ne toliko o obavezama državnog sektora. Na taj način smo uticali da pad ekonomije bude verovatno manji nego što bi bio da nije bilo tog bečkog sporazuma i refinansiranja dugova.
Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da su svi ovi sporazumi, revizije, aranžmani bili s vremena na vreme, svaka dva, tri, četiri meseca, u zavisnosti od toga kada su se dešavali, jedna slika i prolazno vreme kako funkcioniše naš, pre svega finansijski sistem, kako međunarodna zajednica gleda na kvalitet reformi koje se sprovode u Srbiji i šta je neophodno uraditi u budućem periodu da bi se ta podrška nastavila. Još jednom kažem, to nije u finansijskom smislu bilo odlučujuće za Srbiju, ali je, u svakom slučaju, doprinelo da druge investicije, strane, direktne ili grinfild investicije, lakše dolaze u Srbiju ako se pokaže da je naša saradnja sa institucijom MMF ocenjena pozitivno.
Zbog toga treba izbeći politički kontekst saradnje. Mislim da se danas nalazimo u situaciji kada i neke druge zemlje koriste podršku MMF. Navešću slučaj Poljske koja doduše ne koristi stend-baj aranžman, ali koristi jedan drugi način finansiranja, takođe, povlačeći kredite kao ekonomija koja je sigurno na daleko, višem nivou i stepenu razvoja nego što se nalazi Srbija. Dvadesetak zemalja sveta u ovom trenutku koristi ovakav oblik aranžmana kao što koristi Srbija. Mislim da će ovaj aranžman koji smo sklopili pokazati da možda neće biti neophodno da sva sredstva povučemo, ali će nam biti veoma važna, da kažem, institucionalna podrška za one reforme koje stoje pred nama.
U tom smislu i jeste bila treća revizija ovog aranžmana i ono što očekujemo krajem ovog i početkom sledećeg meseca, usaglašavanje sa predstavnicima MMF o tome koji kvantitet i kvalitet reformi u Srbiji treba da se sprovede da bismo dobili podršku i da bismo mogli da prevaziđemo problem deficita koji će se sigurno javiti i za 2010. godinu, jer dosadašnji model ravnoteže u Srbiji nije više održiv, ne možemo toliko računati na prihod od privatizacije i ne možemo računati na toliki priliv kapitala.
Veoma je važno da se ovi razgovori u tom nekom institucionalnom smislu nastave i da oni predstavljaju jednu međunarodnu podršku za reforme koje Srbija treba da sprovede u nekom narednom periodu. Iskoristiću priliku da kažem da su to, rekao bih, tri, četiri ključne oblasti reformi koje će Vlada, uz jasnu političku podršku, morati u narednom periodu da sprovede, a to je u stvari najbolje prikazano u jednom izveštaju Svetske banke, koji je, takođe, urađen na inicijativu našeg ministarstva finansija, a o trošku Svetske banke.
To su reforme u penzionom sistemu, to je nastavak reformi u obrazovanju i zdravstvu, i to je reforma u socijalnim davanjima koja postoji, iz budžeta Srbije, a koja nisu davanja kroz redovni penzioni sistem. Naravno, navešću samo jedan primer, verovatno nas najteža oblast reformi očekuje u penzionom sistemu. Ovaj ritam plaćanja penzija će nas dovesti do toga da sledeće godine 14% društvenog proizvoda Srbije mora da odvaja za penzije. Zaista ne znam napamet podatke svih drugih zemalja, ali pretpostavljam da je ovo jedan od najvećih procenata koji postoji u okruženju, a verovatno i u svetu. Moraćemo da napravimo određene promene koje će omogućiti odgovarajući kvantitet i kvalitet isplate penzija, ali u skladu sa ekonomskim mogućnostima Srbije i u skladu sa činjenicom da taj sistem mora da bude održiv.
Neke analize govore, bez obzira što smo u političkom smislu morali da napravimo u oktobru 2008. godine zakon koji je doveo do povećanja penzija, da je zbog kasnijeg monetarnog prilagođavanja i pada kursa dinara u realnom smislu možda došlo i do pada penzija za njihove korisnike.
Dakle, to su stvari koje treba da omoguće da dođemo do nove osnove na kojoj će funkcionisati naša ekonomija, da se naši fiskalni izdaci usklade sa prihodima i da, kao deo toga, tokom prethodnog izlaganja ovde smo slušali kritike kako je netačna predstojeća najava reforme smanjenja zaposlenih u državnom sektoru, kako postoje ministarstva koja imaju 20 državnih sekretara i slične, netačne informacije na koje nije neophodno odgovarati jer su potpuno netačne i neistinite, ali mislim da je ovo jedan početak reforme u državnom sektoru koji jeste neophodan i ograničavanje broja zaposlenih u državnom sektoru jeste sigurno prvi korak. Neka druga vlada možda drugog političkog sastava imaće priliku da to uradi na kvalitetniji način, ali siguran sam da ovo što se sada čini, što će se činiti u narednom periodu jeste nešto što je nužno.
Ono što je važno, istakao bih da je zahvaljujući podršci međunarodne zajednice, a dobro je što je Ministarstvo finansija pre neki dan objavilo podatak da je 4,5 milijarde evra bespovratnih donacija došlo u Srbiju od 2000. godine, važno je, pogotovo u svetlu, da kažem, stalne kritike kako promene nisu dovele do ulaska kapitala. Važno je znati da naravno u narednom periodu više nismo zemlja tog stepena siromaštva koja može da računa na takvu podršku međunarodne zajednice i da ćemo morati da se okrenemo sebi, da tu potražimo izvore za naš rast i napredak i da gledamo ka nekoj drugačijoj koncepciji, odnosno uštedi sredstava sa kojima raspolažemo.
To je otprilike jedan osvrt. Ovo što danas razmatramo jeste samo jedna dobra prilika i korist koju će Vlada Srbije imati od MMF. Veoma je dobro i ohrabrujuće je to što smo čuli od ministarke u koju svrhu će se ta sredstva trošiti.
Dakle, za razliku od sredstava koja država dobija iz stend-baj aranžmana, koja stoje na računu Narodne banke isključivo za jačanje deviznih rezervi, mada je bilo nekih razgovora da će i ta sredstva moći da se koriste za budžet, ova sredstva se isključivo koriste za podršku budžetu i dobro je da je orijentacija Vlade takva da se koristi za refinansiranje postojećih kredita, a ne za nekakvu novu potrošnju.
U svakom slučaju, podržaćemo ovaj zakon i građani treba da znaju da je ovo još jedna podrška u nizu koju smo dobili zbog toga što je naša politička i ekonomska orijentacija danas takva kakva jeste. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Seniću.
Određujem pauzu do 15.00 časova, tada će reč imati gospođa Jorgovanka Tabaković.
(Posle pauze – 15.10)

Dobar dan, nastavljamo sa radom u poslepodnevnom terminu.
Reč ima magistar Jorgovanka Tabaković.

Hvala vam, gospodine Novakoviću.
Rekla bih da je poslednji boravak gospođe ministar ovde bio obeležen sa 90 miliona kredita od poslovnih banaka, gde su uslovi izuzetno teški u odnosu na ovo što ovde imamo kao mogućnost korišćenja, da smo u međuvremenu u jednom izveštaju sa sednice Vlade dobili informaciju da će se Vlada zadužiti sa novih, dodatnih 120 miliona evra i da je raspisala tender, sličan onom kada je dobila mogućnost da se zaduži sa još 90 miliona evra i da su obveznice Republike Srbije, njene hartije od vrednosti koje izdaje Trezor, sa 2,2 miliona iz meseca februara ove godine dostigle vrlo značajnu vrednost koja je sada 76,6 milijardi dinara. To znači da je država za svega osam meseci uspela da poveća stanje duga za preko 74 milijarde dinara. Znači, stanje nam nije nimalo ružičasto.
Ovaj kredit, bez obzira na to što su osnov za korišćenje para naši, uslovno da kažem, depoziti i članstvo u MMF-u, kao specijalna prava vučenja, ne verujem da će ostaviti mogućnost za korišćenje a da mi taj novac, jer se on daje u nekim drugim valutama i povlači, i ne iskoristimo.
Međutim, ono što ja kao član Srpske napredne stranke mogu da zamerim Vladi jeste ne što se zadužuje i štampanjem hartija od vrednosti i uzimanjem kredita pod raznovrsnim cenama, već hoću da zamerim to što nije iskoristila rezerve u poreskoj politici.
Znači, rešenje za našu državu je pravednija raspodela onog što se stvara. Tu počinje priča i o strukturi javne potrošnje, i o deficitu zbog kojeg se zadužujemo, budžetu, kreditima i svemu ostalom.
Jednostavno, treba promeniti podsticaje. U ovoj državi mora da bude ljudima isplativije da ulažu u radna mesta a ne u špekulacije, akcije, imovinu i hartije od vrednosti. Sasvim konkretno, ova država nije iskoristila mogućnost koju koriste mnoge – da oporezuje finansijski sektor.
Znači, stimulišemo finansijski sektor na svaki mogući način, učeći ljude da se tu najbolje zarađuje i da ne treba otvarati produktivna radna mesta i baviti se proizvodnjom, već zarađivati na kupovini stanova, na rentiranju, na kupovini akcija i na držanju hartija od vrednosti. Niti je oporezovan PDV-om taj promet, član 25, o tome ću govoriti u drugom delu, sa praktičnim efektima, a mislim da je i najznačajniji deo finansijskog prometa – odnosi Narodne banke sa poslovnim bankama i hartije od vrednosti koje u međusobnim plasmanima funkcionišu, naš veliki problem. Problem u smislu – da banke umesto da sredstva daju privredi i građanima pod povoljnijim i konkurentnim uslovima u odnosu na bliže okruženje, trguju sa Narodnom bankom jer imaju siguran prihod i za to nisu oporezovane.
Izneću detalje, ali da zainteresujem i vas i građane: Narodna banka je u 2008. godini platila poslovnim bankama po kursu iz prošle godine 124 miliona evra kamate na novac, odnosno hartije koje je sama izdala i štampala. Znači, 124 miliona evra! Da smo samo tih 124 miliona evra oporezovali sa 0,2%, ova država bi imala značajnih 20 milijardi dinara, čime bi njen deficit bio manji i ne bi bili jedina država koja oporezuje finansijske plasmane, jer to rade mnoge države. I one koje ne rade, žele da to urade u ovom trenutku, a o tome ću vam kasnije govoriti u konkretnim primerima. Vama je, kao ekonomskom teoretičaru, Tobinova taksa, kao porez na vrstu finansijskih transakcija, poznat način koji treba ili da ispravi disparitete u razvoju, što je Tobin imao tada za nameru, odnosno da se u ovakvim kriznim vremenima iskoristi za pokriće deficita.
Nešto što baš vama lično zameram, gospođo ministre, to je što se niste upustili u kontrolu javnih sredstava i budžetskih korisnika. Usvojili smo ovde Zakon o budžetskom sistemu koji vam je omogućio da u značajnoj meri pooštrite kontrolu i priliva i trošenja novca. Novca ima dovoljno, ali se preliva, i ti mehanizmi prelivanja su problem ove države.
Ti mehanizmi prelivanja nisu nedokučivi, poznati su znalcima kao što ste vi, i ja odgovorno tvrdim da to nije neznanje Vlade, sad ne optužujem vas lično, jer vi sami ne možete ništa – da su u pitanju interesi ili strah da se u nečije interese dirne iz političkih motiva, odnosno onog što se kaže da ova vlada mora da traje pun mandat, a koliko to građane košta, to vas ne zanima. Nas zanima, sve građane zanima.
Navešću samo nekoliko primera da ova država ne kontroliše tokove novca. Država je najveći dužnik. Njen fond za zdravstvo duguje veletrgovinama i farmaceutskim kućama. Ova država preko svojih javnih preduzeća duguje izvođačima radova. Na primer, plate Direktorata civilnog vazduhoplovstva i prihodi koje ostvaruju na monopolu kontrole preleta nad nebom, koje je državno i nacionalni resurs, nisu vam pod kontrolom, niti su smanjili plate! Gospođo, za to ste dobili i prijavu i očekujem da onima koji su vam dostavili prijavu odgovorite.
Za mene najzanimljivija cifra – danas se govori o uštedi na otpuštanju radnika u državnoj upravi i tvrdi se da će biti otpušteno 3.400, a da će ih ostati 28.000. Vrlo ažurno pratim izjave političara, čitam stručnu štampu, budžete, završne račune budžeta i nigde do sada nisam videla cifru da ste priznali da postoji 31.400 zaposlenih u državnoj upravi. Kako je to sad cifra od 26 porasla na 28 i svi smo ovde iz svih partija govorili da je ta cifra sa 7 hiljada narasla na 28, pravdali ste tu cifru u jednom značajnom delu raspadom državne zajednice i preuzimanjem nekih nadležnosti, ali smo svi znali da postoje politički kreirana radna mesta, samo je to trebalo da saopšti predsednik države.
Međutim, nikada niste priznali da cifra zaposlenih u državnoj upravi prelazi 30 hiljada, a sada ispada da ta kritikovana i prevelika brojka treba da ostane zatečeno stanje, da bi se ponovo pričala priča da su jedno sistematizacije a drugo zaista zaposleni i da su mnogi od ministara hteli da se zadrže na onom što se zove sistematizacija kao osnov za neotpuštanje ljudi.
Tvrdim da metodologije ne mogu ničim da pomognu. Kada jedan čovek ima novčanik, koliko god da je kvalitetan, ekskluzivnog proizvođača ili jeftin, on u njemu drži novac i račune za plaćanje komunalija, dečije školarine, pa i rata, na primer, za kredit. On može da premešta u tom novčaniku platu koju prima i svoje rate popunjene za otplatu kredita i račune koje treba da plati u levu i desnu pregradu, može da sakrije od sebe, ali ''dug i đavo uvek dođe po svoje''.
Nema te metodologije koja može da pomogne ovoj državi da prikaže obaveze manjim a prihode većim. To može trenutno da izgleda tako, možda čak može i za MMF, ali za građane Srbije ne može, jer ne može izgovor zašto se odustalo od nekih očekivanja, zašto su izneverena jer su bila prevelika, da zameni ono što se zove kvalitet života. Čak neću da upotrebljavam grublje termine kao što su siromaštvo, glad ili nešto slično, a bile bi primerene velikom broju građana Srbije.
Znači, metodologija da prikazujete sistematizaciju ili stvarno zaposlene, ili da dugove prikazujemo kao svojevremeno i prihode od privatizacije ispod crte, iznad crte, to ne može ovu državu da spasi.
Ono što je nedvosmisleno to je da je uvek lako staviti potpis na kredit ili sporazum, ako iza vašeg potpisa stoji država kao garant, stoji Skupština koja ovde ne baš uverljivom većinom daje do znanja da su ti krediti dobrodošli, ali na kraju građani to plate kao zaposleni ili nezaposleni i kao kupci, kao vlasnici firmi ili bilo kako drugačije, ali, na kraju, ispred svega su ti građani i zato nam dugujete ovde čiste račune i precizne izveštaje.
Krenuću prvo od MMF. Zaista ovaj kredit jeste najjeftiniji dosad viđen, ali je pitanje da li je to cena koju ste nam rekli. Znači, kamata jeste trenutno 0,26%, ali na primer u članu 4 kaže, sve vreme govorim ako bude bio povučen, da će se sredstva izmirivati iz budžeta preko agenta Narodne banke, pa kaže, ne samo kamate već i ostalih pripadajućih troškova. Znači, gospođo ministre, bili ste dužni da nam kažete – da, 026% je lepa vest, ali treba reći i ovu drugu, čak i ako ne znate kolika je, ali reći okvir, šta su to pripadajući troškovi i koliko će iznositi, jer član 4. ih pominje.
Kažete kredit se verovatno neće povlačiti. Mislim da će morati da se povuče, makar zbor refinansiranja duga, i onda nam morate reći ako se povuče – koliki je grejs period, onaj period mirovanja, a koliko dugo traju otplate kredita? Ne pitam slučajno. Jedan od ranijih takvih kredita je imao grejs period četiri i po godine, a otplata je bila sa rokom od deset godina. Ne može jedna vlada da se zadužuje, neka druga da vraća! Ne možete vi da izigravate dobročinitelje dajući nama kao roditeljima, a da mi svojoj deci preko vas ostavljamo dugove! Ili, možda i hoćemo, možda i ima razloga da uradimo, možda su infrastrukturni projekti, neka dugoročna sagledavanja govore da to treba da uradimo, ali mi moramo da imamo jasnu projekciju tih okvira, kada i koliko ćemo vraćati i kada i koliko će otprilike koštati ti krediti.
U vreme kada je gospodin Dinkić vratio prevremeno kredit iz one treće tranše, taj kredit je koštao – 4,9% je bila kamata. Doduše, on je to uradi iz predizbornih razloga, jer je 2006. godine u septembru delio i ''kapom i šakom'' i prosveti i Vojsci i zdravstvu, i obećavao NIP i tako dalje i tome slično, jer dok je bilo prihoda od privatizacije moglo je tako da se ponaša. I on je to radio u vreme najavljenog priliva od prodaje MOBI 063 i prodaje ''Vojvođanske banke'', a mi sada u ovoj nestašici moramo zaista da dobijemo najprecizniju informaciju o svakom dinaru eventualnog duga i stvarnog duga.
Srpska napredna stranka vam je podnela i amandman, kojim predlažemo, najkonkretnije, da se ovaj kredit iskoristi makar u meri za pokriće ovog duga od 90 miliona evra, koji košta 900 000 hiljada samo za troškove povlačenja kredita, koji košta mesečni euribor, plus fiksna marža od 4,75, što je negde oko 6% trenutno cene koštanja tog kredita.
Znači, ovim povoljnim kreditom zamenite taj izuzetno skup, oslobodite sredstva za korišćenje, preko kredita, privredi i građanima, i možda ćemo reći da ovaj kredit ima neku svrhu. Ono što vama zameram kao ekonomskom teoretičaru, ali moram da vam zahvalim što ste objasnili specijalna prava vučenja i to da su ona uvedena Drugim amandmanom na Statut MMF, pa ću sa zadovoljstvom da građanima pročitam deo ciljeva Statuta MMF, koji niko od vas dosad ovde nije hteo da saopšti građanima, a ja ću to da uradim danas sa zadovoljstvom.
Statut MMF u Ciljevima fonda, u članu 1. pod tačkom 1) kaže: ''Najvažniji ciljevi fonda su: 1) da razvija međunarodnu monetarnu saradnju; sledeća tačka, ''2) da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine, kako bi doprineo razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka.''
Da li ste, gospodo građani, čuli ikada da se ova međunarodna finansijska institucija zalaže za ono što je našoj Vladi prioritet drugog reda? Kod nas je ciljana inflacija, monetarna stabilnost, isključivi cilj čemu su podređeni: i životi, i Vlada, i Skupština, i Narodna banka, tako se doživljava njena nezavisnost i sve ostalo. Znači, ciljevi MMF nisu da ovu državu uništi finansijskom podrškom, ali ste vi to tako predstavili građanima, da sve nepopularne mere, koje inače treba preduzeti, a ne površno kako inače radite, već zadržavajući osnovni cilj zaposlenost i prihode, dosad niste tako radili.
Sad ja građanima jednostavno želim da kažem, a što bi nama MMF činio više od onog što treba da nam učini naša Vlada? Ova vlada, ne samo vi, ukupna vlada, treba svako za svoju oblast da kaže da li će se mere koje se preporučuju za onaj drugi aranžman zaista tako odraziti na ovu državu, da održe zaposlenost i realne prihode, a ne da je jedini cilj otpuštanje ljudi, privatizacija u kojoj se zatvaraju fabrike, zatvaraju radna mesta, ne otvaraju nova, niti stvaraju uslovi za otvaranje novih, jer i ukupnom poreskom politikom Vlada ne podržava ni proizvodnju, ni otvaranje radnih mesta, ni ulaganja u ljude, već ulaganja u kapital i špekulacije! Kad kažem špekulacije ne mislim kriminogene, nego, ''špekulativni kapital'' je dovoljno jasan i špekulacije kao takve nisu nama kao državi, u ovom trenutku, put za izlazak iz krize.
Pročitaću još 4) tačku Ciljeva MMF gde se kaže: ''cilj Međunarodnog monetarnog fomda je da uliva poverenje zemljama članicama stavljajući im svoja sredstva na raspolaganje, uz odgovarajuće obezbeđenje, dajući im tako priliku isprave neravnotežu svog platnog bilansa, a da ne moraju da pribegavaju merama štetnim za nacionalno i međunarodno blagostanje.'' To je knjiga gospodina Dejana Jovovića – "Međunarodne finansijske institucije"; dr Oskar Kovač, dr Dragana Đurić, dr Radovan Vukadinović. Možda biste osporili bilo koje od ovih imena, ali ovo je prevod Statuta MMF.
Da li se zaista ponašate onako kako to građani od vas očekuju, a ja bih čak u ovom trenutku rekla da smo mi ne više na onoj ivici da pratimo rast BDP, nego da malo pričamo i o kvalitetu života o kojem je Svetska banka, takođe, ozloglašena, počela da govori još 1973. godine u čuvenom govoru Maknamare, koji je rekao da – BDP sakriva, u stvari, vrlo velike razlike u prihodima koji se ostvaruju u određenim zemljama.
Svoj govor ću nastaviti u delu prijave za reč, a sada vam zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem i ja vama.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Miloš Radulović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospođo ministre, drago mi je što vas ponovo vidimo ovde, ali ono što kod svih nas budi sumnju i uznemirenje jeste to da se vi ovde uglavnom pojavljujete kada se radi o zaduživanjima. Poslednji put smo vas videli u julu kada smo ratifikovali 360 miliona evra kredita i to 90 miliona evra za konsolidaciju budžeta, za budžetski deficit, 20 miliona evra za zdravstvo i 160 miliona, odnosno 250 miliona za lokalnu samoupravu. To nam dokazuje da su potpuno u pravu oni koji kažu, i "Borba" je danas objavila, da je zbog neispunjenih obećanja Vlada Srbije narkomanski ovisna o stranim kreditima. To je ono što sve nas poslanike brine, a i građane Srbije.
Danas ovde imamo raspravu o Predlogu zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema MMF, po kome se daje pravo Republici Srbiji da pored 346.710.593 specijalnih prava vučenja, odnosno oko 542 miliona, na dodatna 45.660.350 specijalnih prava vučenja, odnosno preko 65 miliona dolara, sa kamatom od 0,26%. Dobro je što danas imamo raspravu o ovome i dobro je što, iako ste dali nagoveštaj da je moguće da se ova sredstva povuku, ali ponavljam još jednom, samo vaše prisustvo je garancija da će Republika Srbija i da povuče ova sredstva.
Međutim, nije dobro, gospođo Dragutinović, što mi ovde nismo imali raspravu pre stupanja u pregovore sa MMF, da u jednoj demokratskoj raspravi čujemo vas, vašu argumentaciju, pa da i mi iznesemo naša mišljenja – šta mislimo o tom kreditu. Taj kredit je 2.900.000.000 evra, od tih sredstava već je povučeno 788 miliona. Sada ste u procesu pregovora sa MMF da ispunite uslove koje oni postavljaju za vučenje ostalog dela sredstava iz tog kredita, koji iznosi oko 2.100.000.000 evra, gde će jedna tranša da ide u toku ove godine, a ostalo u toku 2010. godine. Ta sredstva su sa kamatom većom od ove, od, oko 1,39%.
Skupština je mesto gde se dobija, ili ne, saglasnost za takvu vrstu pregovora, gde se zakonima uređuju i obaveze države prema kreditorima.
O toku tih pregovora, gospođo Dragutinović, bili ste u obavezi da ovu skupštinu i obavestite. Činjenica je da u sklopu uslova pokušavate da ispunite uslove i da smanjite potrošnju, da ste posle dugih i mukotrpnih pregovora pristupili procesu smanjenja službenika u državnoj administraciji, 2.800 radnika koji su u stalnom radnom odnosu i 600 zaposlenih po drugim osnovama. Nas sve brine to što niko od nas ne zna efekte takve racionalizacije, jer pred građane niste izašli sa ciframa efekata takve racionalizacije.
Međutim, postoji i drugi problem. U samoj Vladi ne postoji saglasje – da li treba da se ide sa smanjenjem, racionalizacijom ili sa povećanjem BDP. Mnogi iz same Vlade, i sami savetnici premijera Cvetkovića vide jedino rešenje u povećanju BDP. Kako god da bude i kako god odlučite cenu tih mera platiće najviše građani Srbije.
Činjenice su danas takve da je budžetski deficit za prvih devet meseci 74 milijarde 200 miliona dinara. Rebalansom budžeta za 2009. godinu, ovde, u ovoj sali, u aprilu mesecu, mi smo zakucali budžetski deficit za 2009. godinu na 70 milijarde 400 miliona dinara. Tu se pojavljuje razlika od tri milijarde i 800 miliona dinara, gde ste suprotno Ustavu i Zakonu o budžetu ušli u prekomerno zaduživanje, u prekomerni minus. DSS je povodom toga izdala saopštenje, gde je ukazala na kršenje Zakona o budžetu, kršenje Ustava, jer samo ovde možete da dobijete saglasnost za taj minus, i pored toga što smo izdali saopštenje tražićemo odgovornost onih koji su prekršili Zakon.
Očekivanje stručnjaka je da će manjak novca u državnoj kasi premašiti iznos od 130 milijardi dinara. Vaša projekcija je u oktobru bila 50, u decembru je bila 50, u aprilu je bila 70, da bismo sada došli već do 74 milijarde i 200 za prvih devet meseci, odnosno januar-septembar, a pitanje je koliko će premašenje budžetskog deficita da bude do kraja godine. Procena ekonomskih stručnjaka je da će ta cifra dostići iznos od 130 milijardi dinara.
Gospođo ministar, danas je 13. oktobar, rebalans budžeta za tekuću godinu nismo dobili. Pregovori sa MMF još uvek traju. Do kraja meseca trebalo bi da znamo neke rezultate, uslovno, a do 1. novembra treba da stavite u skupštinsku proceduru predlog budžeta za narednu godinu. Očigledno je da ove rokove niste u stanju i ne želite da ih ispoštujete, iako vas zakon na to obavezuje. Toliko o tome koliko ko poštuje zakon. Nije ni čudo onda, gospođo Dragutinović, što ne držite do reči.
Podsetiću vas samo na ono što ste rekli u raspravi o rebalansu budžeta za 2008. godinu, kao i o budžetu za 2009. godinu. (Ovo je izvučeno iz stenografskih beleški.) U oktobru 2008. godine rekli ste: "Bez obzira na globalnu ekonomsku krizu, rast BDP biće 7-7,5%.
To jeste dinamična stopa u međunarodnim razmenama.
Globalna finansijska kriza, prosto zato što Srbija nije izolovano ostrvo, mora udariti na obale Srbije. Ali, ono što je, recimo, recesija za Srbiju, to je rast od 4% BDP. To mi se čini da je donja granica rasta za sledeću godinu". U decembru te iste godine, posle samo dva meseca, rekli ste: "Deficit od 1,5% BDP i ne može biti veći. Ovaj predlog budžeta zakucava budžetski deficit na 1,5% i on ne može biti veći od 1,5%''. To ste podvukli. Stvarnost je da je sada budžetski deficit 4,5% BDP, a BDP beleži pad od oko 5%.
Poslanička grupa DSS je prilikom rasprave o budžetu u oktobru, decembru, aprilu, ukazivala na njegovu nerealnu projekciju, iznoseći podatke o padu proizvodnje, padu izvoza, uvoza, o unutrašnjoj nelikvidnosti, kao i otežanim uslovima poslovanja privrednih subjekata. Ukazivali smo na skupa sredstva, na bankarske kamate, na visoku referentnu kamatnu stopu. U tom trenutku je ona bila 17,75%. Pre nekoliko dana, nadam se da smo i mi imali uticaja na to, ona je smanjena na 11%. Predlagali smo mere koje su neki pretakali u zakonske predloge, ukazivali na narastajuću ekonomsku krizu. Vi ste tada tvrdili da je ekonomska kriza šansa za Srbiju. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, čak je rekao da će kriza učiniti da investitori pohrle u Srbiju, da Srbiju treba da gledamo kao ostrvo koje neće zapljusnuti talas krize i da je to velika razvojna šansa Srbije.
Naše kritičke stavove, prilikom rasprave o budžetu za 2009. godinu u aprilu, na ekonomsku politiku i stanje u državi okarakterisali ste kao zlonamerne, kao da smo mi, a ne Vlada, obećali rast privredne aktivnosti, 200 hiljada novih radnih mesta, povećanje životnog standarda i akcije od hiljadu evra. Činjenica je da je stanje u Srbiji drugačije od onoga što ste građanima obećali i šta ste ovde izjavljivali. Prihodi su za prvih devet meseci manji za 80 milijardi od planiranih, procena je da će na kraju godine biti manji za 115 milijardi. Bez obzira na ove pokazatelje, javna potrošnja beleži izvršenje u punom iznosu, a kapitalne investicije su svega 20% od projektovanih.
Naša poslanička grupa je više puta ukazivala da je ovaj budžet rasipnički, a ne razvojni, od vas smo trpeli kritike, iako ovi podaci pokazuju ko je bio u pravu. Potvrde ovako lošeg stanja izneli su premijeru Cvetkoviću i guverneru Narodne banke Srbije i predstavnici Srpske asocijacije menadžera na sastanku koji je održan u četvrtak 8. oktobra. Opšta konstatacija je da je država generator krize i da državna preduzeća imaju ogroman dug prema privredi, da su unutrašnja potraživanja premašila iznos od dve milijarde dinara, da raste broj onih koji nisu u stanju da izvršavaju obaveze prema bankama, kod privrednih subjekata je taj broj narastao na 9,7%, a kod stanovništva na 3%, da proizvodnja beleži pad, da raste broj nezaposlenih, a samim tim opada standard građana.
Jurij Bajec, savetnik premijera Cvetkovića, izneo je podatke da na 100 zaposlenih imamo 85 penzionera i 45 nezaposlenih ili na 1.850.000 ljudi koji rade imamo 1.650.000 penzionera i 765.000 nezaposlenih.
Od početka godine, bez posla je ostalo oko sto hiljada ljudi, 63.021 preduzeće je u blokadi, u njima radi oko 150.000 ljudi. Izvesno je da će ta preduzeća da odu u stečaj, a da će ti radnici da ostanu bez poslova. Umesto 200 hiljada radnih mesta koje ste obećali prilikom prezentacije programa ove vlade i u predizbornoj kampanji, kao posledica lošeg rada ove vlade imamo, izvesno je, 250 hiljada onih koji će ostati bez posla.
Većina ekonomskih stručnjaka, odnosno finansijskih stručnjaka, ukazuje na povećanje spoljnog duga. Procene idu da će on samo u ovoj godini porasti za oko pet milijardi evra. Dug države je sada 7,2 milijarde, a privrednih subjekata 14,2 milijarde. Ako se pregovori završe uspešno sa MMF zadužićemo se još za 2,9 milijardi, od Svetske banke dobićemo kredit od 214 miliona evra, od Evropske banke za razvoj 600 miliona evra, zadužićete se 120 miliona evra od komercijalnih banaka, u pregovorima ste sa Rusima za kredit od milijardu evra, izvesno je možda da ćemo ove godine da dobijemo 350 miliona evra.
Vi svaku ratifikaciju nekog našeg zaduživanja predstavljate kao potvrdu uspešne ekonomske politike ove vlade. Za vas ne važi ona narodna – ''dug je loš drug''! Vi svakim novim kreditima u stvari zadužujete građane Srbije. Trenutno, po glavi stanovnika, znači, svakog građanina Srbije, dug je 2.893 evra.
Guverner Narodne banke, Jelašić, nagovestio je da bi dug u ovoj godini mogao da se poveća za 50% i premaši cifru od 40% BDP; na početku godine je bio 25,6% BDP, a prvih dana septembra 31,6% BDP. Posledice ovakvog i ovolikog zaduživanja osetiće i plaćaće mnoge generacije. Guverner Narodne banke, Jelašić, nagoveštavao je da ćemo ovu godinu završiti sa blizu 1,5 milijardu evra dodatnog duga. On kaže: "Sve se to dešava u situaciji kada imamo još manje investicija i kada nam predstoji dodatno zaduživanje, ukoliko se ništa ne izmeni". Upozorio je i da će, ukoliko ne dođe do smanjenja budžetskog deficita, srpska ekonomija na srednji i duži rok biti u problemu, a to znači da ćemo imati i visoku potrošnju bez pokrića i visok dug, i visoke poreske namete za građane i privredu.
Očigledno je iz svega ovoga da je stanje veoma loše, iako vi pokušavate da ga predstavite kao dobro, da radite u interesu građana. Ako je interes građana to što povećavate zaduženje, što je za vas najveći uspeh ako ratifikujete neki ugovor o kreditu, vi samo time možete da se hvalite. Mislim da to, i delim, nadam se, mišljenje većine poslanika u ovom parlamentu, nije dobro i da je loše za građane.
Sa ovom Vladom samo to možemo da očekujemo, jer ova Vlada nije plod zajedničkih programskih ciljeva, već pre svega interesa koji je okupio stranke vladajuće koalicije, a to je da sprovode politiku koju kreiraju tajkuni i strani ambasadori, i gde je Boris Tadić istovremeno i predsednik i premijer Vlade. Za Srbiju je jedini izlaz da ova Vlada odmah ode i da građani Srbije na novim izborima izaberu one koji će stvarno da zastupaju njihove interese, ispunjavaju ono sa čim su izašli pred njih, a ne da daju lažna obećanja.
Ova Vlada, kao što i narod očekuje, treba da podnese ostavku što pre. To je bolje za sve njih. I na kraju, gospođo Dragutinović, vi ste...

Vreme je isteklo, tako da je kraj brže nego što ste se nadali...