Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj zakon, koji nam je objasnila gospođa ministarka da treba da nam omogući da povučemo kredite koji su daleko jeftiniji nego neki drugi, ponovo se prikazuje kao još jedno spasonosno rešenje za naše nagomilane probleme.
Prosto, ne prođe nijedan mesec od kada radi ova skupština, od početka ove godine, da mi na dnevnom redu nemamo neki od zakona koji je u suštini ratifikacija nekog međunarodnog ugovora o nekom zajmu, bilo da se radi o zajmu za izgradnju određenih objekata infrastrukture, bilo da se radi o zajmovima koji će popuniti naše, čini mi se, prevelike rupe u budžetu.
Mesecima unazad se priča o tome kako će nam kredit koji treba da dobijemo od MMF-a pomoći da prebrodimo probleme i da će popuniti određene budžetske rupe. Pri tome je Vlada još prošle godine najavila da će, po prethodnom sporazumu, pokušati da smanji svoje izdatke i svoju javnu potrošnju kako bi uravnotežila budžet i kako ne bismo imali preveliki budžetski deficit. Naravno, ta priča je trajala sve dok je bila delegacija MMF-a u Srbiji, a nakon toga se počelo ponovo raditi po starom i od silnog obećanja, a ja se sećam da je to obećanje bilo decembra prošle godine, da će Vlada smanjiti svoju javnu potrošnju, čak i broj zaposlenih, to se do današnjeg dana nije pomerilo ni za jotu.
Da se malo podsetimo kakva su sve obećanja dolazila od strane vladajuće koalicije, što preko potpredsednika Vlade za privredu, gospodina Dinkića, što preko vas. Od oktobra prošle godine počeli ste da pričate kako će se novi budžet za 2009. godinu bazirati na rastu bruto društvenog proizvoda od 6,5%.
Nakon toga uz upozorenje MMF-a taj procenat se korigovao na 3,5%, kasnije na dva, pa smo aprila meseca čuli od gospodina Dinkića da će to biti nula. Sadašnje prognoze, opet od istih aktera i od vas, kreću se od minus tri procenta, a ozbiljni ekonomisti su u startu rekli, i danas stoje iza toga, da će pad društvenog bruto proizvoda u 2009. godini u Srbiji biti oko 5%.
Na osnovu takve loše procene, pre svega od vaše strane jer ste vi ministar finansija i vi treba da vodite računa o tome koliki će biti budžet ove zemlje, imali smo Predlog budžeta za 2009. godinu i prihode u njemu u visni od 700 milijardi dinara. Tada smo, pri usvajanju tog budžeta, mi iz DSS-a upozoravali više puta za govornicom da je to neostvarivo, da su suviše negativna kretanja, da je srpska privreda u jako teškom položaju, da su poreski nameti preveliki i da je prosto nemoguće ostvariti tolike prihode. Više smo apelovali na Vladu i tražili od vas da pokušate da smanjite budžetske troškove, odnosno da smanjite javnu potrošnju.
Pri tome smo vam ukazivali da nijedna vlada u okruženju nema toliko ministarstava, toliko državnih sekretara, toliko pomoćnika, toliko rasipanja para, ali naravno za vas je vaš koalicioni sporazum mnogo bitniji od interesa građana Srbije i od toga kako oni žive.
Nakon prva četiri meseca, katastrofalnih po stanje i privrede i društva u Srbiji, početkom ove godine došli smo do rebalansa za 2009. godinu, gde su se budžetski prihodi korigovali na 650 milijardi, a rashodi na 720 milijardi. Pri tome ste, gospođo ministarka, ovde objasnili da će budžetski deficit biti 70,5 milijardi, a pre desetak dana je u javnosti izašla vest da je budžetski deficit probijen i da već u ovom trenutku, odnosno 1. oktobra 2009. godine iznosi 74 milijarde dinara.
Pitam vas, ko vam je dozvolio da probijete budžetski deficit?! Zašto niste predložili rebalans budžeta?
Danas je 13. oktobar, niti imamo rebalans budžeta, niti imamo od vas dato obećanje ovoj skupštini, pre nekoliko meseci, da će ove godine, uprkos svim problemima, biti ispoštovan budžetski kalendar i da će sve doći na vreme, dakle, da će i predlog budžeta za 2009. godinu biti u oktobru mesecu pred poslanicima, odnosno da će biti usvojen do 1. novembra.
To su bile vaše reči. Nažalost, sada je 13. oktobar, niti je Vlada raspravljala o rebalansu budžeta, koliko znam, niti o budžetu za 2010. godinu, tako da ste se nažalost i vi, iako pokušavate da se pokažete kao vrlo simpatičan ministar pred javnošću Srbije, pridružili plejadi mnogih ministara i potpredsednika Vlade kojima reč ne znači ništa.
Od izborne kampanje gde su pljuštala predizborna obećanja o 200 hiljada novih radnih mesta, došli smo u situaciju da imamo 150 hiljada ljudi više na Zavodu za zapošljavanje nego što je to bilo prošle godine. O hiljadu evra po glavi stanovnika ne treba ni pomišljati, jer smo pre dva meseca videli procenu ''čuvenog'' potpredsednika Vlade, gospodina Dinkića, da će od NIS građani Srbije moći da očekuju 20 do 30 evra. ''Obećanje – ludom radovanje'', dok ne prođe izborna kampanja, a onda sve po starom. Kao što se sada dešava sa MMF, pričamo i obećavamo sve dok je MMF tu, kada se potpiše sporazum – onda je sve po starom.
Čuli smo kako će Vlada na osnovu razgovora sa čelnicima MMF smanjiti javnu potrošnju otpuštanjem 14 hiljada radnika u javnoj upravi, državnoj administraciji, lokalnim samoupravama itd. Pre neki dan ste usvojili zakon kojim treba da se reguliše ta materija, a u kome piše da će najveći broj zaposlenih u državnoj administraciji biti 28.400. Da li hoćete da kažete da danas u Srbiji ima 28.400 zaposlenih? Kakvo je to smanjenje? Koliko znam, pričali ste prošle godine o cifri od 27 hiljada i nešto, blizu 28 hiljada zaposlenih. Sada će najveći broj biti 28.400. To je povećanje u odnosu na postojeću cifru.
Sve ono što smo vam naglašavali pri usvajanju budžeta Republike Srbije i rebalansa sada nam se, nažalost, vraća kao bumerang. Došli smo u situaciju da sa probijanjem budžetskog deficita već u oktobru za četiri milijarde dinara verovatno možemo da očekujemo do kraja godine da će preko 120 milijardi dinara biti manjka u budžetu.
Međutim, juče je ''čuveni'' potpredsednik Vlade, gospodin Dinkić, izašao ponovo sa veoma optimističnim izjavama – da izlazimo iz krize već početkom 2010. godine. Koliko se sećam, bukvalno takve ili vrlo slične izjave bile su u martu ili aprilu ove godine, kada je za jesen najavljeno poboljšanje u našoj privredi, a kako u privredi tako i u primanjima u budžetu.
Gospodin Dinkić kaže da će Srbija izaći iz recesije najkasnije u prvom tromesečju 2010. godine, što je još jedna u nizu prevara koje dolaze sa te strane i od tog gospodina, jer svi ozbiljni ekonomisti upozoravaju da će 2010. godina za Srbiju, nažalost, biti isto tako teška, ako ne još gora nego 2009. godina, bez obzira što su drugačija kretanja i što je drugačija situacija u razvijenim zemljama, jer se ta kretanja baziraju na jakoj privredi, što se u našem slučaju ne može reći.
Naša privreda je na izdisaju. Kamate koje treba da podstaknu razvoj te privrede su previsoke, pre svega bazirane na velikoj referentnoj kamati koju daje Narodna banka i onda te poslovne banke nemaju motiva da plasiraju gotov novac u privredu za podsticaj proizvodnje, već im se više isplati da to daju Narodnoj banci i da dobiju veliki novac za to.
Država je emitovala i zapise kako bi pokrila budžetski deficit, a pre neki dan u novinama smo pročitali da je neko na tome zaradio blizu 20 miliona evra.
Da li smo toliko bogati da možemo da plaćamo toliko visoke cene kredita, odnosno visoke cene vaših koalicionih dogovora, da ne želite da smanjite javnu potrošnju, već da samo namirujete jedni druge, vaše prohteve kroz dalje zaduživanje.
Više desetina ugovora, raznih ratifikacija, prošlo je kroz ovu skupštinu od kada ste preuzeli vlast, koji se mere u nekoliko milijardi evra. Čuli smo podatak da će Srbija krajem ove godine dostići svoju zaduženost otprilike od 24 milijarde evra i nije mi jasno na čemu bazirate vaš dalji optimizam da možemo da se zadužujemo do besvesti, da pri tom nemamo želju da smanjimo svoju potrošnju, da komotno živimo. Ko će vraćati te dugove? Na osnovu kojih prihoda i kojih privrednih kretanja možemo da očekujemo da ono što smo uzeli od stranih kreditora možemo da vratimo?
Juče je bila još jedna od genijalnih izjava gospodina Dinkića – da Srbija ima 758 miliona evra u rezervama Narodne banke, a pošto se očekuje da će deficit budžeta u narednoj godini biti 4%, za njegovo pokrivanje biće potrebno 1,6 milijardi evra.
Srbija ima ugovoren zajam za jednu milijardu evra, a dobiće 400 miliona od Svetske banke i 400 miliona evra od EU i 211 za Koridor 10, dok ćemo ostatak pokriti sa kreditom od Rusa.
Da li je moguće da jedan potpredsednik Vlade, a naravno sa njim i vi, razmišljate tako da ćemo svaku godinu svoje prevelike prohteve pokrivati zajmovima od milijardu, milijardu i 600 miliona evra ili već koliko? Dokle tako?
Umesto da smanjite prohteve, da smanjite javnu potrošnju, svake godine ovu zemlju dovodite u situaciju da se dalje zadužuje i to će ići dotle dok Srbija potpuno ne bankrotira i dok ne bude primorana da prodaje svoja prirodna bogatstva, koja se ogledaju u velikim i jakim javnim preduzećima, poput EPS, "Telekoma" i onoga što je ostalo za privatizaciju, što još uvek nije privatizovano. To je potpuno neodgovoran odnos.
Ono što je za mene bilo frapantno, pre izvesnog vremena je najavljen, kao veliki uspeh Vlade, zajam od Rusije u visini od milijardu evra. Nismo ovde čuli ništa više ni o aranžmanu sa MMF, ali smo čuli da će taj zajam biti utrošen, oko 300 miliona evra, za pokrivanje budžetskog deficita. Još jednom sipanje u rupu bez dna. Ostatak će biti utrošen za izgradnju metroa u Beogradu i za završetak izgradnje Obilaznice.
Takođe, je najavljeno da ćemo uzeti robni kredit od Kine koji će se utrošiti na izgradnju mosta od Borče do Zemuna ili obrnuto, svejedno. Dakle, sve ono što se tiče investicija u Srbiji država će pokriti zajmovima, državnim zajmovima, ali te investicije će se uglavnom odvijati u Beogradu. I što reče gospodin Batić malopre – šta će raditi oni ljudi koji žive u Surdulici, Trgovištu, Vranju, Pirotu, Toplici, koja je opustela ili Nišu, koji ima 37 hiljada nezaposlenih i stalne štrajkove na ulicama?
Kažite mi, koja je logika da građani cele Srbije vraćaju kredit kojim će biti izgrađen metro u Beogradu? Da li to znači da će od tog kredita biti izgrađeno još nešto u Srbiji ili će se samo graditi Beograd? Dokle ta više parola – hajde da Srbija radi, da se Beograd gradi! Ne treba da vas podsećam kakve su paralele i kakvi su odnosi primanja u Beogradu, kakav je životni standard u Beogradu i koliki je broj zaposlenih, odnosno nezaposlenih u Beogradu u odnosu na druge delove Srbije.
Valjda vam je poznat podatak da se svake godine u Beograd doseli jedan grad veličine Aleksinca ili Prokuplja, 40 hiljada ljudi se preseli u Beograd. Verovatno će ove i narednih godina taj podatak biti još veći, jer će mnogo veći broj ljudi morati da napusti svoja mesta življenja, zato što tamo ne mogu da ostvare egzistenciju.
Za mene je bio poražavajući podatak da sam ministar finansija da mi neko predoči da se mladi i obrazovani ljudi iz drugog ili trećeg grada po veličini u Srbiji iseljavaju i iz njega dolaze u prvi grad, a to je slučaj sa omladinom i mladim i obrazovanim ljudima iz Niša koji se sele masovno u Beograd ili Novi Sad, jer tamo mogu da nađu posao, a u svom rodnom gradu, a da ne pričam o manjim gradovima Srbije, nažalost, to ne mogu.
Ne mogu zato što su sve državne investicije fokusirane na glavni gradi i na ovaj deo Srbije. Jugoistočna Srbija je u potpunom kolapsu, ništa ne radi, nikakvi podsticaji od strane države ne dolaze u te krajeve, investicije su minimalne ili nikakve u te delove Srbije, a pored toga, situacija sa državnim institucijama, sa javnim preduzećima, koje su sve fokusirane u ovom delu Srbije dovoljno govori koliko su ogromne regionalne razlike i razlike u razvoju, da apsolutno ova vlast više ne zaslužuje da se na ovaj način odnosi prema građanima Srbije i onima koji najteže žive.
Doći ćemo u poziciju da oni koji najteže žive u krajevima koji su nerazvijeni vraćaju dugove za ono što će se graditi u Beogradu, a pomenuo sam metro i da ne pričam o drugim stvarima.
Takav odnos vlasti mora pod hitno da se promeni, inače će ova zemlja imati velike probleme, i to socijalne, u onim najugroženijim krajevima.
Naravno, mi ne možemo da podržimo koncept stalnog zaduživanja da bi se održao socijalni mir i da bi se održala Vlada. Za nas je važno da država bude što jeftinija i što ravnomernije razvijena, a to sigurno sa vama ne može da se ostvari, posebno ako se ima u vidu da su vam sva obećanja lažna i da je sve što ste do sada rekli apsolutno neistinito, da svakog dana iznosite nova i nova obećanja, i nova i nova zaduženja, i nove laži koje građane Srbije vuku daleko od boljeg života.
Za vas bi bilo najbolje da kao častan ministar pogledate ono što ste pričali pre pet-šest meseci, godinu dana, da se preslišate kakva je danas situacija u Srbiji, da na osnovu toga što ste izrekli neistine podnesete ostavku i da se povučete sa scene, kao i čitava Vlada Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović. Vaša poslanička grupa ima 67 minuta i 12 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, onaj ko e želeo da čuje i da prepozna, namera SRS jeste, između ostalog, danas kada govorimo o ovom zakonu, i to se svakako moglo prepoznati u diskusiji mog kolege Borisa Aleksića, jeste da demistifikujemo ovo ime i naziv ovog vida kreditiranja. On je to u najvećoj meri vrlo eklatantno objasnio i prikazao.
Naravno, ono što smatram da treba da kažem i da dodam jeste činjenica da javnost treba da zna o čemu se ovde danas radi i da se na osnovu ovog jednog mističnog naziva "specijalna prava vučenja" u javnosti, koja nije dužna da zna o čemu se radi, ne stvara utisak da mi imamo neki poseban, odnosno specijalan status, niti da ćemo kroz ovo kreditno zaduživanje dobiti neke posebne benefite. Po svojoj suštini, ovo predstavlja kredit, ovo predstavlja samo još jednu dužničku omču oko vrata našoj državi i svih nas koji živimo u Srbiji i žalosno je što ćemo zajedno sa svim ostalim kreditima na koje se ova vlast i ova Vlada opredelila to dugo, dugo i ko zna kako da vraćamo.
Naravno, na početku svoje diskusije, gospođo ministre, vi ste, vešto vladajući teorijom javnih finansija i bankarstva, ovo predstavili kao nešto potpuno benigno, čak, rekao bih, i korisno za ovu državu, a po svojoj suštini i sami znate, zbog situacije kakva danas jeste u ekonomskom smislu u državi, ovaj kredit to nije i to ne predstavlja.
Ono što SRS smatra i želi da vas podseti, to je činjenica da od usvajanja Zakona o budžetskom sistemu u ovom parlamentu vi kao predstavnik Vlade niste branili nijedan zakon, a da se on ne odnosi na neko zaduživanje Republike Srbije. Istovremeno, za taj isti period, nijednom u javnosti niste izašli sa pričom koja se, ponavljam, opet ne odnosi na vaš aranžman sa MMF, sa jedne strane, i sa druge strane, na otpuštanje u javnom sektoru, odnosno kako vi to volite umiveno i upakovano da kažete, redukovanje, odnosno smanjenje javnog sektora i javne potrošnje.
Suštinski problem ovog zakona nalazi se upravo u članu 3. Koliko sam mogao na početku vaše diskusije da čujem, rekli ste da ćete se vi truditi da ova sredstva u najvećoj meri koristite za to i to, a onda je čak i jedan od predstavnika skupštinske većine ovde rekao da su ova sredstva namenjena za reformu, od penzionog sistema, pa tako dalje. Mislim da i jedno i drugo nije tačno i vi ste članom 3. ovog zakona vrlo jasno definisali u šta ćete koristiti i za kakve namene predviđate ova sredstva.
Nažalost, to je pokrivanje budžetskog deficita i refinansiranje duga Republike Srbije. To je ono što suštinski izaziva sva suprotstavljanja, sva sučeljavanja koja su do sada bila predmet u okviru ove rasprave po ovom zakonu i koja će svakako biti kamen spoticanja u raspravi nadalje.
Kada je u pitanju zaduživanje naše države, SRS ima dijametralno suprotstavljen stav u odnosu na vaš stav, kao ministra, i vaše Vlade koju ovde predstavljate. Mi uopšte ne sumnjamo da ćete vi, ponavljam, kao neko ko vlada teorijom javnih finansija, da prepoznate i da nađete argumente kojima ćete da opravdate ovo zaduživanje.
Međutim, praksa i surova ekonomska stvarnost u Srbiji pokazuju da stvari stoje drugačije, s jedne strane, o čemu ću malo kasnije da govorim, a sa druge strane, neke ''relevantne finansijske institucije'' govore da Srbija nije spremna za novo zaduživanje. Zašto ih zovem relevantnim? Ne zato što ih tako doživljava SRS, nego zato što ih tako doživljavate vi koji ste se u vremenu iza nas neretko pozivali na tu istu referentnu, odnosno po vas referentnu instituciju, Svetsku banku, kada ste neke svoje ekonomske poduhvate i poteze hteli da branite i opravdavate, da promovišete ovde u parlamentu, a onda svakako i u javnosti Republike Srbije.
Ta Svetska banka kaže da će do kraja ove godine Srbije biti kritično zadužena država. Vama i vašim kolegama je najlakše da kažete – znate, mi smo zaduženi, svega 30% je ukupan javni dug u odnosu na BDP, što nam daje pravo na to da se još zadužujemo, odnosno da nismo zadužena zemlja. Vidite, Svetska banka prepoznaje neke druge kriterijume koje smatra bitnim i koji ovu državu kvalifikuju kao visokozaduženu zemlju, odnosno da će do kraja ove godine biti kritično zadužena zemlja.
Koji su to kriterijumi? Jedan od tih kriterijuma je pre svega odnos BDP i spoljnog duga. Ako te dve cifre uporedite i njihov iznos do kraja godine, videćete da je odnos skoro 80%, odnosno da će spoljni dug dostići 80% vrednosti BDP. I to ovu državu svrstava u visokozadužene zemlje. Drugi kriterijum na koji se, takođe, Svetska banka poziva jeste odnos izvoza na godišnjem nivou i spoljnog duga. Kada te dve cifre stavite u realnost, znate li šta dobijate? Spoljni dug ove države će do kraja ove godine biti otprilike 24 milijarde evra, kada povučete sve ove tranše što treba da povučete i što planirate, a ukupan izvoz na godišnjem nivou s kraja godine biće nešto oko osam milijardi. Kada to stavite u odnos, dobijate koeficijent 3, a Svetska banka smatra da je država kritično zadužena kada on pređe 2,2.
Treći kriterijum na koji se, isto, poziva Svetska banka, jeste odnos rate duga prema ukupnom godišnjem izvozu. Da bi država bila srednje zadužena, potrebno je da taj odnos ne prelazi 25%. Kod nas će do kraja godine taj odnos biti oko 40%, što daje sliku ovde države da je visokozadužena zemlja.
Postoje još neki kriterijumi za kojima ne bih potezao, jer smatram da nisu toliko relevantni i bitni koliko su bitni i relevantni oni kriterijumi, ponavljam, koji odslikavaju našu svakodnevnicu.
Kada govorimo o našoj kapacitativnosti da se zadužujemo, o našoj ekonomskoj slici, treba da govorimo o likvidnosti koja je u državi, o javnoj potrošnji, o kojoj najviše pričate, o stanju u privredi, o stanju u našem izvozu i svim onim ostalim ekonomski parametrima koji bi vam možda dali za pravo da pričate da nije problem Srbiji da povlači ovakve tranše, odnosno ovakva finansijska sredstva.
I taj MMF, o kome pričate mesecima unazad, i on smatra da vaša vlada nema kredibilitet. Vi ste u pregovore sa njima ušli sa stanovišta opredeljenja da ćete se baviti javnom potrošnjom. Mogli ste da se bavite i prihodnom stranom budžeta, odnosno vi ste se opredelili za rashodnu stranu.
Evo, objasnite nam i recite nam, SRS vas pita – u kontekstu smanjenja javne potrošnje, od počinjanja priče o njenoj restrikciji i redukciji, šta ste uradili osim što ste smanjili plate narodnim poslanicima?
Da li ste ukinuli jedno jedino regulatorno telo, komisiju ili agenciju? Niste, gospođo ministre! To je jedan banalna primer.
A, zašto niste to uradili i zašto stvarate nekredibilnu ili lošu sliku ove države i kod te vaše institucije MMF? Zato što ste upravo vi, kao predstavnici Vlade, koja jeste jedan kontinuitet od 5. oktobra, upravo napravili javnu potrošnju kakvu danas Srbija ima! Vi ste formirali agencije, vi ste formirali komisije, regulatorna tela i u njih zapošljavali.
E, šta je „čar“ cele ove priče? Donošenje zakona i formiranje tih agencija pravdali ste kao pozitivnu evropsku praksu u svojim zakonima, a iza te pozitivne evropske prakse zapošljavali ste vaše partijske činovnike, čauše, službenike, one koji su vas na bilo koji način u političkom smislu zadužili.
I danas obećavate da ćete javni sektor da umanjujete, ali niste spremni da podnesete političku odgovornost otpuštanjem onih koje ste po političkoj osnovi zaposlili i da nju podredite javnom interesu, ekonomskom opravku ove države.
Kakva je situacija sa likvidnošću u ovoj državi? Za prvih osam meseci ove godine, skoro 8.000 deviznih kredita je otišlo u privredu koje je subvencionisala država. Preko 250 dinarskih kredita do septembra meseca ove godine. Znate li za šta su dominantno uzimani? Za očuvanje likvidnosti. Nijedan nije uzet da se otvori novi proizvodni pogon, novo radno mesto, da se stvara osnovica iz koje ćete krpiti budžetske rupe koje ste svojom neodgovornošću napravili kao neodgovorna vlada. I vi pričate o kapacitativnosti ove države, da podiže neke nove kredite, odnosno da stvara sebi te dužničke obaveze i kači ih sebi na vrat!
Istovremeno, šta se dešava u Srbiji? Vi imate gomilu preduzeća koja su rukovodioci, direktori, funkcioneri, vodili svesno u stečaj, ali istovremeno Vlada, svojom neodgovornošću, u ta ista preduzeća nikada nije ni uvela stečaj, pa su oni postali blokirani i deo celog nelikvidnog ambijenta srpske privrede, stotine miliona dinara je u tom smislu zarobljeno u Srbiji.
Mi, gospođo ministre, ovde razgovaramo o odlikovanjima i o nagradama, umesto da govorimo o unapređenju stečenog postupka. To je zakon koji ste poslali u skupštinsku proceduru.
O tome smo govorili pre nekoliko dana, kada je bio zakon o odlikovanjima.
Po čemu je stečajni postupak poznat u Srbiji? Umesto kao sredstvo da se ekonomija stabilizuje, mi ga ovde prepoznajemo po nekom Stevanu Moldovanu. Niko ne zna koliko je novca uzeo, jer mu je država svojom neodgovornošću dala na to pravo ili su mu mnogo velike političke zasluge, pa takvo pravo i ima ili ga je za sebe prisvojio.
Zašto ne kažete da smo u okruženju među državama koje od 1989. godine ne uspevaju da prevaziđu svoj BDP? Da li znate koje su dve države u našem okruženju jedine to, na našu nesreću, žalost i sramotu, uspele da urade? To su Albanija i Hrvatska! Mi se predstavljamo liderom u regionu?!
Zaista sramota i to nikome ne treba na čast da služi! I nemojte da mislite da SRS zbog svega ovoga likuje, ali ovo su poražavajuće činjenice zbog kojih će generacije iza nas da ispaštaju. A vi ste deo političkog aparata koji u svemu tome učestvuje i moraćete i vi da ponesete deo odgovornosti zbog svega toga.
Umesto da se danas bavimo zakonima koji će unaprediti i podići finansijsku sigurnost, pravnu sigurnost u ovoj državi, koji će promeniti investicionu klimu u ovoj državi, evo, opet se pozivajući na neke podatke vama dragih institucija – znate li šta kaže Svetski ekonomski forum? Kaže da je Srbiji u proseku potrebno 275 dana da dobije dozvolu za jednu grinfild investiciju. Pre nekoliko dana vam je pobegla ''Ikea''. Treba vam u proseku 625 dana da oni koji hoće ovde da investiraju ostvare svoja ugovorna prava ostvarena na sudu.
Pa, ko normalan da dođe da ulaže i investira u takvu državu? Ko da stvara ekonomski supstrat iz kojeg ćete vraćati dugove koje ste nam na vrat natovarili?
Niko pametan neće da dođe. Možete vi, služiću se teorijom, da pravdate, da branite i da ovu sliku Srbije, surovu i sivu sliku Srbije predstavljate koliko god hoćete šareno, život, praksa i naša stvarnost nam govore nešto potpuno drugačije.
Na kraju, gospođo ministre, rekao sam da ćete i vi, kao deo Vlade, snositi deo odgovornosti. SRS nema nameru da učestvuje u svemu ovome, ali ono što moramo na kraju da izrazimo kao žaljenje, jeste činjenica što će naša deca, ne daj bože naši unuci, plaćati cehove neodgovorne, nesposobne i nedomaćinske ekonomske politike koju vodite vi, kao predstavnici Vlade, DS i Boris Tadić. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Reč ima gospodin Vladan Jeremić

Koleginice i kolege narodni poslanici, i danas smo svedoci, ovde u Parlamentu, ispisivanja još jednog novog poglavlja neslavne ekonomske politike, odnosno priče u režiji Vlade Republike Srbije, koja samo doprinosi daljoj destabilizaciji makroekonomskih prilika u državi, a najviše zasluga za to pripada tom neoliberalnom konceptu ekonomske strategije, koji se, prevashodno po nalogu MMF, sprovodi u Srbiji, i to uz ekspanzivnu fiskalnu politiku, što, kažem, najviše i utiče na destabilizaciju makroekonomskih prilika.
Moram da priznam, gospođo Dragutinović, da sam vas pažljivo slušao prilikom vašeg uvodnog izlaganja, ali mi je postalo zaista nejasno hoćemo li mi da trošimo ovaj novac ili nećemo. A mislim da je, u stvari, krucijalno pitanje – zašto uopšte kao država uzimamo novčana sredstva?
Ako je reč o pokretanju industrijske proizvodnje, onda je odgovor svakako ''ne''. Ako je reč o izgradnji ili o ulaganju u infrastrukturu, mislim da je odgovor ponovo ''ne''.
Dakle, preostaju ove tri, pa nimalo ekonomski logične i opravdane mogućnosti. Jedna je ona teorija, koju pre svega zastupa guverner Narodne banke Srbije, Radovan Jelašić, o jačanju deviznih rezervi.
Mislim da se ovim samo potvrđuje da je rast deviznih rezervi Srbije apsolutno posledica prevashodno rasta zaduženosti, a ne, kao što bi ekonomski bilo logično, suficita trgovinskog bilansa ili eventualnog priliva investicionog kapitala, što postaje prilično nepoznat pojam za ovu vlast.
Moramo biti svesni toga ako se nastavi trend rasta deficita trgovinskog bilansa, inače najslabije komponente platnog bilansa, da bi država, uz nastavak pre svega monetarne politike koju vodi Narodna banka Srbije, mogla da se do kraja godine suoči sa rekordnom visinom spoljnog duga.
Podsetiću samo još jednom, mada mislim da javnost zna, da je i prema zvaničnim podacima taj ukupan dug trenutno nešto preko 21 milijarde evra.
Druga od mogućnosti, takođe, ekonomski neslavnih, jeste pokrivanje deficita. Pre nekoliko dana bili smo svedoci kada je jedan od predstavnika iz vašeg ministarstva, Ministarstva finansija, izjavio da će novim rebalansom, koji još uvek nije ni u najavi, budžetski deficit biti popunjen upravo novcem dobijenim u kreditnim aranžmanima, pre svega sa MMF, a onda i sa Svetskom bankom i poslovnim bankama.
I treća stvar, čini se i najrealnija, to je da će sva novčana sredstva iz svih ovih aranžmana po bilo kom osnovu, da li je reč o stend-baj ili po nekom drugom, biti jasno iskorišćena za finansiranje otplate duga, odnosno za refinansiranje već postojećih drugova.
Kada je reč o drugoj mogućnosti, odnosno o popuni budžetskog deficita, mislim da je jako opasno to zaduživanje kod poslovnih banaka, jer valjda svi koji iole poznaju ekonomiju znaju da inostrane banke kupuju državne hartije od vrednosti sa kojima ne ulaze u rizik, dok privreda ostaje prepuštena sama sebi.
Upravo ta povezanost interesa inostranih banaka i ove loše monetarne politike Narodne banke Srbije, zajedno sa budžetskim deficitom, imaće svakako dugoročne posledice na srpsku privredu.
Suština neodrživosti ukupne ekonomske politike koju vodi Vlada Republike Srbije leži u činjenici da je prvo urušavanjem domaćeg bankarskog sektora, uvođenjem stranih igrača, pre svega ovih austrijskih i nemačkih banaka, započeo taj omiljeni čuveni koncept MMF, a to je – restriktivna monetarna i fiskalna politika, u kombinaciji sa politikom deviznog kursa kao nominalnog sidra.
Možda je ovo prilika, ali ne verujem da ćemo dobiti odgovor na pitanje, vezano o ovim, kako to mediji strogo kontrolisani sa nacionalnom frekvencijom vole da okarakterišu, sudbonosnim pregovorima sa MMF, bilo da je reč o onima u avgustu ili ovi koji kreću naredne nedelje, treba znati da je tu reč o nastavku političkog uslovljavanja i finansijske zavisnosti države od zapadnog kapitala.
Primera radi, gospođo Dragutinović, verovatno znate da je u jednom klasičnom stend-baj aranžmanu realno povući do nekih 300% novca od kvote koja se određuje prema privrednom potencijalu jedne zemlje. Za našu državu, dakle, Srbiju, ovih odobrenih 2,9 milijardi evra predstavlja ekvivalent za 560%. O čemu se onda ovde radi ako je svima poznato da ekonomija ne poznaje kategoriju ljubavi? Ako se zna da je zabeležen budžetski deficit od 4,5% BDP, da o smanjenju prevelike javne potrošnje bez ozbiljnijih socijalnih nemira nema ni govora, da država ima negativan rejting za strane direktne investicije, a da je nastavljen sunovrat industrijske proizvodnje, jasno se nameće pitanje – da li je možda predstavnicima srpske vlasti nametnut neki novi a javnosti nepoznat uslov, a sve zarad realizacije tog celokupnog kreditnog aranžmana do 2011. godine?
Da li možda MMF ima nemaru da nakon ekonomskog, a podsećam, reč je o prijemu fantomske države Kosovo u članstvo pomenute organizacije i to 9. maja, na Dan Evrope, odradi možda i politički pritisak na Srbiju, eventualno zahtevom da prizna nezavisnost južne srpske pokrajine? Dakle, ono što je izvesno to je da su svi ekonomski problemi Srbije pre svega strukturne prirode, a da ova politika visokih kamata precenjenog dinara, koja se sprovodi po nalogu MMF, prouzrokovaće, kako pokazuju analize, da ukupan spoljni dug Srbije u naredne dve godine dostigne nivo od 90% BDP, što će jasno i državu i građane uvući u stanje permanentne ekonomske krize.
Zahvaljujući politici tog deviznog kursa i navodno nominalnog rasta zarada u proteklih nekoliko godina građani su u Srbiji pohrlili ka tim poslovnim bankama, ne bi li, kako je to već neko rekao, ostvarili te američke snove – kupovinom automobila, rešavanjem stambenog problema i slično, a na taj način je samo otpočelo kontinuirano i progresivno zaduživanje stanovništva i privrede, koje je rezultiralo sa, kao što sam malopre rekao, više od 21 milijarde evra, koliko u ovom trenutku iznosi ukupan spoljni dug.
Gospođo Dragutinović, u nekoliko navrata smo ukazivali, pre svega javnosti, da će država realno biti suočena sa tim potencijalnim problemom takozvane suverenizacije duga. Vi ste ovde, mogu da kažem, prilično nevešto pokušali da nas ubedite da do toga neće doći, odnosno da država neće biti u situaciji da prihvati otplatu kompletnog, dakle, i javnog i privatnog duga.
Međutim, više je nego jasno, i po ovom zakonu o kojem i danas raspravljamo, da će se ta aktuelna ekonomska priča nastaviti u istom pravcu, prema tome, rast kredita, uvoza, deficita tekućeg bilansa, opšte zaduženosti, uz već pomenutu restriktivnu monetarnu i fiskalnu politiku.
Država je, kao što je to neko rekao, postala zavisnik od dotoka stranog kapitala, a upravo je liberalizacija tih spoljnotrgovinskih tokova dodatno osnažena onom neshvatljivom odlukom o jednostranoj primeni SSP, koja je, i po vašem priznanju od pre nekoliko meseci, prouzrokovala manjak u budžetskoj kasi od 267 miliona evra i time je praktično izazvan, čini se, nerešiv problem u srpskoj ekonomiji, a to je deficit u tekućem delu platnog bilansa. I zaista se postavlja pitanje – na koji će način biti apsorbovan kroz predstojeći rebalans budžeta, koji će, nadamo se, uslediti vrlo brzo.
Dakle, ono što mi u SRS ističemo to je da je pre svega prekopotrebna kompletna promena i ekonomske i poreske i monetarne politike, pogotovo se to odnosi na bankarski sistem u Srbiji, koji je u potpunosti prepušten strancima, koji klijentima naplaćuju najveće kamatne marže, a da pri tom plaćaju najniži efektivni porez na dobit u Evropi, što svakako predstavlja ogroman teret za građane i privredu.
Već smo i predlagali da bi jedna od prvih mera za popunu praznog republičkog budžeta mogla da bude, recimo, uvođenje tog dodatnog poreza za banke.
Dame i gospodo, jasno je da se sve ovo što smo bili u prilici da prihvatimo u Parlamentu u ovih nekoliko meseci na predlog Vlade, a odlukom, željom i voljom vladajuće većine, ogleda u jednoj realnoj i tužnoj svakodnevici o tome kako građani Srbije danas žive, a plašim se da će ovakvom politikom oni koji će nas naslediti, i mnoge generacije posle nas, biti tek suočene sa posledicama svega toga.
Gospođo Dragutinović, postoji u nazivu ovog zakona reč "vučenje". Mislim da je krajnje vreme da povučete i vi jedan dobar potez i da se izvučete iz ove ekonomske priče u kojoj se snalazite kao ''Alisa u zemlji čuda''. Hvala. (Aplauz.)

Gospodin Zoran Krasić ima reč.
Imate još 40 minuta na raspolaganju.

Naravno, častiću vas, pošto kasnite u Evropu već jedno 20 godina. Moram zbog gledalaca, ako još neko prati ovo, pored pet poslanika DS, koliko vas je, dovoljno, samo da vas obavestim da sam po zadatku ''stečajni upravnik Demokratske stranke'' i dobro mi ide posao. (Aplauz.)
Gospođo Đukić-Dejanović, u velikoj sam nedoumici da li da ponovim nešto što sam pričao u ovo vreme 2003. godine, kada je predsednik Vlade bio Zoran Živković, ili da pričam ono što sam pričao prošle godine, baš u ovo vreme? Došao sam do zaključka da ništa novo ne bih rekao i ne bih gotovo izašao iz okvira ovih mladih radikala koji su danas lepo predstavili stavove SRS povodom ovog pitanja i odlučio sam se da ipak, na meni svojstven narodni jezik, objasnim građanima o čemu se radi kada je u pitanju ovaj predlog zakona.
Narodski, da me svako razume, evo, o čemu se radi. Skupila se jedna družina 5. oktobra 2000. godine i zapalila ovo lepo zdanje. Premlatili Milanovića, osvojili RTS, zapalili glasačke listiće, proglasili pobednika, dobili podršku iz inostranstva! Odmah je usledio zahtev da se SRJ primi u UN kao nova država, a ne ona čije je članstvo suspendovana 31. maja 1992. godine, pa je onda po nalogu Labusa krenulo sa kriznim štabovima i osvajanjem preduzeća, jedno po jedno.
Otpočet je proces ''desrbifikacije''. U Nemačkoj nekad je to bila denacifikacija, a kod nas da se unište srpska društva. Našli su čauše, našli su nešto što je mnogo jeftinije nego što su bombe, pa su preko medija i plaćenih političara državu doveli u ovu situaciju, a situacija je sledeća – 5. oktobra ste možda nekog i prevarili pričama o tržišnoj ekonomiji, o demokratiji, o ljudskim pravima, o tome da će svakom biti dostupno radno mesto prema sposobnosti i kvalifikaciji, a onda ste za nekoliko meseci, pa do današnjeg dana, sve to pregazili, zgazili.
Nekada ste pričali da je neko krao izbore, pa smo imali krađu izbora i glasanje i iz Soluna i iz Bodruma i da ne pričam sve ono što nam se dešavalo, a što je svakako crna prošlost Republike Srbije, nešto što ne može da služi na ponos ovom narodu, ali moramo da znamo da iza toga stoji DS, u bilo kom agregatnom stanju.
Godine 2003. doveli ste državu pred slom. Isto ste pokazali ovu vrstu nesposobnosti, pa ste čak imali iste protagoniste u Vladi, da vas podsetim, Milosavljević, Đelić i da ne idem dalje.
Gle čuda, Zoran Živković je bio mnogo moralniji. On čak nije hteo da uzme od Karle del Ponte optužnicu protiv Sretena Lukića, nego je rekao – idi na šalter pa je predaj!
Vi čak niste u mogućnosti ni tu vrstu hrabrosti da pokažete. Sve ste prodali. Šta je to ostalo? Ono što je ostalo, to više niko i neće, a gde su završile te pare, niko živi ne zna. Zadužili ste državu. Nekada ste, pre sedam godina, za zaduživanje sa mnogo većim kamatnim stopama i mogli da dobijete aplauz od strane građana, a danas, i da dobijete za džabe te pare iz inostranstva, navlačite samo gnev građana. Zašto? Jasno je svima da je u pitanju planetarna prevara, jer prljav posao sa srpskim narodom i sa Srbijom nije završen.
Mi imamo jednu skupštinsku rezoluciju. Ko je priznao KiM, s njime ne treba da sarađujemo. MMF je učlanio Kosovo i Metohiju i dao im specijalna prava vučenja. I ovi naši evrofanatici, po sistemu daj, pohlepa, drpi šta možeš da stigneš, kažu da i ako uzmeš kredit koji ne možeš da vratiš ili će ti na kraju biti i suviše skup, i to je dobro. Zašto dobro? Danas treba da pričamo o nesposobnosti svih ovih političara i vlada od 2000. godine do danas. Oni ne znaju ni šta je društvena akumulacija, ne znaju ni šta je proizvodnja, ne znaju ništa. Znaju kako da se zadužiš. Sedam godina smo molili – ne otvarajte agencije! Njima tek sad došao taj fluid u glavu da kažu – pa, jeste, ne trebaju nam agencije.
A zašto su otvarali agencije? Digla žaba nogu tamo gde je videla da se konji potkivaju, pa kaže – mi hoćemo u EU, pa, pošto oni imaju agenciju, hajde i mi da imamo agenciju. A koga zaposlili? Mlade, pametne eksperte sa diplomama i ništa ne znaju. To je sve trošak. Ko to treba da plati? Ova privreda ne može.
Onda ide zaduženje, zaduženje, zaduženje! Više ste nas zadužili nego Tito! Tito je manji dug ostavio od vas.
E, sad, zamislite, hipotetički, kada bi Mlađan Dinkić garantovao svojom imovinom za ono što je zadužio ovu državu. Da li bi on pristao da zaduži državu? Ne bi. Da li bi Boris Tadić zaduživao državu, a da je on garant, pa ako ne može imovinom, pa makar doživotnom robijom. Ne bi.
Zamislite ironiju – najveću priču o reformi penzijskog sistema nam priča Krkobabić, a on 25 godina na čelu penzijskog sistema. Usput, penzioner, računa se da je izgubio i radnu sposobnost i da nije sposoban za neke funkcije. Odakle nam to dolaze problemi? Od nesposobne vlasti. Šta čuva tu nesposobnu vlast? Strah. Šta još? Mediji. Šta još? Laž do laži!
Možete li da zamislite – kod nas se priča o stranim investicijama na zelenoj livadi. Dođe stranac, donese pare ...

Gospodine Krasiću, izvinjavam vam se. Mislim da nećete imati ništa protiv samo jednu malu pauzu da napravimo.
Htela bih, poštovane dame i gospodo poslanici, da vas obavestim da je parlamentarna delegacija Ruske Dume, dakle, naše kolege iz Dume su na galeriji, predlažem da ih pozdravimo. (Aplauz.)
I, naravno, da vas zamolim da nastavite. Izvolite.

Znači, investicija, ledina, neki kažu predsednici opština da su sposobni, obezbeđuju infrastrukturu. Dođe stranac, kaže – to je dobro za zemlju. On će da donese svoje žive pare. On dođe ovde i onda mu Mlađan Dinkić da pare za svako otvoreno radno mesto. Pa, koji je to stranac? Pa, koji je to poslovni čovek? Mi takvih poslovnih ljudi imamo za izvoz, ovde u našoj zemlji.
Hajde da vidimo ko plaća porez, ko ne plaća porez. Ne plaćaju porez ili vrše utaju oni koji su bliski vlasti ili su se učlanili u stranku koja je na vlasti i na taj način stekli tu beneficiju.
Izvinite, molim vas, ako ne plaćate porez, vi ste u strateškoj prednosti u odnosu na svakoga onoga koji plaća porez, a pogotovo u odnosu na onoga koga stalno obilazi inspekcija, pa mu ne da da živi. I naravno da se dešavaju ove stvari ovakve kakve se dešavaju.
Kod nas su nagrade kao uspešni ljudi dobili ljudi koji su najveći utajivači poreza. Ko im je dao nagrade? Država, što direktno, što indirektno, preko svojih asocijacija. Zašto ih je častila? Za nešto što je neki sistem vrednosti koji je apsolutno neprihvatljiv. U takvim uslovima ova država i nema drugog koraka, nego da se zadužuje.
Priča se o nekom Bečkom sporazumu, tu negde oko Nove godine, nije bitno, mesec, dva, gore dole. Vodili čak i predsednika Republike u Beč. Šta je svrha Bečkog sporazuma?
Molba stranim bankama da ne napuštaju naše tržište tokom 2009. godine, a država će da im garantuje prihode koje su imali 2008. godine. To su stotine i stotine miliona evra koje legalno mogu da iznesu iz zemlje, ali pošto je stala kreditna aktivnost prema građanima i prema privredi, onda se krenulo sa jednom drugom aktivnošću, a to je, otkupom hartija od vrednosti, koje izdaje država, sa kamatnom stopom od 16 do 17,5% i naravno banke više i ne plasiraju na drugo mesto, jer ovde imaju zlatnu koku.
Zlatna koka se zove budžet Republike Srbije. Ko puni budžet Republike Srbije? Svi građani. Na taj način mi svi dajemo kamatu bankama iz inostranstva koje oni iznose u inostranstvo.
Mi smo pre nekoliko meseci pričali o tome da bi možda te banke trebalo da prilagode svoju kamatnu politiku prema građanima, da bude u istom procentu kao što je u Francuskoj, Austriji itd, gde oni u domicilnoj državi obavljaju tu delatnost.
Kaže – mi ne možemo da ograničimo kamate. Kaže – kod nas je veliki poslovni rizik. A, šta je sredstvo obezbeđenja? Hipoteka. Najčvršće sredstvo.
Međutim, kod nas je i hipoteka izgubila značaj, i da stavite nešto na prodaju, nema ko to da kupi. To su strašne stvari koje se kod nas dešavaju. Oni su obesmislili pojam ekonomije. Pre nekoliko meseci sam im rekao, ljudi, dajte da vratimo SDK, ovako samo plaćamo bankarske provizije, svi. Praktično, svi mi postojimo zbog banaka iz inostranstva. Rekli su – ne može to, taman posla! Već mesec i po dana vode akciju kako da nateraju banke da pre isplate plata, moraju, takođe, da se u ime pravnog lica obavi i plaćanje doprinosa. I odmah velika galama.
Da li kod vas postoji pravni sistem? Da li kod nas nešto funkcioniše? Da li možda kod nas samo funkcioniše još taj tekući račun za isplatu plata i penzija? Šta drugo funkcioniše u ovoj zemlji? Šta imamo drugo što funkcioniše? Nema! A ovde nam se daje Predlog zakona u kome se kaže – mi ćemo moći da se zadužimo, pa, izražava se u specijalno vučenim pravima, to sada na današnji dan iznosi oko 420 miliona evra, ali to mi nećemo odmah da uzmemo, nego možda ćemo uzeti a možda i nećemo da uzmemo. Kamate će biti 0,26%. Videćemo šta ćemo da radimo, a imaju neki program od tri milijarde sa MMF-om, o tome se ćuti, ništa se ne zna, nema ratifikacije. To je po nekom specijalnom programu.
I šta radi MMF? Sprovodi neke tuđe interese. Uvlači u dužničko ropstvo, polako ali sigurno ovaj prostor. Kod nas vršljaju stranci, vršljaju obaveštajne službe. Ko koristi zemljište? Da vam ne pominjem šta je u Vojvodini prodato i kome je prodato. Imamo pet-šest tajkuna, apsolutno sam siguran da je kompletni aranžman sa MMF-om od pre nekoliko meseci u funkciji dva tajkuna, koji su pukli zbog toga što su nekontrolisano ušli u posao sa nekretninama i povodom Univerzijade.
Sada, cela država mora da garantuje stabilnost tom tajkunu i njegovoj banci, koja ovde neuporedivo više zarađuje nego bilo gde na kugli zemaljskoj! Iovako siromašni punimo ove bogate, a predstavnici vlasti, šarenu lažu. Izvinite, molim vas, meni sednice Vlade deluju kao „Farma“ na Pinku. Pošto znam ljude koji su u Vladi, oni se ništa bolje ne ponašaju od onih normalnih ljudi na ''Farmi''. Ovi iz Narodne banke moguće da su kao kod „Velikog brata“. Eto, to je ta poruka koja nama dolazi.
` Nama dolazi poruka – ako hoćeš da bude evropski čovek, moraš da budeš maksimalno nenormalan. Zato mi podižemo glas i upozoravamo vas, devet godina niste hteli da nas poslušate, a evo danas, jedna mala ekipa mladih radikala održala vam je predavanje, i vama kao profesoru, i prisutnima i odsutnima kreatorima ove politike i ovog propadanja Srbije – mi ne dozvoljavamo da Srbija propadne!
Kako može Vojislav Šešelj u lancima da se brani, e, tako ćemo i mi da se branimo ovde. Ne damo da rasturate Srbiju! (Aplauz.)
I ne biste vi bili tako oholi da je Vojislav Šešelj ovde. Zato i vi tražite da on bude tamo što duže, jer ste vi plaćeni da završite prljav posao sa Srbijom. E, nećemo da vam dozvolimo! (Aplauz.)
Izbacujte nas, menjajte Zakon o informisanju, menjajte Zakon o javnim skupovima, radite šta hoćete, ne dozvoljavamo da rasturate Srbiju!!
A vi ste priznali da je za devet godina sve negativno. Srbija je u minusu od kada ste vi, u minusu. To je vaša evropska politika. Evrofanatizam na TV-u – hajde malo „Velikog brata“, hajde malo „Farme“, hajde malo reprezentacije, ihu-hu, iha-ha.
A gde su radna mesta? Gde su plate? Gde su penzije? Gde je obrazovanje? Nisam poneo da vam dam ovaj dnevnik da vidite kako EU reklamira deci koja su treća godina gimnazije, preko podsetnika, šta je EU, a gde se nalazi Srbija. Uvredljivo! Što vaš ministar prosvete nije to uzeo da baci, nego je još stavio pečat Ministarstva prosvete? Uvredljivo! Zašto uništavate dušu? Narod hoće da živi. Hoće normalno da živi narod, da ide na radno mesto, da radi. Vi ne dozvoljavate ljudima da rade.
Sada ste ubacili u priču – svetska finansijska kriza. Pa, devet godina ona trese Srbiju, ljudi. Nije godinu dana, devet godina trese! Neprekidno trese, otkad ste došli na vlast! Pričate o belom šengenu. Niko vam se ne raduje tom belom šengenu. Džabe šengen kada ljudi nemaju para, niti imaju potrebe, niti imaju želje da idu negde. Zašto? Gde da idu? Koliko je razorenih brakova?
Idite do miljakovačke šume pa vidite šta se tamo uveče nalazi – Stecište narkomana! Idite na železničku stanicu u Resnik, pa da vidite. Da li je to bilo nekad? Da li ste uhvatili nekog ko to radi? Možda po nečijem nalogu radi? Možda pere pare? Možda promoviše neke evropske tekovine?
Znate li kako je u Rakovici? Umesto da se otvori narodna kuhinja, otvara se hotel za pse, Đilas je dao 40 miliona dinara, na otetom zemljištu. Možda i ovaj kredit ide tamo, da pokrijete rupe. Sigurna kuća, bespravno sagrađena. Kuća snova, bespravno sagrađena. „Veliki brat“, bespravno sagrađena. Pa, kako možete to da stavljate na televiziju? Rakovica hvata evropske trendove.
Ima i klaster za poljoprivredu, a nema poljoprivredno zemljište. Neki Đurović iz Novog Beograda i predsednik opštine napravili firmu ''Inkubator Korak'', i krčme. Baš ih briga! Evropski!
Nasiljem ste došli i promovisali ste nasilje. Kažite ljudima – nasilje rešava pohlepu i sve drugo. Onda se čudite što se sve to dešava, ma, vratite ljudima radna mesta. Vratite ljudima radna mesta!! Pogledajte naša sela. Opustela! A vi se samo smeškate. Znam vas 15 godina kako se samo smeškate. Sve nije tačno, sve je u redu, sve je lepo.
Vama jeste lepo, ne kažem da vam nije lepo. Ali, niste vi Srbija. Niste samo vi Srbija. Vama narod smeta. A sada pripremite ''žute'' pakete, ''plave'' pakete, pa podelite malo. To je vaš odnos prema izborima. Ihu-hu! Slavite, pobedili ste. Šta ste pobedili? Koga ste pobedili? Pobedili ste Srbiju.
Državu ste zadužili, znate i sami da ne može da izađe iz ove situacije. Mi se nismo okrenuli sebi. Ovde se ne promoviše rad, ovde se promoviše zaduživanje.
Pogledajte u Skupštini, 2000. godine, ne znam da li je bilo 100 zaposlenih. Koliko ih sada ima. A rad nekvalitetan. Mnogo je bio kvalitetniji 2000. godine. Uđite u druga ministarstva, pa pogledajte – sede jedni drugima na glavi, samo što se ujutru ne grabe za stolicu, pa ko uhvati stolicu ima tog dana gde da sedne. Ko ih je zaposlio?
Sećate li se 2000. godine kada ste rekli – Milošević ima 100 hiljada policajaca, a 2001. kažete – malo je, fali nam pet hiljada, imamo samo 18.
Da li je tako bilo, gospođo Đukić-Dejanović? Tako je bilo, znate vi, a znam i ja. I ja sam se borio protiv ovih, i protiv onih gore i protiv ovih. Protiv onih gore sam bio uspešan, ali nisam mogao ovu ''guju iz njedara''. Nisam mogao! Udarilo! Finansirano iz inostranstva, pa nevladine organizacije, pa sa svih strana grakću, pa narod poverovao stvarno, vidi cela Srbija protiv ovoga. Ma, nije cela Srbija.
Prevarili ste ljude. I ovim kreditom varate ljude. I sa svim ovim stvarima koje ste uradili za ovih devet godina, prevarili ste ljude. Prevarili! Više ne možete da varate!
Sada je samo poenta kako da se podigne volja za životom u Srbiji, da ljudi podignu glas, da se ne povlače u sebe.
Niste vi neka sila da se neko povlači. Nikakva sila vi niste. Vi ste destrukcija! Zato narod treba da podigne glasa, da se oglasi, da je živ, da ne pristaje na ovo što radite, jer će snositi odgovornost svako ko pristaje na ovu destrukciju koju vi radite!
Devet godina vas upozoravamo šta ne valja. Zašto ne valja? Demonstrirali smo visoki stepen saglasnosti kada su u pitanju sve rezolucije bile za Kosovo i Metohiju, bez obzira na to što ste nas 2001. godine proganjali, najbrutalnije!
Šta ste vi uradili? Umrtvili pitanje Kosova i Metohije. Podigli ga na nivo Međunarodnog suda pravde, pozvali Euleks, pa sada kukate na Euleks. Pa šta radi?
Pa ne može Titova politika 2009. godine. Ne može! Nije više svet onakav kakav je bio pre 50 godina. Ne može malo levo malo desno, pa malo ovamo pa malo onamo. Ne ide, izgubili ste osećaj za nešto što su autentični interesi ovoga naroda!
Puna su vam usta – hvalite Engleze zato što čuvaju svoju tradiciju, zasnivaju se na tradiciji. Kad mi kažemo nešto o našoj tradiciji, vi kažete, ne, naša tradicija ne valja. Pa kako to ljudi?
Čemu to vodi? Vodi ovoj tišini koja postoji u Srbiji. Ne valja kada je u Srbiji tišina, zapamtite! Kada se ljudi povlače u domove, kada gunđaju, kada ćute, kada idu ulicom pa sami sa sobom pričaju, nije dobro.
Nama nije stalo do svađe. Ali, vi ne rešavate nijedno pitanje. Vi samo otvarate krizu po krizu. Otvorite pitanje, ne rešite ga, medijski ga završite, računa se da ste završili posao. Odmah grabi neku novu temu, tu je Mlađan Dinkić svetski rekorder, za tri dana ima da otvori 16 novih tema.
Napravili ste prosto manir. Pre nego što se otvori parlamentarna rasprava, u medijima se završi javna rasprava. I onda dođe ovde kao da se priča nešto, radi reda, pa još ubacite novinare, jure vas ovde, uzimaju neke izjave o golubovima, da ljudi ne bi ni shvatili o čemu se pričalo u Skupštini, o nekoj ozbiljnoj temi. To više ne prolazi. Ako ste sposobni, okrenite se pravim stvarima.
Da pitamo sada bilo koga od ove vlasti, od ovih 420 miliona koji su, kao, perspektiva. Kažite mi za šta ćete da potrošite? Niko ne bi znao da vam kaže; da kažu 200.000 evra za cipele za policajce, 300.000 evra za osnovno obrazovanje, 500.000 evra za zdravstvo, pa da računaš, hajde, možda nešto ima. Ali oni ćute, brane se ćutanjem. Šta je rezon?
Pa, ima tu 126, ako zafali, pa damo Čanku 5.000 evra, završen posao, izglasaće, damo ovome, ovoliko, ovome, onoliko, još jednom Rasim stavi ''žuto'' šlemče na glavu i slika se, i završen posao. To ljudi znaju. To više ne može da prođe, podvlači se crta uvek, saldira se, puć, da vidimo.
Priznali ste da je Srbija u minusu. Ko je doveo Srbiju u minus? Vi! Ko vam je smetao devet godina? Niti ste imali NATO pakt, niti ste imali bombardovanje, niti ste imali demonstracije, niti ste imali proteste, niti ste imali štrajkove, ništa niste imali! Sve vam bilo odrešeno. Čak ste imali kao saučesnike: i CIU, i Haški tribunal, i Evropsku uniju, sve saučesnike ste imali. I, minus – pa kako to, ljudi?! Pa, kako to?!
Sećate li se šta ste rekli, a ne, mi dolazimo na vlast –Kosovo rešeno, tamo su naši prijatelji, tamo su naši partneri. Tako ste predstavljali NATO pakt. Pa šta bi sa tim našim partnerima? I oni kod vasi isto onaj – sir u mišolovci za džabe. Ajde što ćete vi da upadnete u mišolovku, nego, zašto narod. Što je narod kriv? Loša je stvar. Ja ne znam kako ćete da izdržite do Nove godine. Ne sekiram se ja zbog vas, ja se sekiram zbog države i zbog naroda. Za vas me baš briga, snašli ste se.
Onaj ima tri posla. Jeste li ga videli? Izašao je u narod, na prvoj strani novina, a ušao je u Skupštinu da bi se izvršila restitucija, da se povrati imovina – registrovan povratak imovine, a u Resniku ukrali seljacima 166 hektar. Ko – demokrate? Ne verujete? Pođite u Rakovicu pa pitajte bilo kog građanina, bilo kog slučajnog prolaznika ako ga sretnete, pitajte ga šta se dešava u Rakovici. Kazaće vam da Krasić nije rekao ni 5% od onoga što svi znaju. I vi znate, a znam da se neki i stidite što ste u tom društvu – znam.
Znam da je mali broj, ali znam da neki to ne podržavaju. Zašto – ne želite ni vi da vas neko poistovećuje sa tim ljudima tamo. Ali vi treba da se izborite za to. Vi se izborite za to, vi poslušajte narod. Čujte narod. Vi ne želite da čujete narod.
Vi čujete statistiku, vi čujete anketu Milana Nikolića, Bogosavljevića. Sad vidim da se uključio i CESID i oni vrše analizu. Onaj još nije završio fakultet, ali on vrši analize, znate, član ''biblioteke'' – nema, sve ste to uparili lepo.
Pošto sam vam obećao da vas čašćavam sa nekim vremenom da što pre stignete u tu ''Jevropu'', ja ću da završim ovo moje izlaganje sa stavom – da SRS ni na kraju pameti nema da glasa za jedan ovakav provizorijum, za ovakav zakon koji u perspektivi može da znači samo potvrđivanje kreditne prezaduženosti Republike Srbije. (Aplauz.)

 Ima reč gospodin Srđan Milivojević.