Zahvaljujem, gospodine Seniću.
Određujem pauzu do 15.00 časova, tada će reč imati gospođa Jorgovanka Tabaković.
(Posle pauze – 15.10)

Dobar dan, nastavljamo sa radom u poslepodnevnom terminu.
Reč ima magistar Jorgovanka Tabaković.

Hvala vam, gospodine Novakoviću.
Rekla bih da je poslednji boravak gospođe ministar ovde bio obeležen sa 90 miliona kredita od poslovnih banaka, gde su uslovi izuzetno teški u odnosu na ovo što ovde imamo kao mogućnost korišćenja, da smo u međuvremenu u jednom izveštaju sa sednice Vlade dobili informaciju da će se Vlada zadužiti sa novih, dodatnih 120 miliona evra i da je raspisala tender, sličan onom kada je dobila mogućnost da se zaduži sa još 90 miliona evra i da su obveznice Republike Srbije, njene hartije od vrednosti koje izdaje Trezor, sa 2,2 miliona iz meseca februara ove godine dostigle vrlo značajnu vrednost koja je sada 76,6 milijardi dinara. To znači da je država za svega osam meseci uspela da poveća stanje duga za preko 74 milijarde dinara. Znači, stanje nam nije nimalo ružičasto.
Ovaj kredit, bez obzira na to što su osnov za korišćenje para naši, uslovno da kažem, depoziti i članstvo u MMF-u, kao specijalna prava vučenja, ne verujem da će ostaviti mogućnost za korišćenje a da mi taj novac, jer se on daje u nekim drugim valutama i povlači, i ne iskoristimo.
Međutim, ono što ja kao član Srpske napredne stranke mogu da zamerim Vladi jeste ne što se zadužuje i štampanjem hartija od vrednosti i uzimanjem kredita pod raznovrsnim cenama, već hoću da zamerim to što nije iskoristila rezerve u poreskoj politici.
Znači, rešenje za našu državu je pravednija raspodela onog što se stvara. Tu počinje priča i o strukturi javne potrošnje, i o deficitu zbog kojeg se zadužujemo, budžetu, kreditima i svemu ostalom.
Jednostavno, treba promeniti podsticaje. U ovoj državi mora da bude ljudima isplativije da ulažu u radna mesta a ne u špekulacije, akcije, imovinu i hartije od vrednosti. Sasvim konkretno, ova država nije iskoristila mogućnost koju koriste mnoge – da oporezuje finansijski sektor.
Znači, stimulišemo finansijski sektor na svaki mogući način, učeći ljude da se tu najbolje zarađuje i da ne treba otvarati produktivna radna mesta i baviti se proizvodnjom, već zarađivati na kupovini stanova, na rentiranju, na kupovini akcija i na držanju hartija od vrednosti. Niti je oporezovan PDV-om taj promet, član 25, o tome ću govoriti u drugom delu, sa praktičnim efektima, a mislim da je i najznačajniji deo finansijskog prometa – odnosi Narodne banke sa poslovnim bankama i hartije od vrednosti koje u međusobnim plasmanima funkcionišu, naš veliki problem. Problem u smislu – da banke umesto da sredstva daju privredi i građanima pod povoljnijim i konkurentnim uslovima u odnosu na bliže okruženje, trguju sa Narodnom bankom jer imaju siguran prihod i za to nisu oporezovane.
Izneću detalje, ali da zainteresujem i vas i građane: Narodna banka je u 2008. godini platila poslovnim bankama po kursu iz prošle godine 124 miliona evra kamate na novac, odnosno hartije koje je sama izdala i štampala. Znači, 124 miliona evra! Da smo samo tih 124 miliona evra oporezovali sa 0,2%, ova država bi imala značajnih 20 milijardi dinara, čime bi njen deficit bio manji i ne bi bili jedina država koja oporezuje finansijske plasmane, jer to rade mnoge države. I one koje ne rade, žele da to urade u ovom trenutku, a o tome ću vam kasnije govoriti u konkretnim primerima. Vama je, kao ekonomskom teoretičaru, Tobinova taksa, kao porez na vrstu finansijskih transakcija, poznat način koji treba ili da ispravi disparitete u razvoju, što je Tobin imao tada za nameru, odnosno da se u ovakvim kriznim vremenima iskoristi za pokriće deficita.
Nešto što baš vama lično zameram, gospođo ministre, to je što se niste upustili u kontrolu javnih sredstava i budžetskih korisnika. Usvojili smo ovde Zakon o budžetskom sistemu koji vam je omogućio da u značajnoj meri pooštrite kontrolu i priliva i trošenja novca. Novca ima dovoljno, ali se preliva, i ti mehanizmi prelivanja su problem ove države.
Ti mehanizmi prelivanja nisu nedokučivi, poznati su znalcima kao što ste vi, i ja odgovorno tvrdim da to nije neznanje Vlade, sad ne optužujem vas lično, jer vi sami ne možete ništa – da su u pitanju interesi ili strah da se u nečije interese dirne iz političkih motiva, odnosno onog što se kaže da ova vlada mora da traje pun mandat, a koliko to građane košta, to vas ne zanima. Nas zanima, sve građane zanima.
Navešću samo nekoliko primera da ova država ne kontroliše tokove novca. Država je najveći dužnik. Njen fond za zdravstvo duguje veletrgovinama i farmaceutskim kućama. Ova država preko svojih javnih preduzeća duguje izvođačima radova. Na primer, plate Direktorata civilnog vazduhoplovstva i prihodi koje ostvaruju na monopolu kontrole preleta nad nebom, koje je državno i nacionalni resurs, nisu vam pod kontrolom, niti su smanjili plate! Gospođo, za to ste dobili i prijavu i očekujem da onima koji su vam dostavili prijavu odgovorite.
Za mene najzanimljivija cifra – danas se govori o uštedi na otpuštanju radnika u državnoj upravi i tvrdi se da će biti otpušteno 3.400, a da će ih ostati 28.000. Vrlo ažurno pratim izjave političara, čitam stručnu štampu, budžete, završne račune budžeta i nigde do sada nisam videla cifru da ste priznali da postoji 31.400 zaposlenih u državnoj upravi. Kako je to sad cifra od 26 porasla na 28 i svi smo ovde iz svih partija govorili da je ta cifra sa 7 hiljada narasla na 28, pravdali ste tu cifru u jednom značajnom delu raspadom državne zajednice i preuzimanjem nekih nadležnosti, ali smo svi znali da postoje politički kreirana radna mesta, samo je to trebalo da saopšti predsednik države.
Međutim, nikada niste priznali da cifra zaposlenih u državnoj upravi prelazi 30 hiljada, a sada ispada da ta kritikovana i prevelika brojka treba da ostane zatečeno stanje, da bi se ponovo pričala priča da su jedno sistematizacije a drugo zaista zaposleni i da su mnogi od ministara hteli da se zadrže na onom što se zove sistematizacija kao osnov za neotpuštanje ljudi.
Tvrdim da metodologije ne mogu ničim da pomognu. Kada jedan čovek ima novčanik, koliko god da je kvalitetan, ekskluzivnog proizvođača ili jeftin, on u njemu drži novac i račune za plaćanje komunalija, dečije školarine, pa i rata, na primer, za kredit. On može da premešta u tom novčaniku platu koju prima i svoje rate popunjene za otplatu kredita i račune koje treba da plati u levu i desnu pregradu, može da sakrije od sebe, ali ''dug i đavo uvek dođe po svoje''.
Nema te metodologije koja može da pomogne ovoj državi da prikaže obaveze manjim a prihode većim. To može trenutno da izgleda tako, možda čak može i za MMF, ali za građane Srbije ne može, jer ne može izgovor zašto se odustalo od nekih očekivanja, zašto su izneverena jer su bila prevelika, da zameni ono što se zove kvalitet života. Čak neću da upotrebljavam grublje termine kao što su siromaštvo, glad ili nešto slično, a bile bi primerene velikom broju građana Srbije.
Znači, metodologija da prikazujete sistematizaciju ili stvarno zaposlene, ili da dugove prikazujemo kao svojevremeno i prihode od privatizacije ispod crte, iznad crte, to ne može ovu državu da spasi.
Ono što je nedvosmisleno to je da je uvek lako staviti potpis na kredit ili sporazum, ako iza vašeg potpisa stoji država kao garant, stoji Skupština koja ovde ne baš uverljivom većinom daje do znanja da su ti krediti dobrodošli, ali na kraju građani to plate kao zaposleni ili nezaposleni i kao kupci, kao vlasnici firmi ili bilo kako drugačije, ali, na kraju, ispred svega su ti građani i zato nam dugujete ovde čiste račune i precizne izveštaje.
Krenuću prvo od MMF. Zaista ovaj kredit jeste najjeftiniji dosad viđen, ali je pitanje da li je to cena koju ste nam rekli. Znači, kamata jeste trenutno 0,26%, ali na primer u članu 4 kaže, sve vreme govorim ako bude bio povučen, da će se sredstva izmirivati iz budžeta preko agenta Narodne banke, pa kaže, ne samo kamate već i ostalih pripadajućih troškova. Znači, gospođo ministre, bili ste dužni da nam kažete – da, 026% je lepa vest, ali treba reći i ovu drugu, čak i ako ne znate kolika je, ali reći okvir, šta su to pripadajući troškovi i koliko će iznositi, jer član 4. ih pominje.
Kažete kredit se verovatno neće povlačiti. Mislim da će morati da se povuče, makar zbor refinansiranja duga, i onda nam morate reći ako se povuče – koliki je grejs period, onaj period mirovanja, a koliko dugo traju otplate kredita? Ne pitam slučajno. Jedan od ranijih takvih kredita je imao grejs period četiri i po godine, a otplata je bila sa rokom od deset godina. Ne može jedna vlada da se zadužuje, neka druga da vraća! Ne možete vi da izigravate dobročinitelje dajući nama kao roditeljima, a da mi svojoj deci preko vas ostavljamo dugove! Ili, možda i hoćemo, možda i ima razloga da uradimo, možda su infrastrukturni projekti, neka dugoročna sagledavanja govore da to treba da uradimo, ali mi moramo da imamo jasnu projekciju tih okvira, kada i koliko ćemo vraćati i kada i koliko će otprilike koštati ti krediti.
U vreme kada je gospodin Dinkić vratio prevremeno kredit iz one treće tranše, taj kredit je koštao – 4,9% je bila kamata. Doduše, on je to uradi iz predizbornih razloga, jer je 2006. godine u septembru delio i ''kapom i šakom'' i prosveti i Vojsci i zdravstvu, i obećavao NIP i tako dalje i tome slično, jer dok je bilo prihoda od privatizacije moglo je tako da se ponaša. I on je to radio u vreme najavljenog priliva od prodaje MOBI 063 i prodaje ''Vojvođanske banke'', a mi sada u ovoj nestašici moramo zaista da dobijemo najprecizniju informaciju o svakom dinaru eventualnog duga i stvarnog duga.
Srpska napredna stranka vam je podnela i amandman, kojim predlažemo, najkonkretnije, da se ovaj kredit iskoristi makar u meri za pokriće ovog duga od 90 miliona evra, koji košta 900 000 hiljada samo za troškove povlačenja kredita, koji košta mesečni euribor, plus fiksna marža od 4,75, što je negde oko 6% trenutno cene koštanja tog kredita.
Znači, ovim povoljnim kreditom zamenite taj izuzetno skup, oslobodite sredstva za korišćenje, preko kredita, privredi i građanima, i možda ćemo reći da ovaj kredit ima neku svrhu. Ono što vama zameram kao ekonomskom teoretičaru, ali moram da vam zahvalim što ste objasnili specijalna prava vučenja i to da su ona uvedena Drugim amandmanom na Statut MMF, pa ću sa zadovoljstvom da građanima pročitam deo ciljeva Statuta MMF, koji niko od vas dosad ovde nije hteo da saopšti građanima, a ja ću to da uradim danas sa zadovoljstvom.
Statut MMF u Ciljevima fonda, u članu 1. pod tačkom 1) kaže: ''Najvažniji ciljevi fonda su: 1) da razvija međunarodnu monetarnu saradnju; sledeća tačka, ''2) da olakša širenje i ravnomerno razvijanje međunarodne trgovine, kako bi doprineo razvoju i održavanju visokog stepena zaposlenosti i realnog dohotka.''
Da li ste, gospodo građani, čuli ikada da se ova međunarodna finansijska institucija zalaže za ono što je našoj Vladi prioritet drugog reda? Kod nas je ciljana inflacija, monetarna stabilnost, isključivi cilj čemu su podređeni: i životi, i Vlada, i Skupština, i Narodna banka, tako se doživljava njena nezavisnost i sve ostalo. Znači, ciljevi MMF nisu da ovu državu uništi finansijskom podrškom, ali ste vi to tako predstavili građanima, da sve nepopularne mere, koje inače treba preduzeti, a ne površno kako inače radite, već zadržavajući osnovni cilj zaposlenost i prihode, dosad niste tako radili.
Sad ja građanima jednostavno želim da kažem, a što bi nama MMF činio više od onog što treba da nam učini naša Vlada? Ova vlada, ne samo vi, ukupna vlada, treba svako za svoju oblast da kaže da li će se mere koje se preporučuju za onaj drugi aranžman zaista tako odraziti na ovu državu, da održe zaposlenost i realne prihode, a ne da je jedini cilj otpuštanje ljudi, privatizacija u kojoj se zatvaraju fabrike, zatvaraju radna mesta, ne otvaraju nova, niti stvaraju uslovi za otvaranje novih, jer i ukupnom poreskom politikom Vlada ne podržava ni proizvodnju, ni otvaranje radnih mesta, ni ulaganja u ljude, već ulaganja u kapital i špekulacije! Kad kažem špekulacije ne mislim kriminogene, nego, ''špekulativni kapital'' je dovoljno jasan i špekulacije kao takve nisu nama kao državi, u ovom trenutku, put za izlazak iz krize.
Pročitaću još 4) tačku Ciljeva MMF gde se kaže: ''cilj Međunarodnog monetarnog fomda je da uliva poverenje zemljama članicama stavljajući im svoja sredstva na raspolaganje, uz odgovarajuće obezbeđenje, dajući im tako priliku isprave neravnotežu svog platnog bilansa, a da ne moraju da pribegavaju merama štetnim za nacionalno i međunarodno blagostanje.'' To je knjiga gospodina Dejana Jovovića – "Međunarodne finansijske institucije"; dr Oskar Kovač, dr Dragana Đurić, dr Radovan Vukadinović. Možda biste osporili bilo koje od ovih imena, ali ovo je prevod Statuta MMF.
Da li se zaista ponašate onako kako to građani od vas očekuju, a ja bih čak u ovom trenutku rekla da smo mi ne više na onoj ivici da pratimo rast BDP, nego da malo pričamo i o kvalitetu života o kojem je Svetska banka, takođe, ozloglašena, počela da govori još 1973. godine u čuvenom govoru Maknamare, koji je rekao da – BDP sakriva, u stvari, vrlo velike razlike u prihodima koji se ostvaruju u određenim zemljama.
Svoj govor ću nastaviti u delu prijave za reč, a sada vam zahvaljujem. (Aplauz.)

Zahvaljujem i ja vama.
Reč ima narodni poslanik, gospodin Miloš Radulović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospođo ministre, drago mi je što vas ponovo vidimo ovde, ali ono što kod svih nas budi sumnju i uznemirenje jeste to da se vi ovde uglavnom pojavljujete kada se radi o zaduživanjima. Poslednji put smo vas videli u julu kada smo ratifikovali 360 miliona evra kredita i to 90 miliona evra za konsolidaciju budžeta, za budžetski deficit, 20 miliona evra za zdravstvo i 160 miliona, odnosno 250 miliona za lokalnu samoupravu. To nam dokazuje da su potpuno u pravu oni koji kažu, i "Borba" je danas objavila, da je zbog neispunjenih obećanja Vlada Srbije narkomanski ovisna o stranim kreditima. To je ono što sve nas poslanike brine, a i građane Srbije.
Danas ovde imamo raspravu o Predlogu zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema MMF, po kome se daje pravo Republici Srbiji da pored 346.710.593 specijalnih prava vučenja, odnosno oko 542 miliona, na dodatna 45.660.350 specijalnih prava vučenja, odnosno preko 65 miliona dolara, sa kamatom od 0,26%. Dobro je što danas imamo raspravu o ovome i dobro je što, iako ste dali nagoveštaj da je moguće da se ova sredstva povuku, ali ponavljam još jednom, samo vaše prisustvo je garancija da će Republika Srbija i da povuče ova sredstva.
Međutim, nije dobro, gospođo Dragutinović, što mi ovde nismo imali raspravu pre stupanja u pregovore sa MMF, da u jednoj demokratskoj raspravi čujemo vas, vašu argumentaciju, pa da i mi iznesemo naša mišljenja – šta mislimo o tom kreditu. Taj kredit je 2.900.000.000 evra, od tih sredstava već je povučeno 788 miliona. Sada ste u procesu pregovora sa MMF da ispunite uslove koje oni postavljaju za vučenje ostalog dela sredstava iz tog kredita, koji iznosi oko 2.100.000.000 evra, gde će jedna tranša da ide u toku ove godine, a ostalo u toku 2010. godine. Ta sredstva su sa kamatom većom od ove, od, oko 1,39%.
Skupština je mesto gde se dobija, ili ne, saglasnost za takvu vrstu pregovora, gde se zakonima uređuju i obaveze države prema kreditorima.
O toku tih pregovora, gospođo Dragutinović, bili ste u obavezi da ovu skupštinu i obavestite. Činjenica je da u sklopu uslova pokušavate da ispunite uslove i da smanjite potrošnju, da ste posle dugih i mukotrpnih pregovora pristupili procesu smanjenja službenika u državnoj administraciji, 2.800 radnika koji su u stalnom radnom odnosu i 600 zaposlenih po drugim osnovama. Nas sve brine to što niko od nas ne zna efekte takve racionalizacije, jer pred građane niste izašli sa ciframa efekata takve racionalizacije.
Međutim, postoji i drugi problem. U samoj Vladi ne postoji saglasje – da li treba da se ide sa smanjenjem, racionalizacijom ili sa povećanjem BDP. Mnogi iz same Vlade, i sami savetnici premijera Cvetkovića vide jedino rešenje u povećanju BDP. Kako god da bude i kako god odlučite cenu tih mera platiće najviše građani Srbije.
Činjenice su danas takve da je budžetski deficit za prvih devet meseci 74 milijarde 200 miliona dinara. Rebalansom budžeta za 2009. godinu, ovde, u ovoj sali, u aprilu mesecu, mi smo zakucali budžetski deficit za 2009. godinu na 70 milijarde 400 miliona dinara. Tu se pojavljuje razlika od tri milijarde i 800 miliona dinara, gde ste suprotno Ustavu i Zakonu o budžetu ušli u prekomerno zaduživanje, u prekomerni minus. DSS je povodom toga izdala saopštenje, gde je ukazala na kršenje Zakona o budžetu, kršenje Ustava, jer samo ovde možete da dobijete saglasnost za taj minus, i pored toga što smo izdali saopštenje tražićemo odgovornost onih koji su prekršili Zakon.
Očekivanje stručnjaka je da će manjak novca u državnoj kasi premašiti iznos od 130 milijardi dinara. Vaša projekcija je u oktobru bila 50, u decembru je bila 50, u aprilu je bila 70, da bismo sada došli već do 74 milijarde i 200 za prvih devet meseci, odnosno januar-septembar, a pitanje je koliko će premašenje budžetskog deficita da bude do kraja godine. Procena ekonomskih stručnjaka je da će ta cifra dostići iznos od 130 milijardi dinara.
Gospođo ministar, danas je 13. oktobar, rebalans budžeta za tekuću godinu nismo dobili. Pregovori sa MMF još uvek traju. Do kraja meseca trebalo bi da znamo neke rezultate, uslovno, a do 1. novembra treba da stavite u skupštinsku proceduru predlog budžeta za narednu godinu. Očigledno je da ove rokove niste u stanju i ne želite da ih ispoštujete, iako vas zakon na to obavezuje. Toliko o tome koliko ko poštuje zakon. Nije ni čudo onda, gospođo Dragutinović, što ne držite do reči.
Podsetiću vas samo na ono što ste rekli u raspravi o rebalansu budžeta za 2008. godinu, kao i o budžetu za 2009. godinu. (Ovo je izvučeno iz stenografskih beleški.) U oktobru 2008. godine rekli ste: "Bez obzira na globalnu ekonomsku krizu, rast BDP biće 7-7,5%.
To jeste dinamična stopa u međunarodnim razmenama.
Globalna finansijska kriza, prosto zato što Srbija nije izolovano ostrvo, mora udariti na obale Srbije. Ali, ono što je, recimo, recesija za Srbiju, to je rast od 4% BDP. To mi se čini da je donja granica rasta za sledeću godinu". U decembru te iste godine, posle samo dva meseca, rekli ste: "Deficit od 1,5% BDP i ne može biti veći. Ovaj predlog budžeta zakucava budžetski deficit na 1,5% i on ne može biti veći od 1,5%''. To ste podvukli. Stvarnost je da je sada budžetski deficit 4,5% BDP, a BDP beleži pad od oko 5%.
Poslanička grupa DSS je prilikom rasprave o budžetu u oktobru, decembru, aprilu, ukazivala na njegovu nerealnu projekciju, iznoseći podatke o padu proizvodnje, padu izvoza, uvoza, o unutrašnjoj nelikvidnosti, kao i otežanim uslovima poslovanja privrednih subjekata. Ukazivali smo na skupa sredstva, na bankarske kamate, na visoku referentnu kamatnu stopu. U tom trenutku je ona bila 17,75%. Pre nekoliko dana, nadam se da smo i mi imali uticaja na to, ona je smanjena na 11%. Predlagali smo mere koje su neki pretakali u zakonske predloge, ukazivali na narastajuću ekonomsku krizu. Vi ste tada tvrdili da je ekonomska kriza šansa za Srbiju. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, čak je rekao da će kriza učiniti da investitori pohrle u Srbiju, da Srbiju treba da gledamo kao ostrvo koje neće zapljusnuti talas krize i da je to velika razvojna šansa Srbije.
Naše kritičke stavove, prilikom rasprave o budžetu za 2009. godinu u aprilu, na ekonomsku politiku i stanje u državi okarakterisali ste kao zlonamerne, kao da smo mi, a ne Vlada, obećali rast privredne aktivnosti, 200 hiljada novih radnih mesta, povećanje životnog standarda i akcije od hiljadu evra. Činjenica je da je stanje u Srbiji drugačije od onoga što ste građanima obećali i šta ste ovde izjavljivali. Prihodi su za prvih devet meseci manji za 80 milijardi od planiranih, procena je da će na kraju godine biti manji za 115 milijardi. Bez obzira na ove pokazatelje, javna potrošnja beleži izvršenje u punom iznosu, a kapitalne investicije su svega 20% od projektovanih.
Naša poslanička grupa je više puta ukazivala da je ovaj budžet rasipnički, a ne razvojni, od vas smo trpeli kritike, iako ovi podaci pokazuju ko je bio u pravu. Potvrde ovako lošeg stanja izneli su premijeru Cvetkoviću i guverneru Narodne banke Srbije i predstavnici Srpske asocijacije menadžera na sastanku koji je održan u četvrtak 8. oktobra. Opšta konstatacija je da je država generator krize i da državna preduzeća imaju ogroman dug prema privredi, da su unutrašnja potraživanja premašila iznos od dve milijarde dinara, da raste broj onih koji nisu u stanju da izvršavaju obaveze prema bankama, kod privrednih subjekata je taj broj narastao na 9,7%, a kod stanovništva na 3%, da proizvodnja beleži pad, da raste broj nezaposlenih, a samim tim opada standard građana.
Jurij Bajec, savetnik premijera Cvetkovića, izneo je podatke da na 100 zaposlenih imamo 85 penzionera i 45 nezaposlenih ili na 1.850.000 ljudi koji rade imamo 1.650.000 penzionera i 765.000 nezaposlenih.
Od početka godine, bez posla je ostalo oko sto hiljada ljudi, 63.021 preduzeće je u blokadi, u njima radi oko 150.000 ljudi. Izvesno je da će ta preduzeća da odu u stečaj, a da će ti radnici da ostanu bez poslova. Umesto 200 hiljada radnih mesta koje ste obećali prilikom prezentacije programa ove vlade i u predizbornoj kampanji, kao posledica lošeg rada ove vlade imamo, izvesno je, 250 hiljada onih koji će ostati bez posla.
Većina ekonomskih stručnjaka, odnosno finansijskih stručnjaka, ukazuje na povećanje spoljnog duga. Procene idu da će on samo u ovoj godini porasti za oko pet milijardi evra. Dug države je sada 7,2 milijarde, a privrednih subjekata 14,2 milijarde. Ako se pregovori završe uspešno sa MMF zadužićemo se još za 2,9 milijardi, od Svetske banke dobićemo kredit od 214 miliona evra, od Evropske banke za razvoj 600 miliona evra, zadužićete se 120 miliona evra od komercijalnih banaka, u pregovorima ste sa Rusima za kredit od milijardu evra, izvesno je možda da ćemo ove godine da dobijemo 350 miliona evra.
Vi svaku ratifikaciju nekog našeg zaduživanja predstavljate kao potvrdu uspešne ekonomske politike ove vlade. Za vas ne važi ona narodna – ''dug je loš drug''! Vi svakim novim kreditima u stvari zadužujete građane Srbije. Trenutno, po glavi stanovnika, znači, svakog građanina Srbije, dug je 2.893 evra.
Guverner Narodne banke, Jelašić, nagovestio je da bi dug u ovoj godini mogao da se poveća za 50% i premaši cifru od 40% BDP; na početku godine je bio 25,6% BDP, a prvih dana septembra 31,6% BDP. Posledice ovakvog i ovolikog zaduživanja osetiće i plaćaće mnoge generacije. Guverner Narodne banke, Jelašić, nagoveštavao je da ćemo ovu godinu završiti sa blizu 1,5 milijardu evra dodatnog duga. On kaže: "Sve se to dešava u situaciji kada imamo još manje investicija i kada nam predstoji dodatno zaduživanje, ukoliko se ništa ne izmeni". Upozorio je i da će, ukoliko ne dođe do smanjenja budžetskog deficita, srpska ekonomija na srednji i duži rok biti u problemu, a to znači da ćemo imati i visoku potrošnju bez pokrića i visok dug, i visoke poreske namete za građane i privredu.
Očigledno je iz svega ovoga da je stanje veoma loše, iako vi pokušavate da ga predstavite kao dobro, da radite u interesu građana. Ako je interes građana to što povećavate zaduženje, što je za vas najveći uspeh ako ratifikujete neki ugovor o kreditu, vi samo time možete da se hvalite. Mislim da to, i delim, nadam se, mišljenje većine poslanika u ovom parlamentu, nije dobro i da je loše za građane.
Sa ovom Vladom samo to možemo da očekujemo, jer ova Vlada nije plod zajedničkih programskih ciljeva, već pre svega interesa koji je okupio stranke vladajuće koalicije, a to je da sprovode politiku koju kreiraju tajkuni i strani ambasadori, i gde je Boris Tadić istovremeno i predsednik i premijer Vlade. Za Srbiju je jedini izlaz da ova Vlada odmah ode i da građani Srbije na novim izborima izaberu one koji će stvarno da zastupaju njihove interese, ispunjavaju ono sa čim su izašli pred njih, a ne da daju lažna obećanja.
Ova Vlada, kao što i narod očekuje, treba da podnese ostavku što pre. To je bolje za sve njih. I na kraju, gospođo Dragutinović, vi ste...

Vreme je isteklo, tako da je kraj brže nego što ste se nadali...

...univerzitetski profesor, kakva je poruka vašim studentima posle svega ovoga. Hvala. (Aplauz.)

Hvala lepo.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SRS, gospodin Boris Aleksić.

Hvala, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, gospođo Dragutinović, evo, pred nama je jedan iz serijala brzih zakona Vlade Srbije, dakle, svega sedam članova, ali zaduženje, javni dug sve veći i veći. Naravno, povećava se za stotine miliona dolara.
Najpre da razjasnimo da li je u pitanju potencijalno zaduživanje, ovaj predlog zakona nosi naziv ''Predlog zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije prema Međunarodnom monetarnom fondu po osnovu korišćenja sredstava alokacije specijalnih prava vučenja odobrenih rezolucijama odbora guvernera broj 64-3 broj 52-4.'' Kada se pročita ništa ne znači.
Međutim, ovaj predlog zakona je veoma štetan jer podrazumeva dodatno zaduživanje. Čak i sama Vlada, predlagač priznaje to u tekstu zakona (član 3.): ''Sredstva iz člana 1. ovog zakona koristiće se za potrebe finansiranja budžetskog deficita i refinansiranja duga Republike Srbije.'' Ona će biti obezbeđena u budžetu za tekuću godinu, dakle, vezano je za otplatu ovog aranžmana.
U obrazloženju u Drugoj glavi kaže se: "S obzirom da korišćenje alociranih sredstava podrazumeva poseban vid zaduživanja Republike Srbije u skladu sa propisima kojima se uređuje javni dug, na ovaj način nastaje nova finansijska obaveza kod Fonda i povećavaju se javne dugoročne finansijske obaveze prema inostranstvu". Rekli ste da je kamata 0,26%, ali da vidimo o čemu se, u stvari, ovde radi?
Kao što je poznato, stara Jugoslavija je članstvo u Fondu otpočela sa kvotom od 60 miliona dolara. To je činilo negde od 0,75% zbira svih kvota.
Poslednja kvota SFRJ, nakon njihove opšte revizije, bila je 918 miliona specijalnih prava vučenja ili oko 1,2 milijarde dolara. Prema tome, bila je tri puta veća od sadašnje kvote kojom mi raspolažemo. Naravno, tada je obračun bio nešto drugačiji, što je iznosilo 0,68% zbira svih kvota u Fondu. Po ključu koji je usvojio MMF, u decembru 1992. godine SRJ, njoj je pripalo 335 miliona specijalnih prava vučenja, što je iznosilo oko 0,33% zbira svih kvota. SFRJ je zaključila ukupno 12 stend-baj aranžmana do kraja 1990. godine, povukla je ukupno oko 3,9 milijardi specijalnih prava vučenja ili oko pet milijardi dolara. Tada je zaduživanje bilo visoko.
Međutim, vi ste postavili rekord. Zašto? Zato što je trenutno spoljni dug Srbije veći od spoljnjeg duga SFRJ. On je prešao iznos od 30 milijardi dolara. Prema zvaničnim procenama Narodne banke Srbije prešao je iznos od 21 milijardu 977 miliona evra. Šta je tu problem? Problem je što je stara Jugoslavija imala više od 20 miliona stanovnika, a Srbija ima osam miliona stanovnika. Prema tome, mi sada treba da otplaćujemo znatno veću sumu, a tri puta nas je manje. Kome će ostati ti dugovi? Ti dugovi će ostati budućim generacijama koje dolaze, bez obzira na povoljnu kamatnu stopu i bilo šta drugo, zaduživanje u ovom smislu je veoma loše i veoma negativno. Dakle, spoljni dug je sve veći i veći! Vidimo da postoji određeni sukob kada je u pitanju Vlada. Guverner Jelašić je izjavio da je potrebno izbeći zaduživanje kod MMF. U ponedeljak, 7. septembra, prenele su novinske agencije, preneli su brojni mediji, guverner Jelašić je otvoreno izjavio da po svaku cenu treba izbegavati zaduživanje kod MMF. Zbog čega? Otkrićemo kasnije.
Nešto što niko nije pomenuo – na zvaničnom sajtu MMF postavljeni su podaci o specijalnim pravima vučenja. Takođe, predstavljena je određena tabela. Tu su procenti, tu su kvote. Zamislite, na ovoj strani se nalazi Kosovo. Tu je Kosovo kao član MMF, to znamo svi. Za njih su predvideli određenu količinu specijalnih prava vučenja. Iza Kosova sledi Srbija!
Zašto mi sarađujemo sa institucijom koja smatra da je Kosovo i Metohija nezavisna država? Zašto to radimo? Da li smo možda mogli nekako da ubedimo Ruse, Kineze ili bilo koga drugog, da nam daju povoljni kredit, ako već moramo da se zadužujemo? Umesto toga, šta je uradila Vlada Republike Srbije? Prodala je NIS Rusima i napravila dug od 700 miliona dolara, dakle, u pauzi, od prodaje do onog trenutka kada su Rusi ušli u Upravni odbor. Namerno su otpisivani dugovi državnim preduzećima, namerno su podizani krediti sa besmislenim kamatnim stopama, opterećenje NIS da bi se naškodilo Rusiji, bilo je sve veće i veće i sada je, negde, oko, 700 miliona dolara. Prosto neverovatno! To je jedna vrsta obmane, prevare koja je neprihvatljiva u međunarodnim odnosima.
Da se vratimo na specijalna prava vučenja, jer pretpostavljam da ljudima uopšte nije jasno šta je to. To je dekretni novac, svojevrsna ''pul valuta'', to je instrument finansijskog uništenja, slično onom finansijskom derivatu CMO, koji je i započeo krizu na Zapadu i SAD.
Šta je bila svrha uvođenja? Svrha uvođenja specijalnih prava vučenja je bila povećanje finansijskog potencijala fonda. Zbog povećanja obima svetske trgovine, izražene likvidnosti većeg broja zemalja, nedostatka zlata u monetarnim rezervama, pretila je opasnost zemljama u razvoju, je l' tako, i MMF je morao nešto da preduzme. To je bajkovita priča. Oni su, u stvari želeli da zamene zlatnu podlogu i zato specijalna prava vučenja neki teoretičari nazivaju ''papirnim zlatom''. Koliko je to ''papirno zlato'', videćete da je on jedan od osnovnih instrumenata izazivanja inflacije svetskih razmera. Dakle, u pitanju je fiktivni novac.
Kada sam rekao da je u pitanju svojevrsna ''pul valuta'', o čemu se radi? Od 1981. do 2010. godine specijalna prava vučenja se sastoje od američkog dolara, svojevremeno je bila nemačka marka, sada je evro, japanski jen, funta sterlinga, znači Velike Britanije i bio je francuski franak, u periodu od 1996. do 2000. godine. Sada su tu američki dolar, evro, japanski jen i funta sterlinga.
Procenat učešća dolara je ubedljivo najveći – 45%, evro od 2001. do 2005. godine – 29%, japanski jen – 15%, funta sterlinga – 11%. Od 2006. do 2010. godine, američki dolar, aktuelno – 44%, evro – 34%, jen – 11%, funta sterlinga – 11%. Zašto podvlačim ovo da je najveće učešće dolara u ovoj svojevrsnoj ''pul valuti''? Verovatno ste čuli da postoji opasnost da dolar nestane sa svetske pozornice, kao svojevrsna planetarna valuta. Zbog čega? Zato što su države koje koriste dolar u međusobnoj trgovini, vezano za kupovinu i prodaju nafte, stavile predlog, između ostalog Kina, Brazil, Rusija, pa čak i zalivske zemlje, da se dolar izbaci iz ovih transakcija.
Šta bi to značilo? To bi značilo da bi i SAD i dolar bili u velikim problemima, da bi praktično dolar nestao sa svetske pozornice. Ovde se javlja jedna velika opasnost, a učešće dolara je najveća, kao što sam rekao, skoro 50% u specijalnim pravima.
Dakle, SAD su sa svoje strane zapretile da bi to moglo da pogorša političke odnose u okviru međunarodnih odnosa između država koje prete da će preći na neku drugu rezervnu valutu, između ostalog pominje se i ruska rublja, ali i druge monete, tako da se stručnjaci slažu da bi uvođenje novih valuta samo pospešile trgovinu, a neki, boga mi, optužuju dolar za izazivanje svetske krize. Stigle su vrlo jasne poruke i iz Ruske Federacije i iz Kine.
Kakve dalje probleme imamo kada su u pitanju specijalna prava o učenju? Imamo primere iz američke prakse.
Recimo, kongresmen Ron Paul otvoreno kritikuje i uvođenje specijalnih prava vučenja, koja su uvedene daleke 1969. godine. Smatra da to što je nedavni samit država članica G20 doneo zaključke da se poveća fond specijalnih prava vučenja veoma pogrešno i veoma loše, kao i da takva praksa može da dovede do inflacije svetskih razmera i do još veće svetske ekonomske krize. O zaduživanju smo pričali mnogo puta i kod MMF i kod Svetske banke. Vrlo jasno i precizno smo naveli zbog čega je pogrešno zaduživati se kod tih institucija, ali mislim da nismo do kraja razobličili ulogu MMF i Svetske banke.
Bivši službenik Svetske banke Džon Perkins, koji je svojevremeno obavljao poslove i za MMF, napisao je jednu knjigu koja se zove „Ispovest ekonomskog plaćenog ubice“. U toj knjizi do detalja opisuje kojim metodama se koristi Svetska banka, koji je osnovni cilj njihovog delovanja pre svega u državama koje su bogate prirodnim resursima.
Njegov zadatak je bio, kao službenika Svetske banke, da ciljanu zemlju, recimo, Meksiko, Panamu i tako dalje učini maksimalno zavisnom od međunarodnih finansijskih institucija. Dakle, treba im davati što veće kredite, ali omogućiti stvaranje situacije u kojoj oni te kredite neće moći da otplaćuju. Nešto slično što se radi sa kreditnim karticama u svim zemljama, pa i kod nas. Verovatno građani koji imaju iskustva sa kreditnim karticama znaju vrlo dobro da teško mogu da otplate te dugove, čak neki podižu kredite kako bi otplatili dug na kreditnoj kartici, što je prosto neverovatno.
Džon Perkins je vrlo detaljno opisao metodu rada Svetske banke, a zatim je naveo nekoliko podataka da ukoliko te ekonomske plaćene ubice ne uspeju da zaduže dovoljno zemlju, ne uspeju da nagovore njihovo rukovodstvo, pošto nema više novca da otplaćuje dugove, da ustupi svoje prirodne resurse, e, posle ekonomskih plaćenih ubica na scenu stupaju prave plaćene ubice. Naveo je dva primera, jedan je Ekvator, drugi je Panama, gde su lideri tih zemalja ubijeni. Džon Perkins je radio tamo u korist i u interesu Svetske banke. Kada njegova operacija nije uspela dvojica lidera su ubijena, kako navodi u svojoj knjizi, od strane američke CIA. Nije bilo nikakvog dvoumljenja o čemu se tu radilo.
Pošto se ovde naveliko i naširoko pričalo o trenutnoj ekonomskoj krizi, pošto vidim da su mnogi naveli podatke o tome da, uključujući i jednog ministra u Vladi, ekonomska kriza polako prestaje, bilo bi možda dobro da se podsetimo šta su najpoznatiji teoretičari u svetu govorili o svemu tome.
''Ekonomska kriza'', pisao je 1902. godine, senator Ričard Barton u njegovom tekstu „Finansijska kriza i period industrijske i komercijalne depresije“ – ''nastaje najčešće tamo gde je kredit u najvećoj upotrebi. Kredit kao poverenje je uvek pitanje vere i predstavlja najveći vid dugovanja.''
Dakle, mislim da je ova rečenica veoma jasna. Ako to nije jasno možemo da pojasnimo na još jednom primeru. Pomenuo sam finansijski derivat CMO. O čemu se radi? Prepametna Bušova vlada da bi sebi obezbedila pobedu na određenim izborima napravila je 2004. godine svojevrsni državni plan, koji je trebalo da omogući svim građanima SAD da kupe kuću ili stan, da kupe automobil i tako dalje, dakle, ispunjenje američkog sna. Šta je bio problem? Problem je što su građani bili previše zaduženi, što neki nisu imali istoriju otplate kredita i banke jednostavno nisu želele da im pozajmljuju kredite. U tom trenutku vlada je primorala određene banke u kojima ima uticaj da započnu sa izdavanjem novog finansijskog derivata – da dele kredite plus beskonačno, a navodno država bi stajala iza svega toga.
Do čega su SAD došle? Došle su do finansijskog kolapsa, samo iz jednog jedinog razloga – zbog pohlepe. Jednog od funkcionera vodećih banaka u SAD, njegov zaposleni službenik nije mogao da odvoji od kockarskog stola u Detroitu, gde je ovaj trošio silan novac, kako bi ga obavestio da njegova banka propada. Jednostavno, ljudi nisu želeli da veruju. Cilj ove navedene Bušove politike i osnovna ideja zbog kojih su uvodili finansijske derivate i omogućili dodatno zaduživanje svojih građana bio je da oko 40 hiljada „manjina“, koji nisu naklonjeni Republikanskoj stranci, obezbede sebi krov nad glavom. I on je ponudio nekih 2,4 miliona dolara u poreskim kreditima.
Da vidimo šta se desilo sa najvećom američkom bankom „City bank“. „City bank“ je u jednom trenutku na jedan dolar kapitala, stvarnog, ove banke imao 11 dolara u zajmovima. To je bilo 2003. godine. Međutim, isti taj dolar je 2008. godine imao 56 dolara u zajmovima. Šta se desilo? Na kraju 2008. godine samo 2% pada vrednosti kapitala „City bank“, a ne 20% kao 2003. godine, bio je dovoljan da ovu banku dovede do bankrotstva.
Šta se desilo sa „Liman braders“ , to svi znamo, kako su oni propali. Još jedan zanimljiv podatak, takođe. Najčešće kada su u pitanju izvorišta raznoraznih finansijskih derivata, bankarskih izmišljotina i tako dalje, ''hedž fondova'' pominju se poreski rajevi, Kanarska ostrva itd. Međutim, prava istina je da su tri najveća sedišta najznačajnijih ''hedž fondova'' u svetu britanski krunski posedi, između ostalog, ostrvo Man i još dva ostrva koji su krunski posed. Dakle, nisu formalno faktički teritorija Ujedinjenog Kraljevstva, već su pod direktnom upravom britanske krune, dakle, britanske kraljevske porodice. E, tu su smešteni najveći fondovi koji su doprineli izazivanju svetske ekonomske krize.
Bilo kako bilo, zaduživanje nije dobro, a pogotovo ne ovoliko zaduživanje. Prosečna srpska porodica trenutno duguje 15.000 dolara. Ti dugovi će se uvećavati, kamate će pristizati, bez obzira da li je u pitanju povoljan aranžman, kako vi kažete, sa kamatnom stopom od 0,26%. To je, takođe, novo zaduživanje.
Postavlja se pitanje – kada građani gube posao, od čega će oni da vraćaju taj dug?! Zaduženi su prema privatnim bankama, da bi mogli da kupe automobil, uzeli su lizing ili su podigli kredit, da bi mogli da kupe stan ili kuću opet su podigli kredit. To treba da se vraća 30 godina. To su ozbiljna dugovanja.
Mislim da bi država morala da se opameti, da shvati da je bolje dugovati manje nego više. Ako neće predstavnici Vlade da razmišljaju o sebi ili o nama, neka razmišljaju o budućim generacijama koje dolaze, jer to će biti njihova obaveze, uvećane za tu kamatnu stopu. Mislim da nije dobro i da Vlada Republike Srbije, bez obzira na tešku situaciju, mora malo da pogleda proizvodnju, da vidi kako da oživi proizvodnju, da imamo neku realnu vrednost, a ne da uzimamo samo kredite. Krediti su prednost na jednom kratkom putu, a kasnije su jedna teškoća koju čovek ne može lako da realizuje i da otplati. Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Aleksiću.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, Napred Srbijo, DSS i SRS, kao i samostalni poslanik gospodin Vladan Batić, koji upravo sada dobija reč. Izvolite.