Gospodin Tomislav Nikolić.

Po Poslovniku.
Gospođo Dejanović, ministar vređa dostojanstvo Narodne skupštine, a vi se smeškate blagonaklono. Znate, ne može ministar da kaže – da čak i među nama ima pametnih. To je uvreda za ceo Parlament, uvreda za našu poslaničku grupu, to nema smisla! Poslanik može ministra da upoređuje sa ministrima koji su bili pre njega. Ministar ne može da vređa poslanika. Ili naučite gospodina Šutanovca šta je Narodna skupština ili recite da predsednik Vlade pošalje nekog drugog da obrazlaže zakon.
Uostalom, kako se u to razume gospodin Šutanovac, ovaj zakon je mogao da brani bilo ko, kao što i ovde dolazi svako, pa brani svakakav zakon. Uopšte ne dozvoljavam da jedan ministar ovde kaže – da među nama ima i pametnih. Molio bih ga da izdvoji one koji nisu pametni, pa da znamo šta je njegov vrednosni sud. Na ivici je sukoba, na ivici je da sad tog čoveka uvredim kako umem samo da bih mu odgovorio i da bih mu pokazao da i mi umemo da se branimo.
Ili nas vi odbranite, gospođo Dejanović, ili od ove Skupštine nema ništa ako ovde može svaki ministar da dođe i da nas vređa, i vi da se tome smeškate, pa čak možda da i odgovorite u tom tonu, imate običaj i vi, međutim, izabrao vas je narod i ne želim sa vama o tome da polemišem. Ali, onoga koga su izabrali poslanici on ovde ne može da razdvaja poslanike na one koji su ga izabrali i na one koji ga nisu izabrali, jer su sad tobož pametni oni koji su ga izabrali, a uopšte nisu pametni oni koji ga nisu birali.
Molim vas, postoji nekoliko ministara, koji nas ovde strahovito vređaju. Ovaj ministar ovde misli da je sa svojih 120 kila najjači na svetu. Pa mu recite da to još uvek nije definisano, koja je idealna težina za čoveka njegove visine. Mislim da ima previše težine na mestima gde mu to nije potrebno. (Aplauz.)

Molim sve učesnike u raspravi da vode računa o dostojanstvu. Do pred kraj ste bili model da je to moguće, a na kraju ste u svom stilu govorili.
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Dragan Šormaz, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Miloš Aligrudić, Aleksandar Pejčić i Zoran Nikolić.
Gospodin Šormaz želi reč. Izvolite.

Dva minuta amandman i kao ovlašćeni predstavnik. DSS će, naravno, kao i uvek do sada biti dostojanstven i, naravno, da ću argumentovano govoriti. Evo ga jedan amandman koji je Vlada odbila, a koji ću sada obrazložiti, a koji nije trebalo da odbije, ako imamo nameru da radimo ono o čemu većina poslanika ovde govori već danima, a i ministar, između ostalog.
Naime, mi iz DSS, ponavljam, nemamo ništa protiv učešća pripadnika Vojske Republike Srbije, policije, zdravstvenih radnika itd, u mirovnim operacijama i multinacionalnim operacijama, nemamo ništa protiv da naši vojnici kada su u mogućnosti pomažu prijateljima Grcima za vreme požara, kao što su nama pomagali ruski kanaderi kad su ovde bili jaki požari.
U takvim prilikama i treba da učestvuje Vojska Srbije i naravno da treba da reprezentuje na određeni način Srbiju, a ne samo sportisti na dobar način, ili oni iz izvršne vlasti, veoma često, na loš način, kao što je predsednik Tadić, već sam o tome ovde govorio, na poslednjoj Skupštini UN na veoma loš način prezentovao je Srbiju i srpsku državu, govoreći o tome, u šali, kako je on jedini izabrani predsednik Srbije na slobodi. Podsetiću, to nije pravi način.
Znači, vojnici, za sada, na pravi način to rade, predsednik Srbije ne. Prvo, rečeno je celom svetu na Skupštini UN da se u Srbiji biraju kriminalci za predsednike, na takav način je govorio o svojoj državi. Drugo, rekao je nešto što nije tačno: Slobodan Milošević je umro u Haškom tribunalu, nikada ni za šta nije osuđen. Gospodo socijalisti, moram da branim prethodna dva predsednika od vašeg koalicionog partnera; Milan Milutinović je pušten na slobodu i nije osuđen ni za šta i evo ga u Beogradu kao bivši predsednik Srbije. Šala ili ne, na takav način se ne predstavlja Srbija.
Namerno sam na ovaj način napravio uvod da biste razumeli na koji način se zalažemo da Vojska Srbije, policija i svi ostali učestvuju u ovim operacijama. Nikada u okviru operacije koju vodi NATO pakt! Sve je u redu, Sijera Leone, Kongo i sve što ste nabrojali, ministre, vezano za Čad, o tome smo govorili ovde u Skupština, kao i o državama koje tamo učestvuju, ali mi smo otišli tamo pogrešno, otišli smo kao deo kontingenta države članice NATO pakta – Norveške. I to je ono što je pogrešno. Zašto nismo išli u kontingent Rusije? Ona nas nije bombardovala, nikada nije izvršila agresiju na Srbiju. Čekamo za dva dana predsednika Rusije, obeležavamo Dan oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Dakle, ne postoji nijedan dan, ne postoji nijedan primer da je Rusija, recimo, izvršila agresiju. Nije ni Kina, nije ni Indija, niko, NATO pakt jeste.
I kad smo već kod zločinačke agresije, podneli smo amandman na član 2. stav 1. tačku 1) i evo šta piše u članu 2. stav 1. tačka 2) podsetiću vas kako glasi ovaj član: „Multinacionalne operacije van granica Republike Srbije (u daljem tekstu: multinacionalne operacije), u smislu ovog zakona, obuhvataju misije i zadatke u očuvanju nacionalne, regionalne i globalne bezbednosti i mira u svetu, i to: 1) operacije očuvanja, održavanja i izgradnje mira u svetu;“ – nije sporno; „2) operacije sprečavanja sukoba i uspostavljanja mira;“ –sporno. Amandmanom predlažemo da se iza reči „uspostavljanja mira“ stavi zarez i da stoji formulacija – „uz saglasnost države u koju se upućuje Vojska Srbije“. Bilo bi dobro da prihvatite ovaj amandman, da ne idemo na puko preglasavanje.
Vaše obrazloženje zašto je odbijen ovaj amandman kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje usklađeno sa obavezom da se za svaku mirovnu misiju prethodno zaključuje međunarodni ugovor, kojim se uređuju pitanja njene organizacije i načina izvođenja.“ Tačno, ali sada ću vas pitati, zar nije nama ovde predstavljeno da je mirovna operacija, humanitarna operacija – bombardovanje Srbije? Srbija nikada nije dala saglasnost za to, čak ni UN, ni Savet bezbednosti, a mi smo bombardovani, uništavani su civilni ciljevi, imamo dve i po hiljade žrtava.
Šta reći za Avganistan? To je zvanična misija UN, i ovi amandmanski predlozi koji govore o tome – u organizaciji UN, dajem primer da ni to nije dobro, možda poslanici nisu dobro sagledali, misija u Avganistanu jeste pod organizacijom UN i zove se ISAF vodi je NATO pakt, ali Avganistan nikada nije dao za to saglasnost, nikada kao država. I tadašnja vlast u Avganistanu nikada na to nisu pristali. I ta misija je otišla.
Zbog toga kažem da je ova formulacija potrebna. Neka kažu države u koje se ide da je njima zaista potrebna pomoć. Imamo mnogo primera da se države slažu sa tim da dođu te misije i onda mi šaljemo naše vojnike da im pomognu, a ne ako se oni sa tim ne slažu. Avganistan je najbolji primer za to. U raspravi smo imali poslanike koji su rekli „Dobro, gospodine Šormaz, teško je da se ode u Avganistan, ali možda ćemo kao članica NATO pakta, kad pošaljemo neke vojnike tamo, imati neku ekonomsku korist.“ Prvo, Vojska Srbije nije plaćenička vojska i nikada neće biti. Nemamo mi razloga da na takav način i sa takvim razmišljanjem učestvujemo. Oni koji se zalažu za ulazak Srbije u NATO pakt imaju samo taj argument i ništa više, ni jedan jedini drugi argument nemaju. Zbog toga treba da se raspiše referendum, naravno, uz izbore, jer je ovo najnesposobnija vlada u istoriji Srbije i da se građani o tome izjasne.
Evo zašto je Avganistan dobar primer i zašto mora ovaj amandman da se prihvati. Tačno je da je to Misija UN, ali pogledajte šta se tamo dešava svakog dana. Da ne ponavljam onu priču o tome da se u Avganistanu proizvodi 93% ukupne proizvodnje heroina u svetu. Šta je sa korumpiranom vlašću tamo? Zašto dozvoljava uvoz hemijskih sredstava koje ne proizvodi niko u Avganistanu, da bi se od opijuma napravio heroin? A, ko kontroliše tu vlast u Avganistanu, inače, državu koja je prva priznala Kosovo kao nezavisno? Čak su potrčali da priznaju pre nego SAD. A, ponavljam, Misija UN.
Pogledajte šta se dešava ovih dana. Talibanima ništa ne mogu. Ima 70 hiljada vojnika i ništa im ne mogu. Situacija je sve gora i gora. Ovo što govorim, to se govori u javnosti SAD, to niko ne osporava. Predsednik, novonagrađeni nobelovac SAD, gospodin Obama, ničim zasluženi nobelovac, ovo je preventivna Nobelova nagrada, unapred mu se daje za nešto što bi trebalo da uradi na osnovu izbornih obećanja, i to je novi svet, zaista, i nova situacija, niti je zatvorio Gvantanamo, a obećao je, nije povukao vojnike iz Iraka, a obećao je, nije povukao vojnike iz Avganistana, a obećao je.
Nema mira u svetu još uvek, nego se još raspravlja i o Iranu. Reći ću vam još jednu stvar, Iran je druga država u svetu po rezervama prirodnog gasa. Drugo, a posle govorim ovde i o ''Nabuku'', da li su ovi pritisci na Iran vezani za to? Podsetiću vas da je za Irak, takođe, rečeno da ima oružje za masovno uništavanje, a na kraju se ispostavilo da nema.
Bler više nije ni zbog toga predsednik Vlade u Engleskoj, nego ovaj novi, koji ovih dana donosi odluku da pošalje dodatnih 500 vojnika u Avganistan, iako je javnost u Engleskoj, Velikoj Britaniji, protiv, traže da se vojnici povuku. Ali, on zna da je već izgubio sledeće izbore pa pokazuje na takav način kakav odnos ima prema velikom gazdi, ''ujka Semu'' iz Vašingtona, i šalje mu dodatne vojnike kao pomoć.
U istom trenutku, pogledajte sada ovo, ponavljam, radi se o Misiji UN, komandant snaga u Avganistanu je general Stenli Mek Kristal, ima 70.000 vojnika na raspolaganju.
On je upravo podneo zahtev predsedniku Obami za povećanje još od 40.000 vojnika. Ali, pazite, kome je podneo zahtev – Obami! Predsedniku SAD. Nije se obratio Ban Ki Munu. Nije se obratio UN. Ne, on se obratio direktno predsedniku SAD.
To vam govori koliko ta misija nema nikakve veze sa UN, nego je jednostavno iskorišćen trenutak i taj teroristički napad da se uradi ono što je urađeno, i sad treba nečija deca da se šalju u tih dodatnih 40.000 vojnika, videćete da će morati da pošalju u toj kvoti kada se donese odluka, jer je Obama obećao smanjenje broja američkih vojnika.
Videćete da će komšije Rumuni morati da šalju, da će komšije Bugari morati da šalju, a komšije Hrvati već šalju veći broj vojnika tamo, pa kada počnu da im se vraćaju limeni sanduci, jer ovi koriste metod napada iz naroda, ne može niko da ih vidi, tu su, u narodu, i niko ih ne otkriva. I vojnik ne zna kada vidi dete, ženu ili čoveka da li je neko ko će na njega da zapuca ili ne.
To su razlozi, ovo je najbolji mogući primer, zbog čega Srbija treba da bude vojno neutralna država. Ima toliko dobrih primera, naveli smo i Austriju i Irsku i Švedsku i Finsku, u obe strategije nigde nije razrađeno i nigde se ne pominje taj princip vojne neutralnosti, ni u Strategiji nacionalne bezbednosti ni u Strategiji odbrane, a NATO se pominje ne znam u koliko rečenica, bezbroj.
Srbija prvo mora ozbiljno na tome da radi, ozbiljno mora da se pripremi za situaciju da bude vojno neutralna država. To je moguće i to treba uraditi. Pozdravljam izjave tog tipa, ali ne mogu da pozdravim izjavu tipa kao što je predsednik Republike rekao na Pešteru kada je gledao onu dobru vojnu vežbu koju je Vojska Srbije uradila, jer se zna da je ta izjava upućena samo biračima, kaže čovek – mi smo doneli odluku o vojnoj neutralnosti, i u istoj rečenici, i ovih dana smo doneli odluku da pošaljemo ambasadora u Misiju NATO.
Znači, gospodo birači DS, koji ste za vojnu neutralnost, mi smo i za vojnu neutralnost, ali da čujete da šaljemo ambasadora i za Misiju NATO, jer vam nismo objasnili šta to znači. A to znači saradnju samo preko projekta ''Partnerstvo za mir'' i ništa više, a ne članstvo u NATO paktu. Da se slučajno ne bi setili ovi iz G17 plus, SPO, LDP pa da vam otimaju biračko telo.
Ne može i tamo i ovamo, ne može se biti i baba i devojka, ne može se sedeti na dve stolice!
Vojno neutralna država mora biti, mora se o tome izjasniti narod. Nije tačno da samo NATO pakt može nas da pozove da budemo članica, nego možemo i mi da izrazimo želju kao država da budemo članica NATO pakta. Tačno je da nas nisu pozvali, ali nije tačno ni da mi nismo rekli da nećemo da budemo član NATO pakta. Zbog toga je potreban referendum.
I molim vas, ovaj amandman bude usvojen, zbog svega ovoga što sam rekao, jer ako zaista želimo da učestvujemo u misijama ''uspostavljanja'' mira, a ne ''nametanja'' mira, po nečijoj volji, smatramo da ovaj amandman treba da bude prihvaćen i da je potrebno da država u koju šaljemo naše vojnike da im pomognu bude saglasna da im mi šaljemo vojnike za tu pomoć. Zahvaljujem. (Aplauz.)

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Konstantin Arsenović.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Veroljub Arsić i Oto Kišmarton.
Da li još neko želi reč?
Gospodin Delić. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada se čita ovo obrazloženje koje je dato za neprihvatanje ovog amandman, ono bi apsolutno moglo da stoji i kao obrazloženje uz ovaj predlog Vlade za član 3. stav 1.
Posebno je problematična ova treća tačka, koja se ovde želi poturiti da to bude princip kod upućivanja naših snaga u multinacionalne operacije. Samo ću to pročitati. U 3) kaže se – aktivnosti Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u vezi sa učešćem u multinacionalnim operacijama u javnosti se objektivno predstavljaju. Do sada je učešće naših vojnika u bilo kojoj multinacionalnoj operaciji koja je imala mirovni karakter objektivno predstavljano i sa tim nije bilo nikakvih problema, ali problema bi svakako moglo da bude ukoliko bi naši vojnici bili upućeni u neke druge operacije.
Gospodine ministre, SNS je dala veliki broj amandmana, međutim, suština svih tih amandmana može se svesti na nekoliko stvari. Kao prvo, ovaj zakon o multinacionalnim operacijama menja prethodni zakon o mirovnim operacijama. Kada kažete mirovna operacija odmah je jasna i sama suština operacije, ali kada kažete multinacionalna operacija, suština operacije nije jasna.
Svaka mirovna operacija u kojoj smo mi učestvovali, gotovo svaka u svetu, bila je multinacionalna, ali svaka multinacionalna operacija, gospodine ministre, ne mora da bude mirovna.
Naše primedbe odnose se na član 1. i na član 2. U prethodnom zakonu na jednom mestu jesu pomenute UN. Jedna od primedbi na ovaj zakon jeste što u njemu, u kompletnom setu, nigde nisu pominjane UN, a mi smatramo da je to trebalo da se učini prvenstveno u članu 1.
I sporan je, kako je rekao gospodin Šormaz, i član 2, jer kroz član 2. se može sagledati suština operacija u kojima će učestvovati naše snage.
Gospodine ministre, vi ste 1. oktobra dali jedan intervju listu „Vreme“. Kada ste govorili o ovom zakonu, vi ste rekli –''Predlažemo zakon o multinacionalnim operacijama'', i onda ste rekli da je to savremen zakon, nov zakon i omogućava da Srbija uzme adekvatno učešće u mirovnim operacijama.
Sve što ste rekli o tom zakonu je sasvim u redu, složio bih se sa vama. Međutim, već na sledećoj stranici vi govorite da vam je žao što nije realizovana Odluka o učešću naših pripadnika u Misiji u Avganistanu 2003. godine. E, to je ono, gospodine ministre, što je problematično, što potire ono što ste rekli na prethodnoj stranici.
Godine 2003. tadašnji premijer, gospodin Živković, u Americi je obećao 800 vojnika za učešće u borbenim operacijama u Avganistanu. Ja sam, gospodine ministre, ipak bio na mestu …
(Ministar Dragan Šutanovac, sa mesta: Pročitajte sve.)
… evo, pročitaću. Dakle – ''Žao mi je što ta odluka nije realizovana''… Ne, govorilo se o 2006. godini.
(Ministar Dragan Šutanovac, sa mesta: To.)
Kaže – ''Kada je Vlada Vojislava Koštunice donela Odluku o učešću u operaciji sa sanitetskim timom.''
(Ministar Dragan Šutanovac, sa mesta: To je istina.)
A onda kažete – ''Žao mi je što ta odluka nije realizovana, kao što mi je žao što nije realizovana Odluka o učešću naših pripadnika u Misiji u Avganistanu iz 2003. godine, kada je tadašnji premijer Zoran Živković to predlagao.''
Hoćete da nastavim dalje?
(Ministar Dragan Šutanovac, sa mesta: Sami ste sebe negirali.)
Ne, ja sam učestvovao...
(Predsednik: Molim da nema dijaloga.)
Gospodine ministre, samim tim što ste pomenuli 2003. godinu, kada se od nas tražilo učešće u borbenoj misiji i to borbenim misijama najtežeg karaktera ''pretraži i uništi'', to je bilo vreme, sećate se, Tora Bore, najtežih borbi, to je bilo u vreme kada su Amerikanci izmislili i posebnu bombu od 16 tona da bi uništili Talibane u tim tunelima koji su se nalazili na toj planini. I ako vi kažete da vam je zbog toga žao, onda to u meni izaziva sumnju u karakter operacija u kojima bi naša vojska učestvovala.
Kada biste u ovom zakonu promenili samo naziv i određene stvari iz člana 2. onda bi ovaj zakon bio prihvatljiv, jer on u profesionalnom smislu apsolutno rešava sve stvari koje treba da reši da bi naši vojnici mogli da budu upućeni, ali, ono kako mi kažemo, samo u ''mirovne misije''.
Ako bismo baš hteli da idemo u sitnice, gospodine ministre, vidi se u prvom redu prvog člana da se lektor baš i nije puno trudio oko ovog zakona. Nikad ne bih napisao da se ovim zakonom ''uređuje upotreba i priprema'', već, ''priprema i upotreba'' Vojske. A u Skupštinu kada dolazi zakon on, ipak, mora biti apsolutno i u lektorskom smislu potpuno sređen. Hvala. (Aplauz.)

Samo mi recite, da li ste govorili od vremena ovlašćenog predstavnika ili poslaničke grupe, gospodine Deliću. Kao predstavnik, dobro.
Gospodin Šutanovac ima reč.

Naprosto, dali smo malo slobodu Parlamentu koji će odlučivati o tome u kojim ćemo multinacionalnim operacijama mi učestvovati. Govorimo i govorite, sve vreme da je neophodno da stavimo, isključivo i jedino, da to budu mirovne. Šta se dešava u situaciji u kojoj u našoj bratskoj Grčkoj ili Rusiji gori požar u kome mi možemo da pomognemo prilikom gašenja? Na koji način ćemo mi da angažujemo naše jedinice da to radimo ukoliko insistirate ovde da budu mirovne operacije, a operacije pomoći civilnom stanovništvu, odnosno gašenja požara su humanitarne. Dakle, sami bismo sebi, praktično, zatvorili mogućnost učestvovanja.
Malopre čitate moj intervju, intervenisao sam, izvinjavam se, zaista, zato što ste pročitali parcijalno. Naprosto, žao mi je što Odluka Vlade gospodina Koštunice nije realizovana. To je jedina odluka koja je i postojala. Druge odluke nije ni bilo. Ne zameram nikome, zaista, što ne vidi dalje od prsta. Smatram i kažem, smatram isto ono, politički govorim, što je rekao, kažem ponovo, i predsednik Putin i predsednik Buš – uzmite koja vam više odgovora. Interese Srbije treba da štitimo ma gde bili ugroženi, na način na koji smatramo, odnosno vi, kao parlamentarci, da je najprikladnije. Mi ćemo dati predlog, kao što smo dali i ovaj, a vi ćete da usvojiti ili ne.
Nažalost, kao što ste rekli, Misija u Avganistanu je Misija UN, a ima misija EU, sutra mogu da budu misije humanitarnog karaktera koje nisu ni UN ni EU već neke bilateralne. Postoji širok dijapazon aktivnosti koje naša vojska može da ima i koje mi ne treba da suzimo.
S druge strane, moram da vam kažem još jednu stvar vrlo važnu, niko ne ide u mirovnu operaciju tako što ga neko primorava. To je prva stvar. Nijedan regrut ne ide u multinacionalnu operaciju već isključivo i jedno profesionalni pripadnik Vojske Srbije. Kada govorite o deci, mislite na decu u školi, na decu u srednjoj školi, ali profesionalni pripadnici Vojske Srbije nisu deca. Deca su koliko ste i vi deca svojih roditelja. Ta priča u kojoj se spočitava da će neko našu decu slati negde, prvo, neće ih niko slati, ići će dobrovoljno. Drugo, naša deca mogu da budu i moje godište, čak i stariji nekoliko godina od mene. Tako da ta floskula po kojoj treba građani Srbije da se zabrinu nad budućnošću naše dece ne može da stoji i ne stoji.
Treće, vezano za moje mišljenje apropo Avganistana, reći ću vam, prijateljstvo je jedna kategorija kada izražavate emociju u kojoj ne morate da imate interes, niti ta druga strana mora da ima interes. Pozicija na kojoj smo mi – Vlada, nadam se i vi kao poslanici znači da morate pre svega da se bavite interesom građana Srbije. Vaš posao je da štitite interese građana Srbije i države Srbije. Bio sam poslanik, takođe, sedam godina. A prijateljstvo nakon toga, ukoliko se uklopi interes i prijateljstvo, to je odlična formula. A narod nas nije birao samo zarad prijateljstva, kao ni vi mene da budem na poziciji na kojoj jesam. Hvala. (Aplauz.)

Pravo na repliku ima samo gospodin Delić, a ostali prijavljeni, gospoda Šormaz i Markićević, mogu u okviru vremena koje im je na raspolaganju. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi ove amandmane nismo pisali zbog toga što ne vidimo dalje od prsta, već smo ih pisali upravo zato što vidimo i šta može biti iza planine.
I kada nam vi ovde govorite o karakteru operacija, onda je trebalo da pročitate sve naše amandmane. Mi smo i u članu 1. i članu 2. stavu 1. definisali ovo o čemu vi govorite, ali nismo dali mogućnost da naši vojnici bilo gde odu osim u mirovne operacije, humanitarne operacije, u operacije otklanjanja posledica prirodnih, tehničko-tehnoloških, ekoloških nesreća i onda to obuhvata sve to o čemu vi govorite. Ali, pomenuli smo UN, što vi niste pomenuli u svom predlogu.
Kada govorite o tome onda morate shvatiti i imati suštinu predloga Srpske napredne stranke na celokupan zakon, a ona je upravo usmerena na to da nema spornih situacija. Dakle, iako je amandmana gotovo 40, sve naše primedbe se mogu svesti na tri suštinske primedbe i da ste ih usvojili onda ovaj zakon ne bi bio problematičan. Rekao sam da je najproblematičniji član 2, jer se iz njega može videti karakter operacija, a ako pročitate kako smo mi predložili taj član 2. videćete da je to nešto sasvim prihvatljivije za sve poslanike u ovoj sali i za građane Srbije. Hvala. (Aplauz.)