Gospodin Markićević ima reč.

Poštovana predsednice, javljam se za reklamiranje povrede Poslovnika. Pozivam se na član 27. i molim vas da kao predsednica Narodne skupštine omogućite red i mir u dvorani, pogotovo kada pričamo o NATO agresiji.
Vidim da se i ekipa iz Ministarstva odbrane previše ignorantski odnosila prema ovome što je govorila poslanica Aleksandra Janković.
Očekujem od vas da omogućite red i da opomenete većinu narodnih poslanika koji su se namerno ili nenamerno smejali, razgovarali preglasno, kada se govorilo o NATO agresiji.
Molim vas da omogućite, ne zbog samoga reda ovde u Skupštini, nego zbog ljudi koji su žrtve NATO agresije. Kakvu mi poruku dajemo iz Skupštine ako polovina sale ne želi da sluša, smeje se? Da li treba da shvatim da oni namerno svojim glasnim razgovorom hoće da pokriju ono što je govorila Aleksandra Janković? Hvala lepo.

Molim narodne poslanike, ovo je inače uobičajeno vreme kada je zaista žamor nešto veći, zaista vas molim, da atmosfera u sali bude pristojna.
Gospodin Zoran Ostojić ima reč. Izvolite.

LDP generalno smatra set ovih vojnih zakona, kako e to u žargonu zove, pomakom napred i potrebom koju je Srbija imala. Imamo neke primedbe na neki od zakona, a kada je u pitanju ovaj zakon generalna primedba je, konkretno za njega, da je malo skrajnuta uloga Narodne skupštine u odnosu na Nacrt i naša dva amandmana će se time baviti. Više ću pričati o tim konkretnim rešenjima kada dođemo do tih amandmana, ali imamo jednu generalnu zamerku, a to je izbegavanje da se odredi, da se definiše, u kojim će misijama naša vojska učestvovati ili može da učestvuje.
Nesumnjivo je da je ovaj predlog zakona pomak u odnosu na prethodni zakon koji se zvao Zakon o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, osoblja civilne zaštite i zaposlenih u organima uprave itd, to je zakon iz 2004. godine. On je, na neki način, stidljivo najavljivao da se može učestvovati i u nekim misijama koje nisu samo nužno mirovne. Za razliku od njega, predlog ovog zakona jasno definiše multinacionalne operacije koje osim mirovnih podrazumevaju i zajedničke odbrambene operacije, u skladu sa propisima odbrane.
Generalno smo želeli da se tu definiše koji je to sistem kolektivne bezbednosti u kojima bi učestvovali pripadnici Vojske. To su svakako UN i misije pod mandatom UN, ali mislimo da je trebalo staviti i učešće u misijama NATO i evropskih bezbednosnih snaga. Mislimo da bismo se vezivanjem samo za mandat UN faktički isključili iz nečeg što je u nastajanju, a to su evropske bezbednosne snage. Ako je politički stav većine stranaka ovde da nam je potrebno članstvo u EU, onda mislim da ne bi trebalo da isključimo učešće u evropskim bezbednosnim snagama.
Ako već kod Strategije nacionalne bezbednosti odbrane niste našli hrabrosti i volje da jasno definišete budućnost Srbije kao članice NATO pakta, mada pozdravljam što se ne pominje vojna neutralnost, onda ste možda u ovom zakonu mogli da nabrojite i učešće u misijama NATO, što ne znači nužno i članstvo.
Sa druge strane, ovih dana se često govori, ovo govorim zbog građana, o nekakvoj rezoluciji o vojnoj neutralnosti, donetoj pre dve godine. Ova skupština nikada nije donela nikakvu rezoluciju o vojnoj neutralnosti, vi gospodo, svi vi sem LDP, koji ste glasali za tu rezoluciju, podsećam vas, to je bila Rezolucija o Kosovu, u kojoj ste stidljivo, sitnim slovima, napisali tu vojnu neutralnost. Zaista ne mislim da taktički potez, u jednom trenutku, pre dve godine sa vašim koalicionim partnerom treba da ima posledice po budućnost zemlje i da se sada pozivamo na tu rezoluciju o Kosovu, koja u jednoj rečenici pominje vojnu neutralnost, i da zbog toga ne možemo da krenemo dalje.
Čak i u obrazloženju Vlade zašto je odbacila naše amandmane na Strategiju odbrane i nacionalne bezbednost u kojima smo tražili određenje prema članstvu u NATO paktu piše da to nije u skladu sa Rezolucijom o vojnoj neutralnosti. Niti ima Rezolucije o vojnoj neutralnosti, ima Rezolucije o Kosovu, ali to je donela Skupština. Sve što Skupština donese može i da promeni, pa po toj logici mi ne bismo mogli da izmenimo zakon koji donesemo.
Zato mislimo, gospodine ministre, da ste stali na pola puta. I pola puta je neki put, samo nije pun put. Sa druge strane, nekako mi izgleda da se Srbija raskrečila. Znate da čovek kada se mnogo raskreči u principu nije stabilan. Zato mislimo da je trebalo možda, da kažem, ako idete tako polako, pa nije trenutak, pa niko nas ne zove, da učinimo nešto što bi bio neki signal da nas pozovu, mislim da je to u interesu ove države i ovih građana. Ako već niste prihvatili da u strategijama bude želja Srbije za punopravnim članstvom, onda ste bar ovde u ovom zakonu mogli da kažete – učestvovaćemo prvenstveno u misijama koje imaju mandat UN, u NATO misijama i misijama evropskih bezbednosnih snaga.
To je jedna zamerka koja se provlači faktički kroz sve ove zakone, na koje ne možemo da utičemo, razumemo mi nekakva pitanja političkog oportuniteta, ali zaista mislimo da ako je iskrena želja za punopravnim članstvom u EU, onda ta želja treba da bude i želja za brzim članstvom u EU, a podsećam vas da su evropski zvaničnici rekli, a i potpredsednik SAD Bajden je rekao da nije uslov za članstvo u EU članstvo u NATO, ali da ćemo uz članstvo u NATO brže tamo stići. Pa, ako želimo brže da stignemo, mislim da smo veći korak mogli napraviti donošenjem ovih vojnih zakona i definisanjem i određivanjem prema NATO nego što smo uradili.
To je naša osnovna zamerka, a u suštini podržavamo ove zakone zato što su oni zaista korak napred i bili su potrebni Srbiji.

Zahvaljujem, gospodine Ostojiću, vi ste koristili vreme ovlašćenog predstavnika. Zahvaljujem.
Na naziv Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić, koji želi reč. izvolite.

Dame i gospodo, svojim amandmanom predlažem da se u nazivu ovog zakona precizira – da su u pitanju mirovne i humanitarne operacije, što je u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
SRS je principijelno protiv upućivanja srpskih vojnika i državljana u bilo kakve vojne misije izvan granica Republike Srbije, iz razloga što praksa pokazuje da većina tih misija na kraju, manje ili više, bude iskorišćena za kršenje međunarodnog prava i za ostvarivanje određenih pojedinačnih interesa velikih sila. Za nas bi bilo prihvatljivo, i to je u skladu sa Ustavom, učešće srpskih vojnika u mirovnim i humanitarnim misijama pod uslovom da su one organizovane pod pokroviteljstvom UN, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN, da su ograničene po obimu i dužini trajanja i da postoje čvrste garancije da one neće biti iskorišćene, zloupotrebljene, u osvajačke svrhe za širenje uticaja SAD i NATO pakta, kao i da neće biti iskorišćene za narušavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje domaćina.
U postojećim okolnostima takve garancije jednostavno nisu moguće. U poslednjih 20 godina sve mirovne misije u svetu, uglavnom su bile sredstvo za ostvarivanje američkih planova – da ostvare dominaciju na planeti i da uspostave kontrolu nad prirodnim bogatstvima. To smo mi, Srbi, najbolje osetili u proteklih 20 godina. Podsećam, mirovna misija je u Hrvatskoj iskorišćena za okupaciju Republike Srpske Krajine i za najveće etničko čišćenje u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Mirovna misija u Bosni i Hercegovini iskorišćena je za naoružavanje Hrvata i muslimana i za okupaciju dela teritorije Republike Srpske. Nakon okončanja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, mirovna misija u Bosni i Hercegovini je praktično u funkciji ostvarivanja ratnih ciljeva muslimana i Hrvata, a to je ukidanje Republike Srpske.
Mirovna misija na KiM, koju je vodio čuveni general Voker, poslužila je da se obezbedi formalni izgovor za agresiju NATO pakta na SRJ i za okupaciju dela teritorije Srbije.
E sada, mi Srbi treba da radimo to isto, da se pridružimo Amerikancima i da im pomažemo da terorišu druge države i narode, da svoju decu šaljemo da za američke interese ginu u Iraku, Avganistanu, sutra možda u Iranu. Kakve mi veze imamo sa Iranom ili sa Avganistanom? Nikakve, a jedina dodirna tačka između nas i njih jeste to što smo i mi i oni žrtve NATO i američkog fašizma. Nama je deo države okupiran od strane Amerikanaca, a mi sutra ili za pet godina treba svoju decu pod američkom komandom da šaljemo da terorišu i okupiraju neke druge narode i države. Usvajanjem ovog zakona stvorio bi se jedan pravni okvir da se to dogodi.
Mi iz SRS smatramo da je ovo u funkciji psihološke pripreme nacije, srpske nacije, da to prihvati za pet ili deset godina. Mi smo protiv toga i iz tog razloga glasaćemo protiv usvajanja ovog zakona. (Aplauz.)

Govorili ste minut i po duže.
Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Antić i Zoran Babić.
Gospodin Antić želi reč. Izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, evo, i što se SNS tiče i mi smo nezadovoljni nazivom ovog zakona, dakle, terminom "multinacionalne operacije" i upotrebom Vojske kako je to postavljeno u ovom zakonu dosta široko. Insistiranje na tome da naša vojska može da učestvuje u operacijama koje su samo pri UN.
Mi smo, za razliku od naših kolega iz drugih poslaničkih grupa, predložili termin "mirovne operacije", konkretno, UN, gde smo dali do znanja da je za nas u ovom političkom trenutku izuzetno bitno – da svaki iskorak na međunarodnom planu bude vezan za UN. Znamo i sami da smo žrtve nekih multinacionalnih snaga koje nisu imale mandat UN – na osnovu toga očekujemo da povratimo naš teritorijalni suverenitet i integritet naše zemlje i sasvim je, rekao bih, politički neozbiljno u ovom trenutku ući u ovakav zakon, koji bi eventualno naše vojne snage mogao da vezuje i za neke druge međunarodne organizacije. Naravno, znate da svi mislimo na NATO. Na neki način vezujemo ruke sebi u nekim jako bitnim procesima koji bi trebalo, kao što rekoh, da nam omoguće da se situacija na Kosovu reši – vraćanje Kosova u okvire granice Srbije, odnosno da našoj diplomatiji pomognemo na taj način.
Prema tome, još jedanput, termin je za nas neprihvatljiv. Svesni smo da su u periodu bivše Jugoslavije, odnosno Titove Jugoslavije, naše snage jako često imale priliku da učestvuju i van naših granica, da je to jako dobro za Vojsku Srbije, za našu zemlju i da se na taj način popravlja ugled naše vojske i zemlje, ali ne na ovaj način. Hvala. (Aplauz.)

Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković, koja želi reč. Izvolite.

Naravno, nastavljam tamo gde sam stala. Pretpostavljam da ministra to ne zanima, ali bi morao da se ponaša nešto malo manje arogantno, zato što to stvarno izaziva iritaciju i narodnih poslanika i naroda. No, možda je to dobar uvod za ovo što ću dalje govoriti i naravno dobar početak jedne nove Srbije i uvod u jedne nove izbore.
Znate, NATO jeste izvršio agresiju te 1999. godine, ali je nastavio do danas. Agresija jeste bila uvod u pravno nasilje kada je prekršena Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 i kada je proglašena lažna država Kosovo. Znači, uvod je bila agresija, zatim ide pravljenje prve NATO države na teritoriji Balkana, glavni grad Bondstil, raketni štit, o kome ovde niko ništa ne govori, duhovno jedinstvo Tirane i Prištine i, praktično, počinje realizacija plana okupacije čitave države.
Južna pokrajina je praktično okupirana i to upravo od strane NATO, a vi ministre, kroz set vojnih zakona zapravo pomažete da nam odmognu.
Vaše preferencije bile bi vaša stvar da niste ministar odbrane ove države. Oprostite, ali to da ste vi ministar vojni vidi se samo po količini obezbeđenja koje je prisutno gde god se vi pojavite. Kao da ste, Bože me oprosti, Bajdenov pomoćnik. Nije ni čudo da niste protokolom predviđeni za doček ruskog predsednika Medvedeva, zato što je shvatio bivši ministar odbrane, a sada osoba u ulozi predsednika Srbije, da ne može istovremeno da obezbedi i Medvedeva i vas. Ko će opet da zavaruje šahtove i to ne zbog ruskog predsednika, kome ne treba zaštita od srpskog naroda koji ga poštuje i oseća kao svog? Vas...(Aplauz.)