Zahvaljujem. Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić, koji želi reč. Izvolite.

Hvala. Ovde u članu 4. možemo da primetimo, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, da predstavnici Ministarstva odbrane ne čitaju Ustav Republike Srbije, jer da čitaju Ustav Republike Srbije nikad ne bi napisali ovakvu glupost. U članu 4. stav 1. kažu: "Obaveze koje Republika Srbija preuzima zaključenim međunarodnim ugovorima"...
Ustav Republike Srbije govori o potvrđenim međunarodnim ugovorima ili ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Dakle, ugovori međunarodni koji nisu ratifikovani – nisu obavezujući. Koja razlika može da bude između zaključenog i ratifikovanog ugovora? Razlika, neki put, gospodo iz Ministarstva odbrane, može da bude rat.
Godine 1992. u Lisabonu je prihvaćen takozvani ''Kutiljerov plan''. Prihvatali su ga dr Radovan Karadžić, Mate Boban i Alija Izetbegović. Kada se Alija Izetbegović vratio u Sarajevo, posle sastanka sa američkim ambasadorom Cimermanom, on je povukao potpis sa tog dokumenta. Naredio je opštu mobilizaciju i izbio je rat u BiH. To je bio zločin protiv mira, a organizovao ga je Izetbegović, sa ambasadorom SAD.
Ona pljuvačina od juče po vojvodi Mišiću – kako vas nije sramota? Vojvoda Živojin Mišić je nosilac, između ostalog, odlikovanja ''svetog Đorđa'' i ''svetog arhanđela Mihajla'', najvišeg vojnog odlikovanja Velike Britanije. To vojno odlikovanje daje pravo nosiocu odlikovanja, prilikom stupanja na teritoriju Velike Britanije da mu najviši službenik na toj teritoriji raportira. Dakle, Britanci su vojvodi Živojinu Mišiću raportirali, a gospodin Šutanovac, gospodin Tadić i drugi idu po američkim i engleskim ambasadama, idu u London, idu u Vašington da oni raportiraju.
Razmislite malo o tome i nemojte više da blatite slavne vojvode iz Prvog svetskog rata – vojvodu Živojina Mišića, vojvodu Ratomira Putnika. Ako ne znate značenje naše tradicije, obnovite ga u našim istorijskim knjigama. Hvala. (Aplauz.)

Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković, koja ima reč. Izvolite.

Ulaskom u NATO Srbija neće učvrstiti demokratiju, niti će povećati slobodu svojih građana, nego će se praktično potčiniti diktatu američkih globalnih interesa i u spoljnopolitičkom i u unutrašnjem pogledu, to gospodin Šutanovac dobro zna.
Da je NATO stalo do demokratije, ne bi se protivio referendumu u zemljama na koje želi da se proširi. Ne može se nazvati demokratijom instaliranje marionetskih vlasti, podsticanje podaničkog mentaliteta u zemljama koje su zauzete. Demokratski potencijali se neguju samo poštovanjem i odbranom dostojanstva države i naroda, a NATO je protiv Srbije vodio nepravedan rat, neposredno je učestvovao u otcepljenju dela njene teritorije, protivno međunarodnom pravu priznao je nezavisnost tog dela i još uvek ga drži pod svojom kontrolom.
S obzirom na Rezoluciju Narodne skupštine o neutralnosti, jasno je da bi odluka o pristupanju NATO bez referenduma bila nelegitimna i nelegalna. Međutim, kada se ima na umu odnos NATO prema Srbiji, trebalo bi da pitanje samog referenduma bude suvišno. Naime, rat NATO protiv SRJ, odnosno Srbije predstavlja agresiju, nepravedan i osvajački rat. S obzirom na to da nas je NATO napao protivno međunarodnom pravu, bez odluke Saveta bezbednosti UN i čak bez odluke bilo kog sopstvenog zvaničnog tela, on je po međunarodnom pravu – izvršio ratni zločin.
Imajući u vidu da su članice NATO direktno učestvovale u razbijanju Jugoslavije može se govoriti – o zločinu protiv mira. NATO bi zato trebalo da odgovara. Umesto toga, ministar nudi mir, multinacionalne NATO operacije.
Srbija od ulaska u NATO ne bi imala nikakve koristi, ali bi zato imala mnogo štete, jer se NATO nikako ne širi zbog dobrobiti Srbije, nego zbog svojih geostrateških interesa. Posledice uključenja u najveću vojnu organizaciju na svetu, nikako ne mogu da budu –pacifikacija, nego militarizacija.

Vreme. Ima reč gospodin Tomislav Nikolić. Izvolite.

Koristim vreme poslaničke grupe za amandmane i dobro je što ministar nije tu, a tu su ljudi koji su radili ovaj zakon, pa bih hteo da im ukažem na to da je prepoznatljivo šta su hteli ovim zakonom i da je na njima odgovornost a ne na ministru, pošto je i sam priznao da je okružen izuzetno stručni ljudima za ovu materiju.
Zakon je tako napravljen da se eliminišu UN i Narodna skupština, u meri u kojoj je to moguće. Zato on predviđa nekakav godišnji plan koji odobrava Narodna skupština i mnogo izuzetaka od Godišnjeg plana o kojima će odlučivati Ministarstvo, Vlada i predsednik Republike na osnovu njihovog predloga. Zanimljivo je šta su izuzeci. Predlagači tvrde da je moguće Godišnjim planom predvideti član 2. ovog zakona, ali da treba izuzeti tačke 2), 3). i 5), pošto bi moglo da se desi da zatrebaju naše snage iako nisu predviđene Godišnjim planom, pa treba brzo reagovati. Skupština je statična, teško se saziva. Najlakše je sazvati ministre i doneti takvu odluku.
Šta sada biva? Za tačku 1), koja se odnosi na operacije posle rata, mada mi nije jasno kako razdvajate reči ''očuvanje i održavanje'' mira u svetu, gde ste našli tu logičku razliku između te dve reči, ali, neka bude, za očuvanje, održavanje mira u svetu posle rata, znači da se očuva mir, vi tražite Godišnji plan. A, za ''sprečavanje sukoba i uspostavljanje mira'', znači, za rat, ne tražite godišnji plan. Šta znači uspostavljanje mira? Vi se mešate u oružani sukob koji postoji, da li između plemena, država, političkih stranaka koje se u mnogim državama u svetu biju oružjem, nije bitno, ali vi bez Godišnjeg plana hoćete da učestvujete u akcijama uspostavljanja mira. Kako se mir uspostavlja? Tako što se prekida rat.
Tamo će da putuju naši dobrovoljci, profesionalni pripadnici Vojske. Nađite mi jednog oficira kome ćete da predložite da bude u tim snagama, a on sme da odbije! Šta ga čeka posle? Da li ga čeka da direktno sa čina potpukovnika dobije čin general-majora ili general-pukovnika? Da li ga čeka ikakvo unapređenje? Da li ga čeka ikakva vojnička karijera, ako odbije da učestvuje u operacijama, a zakon rekao da je to njemu na volju i da ne može da bude kažnjavan, niti, pak, posebno nagrađivan ako učestvuje u tim operacijama?!
Zatim, ako je Vladi dato pravo da upućuje pripadnike MUP, osoblje civilne zaštite itd, u stavu 3. istog člana kažete – da Vlada može da odobri učešće i drugih snaga odbrane u humanitarnim operacijama koje nisu predviđene Godišnjim planom upotrebe. Čak i one izuzetke iz člana 2. stava 1. po tačkama 2), 3). i 5). i njih eliminišete time što Vladi dajete direktno pravo da odluči bez Godišnjeg plana o upotrebama drugih snaga odbrane, znači i Vojske, mimo civilne službe, mimo civilne zaštite, mimo Ministarstva unutrašnjih poslova, i to zašto? Kaže – zbog pružanja pomoći civilnim organima u kriznim situacijama. Kakva je ovo formulacija?
Šta znači krizna situacija za civilne organe? Na primer, Vlada Srbije je civilni organ, zapašće u kriznu situaciju, izaći će narod na ulice – hoće li neka druga vlada na osnovu ovakvog zakona, ili, sada, prebacite to na neku drugu zemlju čijoj bi vladi zatrebala takva pomoć, hoće li Srbija u takvu zemlju, da bi pružila pomoć civilnim organima u kriznim situacijama, da pošalje naše snage, čak i druge snage odbrane?
Tako ste preširoko postavili ovaj zakon da nemate nikakav izuzetak. Sve zavisi od dva ministra i jednog predsednika Republike. Ova skupština je kao u kompjuterskom jeziku, jednom petljom, jednom kopčom zaobiđena. Sada nas upućujete da donesemo zakon, a u tom zakonu piše da nas više nikada ni za šta nećete pitati, da ćemo samo da vam nekakav godišnji plan odobravamo ili ne, ali da to vama ne znači ništa, pošto ni za jednu operaciju u svetu koja nije predviđena Godišnjim planom – nećete morati da nas pitate.
A, sada mi recite – kako možete Godišnjim planom da predvidite krizu u svetu? Čemu će da služi Godišnji plan koji donesete, recimo, u decembru mesecu 2009. godine i vi, izgleda najpametniji na svetu, predvidite sve krizne situacije, sva žarišta, sva mesta na svetu gde bi moglo da dođe do potrebe za upotrebom ili će to biti samo okvirni godišnji plan – odobrava se upotreba. Šta ako izbije u nekoj državi gde niste mogli da pretpostavite da će da bude potrebe, onda se meša ministar i predsednik Republike.
Ovde pominjete, ne daj bože požar u Rusiji koji bismo mi otišli da gasimo. Taj ministar za vanredne situacije u Rusiji ima 500.000 zaposlenih ljudi u Ministarstvu za vanredne situacije. Uostalom, za takve situacije nikada nije bilo potrebno odobrenje Narodne skupštine. Ustavni stav o tome da smo privrženi evropskim vrednostima ne znači da smo privrženi članstvu u EU, niti znati da ćemo pod firmom ''evropskih vrednosti'' da izvršimo sve što od nas traži EU. Evropskim vrednostima privržene su mnoge evropske demokratije koje nisu u EU.
Još jedna stvar koja promiče, ali ne nezapaženo, a to je da mi treba da brinemo o interesima naroda. Pa, brinemo, svako na svoj način. Mi iz opozicije mislimo da je najveći interes naroda u Srbiji danas da ova Vlada padne, i mi o tome strahovito brinemo. Vi iz vladajuće većine mislite da je najveći interes da Vlada opstane, i vi o tome strahovito brinete. Nemojte nas da optužujete što imamo drugačije interes Srbije u biti.
Jer, nama nije više stalo do toga da gledamo korumpirane i kriminalizovane ministre! Nama nije više stalo do toga da ubijaju narod na ulici, a da nema nikakvih sankcija i kazni! Nama nije više stalo do toga da se Vlada enormno zadužuje iz dana u dan, mi smatramo da to nije interes Srbije! Nama nije više interes da Mlađan Dinkić bude deset godina ministar, da Božidar Đelić bude deset godina ministar! Naš interes Srbije jeste onaj koji mi ovde zastupamo.
Nemojte da nam namećete svoj interes, kao interes Srbije. Vi na to nemate pravo, inače se ovo ne bi zvala demokratija, onda bi ovo bila diktatura, pa bi ministar došao u Skupštinu, kao što je kralj Milan sazivao poslanike da izglasaju budžet, pa ih je posle vraćao u aps, dakle, došao bi ministar u Skupštinu pa bi rekao – državni i nacionalni interes je: to, to i to. Ko tako ne postupi biće uhapšen i kažnjen. Ali mislim da smo mi daleko od tog vremena. I u tom vremenu nismo ni bili otkako je višestranački sistem nastupio u Srbiji.
U to vreme ulazimo sada, kada su pod kontrolom svi mediji u Srbiji, kada glavni i odgovorni urednici dozvoljavaju da ih članovi upravnog odbora pitaju – zašto je novinar postavio takvo i takvo pitanje Tomislavu Nikoliću, a što ga nije pitao da li je još uvek četnički vojvoda, a što ga nije pitao dokle su zapadne granice Srbije?! To radi, recimo, gospodin Krle. To može da radi i Šule. A to može da radi i Šale. Vi tako imate te kratke, skraćene nadimke, a tako ogromnu moć.
Dakle, gospodine ministre, pežorativno ste govorili o svemu onome što je Vojska Srbije kroz vekove uradila i rekli da na tome ne treba ništa da se zasniva, nego da gledamo u budućnost. E, pa, sad mi recite, ne od ljudi koji sede oko vas, nego od svih današnjih oficira u Vojsci Srbije – hoće li jedan za vreme vašeg ministrovanja po bilo čemu dobrom da bude upamćen?! Hoće li jedan da uđe u knjige kao čovek koji je osposobio Vojsku?! Nije imao potrebe da ratuje, bogu hvala, ali je osposobio Vojsku da nas niko ne napada.
To očekujem od ovih oficira, da naša vojska bude sposobna da odvrati onoga ko hoće da nas napadne, da zna da će da ima gubitke, a ja znam da od mnogih ne možemo da se odbranimo, samo što mislim da ta spoljna politika oružjem prestaje više da se vodi u svetu. Samo što znam da imamo prijatelje u svetu i malo manje prijatelje, a da nas vi gurate…(Aplauz.)

Vreme vaše poslaničke grupe je isteklo. Zahvaljujem.
Izvinite, moram da komentarišem da ste vaše sumnje o nekim konstatacijama vezanim za ministre izneli kao i činjenice, odnosi se na Vladu koju je ovaj parlament birao i molim vas da bez argumenata ne nanosite štetu ugledu Vladi koju je ovaj parlament birao.
Gospodine Šutanovac, izvolite.
(Narodni poslanik Tomislav Nikolić, sa mesta: Ja...)

Nisam u Parlamentu nametao interese koje zastupa moja politička opcija ili većina u ovom parlamentu, već interese za koje je svaki građanin Srbije imao priliku da se opredeli na izborima. Na izborima, kada smo kandidovali naš sistem vrednosti, uz politiku na koji način doći do tog sistema vrednosti, bili smo veoma jasni i precizni i rekli smo da je interes Srbije da bude jaka, stabilna, demokratska, uređena država sa jakom Vojskom, članica EU. Mislio sam da ste vi sa tom idejom putovali kod Oli Rena, da potvrdite da je interes Srbije da bude članica EU, a informacije koje ja imam iz Vašingtona, gde ste bili vi i vaš potpredsednik, tako ste tamo govorili.
Mislim da je to pohvalno i mislim da danas, ako govorimo o sistemu vrednosti, ne treba da imamo dileme da li Srbija treba da bude razvijena i jaka ekonomski, da li građani u Srbiji mogu da žive od svog rada ili samo poslanici i političari. Mislim da se slažemo da svi treba da žive od svog rada.
Žao je i meni što Srbija mora da se zadužuje, ali ne delim zaduženja na Istočna i Zapadna. Sada se svi radujemo što će doći predsednik Medvedev i doneti nam milijardu dolara da se zadužimo. Vaša kritika upućena je i na to zaduženje, ako se ne varam, ili je upućena kritika samo na zaduženje onog novca koji dobijamo sa Zapada? Naprosto, nije sve crno ili belo.
Inače, nikada, ni jednu jedinu reč nisam rekao protiv slavne prošlosti Vojske Srbije ili srpske Vojske. Svi moji potomci, uključujući i mene, služili su Vojsku, neki nisu imali sreće da se vrate kući iz ratova u kojima su učestvovali, neki su mučki paljeni u crkvama. Imam pijetet prema svima koji su poginuli, ako niste primetili, prvi sam ministar odbrane koji je obišao velika stratišta gde su ginuli građani Srbije, nažalost, u oslobodilačkim ratovima, gde smo položili vence i pokazali pijetet. Čini mi se da nikada ranije toliko pažnje nismo okrenuli ka toj slavnoj prošlosti i još slavnijoj tradiciji.
Ali, da bi sačuvala svoju tradiciju, Srbija mora da se modernizuje. Srbija ne može na način na koji vi mislite da se vodi u 21. veku. Dakle, neophodno je resetovanje, neophodno je da shvatite da sprava koja stoji ispred vas u ovom parlamentu, u vremenu kada je parlament napravljen nije postojala. Po tradiciji, u ovom parlamentu se dizala ruka da biste govorili, a danas imate spravu koja vam omogućava da se lakše obratite, pristojnije, uljudnije, nikada se u ovom parlamentu po tradiciji nije sedelo kao što vi sedite, izuzev onih koji su bili sprečeni da ustanu, to je isto srpska tradicija. Sa uvažavanjem se odnosilo prema ministrima, predsedniku Vlade, predsedniku Srbije.
Nažalost, kada govorite o tradiciji srpskog naroda, politike ili Vojske, vi, ne poštujete to što je činjenica. Nisam nikada zvao nijednog novinara da vam postavi neko pitanje ili da vam ne postavi neko pitanje, apsolutno znam sve odgovore na sva pitanja koja bi vam ja postavio i meni ne treba ta vrsta novinarske manipulacije. Nažalost, ja sam možda jedna od najvećih žrtava srpskih medija, i danas pišu mediji koji su pod vašim uticajem da nisam došao u Užice, jer smo se dogovorili da potpišemo sporazum sa lokalnom samoupravom, a nisam došao baš zato što smo tog dana u to isto vreme polagali cveće kralju Aleksandru na Oplencu. To je isto činjenica.
Verujte mi da ne mislim da je Vojska Srbije slavna, ne bih se ovim poslom ni bavio. Ako dođete, ne na kafu, možete doći profesionalno kod mene u kancelariju, videćete na mojim policama slike mojih dedova u uniformi srpske Vojske. Ako bih se stideo srpske Vojske, stideo bih se svojih grobova. Moji grobovi su svi u Srbiji i verujte mi, ma šta vi mislili i želeli da pričate ovde, nikada se neću stideti ni naše prošlosti, ali sam ubeđen da se naša deca neće stideti ni sadašnjosti. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Gospodin Nikolić ima reč.

Gospodine ministre, moja diskusija je bila posvećena zakonu i sasvim je jasno da vi taj zakon ne znate. I bila je veoma ozbiljna i to je intonacija, čini mi se, poenta mog sukoba sa vama u vezi ovog zakona. Baš mene briga šta vi mislite o istoriji Srbije. Baš mene briga da li ste vi ikada kao civil tamo o svom trošku otputovali da polažete vence ili ste čekali da vas vozi službeni avion. Mene to uopšte ne interesuje. Mene samo interesuje šta će biti sa ovim zakonom koji dajemo u ruke predsedniku Republike, Vladi i ministrima.
Vi ste tamo videli, pročitajte, negde peti, šesti, sedmi član, kaže – predsednik Republike odlučuje gde će da se upute naše snage, u skladu sa zakonom. Zakon mu kaže da u skladu sa tim zakonom, po osnovu nekoliko članova, uopšte ne mora da odlučuje u skladu sa zakonom koji je donela Skupština, nego sam, ja se toga bojim. Kome smo mi to dali u ruke? Gospodinu Tadiću? On je upropastio Vojsku kada je bio ministar odbrane. Vama, kao ministru? Sami ste rekli da ste okruženi stručnjacima, da niste dovoljno stručni u toj materiji, nego da ste menadžer odbrane. To podrazumeva da ćete i neki profit od toga da za državu izvlačite od tog slanja.
Zamolio bih vas kada odu, recimo, naši vojnici u sastavu norveškog bataljona, pa dobiju norveške uniforme, da bar odobrite Norveškoj da im daje i njihove plate. Vi niste to odobrili. Tamo u Čadu ljudi ne prepoznaju da li su to Norvežani ili Srbi, a oni vide kada prime nadoknadu na kraju meseca koliko je primio Norvežanin za to, a koliko on. Što tako ponižavate naše ljude? To dvostruko ponižavanje. Nosi tuđu uniformu, a prima ovu malu srpsku platu!
Dakle, samo vas molim da brinete o vitalnim interesima Vojske i pojedinca u Vojsci, da se ne bavite velikom politikom. To mesto nije predviđeno za visoku politiku. To mesto je predviđeno za brigu o Vojsci, o svakom pojedincu i za onima za koje vi kažete da nisu deca, jesu deca. Kada vam porastu ta deca, kada se oni budu oženili, kada budu imali svoju decu, shvatićete u stvari koliko su to deca. Nemojte da ih surovo ograničavate na 18 godina, kada prestaju da budu deca. Za jednog dobrog roditelja dete nikad dovoljno ne odraste, za jedno dobro dete roditelj nikada nije mnogo star. Ja to tako ne gledam, gledam onako kako se gledalo kod mene u selu vekovima.