Dame i gospodo, čini mi se da je ovo tema koja zavređuje pažnju svih relevantnih institucija, naravno, i svih građana države Srbije i celokupne međunarodne zajednice, a posebno svih poslanika ovog parlamenta, pod jednim uslovom, da institucije ove države funkcionišu i da građani države Srbije ne gledaju. Da u ovoj državi zaista postoji nešto što je sled demokratske tradicije i demokratske tekovine da se poštuju pravila, da se poštuju procedure, onda bismo imali jednu kvalitetnu, kvalifikovanu raspravu, kako u Parlamentu, ali, na prvom mestu, u kvalifikovanom delu javnosti.
Ono što zaprepašćuje je manir izvršne vlasti da amandira svoje predloge zakona, tako što ne smatra za shodno da predstavnike naroda unapred obavesti o određenim izmenama i dopunama predloga zakona. Dakle, retoričko je pitanje – kako očekujete da poslanici u ime građana ovde postave važna i relevantna pitanja, na koja bi trebalo da dobiju odgovarajuće odgovore, sve u cilju unapređenja života građana Srbije?
Ako nam je svima maksima da Srbija ne bi trebalo da ima alternativu i ono što se nameće kao užasan pritisak od strane EU u smislu ispunjenja određenih standarda, onda moram, dame i gospodo predstavnici izvršne vlasti, da vam kažem da ste vi obmanuli one ljude koji su glasali za vas i koji su glasali za strategiju da EU nema alternativu. Vi ne samo da nemate snage da ispratite standarde koji se postavljaju pred vas, vi nemate institucije koje to mogu da sprovedu na način da svi ovi predlozi zakona budu smisleni i da ovaj parlament dobije na svojoj jačini, snazi i na svom smislu.
Zaista bih volela da čujem i gospođu Malović, i gospodina Bradića, vrlo verovatno, i gospođu Čomić, baš kada je reč o proceduri – šta biste rekli, kako biste opisali stanje, koja bi bila diferencijalna dijagnoza demokratskog društva u Srbiji?
Mi nemamo javnu raspravu, nemamo glas srpske nauke, jer srpsku nauku, očigledno, zatvarate, nemamo, dakle, pitanje struke u konkretnim slučajevima; imate samo poslanike koji, otvarajući neke koverte, čuju šta ste vi pripremili nekoliko sati uoči zasedanja.
Stoga, da ovo pitanje ne bi bilo samo retoričko, pitam vas – kakav je smisao Parlamenta i šta je smisao našeg celokupnog rada, ako javnom raspravom ne možemo da uđemo u predvorje ozbiljne društvene kritike, pod pretpostavkom da svi imamo isti cilj, da unapredimo život građana Srbije? On je derogiran, derogiran je svakim našim pokušajem, prvo, da pokrenemo određena pitanja, onda da pratimo slovo Ustava. Dozvolićete, gospođo Malović, predstavnik ste Ministarstva pravde, cenim ono što ćete, vrlo verovatno, reći, za mene je Ustav jedini okvir koji bi trebalo da bude najšire polje u okviru kojeg treba svi da se krećemo. Je l tako?
Moram da vam kažem da ste taj ustav svi stavili na stranu, a u kontekstu predloženog dnevnog reda, kao parlament nemamo mogućnost da saznamo ono što bi trebalo da znamo i što bi uticalo na našu raspravu. Između ostalog, prođe nekoliko meseci od postavljanja jednog pitanja predstavniku izvršne vlasti, pod pretpostavkom da dobijemo odgovor, a najčešće ga ne dobijamo. Ista je priča sa samim rađanjem predloga zakona. Mi smo potpuno skrenuti u stranu. Mi nemamo uticaj, nemamo moć, nemamo informaciju, nemamo mogućnost da na pravi način unapredimo život građana.
Da ovo sada variram na drugi način. Šta je cilj Vlade Srbije – da Evropa nema alternativu i ispunjavanje standarda EU, a nije vas briga za građane Srbije?!
Od predstavnika demokratske vlasti i onih koji se vrlo često uključuju u javne rasprave na temu demokratije i stepena razvoja demokratskog društva u Srbiji očekujem odgovor na ovo šta sam iznela do sada, jer se zaista, i u razgovoru s drugim kolegama, često osećam potpuno besmisleno.
Prema nekim mojim dosadašnjim iskustvima i znanjima koje sam sticala, institucije služe, ceo sistem služi da jedan jedini čovek u toj državi živi životom dostojnim čoveka. Navedite mi primer tog jednog čoveka danas u Srbiji koji ima potpuni uvid u ono što vlast radi, koji može da utiče na svoju svakodnevicu, koji ima zaštitu institucija i koji je bar na minimumu zadovoljan, ili može da zadovolji svoje egzistencijalne potrebe. Molim vas, navedite mi samo jedno ime i prezime.
Da se vratim na početak. Izvinjavam se ukoliko je ovaj uvod bio malo opširniji, ali, dozvolićete, ovo je postao manir i znam da ljudi koji se nalaze za tim stolom pokušavaju, kao i svi mi, da nateraju izvršnu vlast, pazite sada još većeg besmisla, da rade svoj posao onako kako bi trebalo, da svaki zakonski predlog ima svoj normalan život.
Da li je previše što tražimo da dobijemo te izveštaje Saveta Evrope, da dobijemo određene podatke na osnovu kojih možemo da raspravljamo u Parlamentu, jer je ovo jedino mesto gde se svi mi susrećemo, i opozicija i vlast, jedino mesto gde bi trebalo dobrom, kvalitetnom raspravom da ponudimo rešenja onima koji nas i sada prate preko TV ekrana i pokušavaju da prehrane svoju porodicu, pokušavaju da razmišljaju o tome da li postoji budućnost.
Da li mi možemo da ponudimo budućnost građanima Srbije? To je užasan stepen odgovornosti. Ako niste spremni da odgovorite tome, onda to glasno kažite. Ovo više nema smisla.
Samo da vas podsetim, imali smo, takođe, potpuno besmislenu situaciju s Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju. To je bila situacija kakvu, pretpostavljam, demokratski svet ne poznaje, način kako se odvijala, da bi na kraju amandman SRS-a spasao vlast od sramote, koja je zaista nečuvena za jedno demokratsko društvo, za snage koje su potpisnice strategije da Evropa nema alternativu, što bi dalje trebalo da znači – standardi i kriterijumi EU, od svih onih koji promovišu demokratske vrednosti, tako što ih flagrantno i svakodnevno gaze.
Zaista je ovo vreme da postavimo pitanje – do kada? Recite samo do kog vremenskog intervala mislite da na taj način derogirate najviše telo u jednom političkom sistemu, kao što je Parlament? Šta smo mi vama? Očigledno, neko potkusurivanje, neko minsko polje gde ćete trgovati da li će neki zakon ili neko kadrovsko rešenje da prođe. Čemu sve ovo? Dajte, lepo, da zatvorimo sve ovo što je u ostatku institucije i da kažemo – ovo je autokratija nekolicine ljudi koji imaju dovoljno para da kreiraju život u Srbiji.
To jeste suština. Neko se očigledno vrlo dobro poigrava svima nama, tako što sprovodi užasne kampanje protiv Parlamenta i tako što mi ne možemo da radimo ono što narod, koji nas je izglasao, očekuje od nas, pogotovo što ne možemo da otvorimo određene rasprave koje su vrlo značajne.
Sada sam u nedoumici da li uopšte da variram o temi koju sam postavila na početku, ili da građanima Srbije kažem – nemojte više da izlazite na izbore, ovo je jedna farsa.
Vi gledate Parlament koji je legalizovao najtežu izbornu krađu u novijoj političkoj istoriji Srbije, koji predstavlja izbornu volju nekih tajkuna sa strane, a ne izbornu volju majskih izbora.
I, nikom ništa. U Srbiji je sve izgubilo smisao. U Srbiji, kada građanin hoće, kada narod u Srbiji hoće neko pravo sebi da zaštiti, mora to da plati, ili mora da poznaje nekog kuma, prijatelja, ili da ima brata. Kako se u Srbiji štite interesi građana, u Srbiji, gde Ustav ne može da se sprovede na 15% teritorije, koju nam je izuzela sila, da bi napravila svoju prvu državu, Bondstil, u Srbiji, gde se ministru pravde preti iz zatvora? To je strašno. Ako su zaista tačni navodi u medijima da vam je Sreten Jocić uputio takve pretnje, onda svi treba dobro da porazmislimo u kakvom društvu i državi živimo. Ako nije tačno, jer nismo čuli koji su to izvori koji su rekli da je Joca Amsterdam pretio srpskom ministru pravde, onda je neko stornirao Zakon o informisanju.
Ovo su tek neke slike koje bi trebalo da odslikaju potpuni besmisao u državi Srbiji.
Znate li gde smo svi pali? Pali smo na onom ispitu na kojem niko od nas ne može da da odgovor čoveku koji je izgubio posao – od čega će da živi? Jer, u državi Srbiji ništa ne funkcioniše. Zato sve ovo izgleda ovako kako izgleda, jer smo mi kolonija. Zato što smo mi tu temu pokušali da pokrenemo kada je gospodin Bradić pokušao da odsluša, ne da odgovori, jer odgovor dobro zna, a ne sme da ga kaže – ko upravlja zaista državom Srbijom, ko donosi političke odluke u državi Srbiji?
Citirali smo tada jedno svedočenje Bebe Popovića, da određeni Peconi, kontroverzni biznismen, na svom platnom spisku ima veliki broj poslanika. To bi trebalo za svaku ozbiljnu državu da bude toliko značajno da istog momenta pokrene istragu.
Kada je Ratko Knežević pomenuo sastanak u „Ricu“, u cilju preuzimanja medijskog prostora, tada je država Srbija vrlo ozbiljno trebalo da se pozabavi time, zato što je gospodin Knežević to doveo direktno u vezi s ubistvom Pukanića, a time nam rekao ko zapravo vlada državom Srbijom, ko su oni koji finansiraju da se donose ovakvi zakoni, da se donose određene političke odluke, da se prekrajaju izborne volje, da nastaju ili se gase određene političke stranke.
Ukoliko pratite štampu i pisanje štampe u Hrvatskoj, situacija oko ''duvanske mafije'' se komplikuje. Čini nam se da će vrlo brzo mnoga značajna imena i ovde, u državi Srbiji, dobiti potpuno novo svetlo na političke, policijske ili sudijske karijere.
Mi smo ovde, kao Poslanički klub SRS-a, u ime vas rekli da ćemo učiniti dostupnim informacije od javnog značaja građanima Srbije. Kako? Kroz ovu instituciju. Tako što ćemo kroz ovu instituciju početi da radimo ono što je trebalo vi da uradite, da otvorimo ozbiljnu javnu raspravu. Onda će građani Srbije, pogotovo akademska populacija, konačno dobiti odgovor na pitanje – zašto nacionalna biblioteka ne radi tri godine i ko je odgovoran za to, jer gospodin Bradić neće dati odgovor na to pitanje.
Nemojte da se iznenadite kada dođu desetine hiljada potpisa da određeni ljudi, jer vi nemate snage za to, napuste svoje pozicije, pri tom, i da odgovaraju za ono što nisu učinili, ili su sasvim smišljeno pogrešno navodili. Tada će građani Srbije moći da čuju i ko ima umišljaj da uništi, recimo, Vinču. Danas je u ekskluzivnom intervjuu u nedeljniku „Svedok“, profesor sa Berklija dala vrlo zanimljiv intervju. SRS će, tragom ovog intervjua, jer izvršnu vlast to očigledno ne interesuje, osim kao potencijalna pretnja onima koji su potpisnici ovog intervjua, da razotkrije pozadinu „posla veka“ i kako je moguće da je Ministarstvo za nauku i tehnologiju napravilo takav previd, ili je neko s namerom odlučio da, u interesu velikih multinacionalnih kompanija, prvo, ugrozi život i bezbednost građana Srbije, drugo, ošteti Srbiju za veoma dobar posao.
Dakle, kada o tome govori žena koja je predsednik Udruženja dekana nuklearnih fakulteta Amerike, profesor Univerziteta u Berkliju, o sistematskom uništavanju „Vinče“, da li mislite da postoji prostor da institucije u Srbiji ćute? To je tek jedan primer.
Drugi primer, za koji pretpostavljam da će i vas interesovati, a ovo je uvod u ono čime ćemo se mi pozabaviti tokom vremena predviđenog za Poslaničku grupu SRS-a, jeste i vest koja nas nije šokirala, ali takođe detaljno i temeljno boji sliku srpskog društva. To je istraživanje UN-a o putevima droge iz Avganistana, koje je pokazalo da je Balkan jedan od glavnih tranzitnih pravaca, ali da je zabeležen i veći broj korisnika ilegalnih droga u tom regionu.
U izveštaju o porastu broja zavisnika, jačanju kriminalnih organizacija, finansiranju pobunjeničkih naoružanih grupa na Balkanu, navodi se da u putevima krijumčarenja heroina značajno mesto zauzimaju balkanske zemlje, a UN procenjuje da ogromna količina heroina koji stiže u Evropu dolazi baš preko Balkana. Jedan od autora izveštaja je rekao da policije balkanskih zemalja treba da ojačaju svoje pozicije kako bi bile u stanju da zaplene veće količine krijumčarenog heroina. Govori se o 90 tona heroina koji preko Balkana stiže do Zapadne Evrope.
Organizovane kriminalne grupe ne bi mogle da krijumčare toliku količinu droge, ovo je najznačajniji deo ovog izveštaja UN-a, da nemaju pomoć iz policije ili iz drugih državnih službi. Na Balkanu, kao i u drugim regionima, postoji problem korupcije. Najveći deo heroina iz Turske se u EU i dalje krijumčari drumskim saobraćajem, što znači da prelazi preko svih granica, navodi se u izveštaju UN-a. Od Bugarske i Grčke vode dva velika kanala šverca, jedan deo ide preko Albanije, do Italije i Švajcarske, drugi ide preko Srbije i Rumunije, prema Austriji i dalje do Holandije i Velike Britanije. On je, takođe, dodao da policije balkanskih zemalja zaplene vrlo mali deo heroina koji prelazi preko njihovih granica i zatim dalje nastavlja put ka drugim svetskim državama.
Ovo je vrlo značajan deo zvaničnog izveštaja, odnosno istraživanja UN-a o putevima droge, na današnji dan. Mi ćemo u raspravi na ovu temu dodati i neka naša saznanja, recimo, o kanalima za ilegalni šverc oružja preko Balkana, a onda ćemo možda i postaviti pitanje – zašto tokom posete Medvedeva nije došla vojna delegacija Ruske Federacije? Možda dođemo do odgovora šta je, zapravo, konačni problem koji može da bude bomba za ovaj deo regiona.
Zašto to SRS radi? Zato što to jeste naš modus operandi i zato što u državi Srbiji nema ko to da radi, nažalost. Mi smo tokom svih ovih meseci i godina bili svedoci specijalnog rata između Poverenika, gospodina Šabića, i određenih institucija, da dođe konačno do odgovora na pitanja koja su bila vrlo značajna za svakodnevni život građana Srbije.
S obzirom na to da mi vreme ističe kao ovlašćenom predstavniku, da kažem da ćemo u narednim danima pokrenuti vrlo ozbiljne teme, da bismo došli do konkretnih odgovora, a sve u cilju unapređenja života građana Srbije. Hvala vam.
