Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, a neka se pripremi narodni poslanik Miroslav Marinković.

Poštovana predsednice, gospodine ministre, koleginice i kolege, iako od svog osnivanja traži da ova država manje troši i da bude štedljiva, Liberalno-demokratska partija ne može da prihvati ovaj zakon i da glasa za njega, jer je ovaj zakon udar na srednju klasu. To može da izgleda čudno jer tražimo smanjenje javne potrošnje, ovo je naizgled smanjenje javne potrošnje, pa nećemo da glasamo. Nije čudno. Ja ću samo zbog građana nekim brojkama pokušati da pokažem koliko ovaj zakon nije ono što je ovoj zemlji potrebno.
Pre neki dan ministarka Dragutinović je rekla da se ne zna kako se troši 130 milijardi dinara; 130 milijardi dinara je, otprilike, budžetski deficit za ovu godinu. To je 4% bruto društvenog proizvoda. To je ogromna suma. Prevedeno u evre, to je oko milijardu i četiri stotine miliona evra. Efekti ovog zakona, ako se, recimo, ovih osam hiljada ljudi otpusti i ako oni imaju prosečnu bruto platu od 60.000 dinara na godišnjem nivou, jesu oko četiri stotine osamdeset miliona dinara ili nešto više od pet miliona evra.
Uporedite ovih 130.000.000.000 dinara ili 1.400.000.000 evra i ovih 480.000.000 ili pet miliona evra. To je 0,4, to je 250 puta manje nego ono što odlazi u nečije džepove, u korupciju ili, na kraju krajeva, u prave stvari, ali država nema uvid. Javne finansije u Srbiji imaju mnogo tajni. Dok je tako, ovaj narod će plaćati skupu i neefikasnu državu.
Liberalno-demokratska partija je još proletos podnela ovom parlamentu predlog zakona o smanjenju broja ministarstava na 12. Ni reči o tome od Vlade. S druge strane, upoređuju broj zaposlenih u jedinicama lokalne samouprave u ovom zakonu sa evropskim prosekom i iz toga izvlače paralelu, ali nisu uporedili broj zaposlenih u ministarstvima, broj ministara sa nekakvim prosekom u Evropi, i narod to zna.
Zato mislimo da je ovo napad na srednju klasu, a neće doneti efekte kakvi su Srbiji potrebni, zato što je naprosto ovde sve skupo, država uzima koliko joj treba, a treba joj mnogo zato što je to, na kraju krajeva, i cena ove koalicije. Zato je ovaj zakon samo parcijalno, delimično rešenje, a na kraju ću pokazati na nekim primerima da je i prilično površno urađen. Nije se dirnulo u javna preduzeća, i to je problem. Javna preduzeća, šest javnih preduzeća, NIS, EPS, JAT, Rudnik Vreoci (ne, Telekom ima dobitak), prošle godine su zabeležila gubitak od 650.000.000 evra. Samo prošle godine. U poslednjih nekoliko godina gubitak dostiže skoro četiri milijarde evra. To će nekada pasti na teret, kada dođe do privatizacije; država će uzeti dugove da bi dobila veću cenu i to će plaćati građani Srbije.
Mi, gospodo, stojimo pred dilemom da li ćemo mi plaćati veće poreze ili naša deca. Neko hoće to da prevali na našu decu; mi iz LDP-a želimo da to ova generacija, koja je dovela zemlju dovde, odradi.
Mi smo vam predlagali sveobuhvatne mere, predlagali smo plan. Jesmo za smanjenje javne potrošnje sa sadašnjih 46, za jedno četiri godine, na ispod 40, a ako Bog da i na 36. To nije samo oduzimanje stečenih prava, to je i razvoj, jer se udeo javne potrošnje smanjuje, iako raste privreda. Ali, vi niste spremni za takav jedan plan, sveobuhvatnu viziju toga, nego ste izvukli ovo, ostavili javna preduzeća. Uporedite efekte ovog zakona u odnosu na gubitke u javnim preduzećima: prošle godine, podsećam, 650 miliona, a efekti ovog zakona, sa osam hiljada zaposlenih, uz prošlu platu od 60.000 bruto, pet miliona.
Nema ovde iskrenosti u nameri da se smanji javna potrošnja. Da je bilo iskrenosti, vi biste već prihvatili naš predlog da Vlada ima 12 ministarstava. Ovo je foliranje pred Međunarodnim monetarnim fondom. Možda ćete ih u ovoj situaciji, kako da kažem, prevariti, jer oni nisu toliko radi da teraju mak na konac u ovoj ekonomskoj situaciji, ali država Srbija, građani Srbije i srednja klasa od ovoga koristi neće imati.
Hoćemo sveobuhvatan reformu javnih finansija. Hoćemo reformu javnih preduzeća. To je kamen-temeljac partijske države. Ti činovnici koje ćete otpustiti ovim zakonom nisu suština te partijske države i partijske hidre, u šta se pretvorila ova država ili ova administracija u ovih... Ne interesuje me šta je bilo pre 2000. godine, ali vi ste, gospodine Ljajiću, uz svog kolegu Tomicu Milosavljevića, u svim vladama od 2000. godine. Sve što imate da zamerite, zamerite sebi i onima sa kojima ste bili u Vladi.
Mi mislimo da ima nekih rešenja u ovom zakonu... Recimo, u analizi 145 opština rekli ste da 35 jedinica lokalne samouprave ne moraju da otpuštaju jer imaju manje, ali ste im članom 10. „zakucali“, oni sad ne mogu više da zaposle, čak do četiri na hiljadu ne mogu da dođu.
Vi ste kaznili one koji su se domaćinski ponašali, a s druge strane, nekim koalicionim partnerima koji su rekli da neće da otpuštaju dali ste pravo da ne otpuštaju, a da plaćaju to iz sopstvenih prihoda. Recimo, imate bar dva predsednika opštine u koaliciji. To znači da će građani tih opština plaćati veće komunalne usluge da bi se taj višak zaposlenih u tim jedinicama lokalne samouprave finansirao.
Kada su u pitanju ovi predlozi zakona, najviše im odgovara jedna narodna poslovica koja kaže – seci uši... Neću je završti. Zbog toga LDP za ovo parcijalno rešenje ne može da glasa, u ime srednje klase; a jesmo za smanjenje, kada budete spremni za sveobuhvatni plan, rado ćemo vam pomoći. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Marinković, a posle njega narodni poslanik Zoran Mašić. Izvolite.

Sasvim ću kratko. Uvažena gospođo predsedavajuća, u svom jučerašnjem izlaganju sam uglavnom rekao ono što sam mislio. Međutim, u potpunosti bih se složio sa kolegom iz Petrovca na Mlavi, pogotovo što se tiče ovog zakona o racionalizaciji i smanjenju broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi, i tog parametra na osnovu koga je obračunavano koliko ljudi može biti zaposleno, odnosno koliko će ostati.
Opština iz koje dolazim, opština Svilajnac, već je izvršila racionalizaciju, a sada smo, po ovom, došli u situaciju da se veći broj ljudi mora otpustiti. Međutim, realno gledano, imamo sedam i po hiljada ljudi koje opslužujemo. Tokom letnjih meseci opštinska uprava je radila i subotom i nedeljom da bi im omogućila da dobiju dokumenta koja su sada u fazi zamene.
Molim nadležno ministarstvo da to ima u vidu i da iznađe mogućnosti da ovaj proračun (slažemo se da bude četiri promila) bude obračunat u odnosu na realan broj koji postoji. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, a posle njega narodni poslanik Đorđe Milićević.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre i saradnici iz ministarstava, ispred Poslaničke grupe Napred Srbijo kratko ću izneti naše stanovište i viđenje ovih zakona i njihovih efekata, pre svega u odnosu na budžet i racionalizaciju u tom smislu.
Kada govorimo o racionalizaciji, moja prva zamerka ministrima koji su juče ovde obrazlagali jeste da je trebalo ipak konkretnije reći i nama poslanicima a i našoj javnosti šta je primarni razlog za donošenje ovih zakona i sprovođenje racionalizacije. Jer, ova vlast, u ovakvom ili onakvom obliku, u suštini ovom našom državom vlada od 2000. godine i nije ozbiljno ušla u ovaj posao.
Iako je u proteklom periodu bilo pokušaja, 2002. i 2004. godine, da se uđe u racionalizaciju javne uprave, državne uprave i lokalnih samouprava, ostalo je samo na odlukama. Iz godine u godinu povećavan je broj izvršilaca i zaposlenih radnika u tim državnim institucijama, i na nivou Republike i u lokalnoj samoupravi.
Trebalo je jasno da se kaže ovde da je pod pritiskom MMF-a, sa zahtevom da se uđe u jednu ozbiljnu racionalizaciju i budžetsku štednju, po hitnom postupku Vlada usvojila predloge ovih zakona, pre svega o racionalizaciji u lokalnoj samoupravi, ali i u državnoj upravi. Pod pritiskom smo naterani da donesemo zakone koji će u suštini podrazumevati gubitak posla za određen broj građana, a s druge strane, pre samo godinu i po dana je pompezno najavljivano povećanje zaposlenja i nikako nije pominjana mogućnost otpuštanja u državnim službama.
Većina naših građana je bila ubeđena (takvo je i danas ubeđenje) da onaj ko je zaposlen u državnom sektoru, u državnoj službi ima obezbeđen posao od zaposlenja pa do penzije; međutim, vremena se menjaju. Ova vlast će, nadam se, ne samo doneti ove zakone, nego ih i sprovesti.
Imam skepsu da će ovi koji su predložili ove zakone to i sprovesti; samo pod pritiskom MMF-a mi zadovoljavamo formu, donosimo zakone, ali će implementacija i sprovođenje sigurno ići teško. Dobre volje nema, jer da je ima, pre svega od strane ministarstava i ministara koji su se ovde pojavili, onda bi trebalo da oni ovde svima nama i našoj javnosti kažu – evo, u ovoj našoj vladi, državi ili državnoj upravi ima 239 državnih sekretara i pomoćnika ministara; kao Vlada, kao prvu meru racionalizacije predlažemo da se od 100 i nešto pomoćnika ministara u svim ministarstvima smanji broj pomoćnika na taj i taj broj, na polovinu; i broj državnih sekretara, kojih je oko stotinjak, smanjićemo takođe na polovinu. Onda bismo i građani i ja mogli drugačije, ozbiljnije shvatiti ovo što nam ovde ministri obrazlažu i brane.
Svaka čast gospodinu Ljajiću, on je i danas ponovio, a slušao sam i čitao i neke njegove ranije izjave, da se zalaže da se u sopstvenom resoru smanji broj državnih sekretara, ali nemojmo stavljati glavu u pesak i prenebregavati činjenicu da u svakom ministarstvu ima viška i državnih sekretara i pomoćnika samo zbog potrebe održavanja kohezije koalicione vlade. Jednostavno, stranački zahtevi su da svaka stranka ima svog državnog sekretara i pomoćnika, ali nisu samo ti ljudi u pitanju, nego i servis ljudi koji opslužuje te ljude, od šofera preko sekretarica itd.
Nama je ovde prezentirano da će prvo od Vlade krenuti ta racionalizacija. Zatim, za agencije koje su osnovane u ovim proteklim godinama, kojih ima preko 100, ovde se deklarativno u predlogu navodi da će se smanjiti broj izvršilaca u agencijama i da će se neke čak i gasiti, one čije se nadležnosti preklapaju sa ministarstvima.
Ali, to je samo deklarativna izjava, bez konkretizacije; oni koji obrazlažu ove zakone nisu rekli – sagledali smo, ove agencije su bespotrebne, ugasićemo ih, to je toliko izvršilaca i to će podrazumevati to i to. Mi to nemamo.
Dalje, javna preduzeća ostaju kao velike aglomeracije zaposlenih u javnom sektoru, one nisu dotaknute i nema najave kada će se tu ući u racionalizaciju, kao i druge ustanove koje se finansiraju iz budžeta. Samo je spomenuto da se to odlaže za neka kasnija vremena, a poznato je, strani činioci nam na to ukazuju, a i naša javnost zna, da imamo viška zaposlenih i u zdravstvu, i u obrazovanju, i u pravosuđu, i u MUP-u itd. Trebalo je reći konkretnije kada će se i u tim javnim sektorima prići racionalizaciji.
Kada su u pitanju kriterijumi za otpuštanje u lokalnim samoupravama, ovde su neke kolege rekle da nisu korektni, da ne može biti broj stanovnika osnovni kriterijum, da je trebalo da se uzme u obzir i veličina teritorije na kojoj egzistira opština, privredna aktivnost u toj opštini ili lokalnoj samoupravi, obim posla u lokalnoj samoupravi.
Na osnovu onoga što je juče gospodin Dinkić rekao, recimo, opština Sjenica je jedna od opština gde ima viška zaposlenih u državnoj upravi. Pre nekoliko dana sam spomenuo da je Odbor za poljoprivredu držao jedan sastanak tamo pre dve-tri nedelje. Svi smo bili zgranuti i poniženi i došli smo iz Beograda da čujemo da na početku sezone u 50% škola, predškolskih ustanova i zdravstvenih ustanova nema energenata za grejanje, da đaci donose po naramak drva, da 14 sela ili naselja na Pešterskoj visoravni nema još struju. Sada će u toj opštini neki ljudi koji imaju kakav-takav posao morati da ostanu bez posla.
Mislim da to ova vlada ne sme sebi da dozvoli, da je trebalo i neke poštenije kriterijume uzeti u obzir, u smislu racionalizacije. Samo sam izneo ovu opštinu, za koju smo čuli kakvo je stanje.
Na kraju, ekonomsko-finansijski efekti su takođe sumnjivi. Ovde nije nigde rečeno koliko će to biti umanjenje budžeta u 2010. godini, ako bude otpušteno 3.400 ljudi u državnoj upravi i oko 5.648 u lokalnim samoupravama, koji je to finansijski efekat već u ovoj, 2010. godini i u narednim godinama.
Ministar Marković je u aprilu ove godine rekao da se zbog smanjenja budžeta rebalansom u poziciji Ministarstva za lokalnu samoupravu od 1,1 milijarde dinara nije moglo tada ući u racionalizaciju. Znači, po tome što je rečeno, smatra se da je to neki minimalni iznos koji treba da bude utrošen za isplate otpremnina radnicima koji će ostati bez posla. Možda je to i veći iznos, ovde nijedan ministar nije spomenuo koja je to cifra koja će se izdvojiti iz budžeta za isplatu otpremnina i kolika će biti ušteda na zaradama.
Na kraju, i ekonomisti koji podržavaju vladajuću koaliciju ili joj pripadaju, neki naši vodeći ekonomisti, takođe su skeptični da će efekat koji se ovim zakonima želi postići biti ostvaren. Čak je jedan od njih rekao - da se otpusti i svih 30.000 ljudi koji rade u državnoj upravi, to ne bi bila značajna i respektabilna ušteda. Prema tome, moramo imati pošteniji odnos prema našim građanima i zakone koje predlažemo jasnije obrazložiti, jer mislim da će, ako ništa drugo, narodu biti jasno šta moramo da radimo i pod prisilom drugih i, s druge strane, šta je ova vlast obećavala a kako sprovodi svoju vlast. Toliko. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladan Batić, na osnovu člana 93. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada govorimo o racionalizaciji državne uprave i lokalne samouprave, čini mi se da je Vlada prvo trebalo da pođe od sebe, jer to je dobar primer, dobra poruka građanima da se zaista želi racionalizacija. U ime DHHS-a pre više od četiri meseca sam predložio izmene i dopune Zakona o ministarstvima kojima bi se broj ministarstava sveo na 15, što je otprilike na nivou najglomaznijih vlada u Evropi, retko koja vlada ima više od 15 resora. Ova je najbrojnija, najglomaznija, najskuplja. Automatski, tu je najveći utrošak, jer nije to samo Vlada, tu su zamenici, pomoćnici, savetnici, šefovi kabineta, kola i sve ostalo što nosi ogroman trošak.
Ništa ne bi falilo da neko pođe od ličnog primera. Recimo, da to učini Mlađan Dinkić, da bar jednom pokaže visok stepen odgovornosti, budući da su efekti njegovog rada katastrofalni, budući da su njegova obećanja neispunjena – od onih datih u novembru 2000, pre tačno devet godina, da će vratiti kiparske pare, pa do onih najnovijih od pre nešto više od godinu dana, da će građani na ime besplatnih akcija dobiti po 1000 evra. Čovek nam ovde drži predavanja o racionalizaciji, pa ne bi bilo loše da objasni kako je po pravilniku njegovog ministarstva stečajni upravnik „Agroživa“ Stevan Moldovan naplatio 250.000 evra.
Znači, po pravilniku Ministarstva ekonomije, na čijem čelu je Mlađan Dinkić, stečajni upravnik „Agroživa“ Stevan Moldovan za nekoliko meseci rada naplatio je 250.000 evra, a po okončanju restrukturiranja treba da naplati još 500.000 evra.
Hajde da ne pričamo o onome što treba da naplati, nego o ovome što je naplatio. Obraćam se prisutnom ministru i čitavoj javnosti Srbije. Toliko dva službenika u opštinskoj administraciji zarade za čitav život. Za nekoliko meseci rada stečajnog upravnika – to je čitav život dvojice službenika u lokalnoj administraciji. Kako? Ljudi imaju, recimo, 250 evra platu, to je 3.000 evra na godišnjem nivou, za 40 godina rada to je 120.000 evra, a čovek je naplatio 250.000 evra. Čemu onda ove smešne priče o racionalizaciji?
Još jedno pitanje. Zašto racionalizacijom nisu obuhvaćena lokalna javna preduzeća? Stalno pominjem Obrenovac, jer tamo živim i toga se ne stidim, time se ponosim. Kada je DOS 2001. godine preuzeo vlast i kada su na vlasti bile DS i DHHS u Obrenovcu su bila tri javna preduzeća.
Danas postoji devet javnih preduzeća. Ta javna preduzeća imaju, pored direktora, zamenike direktora, pa pomoćnike, pa upravne odbore, pa nadzorne odbore, pa komisije. To je nekoliko stotina ljudi na budžetu, a da ne govorim koliko se povećao broj zaposlenih u raznim javnim preduzećima za vreme trajanja one dve prethodne vlade – praktično duplo.
Identičan primer je, recimo, u Ministarstvu pravde. Za vreme vlade Vojislava Koštunice broj zaposlenih pod onim delom budžeta Ministarstva pravde povećao se za 2.400 ljudi. Prema tome, treba zadovoljiti razne partijske apetite, razne koalicione obaveze a mi ovde vodimo smešne razgovore o racionalizaciji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, posle njega narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Uvažena gospođo predsedavajuća, poštovani ministri, poštovani predstavnici ministarstava, dame i gospodo narodni poslanici, najpre želim da kažem da je racionalizacija državne administracije, odnosno smanjenje troškova, rashoda u ovom trenutku, po našem mišljenju, realnija i prihvatljivija opcija od povećanja nameta, poreza, doprinosa, odnosno racionalizacija državne administracije u ovom trenutku je bolji način da se nadomeste nedostaci u budžetu, nego da se to čini kroz povećanje PDV ili smanjenje penzija, odnosno plata. Dakle, svakako je realnija opcija smanjenje troškova, odnosno rashoda. Naravno da ovo ne treba shvatiti kao cilj, nego kao nuždu da bi se došlo do cilja.
Podržavamo predložene zakone, jer jasno vidimo da Srbija mora odlučno da izađe sa smanjenjem javne potrošnje. Racionalizacija državne administracije zapravo treba da donese, na jedan realan način, smanjenje preglomazne birokratije, zaustavljanje zapošljavanja u administraciji.
To bi, u stvari, bio prvi korak ka nečemu što bi se moglo definisati kao efikasan državni aparat. Veoma je važno da racionalizacija bude sprovedena uz najmanji stepen negativnih efekata, ukoliko je to moguće naravno.
Naravno da smo svesni koliko je danas teško nekoga ostaviti bez posla, ali, s druge strane, ukoliko ova mera doprinosi uštedi na nivou države, što je u ovom trenutku prioritet prioriteta i ukoliko se deo ušteđenih sredstava uloži, recimo, u infrastrukturne projekte, što opet znači otvaranje novih radnih mesta, onda su ovi predlozi za nas prihvatljivi.
Naravno da se mora voditi računa o tome da i ministarstva i lokalne samouprave moraju da funkcionišu. Više puta do sada smo isticali i insistirali na dogovoru Vlade i sindikata. Još jednom želim da kažem da je za nas prihvatljiv svaki dogovor koji se napravi između Vlade RS i sindikata po pitanju racionalizacije državne administracije.
Kada je reč, konkretno, o Predlogu zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji, neka pozitivna rešenja su da se usavrši postojeći sistem u državnoj upravi i otklone odgovarajući nedostaci. Glavni efekat je svakako u tome da se smanje rashodi budžeta.
Uz to, ovaj predlog donosi i neka bolja rešenja u odnosu na postojeća, stimuliše usavršavanje zaposlenih i donosi mogućnost napredovanja. Zbog toga ga karakterišem kao stimulativan. Zatim, uz interni konkurs utvrđuje se obaveza da se za određena mesta ide na javne konkurse; ubuduće će ne samo služba za upravljanje ljudskim resursima, već i nadležni organi u upravi da raspisuju konkurs.
Članom 35. su razređene odredbe važećeg zakona za državne službenike kada je reč o dodatnom obrazovanju, odnosno postoji mogućnost premeštanja na bolje radno mesto. Član 37. uvodi institut ugovora o stručnom osposobljavanju nezaposlenih lica, što opet omogućava sticanje radnog iskustva i polaganje državnog ispita.
Kada je reč o drugom zakonskom predlogu, suština je da se utvrđuje maksimalan broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Cela ova zakonska regulativa utvrdila je jasan kriterijum – četiri zaposlena na 1000 stanovnika. Iz zakonskog obrazloženja se vidi da se može oceniti da će i ovaj zakonski predlog dati efekte u smislu smanjenja budžetskih rashoda.
Međutim, čini nam se da je primenjen jedan matematičko-finansijski pristup, koji će smanjiti broj zaposlenih, ali neće suštinski rešiti probleme administracije. Razumemo ovaj potez, ali nama je potrebno suštinsko rešavanje ovog pitanja. Nije baš najbolje krenuti od zaposlenih, ali u ovom trenutku je to nešto što je nužnost; potrebno je nastaviti racionalizaciju i nastaviti sa institucijama.
Činjenica je da je Srbija nekoliko puta menjala svoj državni status. Zbog promene statusa je došlo do umnožavanja institucija – zadržane su postojeće, formirane neke nove institucije.
Ako želimo ozbiljnu reformu javnog sektora, i to na osnovu dva kriterijuma, našeg ustavnog opredeljenja i opredeljenja kakvu državu želimo, treba da napravimo, između ostalog, i jasnu kritičku ocenu, nakon usvajanja ovih predloženih zakonskih rešenja, koje su institucije potrebne, ima li institucija koje se mogu ukinuti ili spajati po funkcijama, jer institucije imaju funkcije, a za obavljanje funkcija su potrebni zaposleni.
Praksa nekih zemalja koje su sprovodile reformu državne administracije i javnog sektora jasno govori šta je potrebno – potreban je jedinstven program, saglasnost svih relevantnih političkih subjekata na političkoj sceni i, što je suštinski jako važno, reforma ne može da bude sprovedena odmah, jer to je dugoročan proces. Zahvaljujem.