Ukupno vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno do u sekund.
Narodni poslanik Zoran Ostojić je trenutno u sali, ali s obzirom na to da niste bili prisutni kada je bio redosled, onda bi trebalo da pitam ostale poslanike da li vas sada propuštaju ili da čekate kraj liste.
Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić, a posle njega narodni poslanik Nikola Savić.

Hvala kolegama i koleginicama. Poštovana potpredsednice, dame i gospodo, zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika su pomak u odnosu na prethodne zakone. Nažalost, sa naše tačke gledišta nedovoljan pomak. Mi bismo hteli da zakonodavstvo u ovoj materiji zaista bude na nivou Evropske unije, ako već ne može na nivou SAD, ali šta je, tu je. Ne očekujemo tu brzinu, pohvaljujemo pomake. Načelne primedbe na ovaj zakon su zaista načelne.
Nekako nam se čini da su se ovim zakonom više bavili ekonomisti nego pravnici. Iako sam ekonomista, to pozdravljam, ali ovde nalazim primedbu i otuda su neki članovi zaista zbrkano formulisani i nejasni, iako je intencija (posebno ciljevi) zakona dobra.
Što se tiče Zakona o licenciranju stečajnih upravnika, to rešenje da se stečajni upravnici izvlače iz bubnja je bolje nego ono koje je omogućavalo da nekolicina vodi dvadesetak stečaja, a mnogi nijedan, ali nekako nam se čini da je to formalistički pristup. Nismo sigurni da će se tu kvalitet ispoštovati, bez obzira na pojačane mere nadzora Agencije za licenciranje nad radom stečajnih upravnika. Mislimo da je, prema rešenjima koja su u zakonu data, taj nadzor na neki način birokratski, formalan, da taj nadzor ne može da uđe u suštinu.
Postoje neka druga rešenja u zakonodavstvima koja su između toga da sudija određuje stečajnog upravnika i ovog izvlačenja iz bubnja, ali, objektivno, nijedno nije savršeno. Neću reći da ima savršenog. Zato je i ovo korak napred, ali zaista mislimo da će Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, kada su u pitanju mere nadzora koje predviđa zakon, morati sa mnogo više napora i stručnog ulaženja u suštinu onoga što rade stečajni upravnici da kontroliše njihov rad, a ne samo prema nekim pokazateljima koji su formalni i birokratski.
Nije dobro što se ovim zakonom o stečaju jedna velika oblast faktički izuzima, a to je ono što će najčešće ići u stečaj, a to su društvena preduzeća. Nažalost, stečaj nad društvenim preduzećima vodi i dalje, odnosno ima monopol Agencija za privatizaciju. Posle iskustva koje smo imali sa radom Agencije za privatizaciju, o tome svi pričaju, o broju neuspelih privatizacija, mislimo da to nije dobro. Činjenica je da je to regulisano drugim zakonom, Zakonom o privatizaciji, ali predlažemo i apelujemo da se razmisli o tom rešenju da Agencija za privatizaciju ima monopol u stečaju društvenih preduzeća.
Ako ćemo biti pošteni, koja će preduzeća najčešće ići u stečaj? Ipak ta društvena; ona su najčešće u stečaju i u problemima zato što je u ovom trenutku proces privatizacije zastao i, na kraju krajeva, ima i subjektivnih i objektivnih okolnosti.
U svakom slučaju, pomak napred, nedovoljan za LDP, ali dovoljan da to podržimo. Hvala.

Hvala vam. Reč će dobiti gospodin Nikola Savić.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o stečaju i predlogu zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Pre nego što kažem nešto konkretno o ovim zakonima zaista moram da skrenem pažnju javnosti Srbije da se permanentno krši Poslovnik na taj način što se pauza u radu Skupštine, koja po Poslovniku treba da se odvija između 14 i 15 časova, pomera i usklađuje prema ministrima, umesto prema narodnim poslanicima. Jednostavno, niti javnost Srbije zna, a pogotovo poslanici koji uzimaju učešće u ovom radu nisu sigurni kada će moći da iskoriste tu pauzu koja im sleduje.
Postavljam pitanje, odakle predsedavajuća (sada ste vi preuzeli mesto predsedavajućeg, do pre nekoliko minuta na tom mestu je bila gospođa Čomić) zna da će svi oni koji su na spisku da iskoriste to svoje vreme? Pa, teorijski može da se desi, recimo, da se pauza zakaže za 11.00 časova ili 11.30 časova, prema onome kako je ona saopštila; ili, ako bi sve poslaničke grupe iskoristile vreme koje im je na raspolaganju, onda bi se ceo dan radilo bez pauze.
Toliko o tome i zaista apelujem na vas, gospodine Novakoviću, da preduzmete nešto kako bi se poštovao Poslovnik o radu Republičke skupštine.
Da se vratimo na ovaj zakon. Ova dva zakona su urađena uz stručnu konsultaciju i instrukcije stranih eksperata, i to pre svega onih iz američke organizacije USAID.
Oni su, doduše, učestvovali i u donošenju zakona iz 2004. godine koji su tretirali ovu materiju.
Kada se pogleda obrazloženje ovih zakona može se odmah primetiti da tamo stoji kako za sprovođenje ovakvih zakona u budžetu Republike Srbije nije potrebno izdvajanje dodatnih sredstava. Da li je baš tako? Sada ću vam dokazati da nije baš tako i da je potrebno izdvojiti određena sredstva.
Recimo, prema nekim informacijama, mada su i tu informacije oprečne, o tome ću govoriti u toku svoje diskusije, imamo oko 60.000 privrednih subjekata koji su ciljna grupa ovog zakona i zbog kojih se ovaj zakon donosi.
Znamo da je država najveći poverilac ovih privrednih subjekata, pre svega preko poreske uprave. Analizom i uvidom u sve ovo može se doći do nekih podataka da najmanje u 40.000 slučajeva država Srbija kao predlagač stečajnog postupka mora da plati određeni iznos na ime troškova oglasa, troškova obaveštavanja poverilaca, jer to naprosto stoji u članu 59. ovog zakona.
Nisu to jedini troškovi koji treba da se izdvoje iz budžeta Republike Srbije. Recimo, najmanje 30.000 evra iznose troškovi osiguranja od profesionalne odgovornosti stečajnog upravnika. Ali, imamo još troškova: tu je, recimo, dodatno osiguranje, na zahtev odbora poverilaca, pri čemu premije osiguranja takođe predstavljaju trošak za stečajnu masu.
Prema procenama nekih finansijskih stručnjaka i finansijskih krugova, najveći deo ovoga duga, čak se pominju i cifre do petnaest milijardi evra, odnosi se na banke, a znamo da su banke sada uglavnom, ili u ogromnoj većini, u vlasništvu stranaca. Iz tog razloga ovaj zakon se donosi u paketu sa još nekoliko zakona iz oblasti bankarskog sektora, jer, praktično, i on je jedan od zakona koji treba da zaštite interese bankara.
Ovde moramo imati u vidu da se naplata državnih prihoda vrši i po cenu likvidacije preduzeća, pri čemu država uopšte ne vodi računa o interesu zaposlenih koji rade u tim preduzećima. Ako znamo da je država ta koja treba da stvori ambijent za poslovanje, onda bi ona trebalo da se ponaša kao majka, a ne kao maćeha, kao što ovde vidimo, jer njen je zadatak da spasi što se spasiti može.
Međutim, ovde je potpuno obrnuto. Ovaj zakon predviđa da redosled naplate potraživanja iz stačejne mase bude takav da se najpre isplaćuju troškovi stečaja, pa posle toga neisplaćene zarade, odnosno minimalci i doprinosi, a na kraju potraživanja ostalih poverilaca. Možemo zaključiti da se ovde narušava proklamovani princip ovog zakona, proklamovani princip ravnopravnosti poverilaca, tako da oni obični, sitni poverioci od ovog zakona neće imati apsolutno nikakve koristi.
Imamo podatak da je pre nekih par meseci Agencija za privatizaciju likvidirala oko 300 firmi. To je uradila tako da se u javnosti stvorila velika pompa: evo, priprema se dovođenje u red privrednih subjekata, raščišćava se teren, krenućemo jednom kako treba, uvodi se red i zakon u ovoj oblasti. U stvari, radilo se samo o tome da su likvidirane firme koje ni u nekoliko postupaka bezuspešne aukcije nisu mogle da nađu novog vlasnika.
Dalje se kaže da je smisao ovog zakona da se uklone one firme koje nisu u stanju da obavljaju svoju delatnost a i dalje prave troškove za struju, vodu, telefon, zakup itd. Najlakše je likvidirati firme, ali šta ste učinili i šta država čini da pomogne nekima od njih? Naravno da veliki broj firmi i treba da bude likvidiran zbog onoga što govori ovaj zakon, ali izgleda da vam je to jedini cilj, a o onome što bi trebalo da bude interes države uopšte ne vodite računa.
Mislim da bi bilo bolje da se utvrdi struktura tih firmi koje treba likvidirati, da se utvrde i razlozi njihove nelikvidnosti, jer ovaj zakon navodi samo jedan stečajni razlog, a to je trajna nesposobnost plaćanja. Znači, samo jedan razlog – trajna nesposobnost plaćanja.
Sada vas pitam, ako ovako surovo sprovodite ove zakone, da li ćete nešto ovako možda primeniti i kada su u pitanju porodice? Znate da, nažalost, danas u Srbiji postoji ogroman broj porodica koje imaju trajnu nesposobnost plaćanja svih komunalnih troškova, pre svega zato što mnoge porodice apsolutno nemaju nikakva primanja.
Evo, recimo, u Nišu, gradu iz koga dolazim, imamo najmanje 10.000 porodica koje nemaju nikakva primanja, najmanje desetak hiljada porodica koje imaju ogromne dugove za struju. Kada bi se izvršilo neko poravnanje i neka analiza, postoji veliki broj porodica gde ti dugovi za struju iznose više nego što vredi njihova kuća i njihova čitava imovina. Verovatno ćete, vodeći se ovim principom, doneti sledeći zakon koji će ići u tom pravcu da se likvidiraju i takve porodice koje nisu u stanju da plaćaju ono što treba da plaćaju.
Hoću da kažem da nije tajna da su dažbine prema državi glavni razlozi za nelikvidnost velikog broja firmi i zato rešenje ne treba samo tražiti u Zakonu o likvidaciji, nego rešenje treba tražiti u odnosu države prema firmama i prema privrednim subjektima.
Na početku sam nešto spomenuo, a sada ću malo više da kažem – različiti državni činovnici iznose potpuno oprečne i različite podatke kada je u pitanju broj nelikvidnih preduzeća. Recimo, Dinkić govori da je u pitanju oko 60.000 preduzeća. Podaci NBS govore o tome da je oko 15.000 firmi, preduzeća nelikvidno, od čega je šest hiljada u blokadi duže od tri godine.
Međutim, javnost Srbije najviše interesuju sporni slučajevi likvidacije i stečaja. Svi dobro znate da se radi o velikim sistemima kao što su Robne kuće „Beograd“, „Ce market“, Beogradska industrija mesa „Slavija“, Građevinsko preduzeće „Rad“ itd. Samo u nekim od ovih preduzeća je radilo po 50.000 zaposlenih. Zato za rešavanje ovih spornih slučajeva nije čak ni potreban ovaj zakon koji donosite, dovoljan je samo postojeći Krivični zakon.
Međutim, time ću i završiti, najveću korist od ovog zakona imaju stečajni upravnici (ja bih rekao - stečajni pogrebnici) i stečajne sudije. Oni se ponašaju kao grobari; čim vide da je neki od „pokojnika“ na izdisaju, dolaze i izvršavaju njegovu likvidaciju.
Stečajni upravnici su bili u statusu poverenih poslova. To su bili povereni poslovi. Međutim, sada ste od tih poverenih poslova napravili pravu profesiju, i to najunosniju profesiju, gde se obrću najveće pare i gde postoji najveća mogućnost da se obogati. Zato su privatizacije koje ste izvršili vi preko svojih stečajnih upravnika nanele mnogo veću štetu nego bombardovanje 1999. godine i bilo koji cunami koji je zadesio neku od zemalja gde je to moguće. Hvala.

Hvala. Reč ima gospodin Zoran Bortić, a preostalo vreme za Poslaničku grupu SPS - JS je osam minuta i trideset sekundi.

Poštovani predsedavajući, uvaženo predsedništvo, poštovani ministre, predstavnici Vlade, cenjene kolege narodni poslanici, polazeći od činjenice da srpsko društvo u celini, a posebno privreda Srbije, prolazi kroz složen tranzicioni period, nedvosmisleno se nameće potreba da se normativnim putem preciziraju i regulišu procesi kako bi se obezbedilo funkcionisanje privrednih subjekata u tržišnim uslovima, kako bi se zaštitila prava i utvrdile obaveze svih činilaca u privređivanju.
U tom složenom procesu, u kojem učestvuju država, vlasnici kapitala i zaposleni, neophodna je unapred utvrđena zakonska regulativa koja će obezbediti pravnu sigurnost u situacijama kada preduzeće iz različitih razloga zapadne u finansijsku i poslovnu krizu.
U tržišnim uslovima kapitalizma konkurencija i profit su jedine mere uspeha svakog privrednog subjekta. Međutim, poštujući ta pravila država ne može dozvoliti da se u borbi za profit, kao najvažniji cilj kapitalizma, privredni subjekti ponašaju beskrupulozno.
Neophodno je bilo normativno regulisati pravila ponašanja u situaciji kada privredna preduzeća, u uslovima surove konkurencije, nisu više u mogućnosti da ostvaruju profit i kada vlasnici kapitala zbog te činjenice pokušavaju da se izvuku iz procesa privređivanja bez lične štete i odgovornosti.
Dosadašnji Zakon o stečajnom postupku, posebno u uslovima svetske finansijske krize, koja je pogodila i našu zemlju, pokazao je da nema dovoljno dobre pravne mehanizme za rešavanje problema u oblasti poslovanja. Zbog toga novi zakon o stečaju nudi dodatne podsticaje, pre svega zaduženim privrednim subjektima, ali i poveriocima, da svoje odnose redefinišu i pokrenu stečajni postupak.
Ujedno, ovaj zakon nastoji da sačuva poslovne aktivnosti; odnosno, ako nije moguće očuvati poslovanje, da imovinu preduzeća u kratkom roku vrati u upotrebu, ne čekajući da tehnologija zastari i da opadne vrednost kapitala.
Predloženi tekst zakona kao glavne pokazatelje efikasnosti stečajnog postupka inauguriše stepen namirenja i dužinu trajanja, troškove stečajnog postupka. Predlog zakona o stečaju ima za cilj unapređenje kvaliteta stečajnog postupka u Republici Srbiji, pre svega kroz veći stepen namirenja poverilaca, kroz manje troškove i skraćivanje roka trajanja stečajnog postupka, kroz uvođenje dodatnih podsticaja za poverioce, a posebno za dužnike, da blagovremeno pokrenu postupak stečaja i da tako prevaziđu finansijske poteškoće preduzeća i sačuvaju njegovo poslovanje.
Iako je Zakon o stečajnom postupku koji je usvojen 2004. godine znatno unapredio postupak stečaja u našoj zemlji, njegova petogodišnja primena pokazala je da postoji znatan broj problema i da je neophodno doneti mehanizme za njihovo rešavanje u situacijama kada se oni nagomilaju tokom poslovanja preduzeća.
Zbog toga zakon o stečaju uvodi nova načela i ciljeve stečajnog postupka, precizira stečajne razloge, ukida stečajno veće, precizira odredbe o statusu i imenovanju stečajnog upravnika, kao i ulogu agencije za njegovo licenciranje, uvodi rok za prijavu i prebijanje potraživanja, kao i niz drugih regulativa.
Osim poboljšanja navedenih pokazatelja i efikasnosti stečajnog postupka, cilj novog zakona je da se prevaziđe dosadašnje shvatanje stečaja i da se podstaknu privrednici da o stečaju razmišljaju kao o mogućnosti da reše svoje finansijske probleme ili da počnu da ih rešavaju na brži ili efikasniji način.
Uporedo sa zakonom o stečaju nametnuli su se razlozi za donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Ovi razlozi se ogledaju u potrebi da se usklade norme koje uređuju rad javnih agencija sa normama novog zakona o stečaju. Predloženim izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika preciziraju se aktivnosti ove agencije i usklađuju se sa Predlogom zakona o stečaju. Time se stvaraju uslovi da se ova značajna oblast normativno i trajno uredi. Ujedno, ovaj predloženi zakonski tekst usklađuje se sa Zakonom o javnim agencijama koji je usvojen 2005. godine.
Poštovane kolege narodni poslanici, očekujem da će se konstruktivnom raspravom doprineti da Narodna skupština Republike Srbije prihvati ova zakonska rešenja. U danu za glasanje Poslanička grupa SPS - JS glasaće za dva predložena zakona. Hvala.

Hvala, gospodine Bortiću. Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što budem rekao nešto o ovom predlogu zakona, možemo se zapitati svi mi, a pogotovo oni koji su najviše izgubili sprovođenjem stečaja, a to su radnici i država, zašto se ovako treniranje strogoće nije pokrenulo 2001. godine, a ne tek sada, na isteku 2009. godine. To znači da je trebalo da se dogodi „Sartid“, likvidacija srpskih banaka, uništavanje i otimanje preduzeća sa atraktivnim građevinskim zemljištem u njihovom posedu, da biste se sada konačno setili da dodatno uredite ovu oblast.
Evo kako to izgleda u izjavi samog ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića, od 21. septembra ove godine, koju je dao prilikom puštanja u rad sistema za automatizovano vođenje stečaja i elektronsko izveštavanje, on kaže: „Ukoliko se dokaže da je neko namerno oterao firmu u stečaj ili se našao na čelu firme koja je otišla u stečaj, dobiće zabranu za obavljanje tog posla u periodu od dve do dvanaest godina. Zakon će važiti i za vlasnike firmi za koje se u sudskom postupku utvrdi da su doveli do namernog stečaja firme.“
Znači, ispada, po Vladi, da će konačno neko da snosi i zakonske sankcije u vezi sa zloupotrebom u procesu vođenja stečajnog postupka. To što ćete da kažnjavate takve neodgovorne direktore zabranama ili strogim ukorima izgleda smešno, ali takva je naša stvarnost u Srbiji.
Činjenica je da su se Vlada i ministar Dinkić kasno setili da brane imovinu preduzeća u stečaju sada kada je naša privreda opustošena, i to baš posle mnogobrojnih sumnjivih stečajnih postupaka. Poznati državni giganti i firme sa ogromnom imovinom upravo su opljačkani uz pomoć eksperata za stečaj, i to najviše u poslednjih nekoliko godina, tačnije od 2001. godine pa nadalje. Sada, kada je ostalo to što je ostalo i kada su i privatnici došli na red, Vlada se setila da navodno stane na put zloupotrebama.
To što je samo nekoliko sudija i navodnih biznismena pohapšeno pre par godina, pa se to slavilo kao velika pobeda nad stečajnom mafijom, samo je dimna zavesa za oduševljeni narod, koji je ionako u očekivanju čuvenih Dinkićevih besplatnih akcija.
Takođe, u izjavi pomenutog ministra pominje se budući način izbora stečajnog upravnika. Izbor tog upravnika će se odvijati po, rekao bih, nekom bingo sistemu, odnosno kako ministar kaže – uz pomoć kompjutera i metodom slučajnog izbora, što je opet jedna neozbiljnost i bacanje prašine u oči građanima. Onda bi u tom slučaju trebalo da se formiraju komisije koje će pratiti taj tzv. žreb srećnih stečajnih upravnika. Mora da se obezbedi javnost, a po mogućnosti da tu javnost zastupa Javni servis. Pošto je to sve nemoguće, izbor će se opet vršiti daleko od očiju javnosti, kao i ranije, i znaće se gde ko ide i šta treba da uradi.
Dobro bi bilo da nam predstavnici izvršne vlasti kažu koliko su kroz stečaj i ono što je posle toga usledilo usled nerealne procene ova država i radnici izgubili od onoga što im je po važećem zakonu pripadalo, počev od „Sartida“ pa nadalje.
Zašto kažemo da su srećni stečajni upravnici koji žrebom, uz pomoć kompjutera, odnosno nečije ruke koja komanduje računarom, dobijaju na tacni pojedina preduzeća da u njima sprovode stečaj?
To smo čuli od poslanika SRS – da zanimanje i zvanje stečajnog upravnika ume da bude teško i 460.000.000 dinara na ime uspešno obavljenog stečajnog postupka. Pojedinac koga je neko instalirao da sprovede neki stečajni postupak može na osnovu zakona da bude nagrađen enormnim iznosima, kao što smo čuli, u ovom slučaju – 460.000.000 dinara.
Ako sada pogledamo unazad samo par godina koliko je vođeno stečajnih postupaka i koliko je takvih bonus nagrada isplaćeno stečajnim upravnicima, doći ćemo do cifre od koje će se verovatno mnogim građanima zavrteti u glavi. Zato sa pravom kažemo da je izvlačenje imena stečajnih upravnika ravno loto dobitku, i to sigurnom dobitku. Ako neko dobije 460.000.000 dinara za svoje zasluge u vođenju postupka stečaja, onda je to i više nego što bi neko osvojio kao sedmicu na lotou.
Ovo je nešto što liči na zasluge za narod u procesu privatizacije, kada su pojedini vladini službenici uzimali zakonom predviđenu proviziju za uspešno sprovedenu privatizaciju, a koliko je uspešna vidi se po broju nezaposlenih i po broju ugašenih preduzeća.
Ono što je bilo iznuđeno rešenje, jer se stvaralo nezadovoljstvo među stečajnim upravnicima, pošto smatraju da je bilo nameštanja firmi za stečaj odabranim upravnicima, jer nekima je bonus bio sića, a nekima su trebali nosači da ponesu milione i milione krvavo stečenog bonusa...
Beogradska i druge luke, poljoprivredna dobra, zadruge, trgovinske kuće koje su otišle u stečaj, a posedovale su velike površine zemljišta i poslovnog prostora, koje su ekspresno preimenovane posle bagatelne prodaje u gradsko građevinsko zemljište – prava su slika i prilika pljačke društvene i državne imovine.
Sada pitamo vas, predstavnike Vlade – ko je za to odgovarao, ko je za to otišao u zatvor, izuzev grupice oko Kljajevića, koliko je od opljačkane imovine vraćeno državi i zašto država nije reagovala? I, na kraju, iz kojih su političkih partija nosioci tih zloupotreba? To su pitanja na koja Srbija traži odgovor i predstavnik Vlade bi trebalo sada to da nam odgovori.
Broj preduzeća u stečaju i nad kojima je završen stečaj sve nam govori o našoj privredi, o našoj Vladi, o tranziciji i putu u Evropsku uniju.
Takođe, zakonom se predviđa da od 31. decembra 2011. godine u stečaj idu sva preduzeća čiji računi budu blokirani jednu godinu. Pošto neće biti pardona prema bilo kome ko je u poslovnom minusu čitavu godinu, pitao bih predstavnika Vlade da li ovo važi za državu i za Vladu, odnosno za one koji je vode? Nije li državni budžet u debelom minusu, a vi to zovete deficit? To traje ne duže od 30 dana, nego više od tri godine. Taj deficit lečite enormno visokim kreditima, koji se više ne mere milionima nego milijardama evra, kojima se krpe ne rupe, kako juče ministar Dinkić kaže, nego čitavi ambisi u budžetu Srbije.
Poznato je da će oko šest i po hiljada preduzeća čiji su računi blokirani više od 36 meseci uskoro po automatizmu otići u stečaj. Šta će to značiti za radnike, državu, videće se uskoro, ali sigurno će se broj nezaposlenih drastično povećati na ogroman broj. Na to ukazuje i činjenica da se trenutno oko 20.000 preduzeća nalazi u blokadi duže od 30 dana.
Kakav je do sada bio redosled postupaka da bi se došlo i do imovine i do bonusa u milionskim iznosima za požrtvovani rad, poput stečajnog upravnika, recimo, RK „Beograd“, poput ovog, juče često pominjanog, Moldovana i svih onih znanih i neznanih Moldovana koji su imali priliku da raspolažu ogromnom imovinom?
Prvo se preduzeće otera u gubitak, da ne kažemo propast, a zatim se proglasi stečaj i krene se u rasprodaju tog preduzeća radi namirenja dugova. Radnici obično ostanu kratkih rukava i onda imamo prilike da ih vidimo ispred Vlade, ispred Agencije za privatizaciju, ispred Skupštine, ispred Predsedništva kako traže prava, i to od onih koji su im ispraznili džepove i ostavili ih na ulici. Kada se krene u prodaju odmah se nađe unapred poznati kupac, koji kupuje preduzeće po znatno nižoj ceni od prave vrednosti, i samim tim činom već se obogatio.
Neki su čak prodajući staro gvožđe, u koje su se pretvorile mašine i druga sredstva za rad, uspeli da anuliraju sve troškove prilikom kupovine. Zemljište i nekretnine su im po logici stvari ostali za džabe, a ono ima, pogotovo u Beogradu, vrednost koja se meri milionima.
Ministar Dinkić je juče sam rekao da su u dosadašnjem zakonu postojale rupe i da je dolazilo do nepravilnosti i zloupotreba u sprovođenju stečajnih postupaka i da ih sada ovim zakonom Ministarstvo, odnosno Vlada, ispravlja. Pitam sada, pošto je zakon donesen 2004. godine dok je Dinkić bio u tadašnjoj vladi, zašto je takav zakon donesen? Da su pogledali ono što su tada govorili radikali, videlo bi se da smo tada argumentovano pojašnjavali šta će se desiti ukoliko se usvoji takav zakon. Ovaj predlog zakona je dokaz, posredni, da smo ipak bili u pravu.
Pitanje je zašto ste na ove izmene čekali čitavih pet godina, a svesni ste da su postojale manjkavosti u zakonu? Razlog je prost – trebalo je da se odrade određeni poslovi, da se pojave Moldovani. Sada možete da donosite kakve god hoćete zakone, ali vaša poruka je sledeća: glavna predstava je završena, ostalo će sve da se radi pošteno.

Zahvaljujem. Hvala, gospodine Iliću. Preostalo vreme za Poslaničku grupu SRS je 29 minuta.
Reč ima narodni poslanik gospodin Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, 19. decembra Srbija slavi svetog Nikolu, zaštitnika putnika i moreplovaca. Tog dana jedna polovina građana slavi, a druga polovina ide na slavu. Ove godine građani Srbije, veliki broj građana Srbije moći će da putuje u Evropu bez viza jer su naše kolege iz Evropskog parlamenta donele odluku da se prihvati mišljenje, tj. usvojili su izveštaj kojim se predlaže da se ukinu vize za građane Srbije. Stoga odustajem od ove diskusije. Dobar dan, Evropo. Ja vam se zahvaljujem.