Narodni poslaniče, dva puta ste upozoreni da nemate prava da izričite vrednosne sudove o tome šta ko želi, za šta je koga baš briga, šta ko ne želi. Dva puta ste upozoreni, jednom s teškoćama, pošto niste dozvolili da primenjujem Poslovnik, te vam izričem prvu opomenu.
Narodni poslanik Kenan Hajdarević ima reč.

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o stečaju.
Ovim zakonom se uređuje privredni i pravni ambijent za poslovanje privrednih društava u Republici Srbiji. Međutim, za LDP je izuzetno važno da se pored ovog zakona donesu i drugi zakoni koji treba da do kraja urede ovu problematiku stečaja.
Ovaj zakon je, kao što svi znamo, koncipiran tako da pod njegov udar dolaze ona privredna društva, one firme koje ne mogu da servisiraju svoje dugove. Juče smo od gospodina Dinkića čuli informaciju (i u javnosti postoji ta informacija) da je preko 60.000 preduzeća pod stalnom blokadom računa, ali nismo dobili informaciju, a mislim da je neophodno da je dobijemo, koliko od tih 60.000 preduzeća ima blokadu računa od strane države, odnosno njenih organa. To nam je važno zato što bismo onda uvideli da je država najskuplji organ u Republici Srbiji, odnosno da država svojim merama, svojom poreskom politikom na sve moguće načine urušava privredni ambijent u kojem posluju privredna društva u Republici Srbiji.
Takođe, kada govorimo o ovih 60.000 preduzeća, njih moramo da podelimo u dve velike grupe.
Prva grupa je lista od preko 300 preduzeća koja do sada nisu privatizovana, odnosno za koja nije postojao kupac. Ta preduzeća će najverovatnije u narednom periodu biti likvidirana ili na neki drugi način neće više postojati. Drugu grupu od tih 60.000 preduzeća predstavljaju male kompanije, kojima ovaj novi zakon o stečaju pruža mogućnost za normalno poslovanje u narednom periodu.
Kada govorimo o stečaju, u javnosti stečaj uvek asocira na likvidaciju. Do sada su od stečaja kod nas profitirali samo stečajni upravnici i stečajne sudije, koji su imovinu prodavali po veoma niskim cenama i na taj način sticali bogatstvo.
Kada govorimo o stečaju, kada uopšte govorimo o politici, ekonomskoj politici Vlade Republike Srbije, mi iz LDP-a moramo da podsetimo Vladu i poslanike vladajuće koalicije na izveštaj Evropske komisije za koji su svi rekli da je odličan, najbolji izveštaj do sada od 2000. godine, ali svi zaboravljamo ekonomsku komponentu tog izveštaja gde se kaže da je u Republici Srbiji slabo otvoreno tržište, slaba konkurencija i da je nizak nivo finansijske odgovornosti. Za sve ove nivoe, za sve ove teme o kojima ovaj izveštaj govori odgovorna je Vlada, odnosno odgovorni su pojedini resori u Vladi Republike Srbije.
Takođe, ako govorimo o stečaju i poverenju u taj stečajni postupak koje ovaj zakon treba da omogući, kako možemo da govorimo o tom poverenju ako se kroz javna preduzeća urušava poverenje u završne račune, u poslovne knjige koje vode ta javna preduzeća?
Najbolji primer je u 2008. godini najjače javno preduzeće Republike Srbije, to je NIS, koji je prijavio prvo da je ostvario u 2008. godini dobitak od trideset miliona evra, a kada je izvršena ozbiljna revizija došlo se do gubitka od devedeset miliona evra. Takođe, to javno preduzeće je pet godina, od 2003. godine do 2008. godine, svake godine prijavljivalo dobitak, pa se postavlja pitanje da li je i u prethodnim godinama došlo do prevare, odnosno da li je došlo do gubitaka u poslovanju NIS-a?
Postavlja se pitanje na koji način može država da očekuje od privatnih firmi da pravilno vode svoje poslovne knjige kada to javna preduzeća, preduzeća u vlasništvu države, ne čine?
Cilj svakog stečaja jeste da ono preduzeće koje ne može da servisira svoje dugove omogući poveriocima da te dugove naplate, odnosno da se to preduzeće ili likvidira ili restrukturira. To se ovim predlogom zakona omogućava i mi podržavamo u tom smislu ovaj predlog zakona.
Međutim, izneću neke primedbe na ovaj predlog zakona, odnosno neke nedoumice koje LDP ima. To se prevashodno odnosi na čl. 11. i 12. gde su definisani stečajni razlozi i gde se kao jedan od razloga za pokretanje stečaja navodi pretpostavka preteće nesposobnosti plaćanja. Trebalo je da bliže definišete ko je kvalifikovan i stručan da oceni tu pretpostavku.
Kada govorimo o prioritetima namirivanja obaveza iz stečajne mase po isplatnim redovima, mislim da drugi isplatni red, gde spadaju potraživanja po osnovu javnih prihoda, treba da zauzme poziciju trećeg isplatnog reda, a da treći isplatni red zauzme poziciju drugog isplatnog reda.
Ovim zakonom nije precizirano šta činiti sa naknadno pronađenom imovinom dužnika. Mislim da kroz amandmane i ovo treba definisati. Ako govorimo o stečaju, ako govorimo uopšte o ekonomskoj situaciji u Republici Srbiji, neophodno je da ovoj raspravi vratimo malo života, odnosno trebalo je da čujemo juče od gospodina Dinkića ili danas od vas konkretne odgovore na konkretne probleme koji se tiču mnogih firmi u Republici Srbiji koje nisu privatizovane, koje su već dugo pod stečajem ili su na pragu stečaja. Šta će biti sa tim firmama? To je ono što interesuje građane onih opština u kojima se nalaze te firme.
Bili smo svedoci da je u javnosti postojala informacija da je čak jedan gradonačelnik, gradonačelnik Novog Pazara, smenjen zato što se nije slagao sa Ministarstvom ekonomije i regionalnog razvoja oko uvođenja stečaja u jednu firmu, a to je firma „Raška“.
Kada već pominjemo Novi Pazar, dobili smo informacije da je nelegalno i na nezakonit način uveden stečajni postupak u holding kompaniji „Vojin Popović“.
Kada govorimo o Novom Pazaru i o Tutinu, onda moramo da govorimo i o fabrici obuće „Ras“, koja je od 2003. godine pod stečajem, a radnici nisu još primili ona sledovanja koja im je odredio sud, odnosno stečajni upravnik ne isplaćuje im one prinadležnosti koje im je opredelio Opštinski sud u Tutinu.
Kada govorimo o Sandžaku moramo da pomenemo i firmu „Ljubiša Miodragović“ u Prijepolju, koja je bila privatizovana. Privatizacija je raskinuta i sada je ta firma pod stečajem, a u predizbornim kampanjama smo čuli obećanja pojedinih ministara kako će da reše problem te firme.
Takođe, moramo da pomenemo i druge firme, naročito na području Sandžaka, jer nijedna druga oblast u Republici Srbiji nije u poslednjih dvadeset godina toliko ugrožena u ekonomskom smislu kao što je područje Sandžaka. Šta je sa fabrikom sedišta iz Priboja, koja se već nekoliko puta obraćala Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja za pomoć? Sve te firme koje posluju na području Sandžaka, koje su danas u izuzetno teškoj situaciji, u stečaju ili na pragu stečaja, nisu došle u tu situaciju zato što nisu znali da rade, već zbog politike koja je bila dominantna na prostoru Republike Srbije, odnosno zbog politike vlada Republike Srbije koje su onemogućile i te radnike i te firme da posluju onako kako su poslovale desetinama godina pre toga.
Sve ove odgovore trebalo je da čujemo od predstavnika ministarstava jer samo na taj način možemo da opravdamo naše bistvovanje ovde u Skupštini Srbije. Nemamo nikakvu obavezu prema samom zakonu koji donosimo, imamo prevashodno obavezu prema građanima koji su za nas glasali i koji su nam omogućili da sedimo ovde, u Skupštini Srbije. Hvala.

Reč ima poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani građani Srbije, ja ću na početku svoje diskusije o zakonu o stečaju i zakonu o licenciranju stečajnih upravnika iskazati nezadovoljstvo zbog onog što se permanentno u Skupštini Srbije dešava. Neprihvatljivo je da se ovako, više leteći, dovode ministri koji nisu juče učestvovali u diskusiji o jednom vrlo važnom zakonu. Građani Srbije i ljudi koji vode firme i preduzeća su izuzetno zainteresovani da čuju od predlagača zakona, od onoga ko je zakon kreirao...
Imamo permanentno situaciju, podsetiću vas da sam u maju ili junu mesecu, poslednjeg četvrtka u mesecu, premijeru Mirku Cvetkoviću postavio poslaničko pitanje i zamolio ga da se više ne dešavaju ovakve situacije, na šta mi je premijer odgovorio, što može da se pogleda u stenogramu, da je dobro da sam postavio to pitanje i da će ubuduće ovde na sednicama Skupštine biti oni ministri koji su predlagači zakona. Permanentno se ovo krši.
Imali smo pre neki dan izgovor ministra da je dobio temperaturu, pa je morao da ode. Danas imamo ovu situaciju povodom vrlo važnog zakona. Takođe, fond za razvoj, imali smo istu situaciju. Ovo se non-stop dešava.
Čak bih mogao da prihvatim situaciju da je gospođa Matić juče zajedno sa gospodinom Dinkićem ovde učestvovala i da je u toku šta su ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa rekli, ali ovako, ulazak sada kada govore oni koji su po redovnom spisku, bez onog uvodnog, mislim da je potpuno deplasirano.
Na kraju ću vam, gospođo ministre, postaviti dva pitanja i želeo bih zaista da mi odgovorite, jer nisam potpuno uveren, ne samo kada ste vi u pitanju, nego bilo ko ko menja ovde, da ste u toku. Jednostavno dolazite da odsedite, da prođu ove diskusije i idemo na novi zakon. Što je još gore, juče u 18 časova, kada je ministar uzeo ponovo reč da nešto kaže, prekinut je program i sednica je reemitovana u 01.33. Toliko o tome koliko je uopšte Vladi bitno da se jedan ovako važan zakon demonstrira pred građanima Srbije, pred zainteresovanima.
Ponavljam još jedanput, zaista bih morao... Daću samo malo poređenje, naravno, nije za poređenje, ali više ne znam kako da se izborim sa ovim što je ustaljeno ovde u Narodnoj skupštini: gospođo ministre, u sudu, kada je javni pretres i kada iz nekog razloga sudeći sudija ne može da dođe ili se zameni, pretres ponovo počinje. Naravno, ovo je Narodna skupština, Poslovnik, ovlašćenja koja premijer daje, to je moguće da se prevaziđe, ali nije uputno, nije u redu. Znam sigurno da je vama neprijatno, potpuno sam uveren; nije ovo lično prema vama, nego prema svim situacijama koje se ovde ponavljaju.
U ovakvoj atmosferi pokušaću građanima Srbije nešto da kažem o ovom vrlo važnom zakonu, u vremenu koje mi je ostalo. Dakle, postoji pokušaj da se uvede red u jednu vrlo važnu oblast. Moram da primetim da postoje propusti koji bi trebalo da se reše. Nova Srbija će kroz raspravu u načelu i kroz amandmane koje smo podneli pokušati da popravi ovaj zakon, jer nam je zaista cilj da se ovaj zakon uredi na dobar način i da se nemile situacije koje se oko stečaja dešavaju zaustave.
Zakon i dalje opstaje na činjenici da troškove mora da predujmi ovlašćeni predlagač. Na prvi pogled, to jeste logično i nužno, ali je neophodno da se sagleda stvarnost. Poverioci su već oštećeni činjenicom da je dužnik uskratio plaćanje za dugovano. To su često iznosi koji u potpunosti remete poslovanje poverioca u kraćem ili dužem vremenskom periodu. Poverioci su uglavnom pravna lica koja se mogu svrstati u kategoriju malih i srednjih preduzeća, pa često nemaju interesovanje, niti motivaciju da plate visoke troškove predujma za sprovođenje stečaja, pogotovo imajući u vidu činjenicu da su dužnici ne samo nelikvidni, nego i da je njihova imovina toliko mala da je neizvesno da li će naplatiti troškove, a kamoli potraživanje.
Način da se dođe do podataka o stvarnom stanju imovine dužnika, realnoj zaduženosti i opterećenju je nemoguć u sadašnjem privrednom sistemu, što je evidentno i primetno. Do momenta kada treba da podnese predlog za stečaj poverilac je verovatno već platio skupe sudske takse da bi se sudio za svoje pravo, plaća advokate, bio je izložen raznim troškovima i na kraju, kada je izdejstvovao golo pravo, ostao je uskraćen pred činjenicom nesolventnog dužnika.
Kada se ovo uzme u obzir potpuno je jasno da se mora pronaći jeftiniji način da se poverioci usude da pokrenu postupak zbog stečaja nad svojim dužnikom, da bi eventualno probali da se upuste u tu avanturu.
Ovo govorim jer i sam Predlog zakona ima razumevanja za ovu vrstu troškova, pa tako u članu 132. u stavu 7. navodi da „ako su troškovi oglašavanja nesrazmerno visoki u odnosu na vrednost predmeta prodaje, stečajni upravnik, uz saglasnost odbora poverilaca, može oglasiti prodaju na način drugačiji od načina propisanog stavom 6. ovog člana.“
Dakle, čak i predlagaču zakona je sasvim jasno da se radi o enormnim troškovima, jer predviđa ovu odredbu kada je u pitanju faza unovčavanja stečajne mase. Tražim isti pristup i prilikom dostavljanja predloga, jer su to iznosi od 300.000 do 500.000 dinara, što u ovom trenutku nije, za bilo koji privredni subjekt, malo.
Pun smisao ovaj zakon može da ima jedino ako bude saglasan sa ovim zakonom o izvršenju. Oni bi zajedno omogućili da se efikasno isključe iz pravnog i privrednog prometa sva pravna lica koja ne mogu uspešno da učestvuju u tržišnoj utakmici.
Zato izražavam sumnju da će ovaj zakon sam po sebi doprineti da se poboljša stanje, bez obzira namere, koje su možda i dobre.
Imao sam nameru da otvorimo neka važna pitanja – zašto je uopšte u ovom zakonu odjedanput praktično izuzeto stečajno veće, gospođo ministre, i sudija pojedinac će ubuduće voditi stečajni postupak? Gospodin Dinkić je juče izneo jednu vrlo opasnu stvar; praktično je teret odgovornosti prebacio na sudiju koji, ukoliko ne bude zadovoljan slučajnim odabirom stečajnog upravnika, mora da preuzme odgovornost za to šta će ubuduće biti sa stečajem.
Takav pritisak na nosioca sudske vlasti izrečen u Narodnoj skupštini pred narodnim poslanicima, pred građanima Srbije, bilo ko od sudija ko je čuo... Ne znam kako ćete uopšte naći sudiju pojedinca koji će voditi stečaj. Znate, država mora jasno da stavi do znanja da sudije moraju potpuno slobodno da sude, a ne da ministar koji je predlagač ovog zakona iskaže jedan tako javni pritisak, za bilo kog sudiju.
Šta će očekivati druge sudije, koje vode krivični postupak, parnični postupak, koje odlučuju o milionima? To je vrlo neprimereno, vrlo loša poruka, pogotovo sada, pred ovaj izbor u celoj zemlji, kada su sudije u pitanju. To je totalno mešanje izvršne vlasti u sudsku vlast.
Dakle, gospođo ministre, očekujem od vas, da li sada ili na kraju ove diskusije, da mi odgovorite na ovo pitanje. Nadam se da imate kompetentnog saradnika da vam pomogne.
Žao mi je što gospodin Dinkić nije tu. Želeo sam da popričam o jednoj situaciji koja je potpuno neprimerena. Naime, Agencija za privredne registre, koja trenutno prima predloge za registraciju preduzeća i firmi, toliko je u ovom trenutku isfabrikovana, moram da kažem, neprimereno mnogo ljudi radi u područnim jedinicama.
Daću vam primer da su nekada u Trgovinskom sudu u Kraljevu, koji je bio nadležan za kompletan okrug, region, čak i za dva, tri okruga, za Kruševac, Čačak, Gornji Milanovac i Novi Pazar, kompletnu registraciju vodili jedan sudija, referent i upisničar i dolazilo se do rešenja za otvaranje firmi. Trenutno u Kraljevu u Agenciji za privredne registre, koja posluje kao neka izdvojena jedinica samo za Kraljevo (a tako imamo u Kruševcu, Novom Pazaru, Čačku), četiri čoveka rade na prijemu dokumentacije, pa se dokumentacija šalje za Beograd.
Tačno je da je osnivački ulog smanjen još ranije na 500 evra, ali je neprimereno to što ovo olakšavanje otvaranja firmi nije pratilo i smanjenje broja radnika, nego se stalno gomilaju partijski kadrovi.
Ako pomnožite sa svim ovim gradovima o kojima pričam, samo na prijemu, a ne na odlučivanju, radi preko 20 ljudi, a mi pričamo ovde o otpuštanjima, da ćemo veliki broj državnih službenika... Sve će se to prelomiti preko neke sirotinje u državnoj upravi, koja inače prima neprimerno niske plate od 17.000, 18.000, 19.000 dinara.
Videćemo, kada krenete u to smanjenje direktno na terenu, da li će to biti za neke ljude koji primaju vrlo visoke plate. Dakle, sve će se slomiti na siromašnima, onima koji nemaju vezu, koji nisu partijski kadrovi, i to je problem.
Kroz ovaj primer sam želeo da ukažem na to da treba da se krene upravo od ovakvih stvari, jer prijem dokumentacije je posao samo za jednog radnika.
Pamtim period kada je u Kraljevu, u boljoj privrednoj atmosferi, jedan radnik primao dokumentaciju; sada su tamo zaposlena četiri. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović, posle njega narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Poštovano predsedništvo, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, kao i u mnogim oblastima društvenog života u kojima ne postoje univerzalna rešenja, tako i analize uporednih pravnih rešenja pokazuju da nema jedinstvenog najboljeg stečajnog sistema.
Uz činjenicu da stečaj može da predstavlja šansu za rešenje određenih finansijskih problema, kako se na njega gleda i u mnogim privredno razvijenim zemljama, te mogućnost novog uspešnog poslovanja i zaštitu imovine, cenim da je sasvim logičan i prihvatljiv pristup predlagača.
Taj pristup se ogleda, pre svega, u korekciji neprimenljivih odredaba prethodnog zakona iz 2004. godine, naravno, uz korišćenje iskustva učesnika u stečajnim postupcima i stručne javnosti, te unapređenju nekih postojećih dobrih rešenja i pravno-tehničkoj korekciji oba predložena zakona.
Stoga želim da kažem da su nam učesnici u stečajnim postupcima, kao i dobri poznavaoci ove materije koje su poslanici SPS - JS uspeli da konsultuju pripremajući se za ove predloge zakona, koji su nam i dali određeni broj primedaba o kojima ću nešto kasnije govoriti, potvrdili da je zahvaljujući takvom pristupu predlagač uspeo da u načelu utvrdi dobre zakonske predloge, upodobljene specifičnosti posla u Republici Srbiji, uvažavajući efekte svetske ekonomske krize i da oni predstavljaju novi i kvalitetni iskorak u pogledu pravne sigurnosti, što će svakako unaprediti stečajni postupak u Republici Srbiji.
U tom smislu želeo bih da spomenem nekoliko novina koje su već više puta od strane ovlašćenih predstavnika i govornika spomenute, ali potkrepljuju ove tvrdnje.
Pre svega, definiše se cilj stečaja i osam načela stečajnog postupka, što ove zakone čini preciznijim i omogućava identično postupanje u istim činjeničnim stvarima.
Zatim, novi stečajni razlog – insolventnost, koja se javlja u slučaju kada je imovina dužnika manja od obaveza, te jedno sasvim praktično rešenje koje se ogleda u ukidanju stečajnog veća i, shodno tome, brisanje stečaja male vrednosti, jer je praksa pokazala da su stečajna veća otežano formirana, a da su u svom radu uglavnom potvrđivala već donete odluke.
Jedna zaista bitna novost jeste uvođenje prekluzivnosti rokova za prijavu potraživanja, dakle oni su od 30 do 120 dana. Jasno je da je nedostatak ovakve odredbe predstavljao izvor za moguće zloupotrebe i nepotrebna odugovlačenja stečajnih postupaka. Cenimo, takođe, i da je prebijanje potraživanja, koje se ne gubi otvaranjem stečajnog postupka, jedna vrlo značajna novina.
Što se tiče reorganizacije, želim da kažem da je ovaj institut bio predmet posebnog interesovanja poslanika SPS-JS. Želeo bih pre svega da spomenem određene primedbe koje su nam sugerisane, a koje smo mi prihvatili i želimo da ih stavimo na znanje predlagaču. One se pre svega tiču činjenice da poverilac ima dva različita tretmana, u zavisnosti od karaktera svojine nad stečajnim dužnikom. O tome je juče govorio naš ovlašćeni predstavnik gospodin Milan Nikolić i ne bih želeo dalje to da elaboriram. U tom smislu spomenuo bih još nekoliko stvari.
Dakle, pre svega se otvara mogućnost za poteškoće zbog paralelne primene tri zakona, i moguć uticaj na efikasnost postupka, a to su Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji iz 1989. godine, Zakon o stečajnom postupku i ovaj predloženi zakon, s obzirom na trajanje određenih stečajnih postupaka.
Zatim, postoje određene primedbe na način izbora stečajnog upravnika, vremensko trajanje, tačnije ograničenje položenog ispita, a takođe i određene primedbe u smislu reorganizacije, kao, po nama, poželjnog vida otklanjanja uzroka nesolventnosti.
Ovde bih pomenuo par konstatacija u tom smislu. Pre svega, evidentno je da je do sada praksa pokazala da je mali broj usvojenih reorganizacija, sem što pokazatelji govore da je nešto malo bolje stanje u Vojvodini. Juče smo čuli da je od 794 stečajna postupka svega 29 ili 4% okončano reorganizacijom.
Reorganizacija predstavlja način da privredni subjekat oživi, ozdravi i da nastavi svoju aktivnost. Mi cenimo da u tom smislu radnici koji tu rade imaju korist, a poverioci će okončanjem svakako u tom smislu biti zadovoljni.
Naravno, i država tu ima interes, jer će dobiti dobar i zdrav privredni subjekt koji će u budućem periodu biti i dobar poreski obveznik, koji će puniti budžet.
Glavni osvrt ljudi koje smo konsultovali u tom delu, čije primedbe cenimo, jeste da u predloženom zakonu nisu dovoljno istaknute te prednosti reorganizacije u odnosu na bankrotstvo, te da se u članovima 156. i 158. možda zahteva preterano velika formalnost, što može obeshrabriti predlagače za ovakav vid okončanja stečaja, ili će ovakve predloge i planove iz procesnih razloga odbacivati sud.
S obzirom na to da je predlagač predvideo i novost, tzv. institut unapred pripremljenog plana reorganizacije, koji predstavlja novu mogućnost i jedan skraćeni postupak gde je moguće odbaciti ili usvojiti predlog, mi iz Poslaničkog kluba SPS-JS cenimo da je na ovaj način ipak na neki način istaknuta mogućnost i prednost reorganizacije kao mogućeg okončanja stečajnog postupka u odnosu na bankrotstvo. U tom smislu, smatram da nije zgoreg primiti k znanju neku vrstu predloga da je potrebno produžiti rokove za uređenje prethodno podnetog plana i smanjiti formalnosti obavezne sadržine.
Poslanički klub SPS-JS nije reagovao amandmanima u tom smislu, jer želimo da damo šansu zakonu da se dokaže u praksi. Mislimo da treba pomno pratiti te efekte i po potrebi, ukoliko se u potpunosti ne ispune željeni efekti, preduzeti mere u ovom pravcu, a naravno, i ako se pojave neke negativne pojave.
Naravno, da bi oba zakonska predloga ostvarila svoj puni kapacitet mnogo će zavisiti od stručnog i odgovornog vođenja postupka, dakle, izbora stručnih i kompetentnih stečajnih sudija. Mi želimo da verujemo da će to tako biti.
Upravo u tom smislu cenimo i odredbe da će Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, pored izdavanja licenci, imati i drugu, bitniju ulogu – da nadzire rad stečajnih upravnika i da vrši određenu regulativnu ulogu u razvoju profesije stečajnih upravnika, sa mogućnošću izdavanja nekih obavezujući uputstava, što će svakako doprineti boljem radu i razvoju ove profesije. Odredba kojom se isključuje mogućnost da stečajni upravnik bude u radnom odnosu takođe je dobra, jer treba da omogući punu posvećenost stečajnih upravnika predmetima i bolji kvalitet rada.
Poslanici SPS-JS žele da se ovaj rad stečajnih upravnika odvija uz jednu kontrolisanu i realnu naknadu njihovog rada. Ovde su već spominjane visoke naknade; želimo da one budu svedene u realne okvire.
Na kraju, zbog svega navedenog smatram da predloge zakona o stečaju i izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika treba podržati.
Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, a posle nje narodni poslanik Munir Poturak.

Gospodo poslanici i poštovani građani, i pored nastojanja autora i predlagača da ovaj zakon koji imamo pred sobom predstave kao plan koji je pun dobrih namera, moramo da sagledamo efekte koje je dao prethodni zakon, od istih autora i istih ljudi koji su ga primenjivali.
Zato jučerašnja primedba da razgovor o zakonu o stečaju mora da se fokusira na rešenja koja su data u ovom predlogu zaista nije primerena. Ne možemo da zaboravimo vrlo pogubne rezultate koje je za sobom ostavila primena prethodnog Zakona o stečaju i da je ovaj inoviranje, i to u lošem pravcu, tog lošeg Zakona o stečaju.
Implikacije koje zakon o stečaju treba da ima na privredu jedne zemlje, na zaposlenost, na konkurentnost, na finansijsku disciplinu, na kreiranje okruženja i pravila za poslovanje svih, apsolutno nisu uzete u obzir prilikom izrade ovog zakona, naprotiv.
Niste nijednog trenutka pokušali da izbacite neefikasne i nekompetentne, ni sa strane onih koji treba da sprovode ove postupke, mislim na stečajne upravnike, a takođe niste hteli kao država, koja reguliše uslove, da preuzmete rizik za neuspeh i loše rezultate, nego ste u zakonu ostavili dvojnost organa koji sprovode stečaj i ministra koji u vrhu Vlade i izvršne vlasti jeste nadležan za stečaj.
Gospodine Luka, žao mi je što niste u prilici da odgovarate, ali ste vi autor koji je zaboravio malo gospodina Radulovića, on se slabo pominje, a jeste jedan od autora i ovog zakona, želim da vi dobro čujete pitanje koje postavljam u pravom trenutku. Da li ste kao pravnik i advokat saglasni sa tim da može u zakonu da piše da je nadležan ministar za stečaj ministar koji je predložio ovaj zakon, a to je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj? Da li je vama kao pravniku mogla da promakne nepreciznost – ministar koji je nadležan za preduzeća nad kojima se otvara stečaj? Je l' bi to opteretilo ovaj tekst zakona, da ste mu tako suzili nadležnost?
Znam da ništa ovde nije slučajno, sem amandmanskih ispravki koje je G 17 dao, gde vam od maja predložen zakon u članovima 158. i 159. ima neki stav 6, ono formatiranje, kopi-pejst, pa ostao suvišan stav, i brisan je.
Ako je sa takvom pažnjom i dugo rađeno, ovo vam ne mogu nazvati propustom, nego namerom. Upravo to je ono što brine mene kao pripadnika SNS, koji u ovom trenutku ima mogućnost da stavi primedbu. Ne može organ za sprovođenje stečaja da bude stečajni sudija, a da ministar nadležan za stečaj, kako ste ga definisali u članu 20, bude nadležan za stečaj ako treba da se pohvali rezultatima, a kada jeste problem, onda da kaže – sud je kriv. Kao što mi je sinoć na konkretna pitanja odgovarao – to je krivica suda, pitajte njih.
Gospodine Luka, vi sedite u Upravnom odboru novoformirane firme „Fijat“, vi, kao čovek od poverenja gospodina Dinkića. Pored vas sedi gospođa Drinjaković, kao čovek od poverenja gospodina Tadića. Zašto još uvek nije uplaćen osnivački ulog „Fijata“ i gde je tu zakon, stroga pravila procedure, poštovanje onoga što se zove razvoj ove države, koji je zasnovan na zakonima koje ovde donosimo.
Taj vaš dvojni moral eksperata koji poštuju zakon i ostavljanje najšireg mogućeg okvira za diskreciona prava je ostavio i suviše dokaza vaših loših namera. I, neću da priznam da ste površni, jer niste površni. Vrlo dobro znate da regulišete stvari koje vas zanimaju. Ali, one za koje ne želite da budu dobro definisane, već da ostave mogućnost zloupotrebe, one su sadržane od člana 11, gde su navođeni stečajni razlozi, gde se na primer kaže da je trajnija nesposobnost plaćanja kad neko potpuno obustavi plaćanje u neprekidnom trajanju od 30 dana ili ne može da odgovori obavezama u roku od 45 dana.
Kada bude rasprava u pojedinostima iznosiću konkretne primere kako sasvim namerno ovo može da se uradi i kako sasvim namerno možete ovo da preskačete, ali kad kažete da prezaduženost postoji ako je imovina stečajnog dužnika manja od njegovih obaveza, je l' dovoljno napisati jednu ovakvu prostu proširenu rečenicu? Nama, građanima Srbije, koji znaju da je privatizacija rađena po prospektima u kojima su zaboravljene hiljade hektara, stotine, zgrade vidljive golim okom svakog laika, zaboravljene da budu stavljene u bilans, i to je Agencija za privatizaciju prihvatala. Ovo je strašno.
Vi kažete – postoji definisano. Niste napisali ni da li je to bilans stanja, proveren, overen, ko odgovara za neregularnost, a mi smo svedoci zloupotreba. Nezaposleni građani su svedoci zloupotreba; oni koji su preko noći ovakvim rešenjima došli do enormnih bogatstava ne plaćajući ih su svedoci kako pišete zakone i kako ih sprovodite.
Molim ostale kolege koje su čitale zakone, jeste li vi dobili neki drugi predlog, za razliku od mene? Je l' vama ne smeta što Agencija za privatizaciju i njen centar za stečaj dobija pravo da radi stečajeve, a da njeni predstavnici kao stečajni upravnici samo podnose izveštaj? Nesmenjivi su, gospodine Luka. Za njih ne postoji mogućnost razrešenja, njihova privilegija je da ne odgovaraju nikome.
Čime je to zaslužila Agencija za privatizaciju? Da li onim famoznim dopisom gospođe Vesne Džinić, za koju ne znamo gde je danas, da se sredstva naplaćena od stečaja ne mogu držati kod domaćih banaka, nego je mejlom poslat spisak banaka, koje jesu formalno akcionarska društva ove zemlje, ali su osnovana od stranih osnivača, da se samo kod njih mogu držati sredstva naplaćena od stečaja? I vi, kao i ja, znate da postoji taj dokumenat.
Sa koliko nezakonitosti je Agencija za privatizaciju stekla pravo da joj date ponovo ovakav povlašćen tretman? Sa koliko potrošenih sredstava finansijskim i pravnim savetnicima koji nisu nikada nikome položili račun pred budžetom, niti su ušla u budžet sredstva?
Je l' ovaj zakon zbog toga i donet? Da li zato stečajevima sada prisustvuje po jedan čovek iz centra, da uči posao od onih koji ga znaju? Molim gospodu kolege, nemojte da bude sutra – nismo znali, niko nas nije upozorio.
Predviđeno je menjanje vlasničke strukture u toku stečaja. Da li baš lex specialis dozvoljava sve ili postoje zakoni kojima se može menjati vlasnička struktura?
Tvrdite da je ovo dobar i bolji zakon. Tvrdim da ovaj zakon još manje daje mogućnost za zaštitu poverilaca od nezakonitih odluka suda. Možda nekome nije interesantno, ali ovaj zakon omogućava da i sudovi donose nezakonite odluke, na koje, vi kažete, nije dozvoljena revizija. Da li je to dopustivo u jednom pravnom sistemu koji pledira na ustavnost, koji treba, ako ne pred domaćim sudovima, Vrhovnim, pred Evropskim sudom da pokaže da smo pravna država? Kako je moguće isključiti pravni lek u potraživanju poverilaca visoke vrednosti? Znamo da Zakon o parničnom postupku pruža zaštitu građanima da pred Vrhovnim sudom traže zaštitu svojih prava ako njihova potraživanja prelaze vrednost od 500.000 dinara.
Šta na to imate da kažete? Znate šta ja vama imam da kažem? Neću pominjati učesnike u postupku koji je u toku. Dopis Republičkog javnog tužilaštva Vrhovnom sudu Srbije, a preko Trgovinskog suda u Subotici, kaže – predlažem da Vrhovni sud u Beogradu pobijane sudske odluke ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da ukine samo drugostepenu odluku i predmet vrati tom sudu radi odlučivanja, zbog toga što protiv prvostepene i drugostepene sudske odluke ima razloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti.
Upoređivanjem činjenica proizilazi dalje – stečajni poverilac (neću navesti ime) stekao založno pravo na imovini stečajnog dužnika pre stečajnog poverioca (a namerno ću reći koji je - Luka Beograd) i time ima prvenstvo (taj kome ime ne navodim) u redosledu namirenja, kao razlučni poverilac, iz sredstava dobijenih prodajom imovine stečajnog dužnika.
Propust zbog ovog, gospodine, kolege i građani, i nedozvoljeno raspolaganje stečajnog upravnika legalizovan je donošenjem prvostepenog rešenja o glavnoj deobi i drugostepenog rešenja o odbacivanju žalbe razlučnog poverioca kao nedozvoljene. Gde ste, gospodo pravnici? Znači, nedozvoljeno raspolaganje stečajnog dužnika legalizuje sud štiteći se instrumentom nedozvoljene žalbe, a vi ovde uvodite kao redovan institut. I neko se ovde usuđuje da ovaj zakon pohvali.
Vrhovni sud Srbije, na kraju kaže – smatramo da je Vrhovni sud nadležan da usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i na taj način utiče na nezakonite sudske odluke zasnovane na nedozvoljenom raspolaganju i da ne dozvoli da one imaju pravno dejstvo u pravnom prometu itd.
Da li je baš ovo tako sitno da se previdelo? Ili su ovo upravo namere koje treba ovaj zakon da izvrši, pored posla za Agenciju za privatizaciju i njen centar za stečaj? Ako nema nadzora, kao što ga nema po ovom zakonu, od strane stečajnih sudija za one postupke koje radi Agencija, koja će sama da odlučuje da za prodaju u toku ovog postupka, za imovinu izuzetno velike vrednosti neko odluči da je proda po izuzetno niskoj ceni, a da ne mora da traži ni od koga odobrenje, ni onu nezakonitu odluku Vlade o kojoj je juče pričao gospodin Dinkić, ni saglasnost, ni bilo koji dokumenat... Ovaj zakon to sada omogućava. Može neko da se pravi da to ne vidi.
Ako tome dodamo i odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, ovog novousvojenog, po kome će korisnici zemljišta i imovine pod vrlo interesantnim, određenim okolnostima, tako se kaže, postajati vlasnici ogromnog, do sada građevinskog, zemljišta, postaje jasno šta se želi postići ovim zakonom. Na to upozoravam pre nastajanja posledica, u blagovremenom trenutku, iako je rasprava sinoć počinjala u kasno doba pa je nekim poslovničkim odredbama neko pokušavao da nas isključi iz dela prenosa, jer su to neinteresantne stvari.
Zaista, ovako povišenim tonom, zabrinuta za posledice primene ovakvog zakona, vas autore, Vladu koja pokušava da se sakrije iza suda, a uzima dualitet odlučivanja, pitam – ko odlučuje, ako ovako stoje stvari? Kojim pravnim sredstvima, kada je ovo ovako formulisano?
Vi ćete mi reći – nadležan je sud. Sud će reći – ne, tako je htela Vlada. I do danas ćemo imati priču o „Sartidu“ i do danas ćemo se sporiti o tome da su bile nezakonite odluke o nekim prodajama.
Neko će ovde da pita – zašto je NIS sada iskazao gubitak od osam milijardi? Treba li da vas podsetim? Od 2002. godine, zaključno sa 2005, vaš ministar ovde, nadležan za stečaj, uveo je poseban institut donacija Vlade od strane javnih preduzeća, koje su, prema izvorima iz NIS-a, samo u 2004. i 2005. godini uplatili u budžet Srbije oko osam milijardi dinara. Sa ovakvom praksom se počelo u vreme Gorana Novakovića i kasnijih kadrova jedne, druge, i treće vlade, a pare su poklanjane, po zahtevu Vlade, i za razne komercijalne događaje deljene kapom i šakom, od čega je mogla da se rekonstruiše Naftna industrija Srbije.
Kreativno tumačenje knjigovodstva, računovodstva, međunarodnih računovodstvenih standarda pokazuje da je Vlada mogla 2007. godine da prikaže suficit. Dolaskom novog ministra finansija, ispalo je da imamo deficit.
Ista takva logika, kontrola, zakonitost, efikasnost i finansijska disciplina dovela je do toga da jedno veliko javno preduzeće može da ima dobitak, pa onda gubitak. I u onom suficitu i deficitu Vlade i u ovom dobitku ili gubitku NIS-a je isključiva, odlučujuća uloga gospodina ministra za stečaj, kako je ovde navedeno, sa vama ekspertima koji nam ovde pišete ovakve zakone i, što je najstrašnije, uz prećutnu saglasnost koalicionog partnera, u ovom ili onom vidu.
Jedno je sigurno, stečaj je kod nas sramota još uvek, a ne bi trebalo da bude. Da je on uređen po drugačijim zakonskim merilima, bio bi i reorganizacija, i mera za ozdravljenje i način za prevazilaženje problema, a ovako se još uvek kao sinonim za pljačku i bogaćenje kaže – stečaj. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Munir Poturak, posle njega narodni poslanik Aleksandar Martinović. Molim vas, samo se prijavite. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvažena gospođo ministre, vezano za ovaj zakon o stečaju, hteo sam da istaknem korisnost ovog zakona. Radio sam 23 godine u privredi; znamo da je u poslednjoj deceniji Srbija postala raj za dužnike. Neplaćanje je postala kultura u privredi. Poslodavci su svojim zaduživanjima, svojim obavezama i odugovlačenjem stečajnog postupka odvodili i mnoge svoje poverioce sa sobom u sunovrat.
Ovaj zakon je lek za privredu Srbije. Ovaj zakon je u sebi sakupio pet godina iskustva ovog prethodnog zakona. Hteo sam na ovaj način da istaknem da su u kreiranju ovog zakona sa ispravkama, sa iskustvom učestvovale, pored naših stručnjaka, i međunarodne institucije, kako bi se iskustva okolnih zemalja koje su u tranziciji, koja nosi sa sobom određenu problematiku u funkcionisanju privrede, pretočila u ovaj zakon.
Rezultat ovog zakona može da bude ubrzanje i efikasnije poslovanje naše privrede, da se vrati poverenje i sigurnost našim privrednicima i našim investitorima. Stvara se ambijent u kome će ljudi, privrednici među sobom stvarati jasnije poslovne odnose. Ono što je najvažnije, stečajni proces će biti kraći; stečajni postupak će biti jeftiniji; stečajne institucije će imati veću odgovornost.
Momenat u kojem nastupa ovaj zakon poklapa se sa reformom pravosuđa, i to je ono što je najbitnije za ovaj zakon. Nadam se da će ovaj zakon sa reformom pravosuđa, sa novim sudijama, dobiti svoju punu važnost i svoju punu ulogu.
Želim da se izvrši revizija rada dosadašnjih stečajnih upravnika, kako su radili, zbog onih koji treba da se biraju i koji će sprovoditi zakon koji je ovde parlament usvojio.
Mislim da je ovaj zakon nešto najkorisnije što će ovaj parlament u 2009. godini usvojiti i da će imati najveći efekat.