Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani članovi Ministarstva, imamo pred sobom set zakona iz oblasti koja je već na neki način uređena, s obzirom na to da je Srbija do sada potpisala preko 13 međunarodnih konvencija, ugovora, sporazuma, kojima mora da uskladi ovu oblast sa EU, a Savet EU je još 1991. godine doneo pravnu regulativu o zaštiti ove oblasti. Mislim da su ovi zakoni veoma važni.
Sam ministar je u uvodnom obrazloženju rekao da su moderne tehnologije u stvari ono što je uslovilo potrebu da se ovi zakoni donesu, ali ne vidim da su upravo te moderne tehnologije ovim zakonom dovoljno i do kraja zaštićene, jer kada govorimo o zakonu o autorskim pravima i uopšte o autorima, autorskom delu, o onome što jeste intelektualna svojina, onda su to uvek teško procenljive vrednosti, a kada govorimo o modernim tehnologijama, pre svega o informatičkim tehnologijama, odnosno softverskim tehnologijama, onda su one ovim zakonima nedovoljno zaštićene.
Takođe me interesuje dugovečnost, odnosno predviđanje ovih zakona. Volimo da govorimo da se ugledamo na EU i na evropske zemlje, što nije sporno, treba dosta toga pogledati kako su neki drugi pre nas uradili, da ne moramo baš uvek mi da tražimo rupu na saksiji, ali kažemo da neke zemlje u nekim oblastima imaju zakone stare po nekoliko vekova, vek ili desetine godina, a mi po brzini promena i donošenja zakona spadamo u zemlje koje su vrlo brze.
Na drugim poljima smo prilično spori, ali ovde smo veoma brzi. Pre svega, to pokazuje našu površnost u pristupu donošenju zakonskih legislativa i predviđanju onoga što jedan zakon treba da obuhvata.
Recimo, interesuje me zašto u zakonu o žigovima, o kome je ministar dosta govorio, nismo jednim opštim zakonom uredili sve moguće žigove i čak predvideli sve ono što se tiče vodenog žiga i elektronskog žiga sveobuhvatno jednim zakonskim projektom, da nemamo baš o svakoj oblasti posebno zakonsko rešenje?
Što se tiče autorskih i srodnih prava, podneli smo neke amandmane, očekujući da budu prihvaćeni i amandmani drugih poslaničkih grupa koje zaista dobronamerno žele da doprinesu da ovi zakoni budu na korist građana Srbije, a najviše da budu korisni autorima i stvaraocima, onima koji tu intelektualnu svojinu daju na dobrobit svih drugih, a ne onima koji tu intelektualnu svojinu, autorska dela i ostalo distribuiraju ili, kako popularno naši ljudi kažu, skidaju kajmak.
Prethodne kolege su vrlo slikovito i uverljivo govorile. Nadam se zaista da ćemo naći načina, mogućnosti i volje da se usvoje brojni amandmani poslanika koji su pratili ove predloge zakona i da se tako izađe u susret onima koji zaslužuju da od ovih zakona imaju najviše koristi, a da se onemoguće oni za koje su, čini mi se, delimično ili u velikom delu, neka od ovih zakonskih rešenja pravljena. Jer, kada smo bolje pročeprkali došli smo do toga da je ipak važan faktor ovde preraspodela para, odnosno presipanje od jednih korisnika novca ka drugima, preko naplate raznih prava intelektualne svojine, autorskih prava.
Želimo zaista da pre svega autori i tvorci, stvaraoci, kako god ih nazivali, jer teško je stvarati bilo kakvo delo, lako je rušiti, budu oni koji od toga imaju najviše koristi. Jedan takav zakonski projekat mora da bude usvojen u ovom parlamentu i on će tada biti dobar za sve građane Srbije.
U raspravi u pojedinostima branićemo svoje amandmane. Verovatno ćemo podržati amandmane drugih kolega za koje smatramo da su vrlo kvalitetni i korisni. Očekujemo da pre nas ministri imaju razumevanja i prihvate ih.
Mislim da gospodin ministar, koji ima dobru volju i slobodnog vremena da danas bude sa nama... Nisam sigurna da su ovi zakoni u njegovoj kompetenciji, ali hvala mu što je bar on našao vremena da danas obrazlaže ove zakone.
Bilo bi mnogo bolje da to čini ministar u čijoj kompetenciji će biti kontrola sprovođenja ovih zakona. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Igor Bečić, posle njega narodni poslanik Vladan Jeremić.

Dame i gospodo, poštovani građani, sada na dnevnom redu imamo terminološko usaglašavanje nekih zakona i sa tim u vezi Vlada nas je obavestila da će u Narodnoj skupštini prilikom razmatranja navedenih predloga zakona biti prisutan i Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava. Uz sve uvažavanje gospodina ministra, ipak smo očekivali da će ovde sa nama biti gospodin Đelić, ministar i potpredsednik Vlade, koji bi nam objasnio zbog čega ovi zakoni imaju prioritet ispred zakona za koje je mnogo bitnije da uđu u skupštinsku proceduru.
Ovo je, po meni, kao da ovde radniku dajemo radni kombinezon, a onda ga šaljemo na prinudni odmor, jer je industrijska proizvodnja u Srbiji dva puta manja nego 2000. godine; broj zaposlenih je manji za 300.000, a samo na poslednjim izborima imali smo obećanje o preko 500.000 radnih mesta.
Industrijska proizvodnja je manja od prošlogodišnje za 20%, a najveće smanjenje broja zaposlenih u ovom periodu imali su: tekstilna industrija za 75.000, proizvodnja motornih vozila i prikolica - 28.000, osnovnih metala - 27.000 i proizvodnja prehrambenih proizvoda takođe za 27.000.
Poražavajuća je činjenica da industrija čini svega 15% BDP-a Srbije. Već godinama nemamo šta da izvezemo; tako pola industrijske proizvodnje i izvoza zavisi od toga kako radi smederevska železara. Bankarske usluge i telekomunikacije ne možemo da izvozimo, a upravo u te sektore poslednjih godina najviše ulažemo.
Nekadašnji industrijski giganti već više od decenije vuku celu privredu u gubitke i dugove. Samo u prošloj godini, 900 velikih preduzeća, koja čine 1,03% ukupnog broja preduzeća, napravilo je 71.000.000.000 dinara gubitka, tako da je oteralo celu privredu u minus od 37.000.000.000 dinara.
Od 2003. godine, od kada NBS saopštava rezultate poslovanja srpske privrede, velika preduzeća izgubila su preko 240.000.000.000 dinara; 900 velikih preduzeća pravi dve trećine gubitaka, a dve trećine ovih preduzeća je propalo i to je veliki problem. Gubici su pojeli kapital ovih preduzeća i zato su ona sada nelikvidna. Ako veliki ne plaćaju dobavljačima, onda ni ovi ne mogu da plaćaju svoje obaveze i onda je cela privreda nelikvidna.
Gubici su uništili Srbiju. Rešenje za njih je sanacija, ali o tome niko ne govori, dok naši ministri pričaju nebuloze. Ako ova vlada bude još godinu-dve, cela privreda će bankrotirati, što znači da neće moći da plaća svoje dugove. Ova vlada mora da misli i o privredi, a ne samo o budžetu, i ne samo zato što se iz godine u godinu topi osnovni kapital, već plivaju u dugovima, koji su često najveća prepreka da i ova preduzeća nađu kupce.
Zaduženja velikih preduzeća na kraju 2008. iznosila su 1.500 milijardi dinara, od toga je dvesta milijardi samo kamata. Problem nije svetska kriza, već naša kriza, i zbog nedostajućeg dugoročnog kapitala. U Srbiji posle 2000. godine, gde god je primenjen metod „spržene zemlje“, koji je dokusurio i industriju... Ubeđeni smo da su nagla liberalizacija tržišta i smanjenje carina na uvoz, u kombinaciji sa precenjenim dinarom, doneli urušavanje industrijske proizvodnje. Precenjen dinar je činio uvoz jeftinijim, pa naša preduzeća nisu mogla da budu konkurentna na tržištu.
Posrnuli giganti ne samo da su problem za ekonomiju, već su oni i socijalni problem, jer u njima je zaposleno preko 450.000 ljudi, odnosno preko 45% ukupno zaposlenih u Srbiji.
Nisu samo društvena preduzeća kamen oko vrata srpskoj privredi. Mnogo gubitaka prave i javna preduzeća, tj. državne kompanije koje, uprkos monopolu, ispostavljaju građanima najveće cene i najniži kvalitet. Najveći gubitaši su: EPS, sa manjkom većim od trista miliona evra u prošloj godini, što je 7,3% gubitka cele srpske privrede. Ako je utešno, to je četiri puta manje nego 2007. godine. Drugi najveći gubitaš, a može se slobodno reći i problem naše privrede, jesu „Železnice Srbije“, koje su svojim poslovanjem prošle godine izgubile 195.000.000 evra, i to je tri puta više nego 2007. godine. Treći je JAT, sa 88.000.000 evra. Vidimo da ima i izmenjenih završnih računa, pa NIS ide iz dobitka u gubitak za preko osam miliona evra.
Tradicija u zaštiti industrijske svojine na prostoru Srbije je duža od jednog veka. Kraljevina Srbija je jedna od 11 država koje su potpisivanjem Pariske konvencije o zaštiti industrijske svojine 1883. godine osnovale Parisku uniju. Već 1884. godine Kraljevina Srbija je donela prve zakone iz oblasti industrijske svojine: Zakon o fabričkim i trgovačkim žigovima i Zakon o industrijskim mustrama i modelima.
Posle Prvog svetskog rata, novonastala država Kraljevina SHS je kraljevom uredbom 15. novembra 1920. godine osnovala Upravu za zaštitu industrijske svojine. Tako je ispunila obavezu iz Pariske konvencije o osnivanju jedne uprave koja će se baviti priznavanjem prava industrijske svojine i izdavati službeni glasnik u kome će se ta prava objavljivati.
Negujući pravni kontinuitet iz prethodnih država i uvažavajući suštinu prava intelektualne svojine sve države i režimi na prostoru nekadašnje Jugoslavije su oblast industrijske svojine i autorskog prava regulisali na nivou centralne vlasti. Takvo stanje se održalo sve do usvajanja Ustavne povelje državne zajednice SCG 4. februara 2003. godine, kada je došlo do podele nadležnosti, tako da državna zajednica ima ovlašćenja za donošenje propisa koji su materijalno regulisali pojedina prava intelektualne svojine.
Sprovođenje tih prava preneto je u nadležnost republika članica, odnosno Republike Srbije i Republike Crne Gore.
Skupština Srbije i Crne Gore usvojila je 2004. godine pet novih zakona iz oblasti intelektualne svojine: Zakon o patentima (2. jula 2004. godine), Zakon o autorskim i srodnim pravima, Zakon o žigovima, Zakon o pravnoj zaštiti dizajna i Zakon o zaštiti topografski integrisanih kola (sve 24. decembra 2004. godine).
Ovi zakoni su doneti u postupku potpunog usklađivanja propisa sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije, odnosno Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao jednog od ključnih sporazuma na kojima počiva Svetska trgovinska organizacija. Svi zakoni su usklađeni sa odgovarajućim metodološkim konvencijama kojima je pristupljeno od poslednje velike revizije zakona iz ove materije, koja je obavljena u periodu od 1995. do 1998. godine. Posebno je vođeno računa da ovi novi zakoni, po tadašnjim predlagačima, budu usklađeni sa odgovarajućim propisima EU.
U oblasti žigova na snazi su: Zakon o žigovima, kao što sam rekao, iz 2004. godine, Međunarodna klasifikacija roba i usluga, Ničanski aranžman, Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Protokol uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova, Najrobijski ugovor o zaštiti olimpijskih simbola, Ugovor o žigovnom pravu.
Samo 2008. godine podneto je 9.536 prijava žiga. Od toga su 78% strani, a 22% domaći predlagači. Godine 2008. domaća preduzeća su podnela 286 prijava za međunarodno registrovanje žigova.
Pre izvoza važno je zaštiti autorsko pravo ili pravo industrijske svojine. Aktivan odnos prema robnoj marki i kreiranje njenog identiteta na stranom tržištu predstavlja dobar način da kompanija zauzme svoje mesto među jakom konkurencijom. Uz relativno mali trošak, autorsko pravo i pravo industrijske svojine treba zaštiti. U suprotnom, postoji mogućnost da konkurencija nastupi sa istim proizvodom i nazivom i ubere plodove mukotrpnog rada i ulaganja.
Zaštitu treba potražiti u državnom Zavodu za zaštitu intelektualne svojine, sa čijim smo pomoćnikom razgovarali o postupku kreiranja, registracije, održavanja dobre robne marke, definisanja pojma dobre marke koja se koristi u Srbiji. Sa pravnog stanovišta je neadekvatno što se kod nas najčešće naziva robnom markom, a u stvari ima pravni pojam - žig.
Žig je pravno zaštićen znak koji služi za obeležavanje međusobno slične robe ili usluga od strane jednog učesnika u prometu da bi se razlikovala od identične i slične robe ili usluga drugog učesnika u prometu.
Po svojoj definiciji, žig uvek ima dva dela. To su samo znak, te spisak robe i usluga na koje se primenjuje i za koje je zaštićen. Priznato pravo na žig je isključivo pravo njegovog nosioca. Nosilac može to svoje pravo da sačuva za sebe, može ga upotrebljavati, prodati, iznajmiti ili dati dozvolu za njegovo korišćenje i slično.
U inostranstvu, stvaranju dobre robne marke mora da prethodi detaljno usklađivanje i analiza tržišta i postavljanje ciljeva koji u kompaniji žele da se postignu. Svakako je lakše prilagođavanje da se robne marke uvode i na strano tržište u onom asortimanu proizvoda i na onaj način kako ne radi konkurencija, jer tada potrošači mogu brže i kvalitetnije to primetiti.
U najvećem broju zemalja u svetu znak može da bude veoma različit. Žigom se može zaštiti reč, kombinacija određenih slova, slog, kao i reči ili kombinacija slogova, sa određenim grafičkim rešenjem ili logotipom kompanije.
Da bi proizvođač zaštitio određeni znak u inostranstvu, mora da ispuni dva osnovna uslova: da je znak podoban, odnosno da se ne odnosi isključivo na karakteristike proizvoda i usluga i da nije sličan ranije zaštićenim znacima na određenoj teritoriji. Kada preduzeće ima žig koji je zaštitilo na nacionalnoj teritoriji, a to nije učinilo u inostranstvu, bilo koje strano preduzeće može da u svojoj zemlji zaštiti identičan znak za istu vrstu robe ili usluga i da na taj način spreči uvoz u tu zemlju. U tom slučaju, izvoz je onemogućen, a preduzeće mora da dobije saglasnost tog pravnog lica, koju po pravilu plaća jer to predstavlja neku vrstu licence.
Praksa je pokazala da su neki proizvođači usled neobaveštenosti i eventualne uštede prilikom uvoza robe u inostranstvo vrlo često pristajali da strani partner zaštiti žig u inostranstvu, koji je inače zaštićen na tržištu proizvođača, da bi oni uštedeli. To je loša varijanta jer uvoznik kasnije mora stalno da se prilagođava zahtevima stranog partnera, pri čemu zarađuje znatno manje nego da je mogao sam da zaštiti znak.
Treba pažljivo odabrati vreme i način komuniciranja sa potrošačima, kako bi robna marka bila zapažena i prihvaćena na adekvatan način. U daljem razvoju robne marke proizvoda na stranom tržištu ključnu ulogu imaju kontinuitet i kvalitet proizvoda, kako bi potrošač uvek znao šta kupuje za svoj novac.
Postupak zaštite žiga je vrlo jednostavan. Potrebno je da se podnese prijava žiga, koja sadrži nekoliko osnovnih elemenata: zahtev za priznavanje žiga, izgled znaka za koji se traži zaštita i spisak usluga na koje se taj žig odnosi.
Takva prijava dobija svoj redni broj, nakon toga ulazi u redovan postupak, koji po pravilu traje oko godinu i po dana.
U slučaju da se podnosi međunarodna prijava žiga, moguće ga je zaštititi i po hitnom postupku, koji se završava u roku od dve do tri nedelje.
Postupak međunarodne prijave žiga sličan je našem, s obzirom na to da je država Srbija član Madridskog aranžmana, na osnovu kojeg se samo jednom prijavom može zaštititi žig u čak 70 zemalja u svetu. Postupak registrovanja žiga u inostranstvu pokreće se podnošenjem domaće prijave kod Zavoda za zaštitu intelektualne svojine. Ukoliko su na prijavi naznačene zemlje članice Madridskog aranžmana, onda se prijava može podneti samo u slučaju kada je domaći žig registrovan.
Po dobijanju nacionalne prijave vrši se njeno ispitivanje po hitnom postupku. Ukoliko se utvrdi da prijava ispunjava sve propisane uslove, preduzeće je u daljem postupku dužno da uplati određeni iznos, taksu za registraciju i objavljivanje žiga, kao i taksu Međunarodnom birou Svetske organizacije za intelektualnu svojinu u Ženevi za podnošenje međunarodne prijave. Po izvršenoj uplati, registrovani nacionalni žig prosleđuje se Međunarodnom birou, koji ima obavezu da taj žig registruje i da ga kao međunarodno priznat objavi u svojoj publikaciji međunarodnih žigova.
Troškovi zaštite žiga zavise od broja zemalja od kojih se traži zaštita. Troškovi su mnogo viši ako se znak štiti samo u pojedinim zemljama, gde se prijava podnosi na osnovu Madridskog protokola, nego kada se to čini za sve zemlje potpisnice Madridskog aranžmana. U slučaju da troškovi registracije jednog znaka iznose između 25.000 i 30.000 švajcarskih franaka, naravno, preduzeće može da zaštiti znak samo za ona tržišta za koja je zainteresovano i na onoliki broj klasa za koliko je to potrebno.
Ako bi neko hteo da zaštiti znak u svih 50 zemalja Madridskog aranžmana, onda bi troškovi bili znatno niži i iznosili bi desetak hiljada švajcarskih franaka, što je relativno skroman iznos za određenu vrstu monopolskih prava koja dobijate.
Ono što je značajno da se kaže jeste da su sva prava koja su priznata ograničena vremenskim periodom i podležu, pod određenim uslovima, i poništavanju, odnosno prestanku važenja. Žig treba da traje i deset godina, a nakon toga može i da se obnovi.
Najveće robne marke, pogotovo svetski priznate, nastupaju preko noći. Sama komunikacija robne marke prema potrošačima danas se, zahvaljujući pisanim medijima, televiziji, sve više internetu, može postići znatno brže i efikasnije nego pre 20 ili 40 godina.
Pored te činjenice da u Srbiji ne postoji kultura zaštite intelektualne svojine, prema podacima „Madrid ekspresa“, na teritoriji Srbije, na stranom tržištu zaštićeno je svega oko 800 žigova, što isto tako ne znači da je 800 preduzeća zaštitilo te znake.
Ipak, u poslednje vreme sve veći broj prijava za zaštitu međunarodnog žiga podnose mala i srednja preduzeća. Najveće šanse za uspešan plasman na stranom tržištu imaju proizvodi proizvedeni na tradicionalan način (koncept zdrave hrane), visokog kvaliteta.
Kod nas, po pravilu, kada neko izađe na tržište, njegov proizvod je visokog kvaliteta, ali kada počinje da osvaja tržište taj kvalitet počinje da opada.
Čvrsti stavovi o vrednostima koje neka robna marka ima kod potrošača grade se kontinuirano, kroz dugi niz godina. Da bi se to postiglo potrebna su znatna ulaganja u marketing, prodaju, distribuciju, kako bi se postigla što veća prisutnost proizvoda na prodajnim mestima. Potrebno je da se konstantno sprovode istraživanja stranih tržišta da bi se razvoj novih proizvoda kretao u smeru trendova potrošnje proizvoda, kako bi se zadovoljio zahtev potrošača.
Što se tiče samog zakona, vidimo ovde jedno terminološko usklađivanje – recimo, u članu 1. se definiše predmet zakonskog regulisanja, kao i pojam žiga. Žig se definiše kao pravo kojim se štiti znak koji služi za razlikovanje robe, odnosno usluga fizičkih ili pravnih lica, tako da su sadržinom pojma obuhvaćeni i subjekti prava – fizička i pravna lica. Nosioci žiga mogu da budu samo učesnici u prometu. Republika Srbija je potpisnik Madridskog aranžmana o međunarodnom registrovanju žigova i Protokola uz Madridski aranžman o međunarodnom registrovanju žigova.
Članom 2. se definišu kolektivni žig i garancije. Vidimo da je to većinom, evo, iz člana u član, uvek ima u stavu 1. tačka 1) - propisuje se zabrana zaštite žiga za znak koji je protivan javnom poretku ili prihvaćenim moralnim principima. Ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Znači, iz člana u član imamo dodato da je ova odredba u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima. Takođe, ova odredba je u celosti preuzeta iz važećeg Zakona o žigovima i u skladu je sa članom 3. Direktive EU i članom 7. strana 1 Uredbe o žigu EU.
Jednostavno, kao što kažemo, ovo je samo jedno terminološko usaglašavanje ovih zakona, malo izmena ima i mi iz SNS ne možemo na drugačiji način da se postavimo prema ovom zakonu nego jednostavno da ne glasamo za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima gospodin Vladan Jeremić.

Hvala. Meni je danas, izgleda, suđeno da predsedava gospodin Novaković i da govorimo o zakonima koji ni posle nekih pet-šest godina (kao što je npr. zakon o stečaju) očigledno neće doneti nikakve suštinske promene u odnosu na ono što je do sada bilo.
Zašto bi ovaj set zakona koji je danas predmet skupštinske rasprave trebalo na neki način da bude bitan?
Pre svega, ako imamo u vidu da su tvorevine ljudskog duha i posebno zaštićene tvorevine ljudskog duha danas praktično najskuplja dobra, samo stvaralaštvo i prava intelektualne svojine su najdohodovnija oblast, tako da se u onim razvijenijim i pravno i društveno uređenim državama apsolutno posvećuje svakodnevna pažnja strategiji u oblasti podsticanja stvaralaštva, njegovoj sve boljoj i efikasnijoj pravnoj zaštiti i, naravno, inteligentnoj privredi.
Kod nas, nažalost, umesto ovakvog načina podsticanja stvaralaštva sve češće na konkretnim primerima vidimo kako su stvaraoci, u najmanju ruku, poniženi i opterećeni troškovima neefikasnih postupaka, kako su sve brojniji propisi suprotni nekakvim međunarodnim sporazumima, turističkim standardima, kako se oblast koja zahteva dugu i staloženu specijalizaciju sve više svodi na nivo nedozvoljene nestručnosti ili, da tako kažem, krajnje nesavesnosti.
Dame i gospodo narodni poslanici, među brojnim aktuelnim pitanjima je upravo pravna zaštita dizajna. Dizajn, to ste već mogli da čujete, bar kada je o Srbiji reč, ima tu tradiciju praktično još od 1884. godine, kada je donet taj Zakon o zaštiti mustara i modela. Zaštita industrijskog dizajna je bila predviđena u Uredbi o zaštiti industrijske svojine iz 1920. godine, koja je pod mustrom podrazumevala svaku sliku ili crtež koji može da služi za ugled i da se prenese na neki industrijski ili zanatski proizvod. Model je definisan kao svako vlasničko delo koje predstavlja neki industrijski ili zanatski predmet ili koji se upotrebljava na nekom industrijskom ili zanatskom proizvodu.
Autorsko-pravna zaštita dizajna je uređena 1929. godine Zakonom o zaštiti autorskog prava. On je izričito predviđao, uz navođenje ostalih tvorevina, zaštitu umetničkih dela primenjene umetnosti. Autorsko-pravna zaštita dizajna u Srbiji je do sada bila uređena tim Zakonom o zaštiti autorskog i srodnog prava iz 2004. godine, koji pored ostalih autorskih dela navodi dela primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja.
Industrijsko-pravna zaštita dizajna je uređena Zakonom o pravnoj zaštiti dizajna, takođe iz 2004. godine. Interesantno je da je i taj zakon rađen prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta iz 1998. godine. U njoj je državama članicama ostavljeno da odrede uslove, uključujući i stepen originalnosti, pod kojima predmet uživa zaštitu kao industrijski dizajn, kako može da dobije i autorsko-pravnu zaštitu. To praktično znači da industrijsko-pravna zaštita jedne tvorevine ne isključuje mogućnost njene autorsko-pravne zaštite.
Što se tiče osobenosti industrijskog dizajna, direktiva koja je bila uzor još uvek aktuelnom zakonu (a očigledno se neće mnogo šta promeniti ni u ovom novom) u uvodnom delu izričito navodi da industrijski dizajn ne mora imati estetski karakter, ne mora biti lepa umetnost. U slučaju kada industrijski dizajn, dizajn koji je registrovan u Zavodu za intelektualnu svojinu, uživa automatski i autorsko-pravnu zaštitu, dizajn koji karakteriše slobodan spoljni oblik uživa, po Zakonu o industrijskom dizajnu, takođe autorsko-pravnu zaštitu.
Što se tiče kriterijuma originalnosti, koji je izuzetno važan, ostaje da se razmotri pitanje koji stepen originalnosti treba da postoji da bi jedan predmet uživao upravo ovakvu zaštitu.
Postavlja se i pitanje u kojoj meri je Zakon o pravnoj zaštiti dizajna, još uvek važeći, trebalo da bude zakon o deponovanju dizajna ili registrovanju dizajna? Zakon nije predviđao ispitivanje u postupku po prijavi prava na dizajn u pogledu autorstva, te se u tom pogledu jasno radi o deponovanju. Zakon je predviđao suštinsko ispitivanje da li je predmet prijave industrijski dizajn, mada to ispitivanje ne postoji kod međunarodno deponovanog industrijskog dizajna, tako da su domaća lica u nepovoljnijem položaju u odnosu na strana lica koja koriste međunarodno deponovanje, što je nedopustivo.
Veliki je broj pitanja koja postavlja, umesto da ih rešava, što bi uostalom trebalo da bude osnovna svrha i namena svakog zakona, pa tako i ovog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna. Tako je, u vezi s pravom na dizajn stvoren u radnom odnosu, ovaj zakon uređivao u jednom članu da se primenjuje Zakon o autorskim i srodnim pravima, a već u narednom da se primenjuje Zakon o patentima. To je, u krajnjoj liniji, stvaralo zabunu, jer primenom Zakona o autorskom pravu u jednom broju slučajeva delo se vraća, grubo rečeno, autoru nakon isteka zakonom predviđenog broja godina, a u slučaju primene Zakona o patentima ono pod istim okolnostima pripada trajno poslodavcu.
Zakonodavac je očigledno tom prilikom, da tako kažem, loše transponovao tu direktivu, jer je pogrešna terminologija u vezi sa nazivom dela, ili se pominju jedan uz drugi izrazi „sadržina prava“ i „obim prava“, koji praktično imaju isto značenje, tako da se tu radi o tautologiji. Obim prava, obim zaštite, povreda prava na dizajn, povreda dizajna itd. pokazuju da očigledno tu nije bilo adekvatnih, odnosno pravih rešenja u ovoj oblasti.
Ako se svemu ovome doda i nepotpuna sudska nadležnost u jednom broju postupaka, sve to ukazuje da zakonodavac praktično nije imao u vidu obaveze iz opštih akata Saveta Evrope o nedopuštenosti dvokolosečnog postupka. Sve ovo i činjenica da Zavod za intelektualnu svojinu očigledno nije baš ni po fondovima baštine, a ni po potrebnoj strukturi informisan korisnik, ni potrošač, koje zakon navodi kao lice koje ocenjuje materijalne uslove za zaštitu spoljnog izgleda industrijskog dizajna, ukazuje da je zaista bilo neophodno izvršiti suštinske izmene i dopune Zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i organizovati jedan posve drugačiji postupak pred Zavodom za intelektualnu svojinu.
Kao Poslanička grupa SRS uložili smo amandmane kojima ćemo pokušati da ovakav predlog zakona popravimo.
Ono što treba istaći ovom prilikom jeste da problem krađe intelektualnog vlasništva utiče na sve industrijske grane, od muzičke, filmske, pa do farmaceutske ili automobilske. U svetu je, naravno, veliki broj kompanija i pojedinaca koji se isključivo oslanjaju na prihode od intelektualnog vlasništva, kao neki način povratka prethodnih ulaganja, a koje potom ulažu u istraživanje i razvoj, kako bi uspeli u neko dogledno vreme da proizvedu još produktivnije alate.
Najbitnije u svemu tome, i uslov uspešne zaštite intelektualnog vlasništva, jeste uspešan nadzor vlastitog indentiteta, odnosno tehnologije na tržištima. Nadzor predstavlja ključan faktor i stvara se godinama i apsolutno podrazumeva i praćenje stanja na tržištu i medijima.
Zaštita intelektualnog vlasništva dodatno podstiče ljude da nastavljaju sa stvaranjem, jer kroz autorsko pravo, patente, prava intelektualnog vlasništva svi stvaraoci imaju pravo da odluče kako se njihove tvorevine iskorišćavaju, umnožavaju, distribuiraju itd. Ujedno, i nosiocu stečenih prava omogućava se ostvarivanje određenog dodatnog profita, jer se može prodati, licencirati ili zameniti. Stoga i u kompanijama, samim tim i u državi, treba stvoriti jedan moderan princip u kojem je nužna zaštita prava, efikasno upravljanje pravima, podizanje nivoa svesti, sprečavanje povrede tih prava. U svemu ovome kao nekakva vodilja treba da posluži izreka Viktora Igoa da ono što vodi i vuče svet nisu lokomotive, nego ideje.
Dame i gospodo narodni poslanici, kao ni sijaset drugih, ni ovaj predlog zakona to sasvim sigurno neće omogućiti, a ovu bezidejnu vlast ni najbrža lokomotiva ne može da pokrene ka boljoj budućnosti. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Jeremiću. Reč ima gospodin Goran Mihajlović.

Hvala lepo, gospodine Novakoviću. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, građani Srbije, mi danas u okviru zajedničkog načelnog pretresa vodimo objedinjenu raspravu o četiri predloga zakona, a to su: Predlog zakona o žigovima, Predlog zakona o zaštiti topografija integrisanih kola, Predlog zakona o pravnoj zaštiti industrijskog dizajna i Predlog zakona o autorskim i srodnim pravima.
Očigledno je da sva četiri predloga zakona tretiraju na izvestan način sličnu problematiku, a to je pravna zaštita autorskih prava pojedinca kao fizičkog lica, odnosno zaštita pravnog lica, kao i okolnosti pod kojima može doći do ograničenja i sputavanja ove pravne zaštite.
Svedoci smo da je ovo u današnje vreme postala jedna osetljiva problematika, gde dolazi do neprestanog kršenja elementarnih prava i normi ponašanja u ovoj oblasti, a i sami vidimo da je situacija kod nas po tom pitanju veoma haotična i nedovoljno pravno uređena.
U tesnoj vezi sa ovom problematikom stoji još jedan predlog zakona, o kome je pre par dana Skupština raspravljala u okviru seta pravosudnih zakona, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala.
Ovim predlogom zakona, kao što se sećamo, predloženo je formiranje višeg javnog tužilaštva sa sedištem u Beogradu, koje bi bilo nadležno za čitavu teritoriju Republike Srbije kada je u pitanju visokotehnološki kriminal. Odnosno, predloženo je formiranje posebnog odeljenja koje bi se bavilo krivičnim delima protiv intelektualne svojine, privrede i pravnog saobraćaja u slučaju da je subjekat ili sredstvo u izvršenju nedozvoljene radnje bilo računar ili računarski sistem, mreža ili neki računarski podaci, a isto tako i njihovi proizvodi u materijalnom ili elektronskom obliku, pod uslovom da je šteta koja bi se pričinila autoru veća od milion dinara.
Mi smo iz izlaganja našeg ovlašćenog predstavnika gospođe Gordane Pop-Lazić videli kakvi su stavovi naše poslaničke grupe po pitanju problematike koju tretiraju ovi zakoni. Ovom prilikom ću se malo više fokusirati na jedan od ova četiri predloga zakona, a to je Predlog zakona o zaštiti topografije integrisanih kola, dok će kolege iz moje poslaničke grupe tretirati preostala tri zakona.
Da bismo otpočeli bilo kakvu analizu u vezi s ovim zakonom o zaštiti topografija integrisanih kola, neophodno je da malo vidimo genezu problematike koja se ovime bavi.
Prvi Zakon o zaštiti topografija integrisanih kola donet je kod nas pre nekih desetak godina, tačnije 1998. godine, i isti je objavljen u „Službenom glasniku SRJ“, br. 42/98, a neznatno je modifikovan šest godina kasnije i objavljen u „Službenom glasniku Srbije i Crne Gore“ 2004. godine.
S obzirom na to da je u pitanju zakon bivše državne zajednice, Vlada je našla za shodno da treba doneti nov zakon koji bi bio terminološki i sadržajno usklađen kako sa Ustavom Republike Srbije, tako i sa Zakonom o ministarstvima, kao i sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti.
Treba naglasiti i činjenicu da je nekadašnja SFRJ 1989. godine potpisala jednu konvenciju sa Svetskom organizacijom za intelektualnu svojinu i time izrazila spremnost da na svojoj teritoriji vrši zaštitu autorskih prava.
Kao što znamo, pored materijalnih, i nematerijalna dobra su rezultat intelektualnog rada, pa moraju biti predmet odgovarajuće pravne zaštite. Tako su nastali oni poznati TRIPS sporazumi, izdati od strane Svetske trgovinske organizacije, kao i EEC sporazumi, odnosno uputstva od strane Saveta ministara EU, kojima je bila obuhvaćena i topografija integrisanih kola.
No, činjenica je da mi u ovom trenutku nismo članica ni Svetske trgovinske organizacije, ni Evropske unije, mada predstavnici Vlade neprestano ističu da postoje jasna opredeljenja da budemo primljeni i u jednu i u drugu asocijaciju.
Verovatno je zbog toga ovolika žurba da se na dnevnom redu ove sednice nađe čak 58 tačaka dnevnog reda, od kojih vidimo da je većina predloga tih tzv. europejskih zakona. Samo, bojim se da se stvari ne odvijaju u duhu one narodne poslovice „Spremamo ražanj, a zec još uvek u šumi“, jer, nažalost, kako stvari stoje, sve nam je dalja i EU i Svetska trgovinska organizacija.
Vidite, u skladu sa tim, posebno me brine jedna druga stvar, to je zadnja rečenica koju je predlagač zakona (odnosno Vlada) dao u obrazloženju ovog zakona. Tu kaže, citiraću: „Domaća industrija koja bi mogla da primenjuje topografije integrisanih kola u large scale integration tehnologiji je ugašena sa nemogućnošću da tu tehnologiju primeni.“ Uz sve uvažavanje gospodina Čiplića i ovde prisutnih, meni je jako žao što ovde nije prisutan Božidar Đelić, jer gospodin Boža bi kao ministar za nauku i tehnologiju verovatno znao da da odgovor na ono najjednostavnije pitanje – kome mi to onda spremamo i za koga usvajamo ove zakone kada domaća industrija, nažalost, ne proizvodi ovu vrstu proizvoda?
Kako stvari stoje, plašim se da se u državi Srbiji ne desi nešto još gore, da uskoro ne ostanemo bez bilo kakve proizvodnje, jer nažalost, svedoci smo da se iz dana u dan povećava broj ugašenih i likvidiranih preduzeća, bez ikakve šanse da se to popravi nabolje.
Time samo stvaramo sve veću i veću armiju nezaposlenih. Očigledno je da je u državi Srbiji mnogo modernije i unosnije baviti se poslovima konsaltinga i tome slično, nego proizvodnjom. Bolje bi bilo da smo ovde raspravljali o nekom zakonu o oživljavanju proizvodnje, a ne o zaštiti onoga što uopšte ne postoji i čime se država Srbija trenutno ne bavi.
Bez obzira na tu činjenicu, ovaj predlog zakona ima i dve dobre stvari. Prva je da za realizaciju zakona nisu predviđena nikakva dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije, koja bi se uzimala iz džepova poreskih obveznika, a druga stvar je, što je, mora se priznati, prava retkost – donošenje ovog zakona ne prati osnivanje neke nove agencije ili institucije.
Iskreno rečeno, skoro da se ne sećamo kada je u ovoj skupštini usvojen neki zakon a da za njegovu realizaciju nije bila predviđena odgovarajuća agencija, u kojoj se, kao što znamo, uglavnom udomljavaju partijski kadrovi koji se jednostavno negde moraju udomiti.
O detaljima ovog predloga zakona ne bih govorio sada, jer je ovo rasprava u načelu, a kada bude rasprava u pojedinostima mi ćemo o tome detaljnije govoriti. Moje uvažene kolege Nikola Savić i Milan Nikolić i ja podneli smo ukupno osam konkretnih amandmana na predlog ovog zakona i mi ćemo u okviru rasprave u pojedinostima pokušati da te amandmane branimo i opravdamo. Mi se nadamo da bi usvajanjem tih amandmana ovi zakoni postali jedna zaokružena sadržajna i logička celina, koja bi se mogla aplicirati u praksi. Stoga ću se ovde malo više pozabaviti analizom efekata koje bi usvajanje Predloga zakona moglo imati na njegove potencijalne korisnike.
Pre svega, integrisano kolo, oni koji se bave tom materijom znaju, predstavlja složeno električno kolo sastavljeno od mnoštva aktivnih i pasivnih komponenata smeštenih na jedinstvenoj podlozi koja se može primeniti ili samostalno ili u sklopu nekih složenijih elektronskih uređaja i naprava. Samo kolo se u opštem slučaju sastoji iz tri zasebne celine, to su: kućište, koje je najčešće od keramike ili specijalne plastične mase; zatim, izvodi, kojima se isto spaja za noseću strukturu, i čip koji se nalazi u središtu integrisanog kola i koji je tankim žicama spojen sa pomenutim izvodima.
Možemo reći da je, sa aspekta namene, uobičajena podela industrijskih kola na tri glavne grupe: analogna, koja su primenu najčešće našla kod operacionih pojačivača, digitalna kola, koja naravno najviše idu kod mikroprocesora i mešovita integralna kola koja obrađuju kako analogne tako i digitalne signale i koja se primenjuju kod AD i DA konvertora, što znači da su sve ovo proizvodi visoke tehnologije koji se mogu primeniti kod raznih mikroprocesora, memorija, pojačivača, pulsnih kodera i dekodera, modema i tome slično.
Što se tiče komercijalne upotrebe, ona je vrlo razvijena i široko rasprostranjena. Standardna integralna kola primenjuju se za temperaturni opseg od nula do 70 stepeni celzijusa; industrijska za opseg temperatura od minus 40 do 85, a ona specijalna, kao što su za vojne potrebe, imaju najširi opseg primene, od minus 55 do 125 stepeni celzijusa, što znači da ona imaju i najveće radne sposobnosti.
Inače, kao godina rođenja integralnog kola smatra se 1964. godina, jer je tada prvi put u računare treće generacije ugrađena silicijumska pločica dimenzija 6h6 mm. Ona je omogućila jednu veliku integraciju i stvaranje sažetih i kompaktnih konstrukcija, pre svega računara, koji su tako postajali pouzdaniji, brži i sve jeftiniji na svetskom tržištu.
Tokom sedamdesetih godina došlo je do povećanja integracije integralnih kola, pa se tako pojavila large scale integration tehnologija, gde je čak do 5.000 komponenata bilo spakovano u jednom integralnom kolu, a samo malo kasnije još naprednija very large scale integration tehnologija, koja je još više povećala integraciju i snizila cenu i težinu integrisanih kola.
Kao primer koliko je to imalo praktičnog efekta navešću samo cenu računara. Recimo, kada su se pojavili prvi računari 1950. godine, posle Drugog svetskog rata, imali su fantastičnu cenu od nekih milion dolara, a svakih desetak godina cena je i po deset puta padala, pa je tako 1960. godine ondašnji najbolji računar bio oko 100.000 dolara, pa je sedamdesetih to palo na desetak hiljada dolara, osamdesetih na 1.000 dolara, da bi devedesetih i kasnije palo i na nekih 100 dolara. Iz ovoga vidimo da je sav ovaj napredak omogućila upravo topografija integrisanih kola, koja se neprestano razvijala i usavršavala.
Što se tiče trendova u bliskoj budućnosti, smatra se da će se ove topografije još više razvijati i da će doći do pojave tzv. superračunara koji će obuhvatiti sva znanja iz određenih oblasti.
Ovaj istorijski prikaz nisam dao sa ciljem da bi se sagledala samo hronologija razvoja u ovoj oblasti, nego da bi se videlo do čega sve zloupotreba i nepostojanje adekvatnog zakona može da dovede. Navešću samo neke primere, godine kada su u svetu prvi put usvojeni zakoni protiv zloupotrebe ove problematike. Prvi zakon je donet je u SAD 1984. godine, pa onda u Japanu 1985, Holandiji 1987. itd., a od zemalja u našem najbližem okruženju to je učinila Rumunija 1995.
Sigurno je da i mi, na bazi uporednog prava, možemo iskoristiti sva pozitivna rešenja pomenutih zemalja i to ugraditi u predloge ovih zakona o kojima raspravljamo. No, razlika je, ponoviću u zaključku još jednom, što sve ove zemlje imaju proizvodnju iz oblasti visokih tehnologija, imaju šta da štite zakonom, a mi, nažalost, nemamo.
Bez obzira na to, predlažem grupaciji iz vladajuće skupštinske većine da kada budu izloženi naši amandmani to pažljivo saslušaju i sve one za koje smatraju da su korisni usvoje, čime bi ovaj set zakona postao sveobuhvatniji i aplikativniji.

U međuvremenu je stiglo ovlašćenje da Poslaničku grupu LDP predstavlja, kao ovlašćeni predstavnik, gospodin Nenad Prokić.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, činjenica je da je oblast autorskih prava sama po sebi vrlo složena materija koju je teško pravno urediti, ali imam utisak da su autori ovog predloga zakona malo preterali, da su sve ovo toliko iskomplikovali da ovo, po mom mišljenju, sveti Petar ne bi rastumačio, a kamoli primenio u praksi.
Jednostavno, u ovom predlogu zakona postoje brojna rešenja koja, po mom mišljenju, nije moguće primeniti čak ni u nekim potpuno pravno uređenim državama, a kamoli u Republici Srbiji.
Neki delovi ovog predloga zakona malo me podsećaju na određene komunističke programe – sadrže puno lepih želja i rešenja, ali kada je u pitanju primena u praksi dolazimo u situaciju da je to nemoguće realizovati.
Smatram da bi ovaj predlog zakona, odnosno zakon kada bude usvojen, mogao biti realizovan samo u slučaju da država angažuje, recimo, nekoliko desetina hiljada ljudi koje bi bukvalno 24 sata dežurali na svim javnim mestima, u restoranima, kafićima, sličnim objektima, u sredstvima javnog saobraćaja, u svim radnjama u kojima postoje fotokopir aparati.
Danas su jedne dnevne novine objavile tekst o tome da 150 kafana i restorana u Valjevu već dve godine ne puštaju muziku, znači, ne emituju radio program, i svoje goste ne zabavljaju televizijskim programom, u znak protesta zbog visine naknada koje moraju da plate po osnovu korišćenja autorskih prava. Jedan od njih tvrdi da mesečno mora da plaća 60 evra i navodi podatak da vlasnik restorana iste površine u Nemačkoj po tom osnovu mesečno plaća šest evra. Koliko ja razumem ovaj predlog zakona, ukoliko on bude usvojen, te dažbine, koje su sada prema izjavama ovih ljudi nesnošljive, biće još veće.
Prokomentarisaću nekoliko konkretnih rešenja. Članom 18. predviđeno je da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji ugrožava njegovu čast ili ugled, ali nije predviđeno da autor ima pravo da se suprotstavlja iskorišćavanju svog autorskog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu. Podneo sam amandman, mislio sam da je u pitanju propust, međutim, taj amandman nije prihvaćen. Jednostavno, smatram da bez usvajanja tog amandmana kompletan ovaj zakon nema smisla. Znači, vi štitite autora, ali ga ne štitite od najčešće zloupotrebe, zloupotrebe koja mu pričinjava materijalnu štetu.
Drugo rešenje koje je po meni sporno je rešenje iz člana 22. kojim je predviđeno da se autor ne može odreći prava na naknadu za privremeno ustupanje ili davanje u zakup svog autorskog dela. Smatram da niko ne može autoru zabraniti da se odrekne naknade za korišćenje njegovog dela.
Postavljam pitanje da li je normalno, objavio sam tri knjige, da li ja kao autor imam pravo da te knjige ustupim bilo kome da ih koristi privremeno, na određeni vremenski period, ili trajno? Smatram da je to moje neotuđivo ljudsko pravo i da to pravo ne treba da mi se uskraćuje bilo kojim zakonom. To pravo mi se može uskratiti jedino ako ja to činim na neki način koji ugrožava javni interes, ugrožava nečija druga prava.
Sledeće rešenje, član 39, on sadrži više nakaradnih rešenja, a ja ću prokomentarisati dva. Prvo je, citiram – u slučaju umnožavanja autorskih dela fotokopiranjem ili na drugi način, autor, pored prava na autorsku naknadu, ima pravo i na dodatnu naknadu od pravnog ili fizičkog lica koje je izvršilo fotokopiranje. Ovo rešenje je potpuno neprimenjivo u praksi i potpuno je besmisleno.
Pitam, ako pretpostavimo da neki mladić, recimo, iz Stajkovca ili iz Leskovca napiše neku finu ljubavnu pesmu koja se dopadne tinejdžerima i neki tinejdžeri iz Velike Plane uzmu tu pesmu u knjižari u Velikoj Plani i fotokopiraju u 5.000 primeraka, kako će autor pesme znati da je ta pesma fotokopirana? Kako će ovaj momčić koji fotokopira pesmu i deli je besplatno znati da ima određenu zakonsku obavezu po osnovu tog fotokopiranja? Ko će, na kraju krajeva, da nadgleda sve fotokopir aparate u Srbiji? To je nemoguće. Posle ću nešto više reći o tome.
U istom članu ovog zakona kaže se sledeće – vlasnici fotokopir aparata su dužni da na zahtev dostave informaciju o broju napravljenih fotokopija. Ovo je još gore. Izvinjavam se na izrazu, ali po meni je zaista ovo potpuno blesavo rešenje! Evo zbog čega: dođe mušterija u knjižaru sa 500 papira, na svakom papiru se nalazi odštampana po jedna izreka različitih autora. Po ovom zakonu, vlasnik knjižare, vlasnik fotokopir aparata treba da ubeleži koje su izreke fotokopirane, imena njihovih autora. On treba da zatvori radnju u naredna dva-tri sata, da to sve pribeleži, dok ostale mušterije čekaju, ili da angažuje jednog novog radnika da ovo zapisuje.
Vi možete da se smeškate koliko god hoćete, ali ovo proizilazi iz ovoga što je napisano. To su životne situacije, što kaže moja koleginica Dušanka Plećević, i zaista bi bilo neophodno da svi vlasnici fotokopir aparata angažuju po još jednog pomoćnog radnika da bi ovaj zakon bio ispoštovan.
Članom 45. idete u jednu drugu krajnost – dozvoljavate bibliotekama, obrazovnim ustanovama i arhivama da bez znanja i dozvole autora i bez plaćanja autorske naknade umnožavaju autorska dela, ukoliko to ne rade u komercijalne svrhe.
Pojavi se sad jedan mladi književnik, napiše jednu dobru knjigu, knjiga postane hit na tržištu, a jedna privatna obrazovna ustanova – vi znate da se one ne formiraju radi opšteg interesa, radi širenja kulture i obrazovanja, nego radi profita – uzme i radi sopstvene reklame, odštampa recimo 20.000 primeraka te knjige i podeli to besplatno mladim naraštajima. Oni će učiniti uslugu kulturi, raširiće ljubav prema knjizi, ali ovom autoru će napraviti jednu nenadoknadivu materijalnu štetu.
Vi članom 18. ovog zakona, o kojem sam govorio na početku, niste ostavili mogućnost autoru da se suprotstavi iskorišćavanju svog dela na način koji mu nanosi materijalnu štetu.
Ukratko ću prokomentarisati član 32. Po članu 32. samo autor ima pravo da dozvoli da se njegovo delo koje se javno emituje saopštava na javnom mestu. Prevedeno na narodski jezik, vlasnik kafane, recimo, na Staroj planini ima pravo da na svom tranzistoru sluša koju god hoće pesmu, kojeg god hoće pevača. Međutim, ako odluči da Tanju Savić ili Miroslava Ilića koji u tom trenutku pevaju čuju i ostali gosti u kafani, on to ne može učiniti bez njihove dozvole. Sad se tu javlja nekoliko problema. Prvo, on bi morao da bude vidovit pa da zna unapred koje će pesme biti emitovane. Druga stvar, morao bi da poseduje neka sadašnjoj civilizaciji nepoznata naučna znanja, tehnološka znanja, da u narednih nekoliko sekundi obezbedi saglasnost autora, što je nemoguće.
Postoje još dve situacije kako bi on mogao da ispoštuje ovaj član zakona. To je da od radio-stanica unapred dobije spisak svih pesama i autora svih pesama koje će biti emitovane, recimo, sledećih godinu dana. To je tehnički neizvodljivo. On ne bi trebalo ništa drugo da radi, nego to.
Postoji još jedan način, a to je da se sa svim autorima, svim pevačima čije se pesme emituju na teritoriji Srbije unapred konsultuje, obezbedi njihovu saglasnost, verovatno će oni tražiti i neku materijalnu nadoknadu, da im to plati, ali, znate, to ne bi mogao da plati ni Miroslav Mišković, a kamoli vlasnik neke obične kafane.
Jednostavno, smatram da postoje neka rešenja koja bi trebalo povući iz ovog predloga zakona. Mislim da ih treba povući ili prihvatiti amandmane Srpske radikalne stranke. Hvala.

Reč ima gospodin Aleksandar Martinović.