Reč ima narodni poslanik Donka Banović.

Hvala, gospođo predsednice.
Od ovih silnih konvencija, sporazuma, predloga zakona, rekla bih par reči o Sporazumu koji je Vlada Republike Srbije potpisala sa Vladom Narodne Republike Kine o naučno-tehnološkoj saradnji, u aprilu ove godine.
Stupanjem na snagu ovog novog sporazuma, prestaće da važi sporazum koji je potpisan 1995. godine, takođe, o naučnoj i tehnološkoj saradnji, a tada je taj sporazum potpisala Vlada SRJ. Izgleda, imamo dugu istoriju saradnje s Kinom u ovoj oblasti.
Dve vlade su potpisale sporazum jer su rešene da jačaju bilateralne prijateljske odnose i da podstiču i unapređuju naučnu i tehnološku saradnju između dve zemlje, tako da je ovaj sporazum praktično uobičajeni pravni okvir za ovu vrstu saradnje. Kina predstavlja respektabilnu svetsku silu u svakom pogledu, pa i u pogledu naučno-tehnološkog razvoja, te je Kina za Srbiju i ranije, a i danas, izuzetno važan partner.
U članu 2. ovog sporazuma se govori o razvoju raznih oblika naučne i tehnološke saradnje. Govori se o razmeni naučnika istraživača, o razmeni informacija, o organizovanju zajedničkih seminara i obuka, o zajedničkim istraživanjima i govori se, takođe, o neposrednoj saradnji između naučnih i tehnoloških instituta dve zemlje.
Takođe, u članu 5. se govori o tome da strane ugovornice će u skladu sa nacionalnim zakonodavstvima podsticati i podržavati ostvarivanje dugoročne naučne i tehnološke saradnje između istraživačkih institucija i organizacija ove dve zemlje. Da je Narodna Republika Kina prepoznala značaj nauke za razvoj privrede i sveukupnog društva, to je sasvim sigurno. Međutim, nažalost, ne može se reći da ova vlada Republike Srbije i da Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj prepoznaju značaj nauke za razvoj srpske privrede i društva.
Kada je formirana ova vlada, moglo se čuti mnoštvo obećanja. Između ostalog, ministar za nauku i tehnološki razvoj rekao je da se u Srbiji mora udvostručiti broj istraživača u odnosu na broj stanovnika, odnosno, ukoliko želimo da budemo članica EU, onda odnos između broja istraživača i ukupnog broja stanovnika mora da bude mnogo bolji. U ovom trenutku, na 100 hiljada stanovnika u Srbiji ima svega 14 naučnika, odnosno istraživača i po tim parametrima smo, nažalost, na dnu lestvice, kada je u pitanju Evropa.
Ministar Đelić, koji rado daje razna obećanja, je takođe obećao da će izdvajanja za nauku u 2009. godini biti 0,6% od bruto nacionalnog proizvoda. Međutim, šta imamo u stvari u 2009? Imamo da se od bruto-nacionalnog proizvoda za nauku izdvaja svega 0,28%, što je značajno manje i u odnosu na 2008. godinu, kada se za nauku takođe nedopustivo malo izdvajalo, svega 3,80%. Ako ovo uporedimo sa, na primer, Švedskom, koja izdvaja 4,2% ili Danskom, koja izdvaja 2,4% ili čak Slovenijom, koja izdvaja 1,5%, onda je takođe po tim parametrima u ovom trenutku jasno da je Srbija zajedno sa BiH takođe država koja izdvaja nedopustivo malo za razvoj nauke.
Godine 2006. se govorilo, ljudi koji se bave naukom dobro se sećaju, da do 2011. godine će se povećavati izdvajanje za nauku i da bi do 2011.-2012. izdvajanja trebalo da iznose 1% od bruto nacionalnog dohotka. Prvi put se posle 2000. godine dešava da plate naučnim radnicima kasne po nekoliko meseci i, takođe se dešava da pojedini instituti na vreme ili čak uopšte ne dobijaju novac za učešće u raznim međunarodnim projektima u kojima već učestvuju.
Kakav je odnos ove vlade prema nauci se najbolje vidi iz odnosa prema Nuklearno-naučnom institutu „Vinča“ ili prema Institutu „Torlak“. O Vinči su i o problemima koji su snašli ovaj institut govorila je moja koleginica iz poslaničke grupe, tako da neću ulaziti u sve te detalje, ali ovih dana, čini mi se, ta situacija u Institutu je došla do usijanja zato što je Vlada svojom odlukom, pre nekoliko meseci, osnovala Javno preduzeće „Nuklearni objekti Srbije“. Zaposleni u „Vinči“ to tumače kao pokušaj države da pocepa ovaj renomirani institut. Naime, u „Vinči“ se godinama čuva velika količina visoko radioaktivnog otpada i to u veoma lošim uslovima. Pa, ako je država potpisala nekoliko protokola u iznošenju tog opasnog goriva iz zemlje i transportovanja njegovog u Rusiju, do toga nikada nije došlo jer nikada nisu obezbeđena sredstva za to. Naime, taj postupak zahteva specijalne mere zaštite i preciznu, veoma skupu opremu. Čak je izrađen i projekat pod nazivom VIND, skraćenica, a u stvari se odnosi na program nuklearne de komisije u Institutu.
Problem je što Vlada Republike Srbije nije obezbedila sredstva u budžetu za realizaciju tog projekta. Praktično je to prva faza u čitavom tom postupku. Pritisnuta međunarodnim obavezama, Vlada Republike Srbije zahteva od samog Instituta da se zaduži kod komercijalnih banaka i da sam Institut koji je budžetska ustanova podigne kredit kod komercijalnih banaka na sumu od 25 miliona dolara, koliko je procenjeno da bi čitava procedura izmeštanja ovog radio aktivnog otpada koštala. Tada su tadašnji upravni odbor i naučno veće odbili, naravno, razmišljajući kao Institut, odnosno kao budžetska ustanova da ukoliko se zaduže na tu sumu to automatski znači praktično stečaj ovog instituta.
Međutim, Vlada je, zahvaljujući Zakonu o jonizujućem zračenju, koji se ovde izglasao, našla zakonsku mogućnost da osnuje JP „Nuklearni objekti Srbije“ i to javno preduzeće je u postupku podizanja, ponavljam, komercijalnog kredita od 25 miliona dolara.
Da ne bi građani ili vi u ovoj sali pomislili da pripadam nekom lobiju zato što govorim o ovome, to nije tačno, ali razmišljam logično, da, ukoliko želite da reformišete ili transformišete neku ustanovu, za to vam treba podrška ljudi koji rade u toj ustanovi, a u ovom trenutku je Vlada Republike Srbije iskoristila silu i, po mišljenju zaposlenih, parča Vinču, oduzima imovinu i radi jako loše stvari. Jesmo mi potpisali protokol o dugoročnoj saradnji različitih instituta iz Srbije i iz Kine, međutim, plašim se, ako se ovakav odnos prema nauci i institutima u Srbiji nastavi, da mi možda za par godina nećemo ni imati respektabilne institute. Hvala.

 Zahvaljujem.
Narodni poslanik gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč. Izvolite.

Nastaviću svoje izlaganje ponavljanjem pitanja: iz kojih razloga Vlada, zajedno sa onima koji u Skupštini kreiraju takav dnevni red, zbije 26 tačaka u raspravu od pet sati, kad posledice ovih zakona ne mogu da se sakriju, pogotovo onih o kojima govorim, a reč je o dve garancije? Jedna je teška 100 miliona evra, druga je teška 24,5 miliona i kredit od italijanske vlade za pomoć malim i srednjim preduzećima ima težinu od 30 miliona evra.
Hteli mi to da priznamo ili ne, da objasnimo, ne objasnimo, to će se pre ili kasnije naći prikazano kao obaveza koja treba iz budžeta namirivati i građanima položiti račun za to. Prosto mi se čini potpuno neopravdanim ova trka sa vremenom, trka sa ugledom Skupštine i sa ne uvažavanjem samih poslanika da bi o ovim temama pričali.
Da vam ilustrujem to, dvojica mojih kolega koji su prethodno govorili, od te žurbe i potrebe da se nešto još kaže, su garanciju vezanu za nabavku elektromotornih vagona pogrešno naslovljavali kao garanciju prema Evropskoj investicionoj banci, a reč je o Evropskoj banci za obnovu i razvoj. Dokaz da se preko ovog pretrčava je, verujem, nedavna priča o onom izboru Španije kao najpovoljnije u isporuci tramvaja. Podsetiću moje kolege da smo u maju mesecu usvojili jedan zakon, potvrdili Sporazum o zaduženju sa vladom Šapnije, koji je nalik na ovaj italijanski, gde smo zadužili 45 miliona evra okvirno, dobili milion evra bespovratne pomoći za projekat isplativosti ovakve vrste zaduženja.
Ono zbog čega o ovome govorim danas je da smo tada pristali da se tim kreditnim zaduženjem ove države i ove republike finansira izvoz potpuno novih španskih roba i usluga, 15% od iznosa kredita je moglo da bude domaćih roba i usluga i 15% iz trećih zemalja. Kakve to veze ima sa izborom tramvaja iz Španije, ne bih sada da elaboriram. Takva vrsta koncesionalnog zajma za mala i srednja preduzeća i javna komunalna preduzeća je i ovaj od italijanske vlade. Takođe finansiraju izvoz svojih roba, onako kako dve godine unazad hvali nastojanja nemačke države da finansira izvoz svojih industrijskih roba preko KFV banke i njima se nema šta zameriti. Naprotiv, italijansku i špansku vladu treba pohvaliti, ali gde je tu naša Vlada koja, na primer, prihvata kredit od italijanske vlade, isti princip – 30 miliona evra je opet kredita, 707.000 je bespovratna donacija za projekat isplativosti itd, gde sada piše: „70% svakog ugovora o nabavci koristiće se za finansiranje nabavke robe i usluga iz Republike Italije“.
Ono što je zanimljivo i treba nas da podseti da smo uradili potpunu deindustrijaliizaciju privrede ove zemlje, jeste tačka 8.5. ovog sporazuma, gde kaže da linija koncesionalnog kredita ne može da se koristi za domaće poreze, carinske dažbine i PDV, a to znači posredno da ne može da od nje koristi ima budžet, da ne može da se koristi za finansiranje trgovinskih preduzeća, društava za lizing, osiguravajućih društava i finansijskih preduzeća i da ne može da se koristi za investicije u rekreativne aktivnosti, igre na sreću i stambene objekte.
Znači, sve pohvale namerama i nastojanjima italijanskoj Vladi da finansira izvoz svojih proizvodnih tehnologija i da time forsira svoju industriju, ali gde je tu Republika Srbija, njena briga o privredi i razvoj domaće industrije, neka građani procene.
Mislite li gospodo da je nekome shvatljivo u zadnjem "Službenom glasniku" objavljena odluka o osnivanju nove poljoprivredne stručne službe Prokuplje? Nije jedina. Nedavno je osnovana poljoprivredna stručna služba Novi Pazar sa savetodavnim uslugama, ali i poljoprivrednim proizvodnjama u primarnoj proizvodnji, uzgoj voća, povrća, čak i izvoz poljoprivredne proizvodnje, ali ne i u oblasti veterinarskih usluga. Ovo je zaista za Riplija? Vlada se pozvala na osnov iz Zakona o privrednim društvima. Ne mogu baš tako da pročitam Zakon o privrednim društvima, da Vlada može da osniva poljoprivredne stručne službe, a do pre koji mesec smo privatizovali neku vrstu ustanova u državnom vlasništvu, što su bile veterinarske organizacije. Danas osnivate parama i sredstvima Vlade da bi sutra ih privatizovali. Do juče smo privatizovali ono što je bilo ranije osnovano.
Zna li Vlada uopšte čime se bavi? Koji joj je koncept? Da li je sve resurse kojima raspolaže stavila u funkciju ili zaista treba da poverujemo da je ovo jeftin kredit? Moram ostatak svog vremena da upotrebim zaista samo na priču o tome da ova vlada kreće najlakšim putem, a to je staviti potpis na ugovor. Iako je u euforiji 2001. godine bilo moguće učestvovati u nekom kratkovidom očekivanju da će sve ići lepo, lako i brzo, danas to više nije moguće.
Govorim o garanciji koju dajemo Evropskoj investicionoj banci za unapređenje elektromreže Srbije. Pre nego krenem na konkretne detalje ovog kredita, pošto ovakva vrsta garancija počinje sa 24.500.000 garancije, imajući u vidu da je banka zaključila okvirni sporazum 13. decembra 2001. godine sa Evropskom investicionom bankom za razvoj, gospođa Lazarević je tada prisustvovala, odnosno direktno učestvovala u parafiranju ovog sporazuma, je bio okvir u kojem je Evropskoj investicionoj banci dat prostor da ovde kao banka koja je, ne mogu reći neprofitna, ali niskoprofitna jer ide na male razlike između cene novca u nabavci i plasmana, a radi razvoja, podsticanja razvoja zemalja koje još uvek nisu u EU. Mi smo 2001. godine u redu bili jedna od tih zemalja. Evropska zajednica je garantovala Evropskoj investicionoj banci za ono što ulaže kod nas.
Zaista razumem potrebu da u ono vreme dok se ne stekne poverenje zemlja garantuje u prilično otežavajućim uslovima za nju, u smislu političkom i ekonomskom, da će sredstva koja dobija od te banke biti i vraćena, ali ono što ste 2001. godine u decembru potpisali i pristali je do danas, kada ste nam predložili nov okvirni sporazum po kojem Evropska banka investiciona ovde plasira sredstva, otežano.
Pročitaću građanima, na moje iznenađenje, 2001. godine nisam imala prilike ovo da vidim, sad sam imala priliku da se upoznam sa uslovima ovog okvirnog sporazuma, pa hoću i građanima da predstavim situaciju kakvom ona zaista izgleda. Evropska investiciona banka te okvirne sporazume donosi da bi zaštitila sopstvena prava u ovim projektima, kao i prava na privilegije za banku. Ona znače: da na teritoriji Republike Srbije, čitam član 2, banka može slobodno da sprovodi aktivnosti predviđene njenim statutom, ali ne samo da daje kredite, znači ne samo na davanje zajmova po zakonima i propisima Republike, već i da se na nacionalnom finansijskom tržištu pojavljuje kao neko ko uzima sredstva i to zahteva pod uslovima ne manje povoljnim od najmanje ili, barem, kako kažu, državnih organa. To znači da mogu da pristupaju onim hartijama od vrednosti koje sada međusobno konkurišući trezor i Narodna banka plasiraju na finansijsko tržište.
Baš se pitam kad kupe sredstva po 11% gde će ih i kome plasirati sa nešto malo svoje dodatne marže. Čak mi nije sporno, meni kao građaninu Srbije, to što oni mogu da pristupe tim sredstvima. Znate li šta je sporno? Da sve ono što prihoduju, sve ono što kupe, boraveći i radeći ovde, jeste oslobođeno poreza, jeste oslobođeno od pregledanja papira. Građani naši zaposleni, stranci koji rade kod njih imaju apsolutne diplomatske imunitete i privilegije do toga da je u novom okvirnom sporazumu navedeno da su zaštićeni od hapšenja i privođenja, što je meni potpuno nerazumno.
Ne sporim ja pravo nekoga da traži šta mu god padne na pamet, ali da li nam je neko u skladu sa Zakonom o kontroli državne pomoći obračunao koliko krediti od ove banke koštaju zaista, ako je ono što oni prihoduju oslobođeno poreza. Govorim o prihodu kao kamati. O tome imam i jedno mišljenje u 2007. godini izdato, gde se zaista potvrđuje ono što je, doduše, bilo i nesporno, da te kamate ne podležu oporezivanju po članu 40. Zakona o PDV-u. Da li je moguće, da li je neko igde u nekoj zemlji, neka organizacija traži da bude oslobođena, ne pretresanja, nego uvida u poslovnu dokumentaciju, da očekuje da transfer sredstava može da izvrši momentalno konverzijom bilo koje valute u bilo kom trenutku i na bilo koji račun u inostranstvu i da za to nema nikakvih ograničenja? Čime se to zaslužuje? Zaista je nerazumno Evropskoj investicionoj banci, jer kada nekome dozvolite ovakvu privilegiju, svako sledeći ko dolazi ovde tražiće takvu privilegiju.
Šta je meni posebno interesantno? Zašto ne učeći od njih niste onu jednu jedinu rečenicu u tretmanu projekta zapamtili pa primenili na vaše delovanje kao Vlade? Oni kažu da je potrebno očuvati sposobnost projekta da stvara prihod koji je neophodan, da servisira dug nastao u vezi s projektom. Zašto ova vlada nije očuvala sposobnost privrede da joj plaćaju poreze, a ne da imamo nebrojano blokiranih preduzeća, i zašto niste kao Vlada merama ekonomske politike očuvali zaposlenost građana, barem u nekoj meri da mogu pristojno da žive, plaćaju poreze, jer šta je drugo projekat i šta je iznad onog što se zove zaposlenost, čovek i država koja mu pruža zaštitu u svakom mogućem smislu?
Učešće u javnim nadmetanjima su nesmorna. Poreski tretman je potpuno sporan. Privilegija i imuniteti su nerazumni, kažem čak teži od onih koji su 2001. godine potpisani. Možda će mojim mladim kolegama iz Demokratske stranke biti zanimljivo da u članu 9. - rešavanje sporova u vezi sa aktivnostima banke, kaže da se Republika Srbija obavezala da će da obezbedi da sudovi Republike Srbije budu ovlašćeni da priznaju konačnu odluku na koju nema pravo žalbe, uključujući sud pravde evropskih zajednica ili bilo koji nacionalni sud države članice Evropske zajednice i da obezbedi izvršavanje svake takve odluke. Zaista ne znam da li vi mislite da su to papiri koje niko ne čita. Da li su ovo prazna slova bez težine? Da jesu, ne bi se tražila njihova ratifikacija u ovom domu, jer iza ovog stoji država, ma koliko vi zbili 26 tačaka, suzili prostor i bez pažnje pokušavali da pređete preko ovog o čemu govorimo.
Ono što jeste zanimljivo, stupanje na snagu sutradan i sporazum se zaključuju na neograničeni rok, mada je i prethodni bio zaključen na neograničeni rok, onaj iz 2001. godine, objavljen je u martu 2002, pa se ipak sada traži novi i tu možda ima jedna zanimljiva stvar, da se očekuje da ovaj okvirni sporazum važi do 2013. godine, do 31. decembra, pa su možda neki iz toga izvukli, nadam se, onu dobru vest da od 1. januara, na primer, 2014. godine možemo i da računamo na prisustvo i članstvo u toj EU.
Ono što je za vas optužujuće, kao vlast, je to da niste ni jednog trenutka pokušali da, na primer, uđete na sajt hrvatskog sabora i pogledate kako oni svojim poslanicima, čak 2004. godine, jedan od ovakvih garancija prema Evropskoj investicionoj banci predstavljaju kada od njih traže saglasnost na zaduživanje, odnosno garantovanje. Oni su 2000. godine potpisali jedan ovakav okvirni sporazum, pa ipak 2004. godine izlaze pred svoje poslanike sa 17 stana objašnjenja, gde na prvoj starni počinju sa tim kada i kako su, a posle raspada, regulisane obaveze, mi to nemamo i ne znamo, kako su uspostavljeni institucionalni osnovi saradnje i koliko je ukupno sporazuma potpisano do sada sa Evropskom investicionom bankom, koliko javnih, a koliko privatnih zajmova, od privatnih koliko banke ili eventualno fizička lica, koji se zajmovi nalaze u pripremi koji su dugoročni, koji su iskorišćeni, mi o tome možemo da nagađamo i pretpostavljamo, a vi se onda ljutite i kažite vaše konstrukcije.
U cilju gde se objašnjava šta se zakonom želi postići piše šta projekat obuhvata, koju vrstu radova, precizno, ovde je reč o jednom putu, izgradnja trase, počeće se tada, postoje projekti, završiće se poslednja tranša te i te godine, zajam odobren na toliko godina sa grejs periodom, kamatom i ostalim.
Ne, u vašoj garanciji za 24.500 miliona evra, znate li šta piše? Možda niste videli papir koji ste nam doneli. Sada ću da vam pročitam - procena iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona piše - procena iznosa, zove se glava, za sprovođenje ovog zakona obezbeđivaće se sredstva u budžetu RS. Znači, mi vas pitamo - koliko para će trebati za ovaj projekat, a vi kažete - da, da trebaće para. Tako vi razgovarate sa nama, građanima Srbije.
Kakav odgovor očekujete je vaša stvar. Ne objašnjavate koliko ovo državu košta u ovom trenutku ako Elektromreža ispunjava uredno svoje obaveze. Ne kažete koliko imamo zajmova, da li kasnimo, šta su kamate, koliko je od toga iz 2009. godine zaista već ovde obuhvaćeno ili nije. Ne, smatrate da ovo nisu ozbiljne stvari, da ovaj zakon ne proizvodi ozbiljne posledice i pretpostavljam da se zakon tako odnosite prema ovom zakonu, iako u ovoj garanciji piše da svi troškovi poznati, uobičajeni i oni koji mogu nastati jesu predmet garancije i ona je uslov za izdavanje i kontinuirano važenje za korišćenje osnovnog zajma.
Da li ste u skladu sa ovakvim prilično tvrdim uslovima vi regulisali vaš odnos sa javnim preduzećem "Elektromreža Srbije"? U kojoj situaciji ste da zaista vršite kontrolu namenskog korišćenja sredstava za koje ovde garantujete ili ćemo kroz neku aferu ili neko predizborno hapšenje saznati da je neko zloupotrebljavao novac iz ovih projekata?
U članu 9. ovog zakona piše, a novododati su, u ovom okvirnom sporazumu, čl. 9. i 8. reč je o obezbeđenju i informacijama i ono što je posebno zanimljivo, to sam najavila u prvom obrazlaganju, je da ne znam čime ste zaslužili, možda su opšti uslovi, ali ne znam, teže uslove dobijanja kredita. U članu 5. oni su nesporno teži za nas kao državu. Banka je tim članom ranije, govorim o Evropskoj investicionoj banci, regulisala odlaganje plaćanja obaveza, a sada reguliše zaštitu banke koje pokušava i jača svoje pozicije, pa lepo kaže da nema razloga da razmišlja o bilo kojoj vrsti opterećenja po zajmoprimcu ako se njegove obaveze uvećaju, jer ste im vi prvi garant, nije dužna da vam daje, nije obavezna da podnosi izveštaje garantu, RS, o napredovanju projekta, o finansijskoj poziciji zajmoprimca ili bilo kom sredstvu obezbeđenja. Znači, RS ne mora da zna od strane onoga ko daje pare ni da li postoji neki izveštaj o korišćenju sredstava, u kakvoj je finansijskoj situaciji ili neprilici zajmoprimac. Ne, država Srbija samo mora u svakom trenutku da garantuje za poznate i moguće obaveze koje mogu da budu u vezi sa ovom garancijom.
Jasno je da garant mora sam da to uradi, da prati finansijsku situaciju i da vodi računa o onome za koga garantuje. Imate li vi taj mehanizam? Da li ste nam rekli da ga posedujete? Da li uopšte brinete o tome? Ne, opisne rečenice, pismeni sastavi, srednjoškolski, lepi, tačni.
Ono što kažem - teži uslovi su da u članu 2. garancije do sada nisu bile do 2007. godine, jula meseca, nisu bile takve. Od oktobra možda u opštim uslovima niste dali, pa ne znam, vi garantujete kao primarni dužnik u svojstvu jemca, ne samo u svojstvu jemca, bezuslovno i neopozivo. Šta god kome padne na pamet RS može, bogata je, a ja se pitam dokle? Hvala.

Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, posle nje narodni poslanik Srboljub Živanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog građana Srbije koji prate ovu sednicu Narodne skupštine da ponovim da se trenutno vodi rasprava o 26 objedinjenih tačaka dnevnog reda. Poslovnikom jeste dozvoljeno spajanje rasprave u pojedinim tačkama koje su međusobno povezane. Međutim, spajanje rasprave o predlozima zakona o potvrđivanju 26 ugovora najrazličitije sadržine, govori jedino o tome da je cilj da se narodnim poslanicima uskrati mogućnost da kažu sve što bi trebalo, jer vremena ima samo toliko koliko je predviđeno za raspravu po jednoj tački.
U ovom delu izlaganja ću se osvrnuti na predloge zakona kojima se potvrđuju sporazumi kojima Vlada zadužuje RS i to kao što smo čuli od kolege Jeremića za iznos od 154,5 miliona evra. Jedinim sporazum RS zadužuje od Republike Italije za 30 miliona evra, a u druga dva ugovora se RS javlja kao garant i to u jednom prema Evropskoj banci za obnovu i razvoj kao garant za obaveze javnog preduzeća "Železnice Srbije" u iznosu od 100 miliona evra i u drugom prema Evropskoj investicionoj banci za obaveze javnog preduzeća "Elektromreža Srbije" u iznosu od 24,5 miliona evra. Sve ukupno je 154,5 miliona evra.
Ovo je postala praksa da se na svakoj sednici Narodne skupštine potvrđuju ugovori o zaduživanju, bez obzira na to što predstavnici SRS uvek kada to bude na dnevnom redu ukazuju na to da se Srbija previše zadužuje, stalno dobijamo odgovore kako je tamo neko drugi zaduženiji više od nas.
Sada ću nešto reći o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Republike Italije o kreditu za realizaciju programa - kredit za pomoć malim i srednjim preduzećima, preko domaćeg bankarskog sektora i podršku lokalnom razvoju kroz javna komunalna preduzeća. Ovo je još jedan u nizu dokaza da ova vlast, kako bi realizovala neki projekat, obavezno mora da se zaduži.
Ovaj kredit okarakterisan je kao koncensionalni ili kredit pod povoljnim uslovima, period trajanja 13 godina, period počeka šest godina, rok otplate sedam godina, kamatna stopa 0,35%. To su uslovi pod kojima Srbija dobija kredit od Italije. Krajnji korisnici će kredit koristiti po drugačijim uslovima i to: kamatna stopa 4,85% na godišnjem nivou i ona obuhvata: stopu od 0,35% koju Vlada Republike Italije obračunava Republici Srbiji, uvećana za naknadu za upravljanje kreditom po stopi od 0,5% koju zaračunava Narodna banka Srbije plus maksimalna stopa od 4% koja je potrebna da bi domaće banke pokrivale poslovni rizik svake pojedinačne transakcije, dalje, rok otplate ne duži od osam godina, uključujući period počeka od najviše dve godine.
S obzirom na to da kamatne stope kod banaka, pri odobravanju komercijalnih kredita, iznose i do 17% pri zaduživanjima u evru, a za zaduživanje u dinarima i do 27% na godišnjem nivou, da banke u većini slučajeva zadržavaju pravo da vrše izmenu određenih uslova kredita, nezavisno od volje klijenata, zatim devizni kursevi koje banke koriste prilikom odobravanja kredita, odnosno plaćanja anuiteta. Kada se sve ovo uzme u obzir, krediti poput ovog, u ovo teško vreme, imaju osnova da budu primamljivi privrednicima.
Ovde je prisutna jedna važna stavka - kredit po ovim uslovima ne može da dobije svako. Da bi neko mogao da postane korisnik ovog kredita, mora da ima partijsku knjižicu neke od stranaka na vlasti. U suprotnom, vrlo je verovatno da će njegov biznis plan, kada konkuriše za kredit, biti negativno ocenjen. Tu padaju u vodu sve priče o nameri države da pomogne razvoju malih i srednjih preduzeća, kao najveća šanse i najboljeg načina da se zaposli što veći broj ljudi. Država će biti potpora, ali samo određenom broju privrednika koji su partijski drugari vladajućoj strukturi. Ostali, nažalost, ne mogu da računaju ni na kakve pogodnosti, ako se kredit uopšte može posmatrati kao pogodnost, s obzirom na to da svaki kredit predstavlja dug, obavezu, teret, jer dužnik ne vraća samo glavnicu, već i kamatu.
Trenutno imamo situaciju u Srbiji da oko 60% firmi ima blokiran račun. Prema rečima eksperata Svetske banke, u narednoj godini, mnoga preduzeća u Srbiji mogla bi da se suoče sa kolapsom zbog velikog spoljnog duga koji dospeva na naplatu. Prema zvaničnim podacima Narodne banke Srbije, od 21,8 milijardi evra, koliko je iznosio ukupan spoljni dug na kraju prošle 2008. godine, udeo privatnog duga domaćih preduzeća u njemu, izražen u procentima, iznosio je 52,8%, a privatni dug banaka 17,9%, dok dug javnog sektora čini 29,3%.
Krediti koji ove godine domaćim preduzećima dospevaju, ne mogu da se u potpunosti naplate, a pokušaj prinudne naplate doveo bi do toga da strane banke moraju da preuzmu delove ili čitava preduzeća sa kojima ne bi znale šta da rade. Nimalo ne iznenađuje podatak da su najtraženiji krediti od strane privrednika u Srbiji - krediti za likvidnost. Privrednici su prinuđeni na taj način da rešavaju probleme sa novčanim tokovima, jer u ovako nezdravim uslovima nemaju drugog izlaza, a time ustvari sebi stvaraju nova opterećenja.
Kada bolje pogledamo ovaj ugovor o kreditu između Republike Srbije i Republike Italije, očigledno je da, što se tiče italijanske strane, ona je svoje interese jasno definisala. Do 70% svakog ugovora o nabavci koristiće se za finansiranje nabavke roba i usluga iz Republike Italije. Tako je ova strana sebi obezbedila još jednu korist, obezbedila je plasman svoje robe na naše tržište.
Jedan od nedostataka ovog ugovora jeste to što srpska strana nije precizirala koji je deo iznosa od 30 miliona evra namenila za pomoć malim i srednjim preduzećima, a koji će iznos otići kao podrška lokalnom razvoju kroz javna komunalna preduzeća. U ugovoru su navedeni minimalni i maksimalni iznosi ugovora o nabavci koji će biti finansirani iz kreditne linije. Takođe je navedeno i to da projekti javno komunalnih preduzeća podležu obavezi verifikacije nabavke od strane nadležnog organa, a ta se verifikacija ustvari odnosi na pravilnu primenu procedura za javne nabavke. Ovo govorim zato što je dobro poznato da su javna preduzeća stecište korupcije.
Javna preduzeća su izvor materijalne moći za stranke iz kojih su im direktori. Na taj način se obezbeđuju paketići u vreme pred izbore, kao način da se dođe do glasova, a takođe su javna preduzeća mesto za zbrinjavanje partijskih kadrova, a Srbija je jedina država u Evropi, pored Vatikana, u kojoj ne funkcioniše revizija trošenja para iz državnog budžeta i revizija rada javnih preduzeća.
Inače, javna preduzeća u Srbiji završila su prošlu godinu sa gubicima većim od 100 evra po stanovniku, a njihovi kumulirani gubici dostigli su čak 371,8 milijardi dinara ili oko četiri milijarde evra. U prošloj 2008. godini javna preduzeća su imala gubitke u vrednosti od 1,9% bruto domaćeg proizvoda Srbije, ostvarivši četiti puta veći gubitak od dobiti, dok su u 2007. godini gubici javnih preduzeća bili čak 4,7% BDP.
Prema analizi Narodne banke Srbije, svaki peti dinar gubitka srpske privrede u 2008. godini ostvarila su javna preduzeća. S druge strane, njihova dobit iznosila je svega 4,9%. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za razvoj, u ukupnim prihodima privrede, javna preduzeća učestvuju sa 14,3%, u neto dobiti sa 3,8%, dok u gubicima učestvuju sa 15,8%. Pojedina javna preduzeća ostvaruju velike gubitke, bez obzira na to što, kada se pogleda struktura njihovih prihoda, može se videti da je praktično svaki drugi dinar stigao direktno iz državnog budžeta.
Iznosi subvencija javnim preduzećima iz budžeta su poprilični, iako je poznat stav Svetske banke da srpska izvršna vlast mora da smanji subvencije javnom sektoru. Eto, tako stoje stvari u vezi sa poslovanjem srpskih javnih preduzeća, ali najveći paradoks je u tome što su direktori ovih gubitaša, praveći gubitke, istovremeno sebi i članovima upravnih i nadzornih odbora, isplaćivali abnormalne zarade i naknade.
Podsetiću na to da su predstavnici SRS početkom ove godine, iznoseći mnoge podatke vezane za primanja direktora, insistirali da javno budu objavljene plate direktora javnih preduzeća i agencija. Vlada je na svom Internet sajtu objavila zvanične podatke o platama direktora javnih preduzeća isplaćenim u februaru ove godine. Da se podsetimo kako je to izgledalo. Generalni direktor "JAT ervejz" - 379.161 dinar, direktor "Telekoma" - 354.879 dinara, "Elektroprivrede" - 345.779 dinara, "Transnafte" - 331.136 dinara, "Srbijagasa" - 312.918, "Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva" - 226.214, "PTT Srbija" - 97.202, "Srbija vode" - 220.500 dinara, "Službenog glasnika" - 275.904, Aerodroma "Nikola Tesla" - 297.474 dinara i tako redom.
U upravnim odborima stanje je izgledalo ovako - predsednik upravnog odbora Aerodroma 180.000 mesečno, „Srbijagasa“ 260.000, „Transnatfe“ 65.000, „Elektroprivreda“ Srbije 110.000, Javno preduzeće „Skijalište“ Srbije“ 160.000. Predsednik Upravnog odbora Javnog preduzeća „Jugoimport“ – SDPR je u 2008. godini primio ukupno 1,2 miliona dinara, predsednik Upravnog odbora JAT „Ervejs“ takođe 1,2 miliona, Javno preduzeće „Putevi Srbije“ 872.000, „Srbijavode“ 922.000, „Elektromreža Srbije“ milion i 200.000.
Samo da napomenem da se broj članova u većini upravnih odbora kreće i do 20. Sve su ovo podaci koje smo već imali prilike da čujemo, ali ih je dobro ponoviti u ovom trenutku, kada Vlada Srbije neprestano govori o smanjenju javne potrošnje koju namerava da ostvari tako što sprema otkaze zaposlenima u Republičkoj i lokalnoj administraciji. Jedan broj zaposlenih će ostati bez posla, u ovom trenutku ekonomske krize, kada je nemoguće doći do novog zaposlenja. Baš u ovom trenutku, predstavnici Vlade najavljuju da će od nove godine prestati da važi Zakon o privremenom smanjenju plate u javnom sektoru, što znači da će plate svih zaposlenih u administraciji biti vraćene na prethodni nivo.
Ovo znači, da ukoliko se ne produži važnost Zakona o privremenom smanjenju plata u javnom sektoru, opet možemo očekivati da direktori javnih preduzeća i članovi njihovih upravnih i nadzornih odbora imaju ovakva primanja. To što su javna preduzeća glavni gubitaši u Srbiji, to ovoj vlasti ne znači ništa. Važno je jedino da njihovi zaslužni kadrovi budu dobro zbrinuti, naravno, na dobro plaćenim mestima u javnim preduzećima.
Ovo je jedan u nizu dokaza da racionalizacija državne i lokalne administracije zaista nema veze sa smanjenjem javne potrošnje. Još samo jedan podatak, i ako iskazuju loše finansijske rezultate, u većini javnih preduzeća plate su znatno iznad proseka. U 2008. godini, zaposleni u javnim preduzećima „Vode Vojvodine“, „Transnafta“ i JAT, primili su zarade od oko 2,2 puta više od proseka. Prosečna plata u javnim preduzećima bila je prošle godine za 37,2% iznad proseka Srbije i čak 58,7% veća nego u ostalom delu privrede.
Pored svega, mi sada imamo sledeću situaciju – Srbija se zadužuje od Italije 30 miliona evra, od tog iznosa ne zna se koji će deo iznosa ići za razvoj malih i srednjih preduzeća, a koji deo javno komunalnim preduzećima. Takođe, Republika Srbija se javlja u ulozi garanta pri zaduživanju dva javna preduzeća – „Železnice Srbije“ za 100 miliona evra i „Elektromreže Srbije“ za 24,5 miliona evra.
Na kraju, ponoviću ono što sam danas već jednom rekla, u Narodnoj skupštini, najvišem zakonodavnom telu, krši se zakon, Ustav i ljudska prava. Ne znam dokle će predsednik Narodne skupštine ignorisati moje obraćanje u vezi sa prestankom mandata mojoj koleginici Eleni Božić-Talijan i meni. Naše ostavke su uredno predate predsedniku Narodne skupštine 31. avgusta i ne postoji ni jedna prepreka za prestanak mandata. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Srboljub Živanović. Posle njega narodni poslanik Milorad Buha. Vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi SRS je ukupno 31 minut i 30 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što možemo videti da smo u pravu da je Vlada preglomazna, jer ako pogledamo danas ko je ovde ministar, jeste Snežana Samardžić-Marković, pa prema tome, ona je sposobna da verovatno zameni ministra za trgovinu Slobodana Milosavljevića, a verovatno Božidara Delića.
Ako pogledamo preko 20 ovih ratifikacija i ako se osvrnemo unazad, videćemo da smo akcenat bacili na saradnju sa zemljama koje ste vi posle petokotobarske revolucije zbrisali kao prijatelje, jer ste se okrenuli zapadu, misleći da se sunce rađa na zapadu,a ne na istoku. Ali, kako vreme odmiče, svhatili ste kako su ona vaša predizborna 10-godišnja obećanja koje su vam davali vaši nalogodavci nisu ostvarila, vi se okrećete onim zemljama koje mogu da vam pomognu, odnosno sve to što vam je od 2000. godine pa na ovamo govorio jedan od naših najvećih stručnjaka i najvećih heroja, a to je prof. dr Vojislav Šešelj.
On vam je govorio još tada da grešite u jednoj velikoj saradnji sa Zapadom. Još tada je rekao jednim narodnim jezikom, da se ovca jednom godišnje šiša, a ne više puta, ali vi to niste poverovali, već tada je vama samo bilo najbitnije srušiti režim i doći na vlast. Dolaskom vašim na vlast, mi vidimo kako danas funkcioniše privreda Srbije. Rađa se slamka nade, a to su Ruska Federacija i Kina.
Prvo, osloniću se na zakon koji govori o slobodnoj trgovini sa Rusijom. U prošloj godini, moram vam iskreno reći da zahvaljujući Rusiji, srpski seljak i poljoprivreda su opstale. Setimo se samo jedne povrtarske biljke koja je pomogla seljaku da opstane, da revitalizuje svoju proizvodnju, a to je kupus. Na žalost, nije se to posle dugo nastavilo. Čujete žalopojke ovde od poslanika kada pričaju kolike su cene poljoprivrednih proizvoda. Imate cenu jabuka po 1,30, a kolik danas grca Srbija pod ovim proizvodom? Da ne govorim unazad, jer bih se ponavljao o onome što vi nikako nemate sluha, jer sigurno, moram vam reći, da je malo vas koji ste došli iz privrede, jer ne znate da zahvaljujući Rusiji, ekonomska blokada Srbije je prebrođena. Uspeli smo da ne budemo gladni.
Pitaćete kako? Lepo, mnoge fabrike mineralnih đubriva su radile zahvaljujući gasu iz Rusije. Rusija nije tada zatvorila gas, već je on imao slobodan protok i dug se plaćao poljoprivrednim proizvodima. Sada kada je kod vas sve ovo otvoreno, kada ste otvorili granice, kada ste u predizbornoj kampanji govorili – doći će Zapad, doći će oni preko koji će doći da uzmu direktno bez posrednika da uzimaju robu od seljaka. Ali, nažalost, vi ste postavili tu barijeru. Postavili ste te velike ekonomske tajkune koji su se obogatili, a nažalost, koji danas svojim bogatstvom čine i grade ekonomiju i društvo ove zemlje.
Dame i gospodo, kada pogledamo i kada se osvrnemo unazad, vidimo kako Kina funkcioniše, svakodnevno pričamo o jednom velikom industrijskom razvoju ove zemlje, o preporodu. Sad se hvatamo i za Kinu. Videli ste sad, pre jedno mesec dana, možda i kasnije, kada predsednik obilazi Kinu, hvata se opet za slamku spasa, može li ta Kina doći da nam gradi mostove, da nam gradi infrastrukturu, da nam ta Kina pomogne da možemo da progledamo.
Dame i gospodo, nama izgleda neće moći niko pomoći, dok ne budemo rešili unutrašnje probleme korupcije, kriminala i mafije. To je ona najopasnija boljka danas koja mori ovu zemlju. Napravite nekakav potez, napravite nekakvu Moravu, napravite nešto što bi bilo senzacionalno da se vidi kako vi funkcionišete, kako vi hvatate ili hoćete da uhvatite one vaše koji mućkaju, koji kradu, i tu se zastavi posle mesec dana, on se pusti na slobodu. Ništa nije dokazano koliko je ko ukrao i koliko je ko opljačkao ovu državu. Ne treba mnogo vi da žalite ni da određeni novac nudite seljacima da bi mogao da preživi, samo vi njemu pomozite da njegova roba dođe na tržište Rusije i Azije i sve će biti u redu.
Takođe, na Odboru za nauku i tehnološki razvoj raspravljali smo o ova dva zakona o sporazumu, jeste, i o tehnološkoj i tehničkoj saradnji nauke Kine i Srbije i, normalno, o ratifikaciji sporazuma oko uvoza radioaktivnih čestica ili radioaktivnog otpada iz Vinče.
Ovde su kolege dosta govorile o tom problemu, ali, verujem da ovako kako ste obrušili privredu Srbije i uništili svako preduzeće osećam da je i Vinča, kao naučni institut takođe ruiniran, obrušen i uništen. Čuli ste od kolega koliko je naučni institut iznedrio doktora nauka, koliko je iznedrio stručnih stručnjaka, ljudi iz ove oblasti.
Nije džabe bila priča da na ovom delu Evrope po značaju ovog naučnog instituta, pre 20-ak godina pričalo se da je Vinča jedan od glavnih koji grade atomsku bombu, zato što je bila značajna, jer je bila jaka po stručnosti, po kapacitetu ljudskog kadra. Danas sta vi to ruinirali, devalvirali vrednosti tih istraživača. To je ono što vi, verovatno, prvo određenim zakonskim normama, lažima, kao što je gospodin Delić iznosio da je obezbeđen novac, 25 miliona dolara, da se ovaj otpad iz Vinče ukloni. Međutim, to nije tačno.
Moram vam reći da na Odboru za nauku i tehnološki razvoj mnoge stvari su izrečene, pa ću pokušati da to prenesem, verovatno, prvi put i vama, a verovatno i prvi put građanima Srbije. Četiri ili pet sastanaka Odbora za nauku i tehnološki razvoj, diskutovali smo i pričali o stanju o Vinči. Tu je pokušao Miroslav Vesković, pomoćnik ministra da objasni situaciju i mislim da je i državni sekretar tj. Snežana Pajović, takođe pokušala da objasni stanje u Vinči.
Međutim, kontradiktorno objašnjenje je bilo njihovo u odnosu na ono činjenično pravo stanje koje se u stvari dešava u ovom preduzeću. Kolege su dosta pričale o tome ali nisu se dotakle određene materije, koja je u stvari vrlo bitna i koja treba da govori kako i na koji način se danas stanje u Vinči dešava.
Moram napomenuti da ova Vlada nije obavestila, niti je dala do znanja šta je u stvari Vlada učinila sa NATO alijansom koja je u stvari priznala da je na teritoriji Srbije i Crne Gore korišćena municija sa osiromašenim uranijumom.
Sada ću vam pročitati - javno preduzeće koje upravlja nuklearnim objektima Srbije ima zadatak da se brine o svom nuklearnom otpadu koji se nalazi u sastavu onoga kako je formirano i to zapravo znači ovo što ste pomenuli materijale, zemljišta koja je kontaminirano upotrebom municije sa osiromašenim uranijumom, a najveći deo da se sve što se na odgovarajući način desilo na prostorima Srbije, osim prostora Kosova, i na prostoru Crne Gore je na jedan određeni način izvršena dekontaminacija. To znači da je skinut površinskih sloj zemljišta sa onih lokacija na kojima je došlo do kontaminacije.
Moram da vam kažem da smo imali malo sreće u svemu tome, u tom smislu da je upotreba te municije bila na odgovarajući način, rekao bih, više testirana od mogućnosti samog oružja, nego što je bio cilj municije.
Međutim, Vlada je dobila novac od NATO alijanse i time je priznala NATO alijansa da je koristila municiju sa osiromašenim uranijumom. Pitam vas - gde je Vlada to objavila da je dobila novac od NATO alijanse?
Dame i gospodo, kao što ovde postoji 31. tačka koja govori kako je došlo do hronološkog uništenja Instituta za nuklearne nauke Vinča. Samo ću izneti jednu od tačaka, jer verujem da mi treba još jedno sat vremena da bi izneo, iako su moje kolege površno iznele pojedine tačke koje su doprinele razaranju ovog instituta.
Godine 2008. finansiran je program VIND Bivša Vlada Srbije i Ministarstva nauke, Ministarstva ANEM Pešikan, državni sekretar Uranija Kozmidis-Luburić donosi odluku o obustavi dalje izgradnje akceleratorske instalacije Tesla i IEN Vinča, navodeći u kojima se sankcioniše i ne otkrivaju odgovorni državni funkcioneri, rukovodioci sa sumnjom da se posao oko ovog posle usled nenamenskog utroška budžetskih sredstava u periodu ove dve decenije.
U toku avgusta i decembra 2008. novi potpredsednik Vlade ministar Đelić, to su izneli poslanici, rekao je da se za nauku može izdvojiti 6%.
Dame i gospodo, da bi ubedio, gospodin Đelić, i ostale članove Vlade, pokušavao je raznim transakcijama da obezbedi ili da ih ubedi da bi ovaj institut trebao da se nađe na budžetu države. Međutim, 1. januara 2009. godine prestaje finansiranje projekta VIND koji je formirala i kontrolisala isključivo Vlada Srbije.
Dalje, institut konstatuje da se u budžetu za 2009. godine nije našlo sredstava da bi se ovaj projekat mogao sanirati. Dame i gospodo, kao što vidite, na kraju, moram reći da moje kolege koje su iznele da istraživači i naučnici iz ovog naučnog instituta Vinča su nedavno konstatovali da je javno preduzeće "NOS" registrovano za vršenje komunalnih delatnosti i spoljno-trgovački promet bez dodatih tačaka sa nupljenim objektima i radioaktivnim otpadom.
Znate li zbog čega je formirano ovo javno preduzeće? Baš zbog toga i zbog tog cilja da bi se moglo ovo preduzeće zadužiti za 25 miliona dolara. U svojoj poseti koju je gospodin ministar imao u ... julu, tamo je boravio i rekao je da je obezbedio 23 miliona, što vidite i sami da nije tačno.
Ako još jednom sagledamo stvar koja je vrlo bitna za funkcionisanje ovog javnog preduzeća možemo shvatiti da se ne samo Vinča, već i okolina oko Vinče nalazi u jednom vrlo teškom, da kažem, ne izlaznom položaju, jer preti jedna velika ekološka katastrofa.
Ove godine ili 2010. godine treba da dođe ruski tim koji treba da izvrši transport, odnosno utovar ovog radioaktivnog otpada. Biće vrlo teško zato što stručnjaci koji treba taj deo posla da obave, verovatno ste mnoge oterali, neke milom, neke silom, što pokazuje koliko ste vi, u stvari, mislili o budućnosti ovog velikog naučnog instituta „Vinča“.
Ipak smatram da će ovaj projekat biti ostvaren i zbog toga je na Odboru za nauku i tehnološki razvoj jednoglasno podržan ovaj projekat da se to ostvari, ali smatram da ovo javno preduzeće trenutno, koje je formirano, vi morate, kao predsednik Skupštine, učestvovati, odnosno pokazati jednu dobru volju da se to ponovo vrati u tokove Skupštine, jer je Skupština 1977. godine preuzela obavezu osnivanja ovog instituta i smatram da vi svojim autoritetom treba da pokažete veliku i dobru volju, prvo da spasemo sve te, ima dosta i mladih i starih stručnjaka, njihov odliv iz ove države, o kome stalno govorite, na koji način treba te mlade ljude sačuvati i, normalno, da sačuvamo da ne dođe do velike ekološke katastrofe.
Kada smo na Odboru za nauku razgovarali, mi smo šire pričali o ovim projektima koji su vrlo prisutni, a to su projekti koji su vezani za termoelektrane na nuklearni pogon, gde ima dosta takvih termoelektrana koje su u okruženju. Čuli ste, dame i gospodo, koliko je ova vlada svojim nepromišljenim potezom zaustavila ili na neki način sprečila da se 48 kg visokog radioaktivnog materijala nađe na slobodnom tržištu, čija je basnoslovno velika vrednost.
Vi upravo niste uspeli da taj, da ga nazovemo visoko obogaćeni uranijum, koji je istrošen i koji je trebalo, takođe, da se nađe u zemlji porekla, da se vrati ponovo u svoje tokove, jer sigurno da je Rusija toliko tehnološki jaka da svojom preradom ponovo ga vraća u svoju namenu, tako da se može koristiti, da li u termoelektranama, a može čak i da se koristi za izradu atomske bombe.
Znači, to je vrlo bitno, što vas još jednom upozoravam, da se ovaj institut mora spasti, a to je i vaša i naša briga. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha. Vama je ostalo još 11 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, u ovom setu od 26 zakona govoriću o Zakonu o ratifikaciji Sporazuma o ekonomskoj saradnji između vlada Republike Srbije i Republike Hrvatske. Naime, od 1995. godine, kada je na prostorima Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske obustavljen rat i došlo do primirja između dve države, nekada SRJ, državne zajednice i Republike Srbije, potpisano je 15-ak sporazuma i na stotine protokola iz svih oblasti društvenog života.
Kakva je sudbina ovih sporazuma i protokola, pokušaću da objasnim u ovih 11 minuta. Krenuću od sporazuma koji je pred nama, a koji u svojoj preambuli kaže da: „Vlada Republike Srbije i Vlada Republike Hrvatske, vođene željom za razvijanjem ekonomskih odnosa na osnovu ravnopravnosti i uzajamnih interesa“. Vrlo lepe reči za buduću ekonomsku saradnju. Međutim, moramo reći šta je bilo do sada. U ekonomskom smislu, ekonomske saradnje, ravnopravnosti i prave ekonomske utakmice koja podrazumeva slobodan protok roba, ljudi, kapitala i usluga, nema zato što hrvatska država i hrvatski državni organi ne dozvoljavaju srpskoj privredi da dođe na tržište Republike Hrvatske. Najbolji pokazatelji su izneti u obrazloženju ovog predloga zakona, gde ste rekli da je u periodu od 1995. do danas iz Republike Hrvatske uloženo u Republiku Srbiju oko 410 miliona evra. Nažalost, predlagač ovog zakona nije rekao koliko smo mi uložili tamo, gotovo ništa. Zašto? Zato što nam ne dozvoljavaju hrvatski državni organi.
U međusobnom poslovanju imamo deficit koji je 2007. godine bio 15 miliona evra, 2008. godine 98 miliona evra, ove godine, za prvih devet meseci je 61 milion evra, na kraju će biti oko 85 miliona evra, takve su prognoze. Opet deficit, neravnopravna utakmica, tržište koje je zatvoreno za srpske proizvode, srpska pravna preduzeća koja bi, po osnovu Sporazuma o normalizaciji odnosa, koji je potpisan još 1996. godine, morao otvoriti slobodnu utakmicu, slobodan pristup srpskog hrvatskom tržištu.
Nažalost, Srbija se nije opametila. Ovaj sporazum iz 1996. godine o normalizaciji odnosa između dve države regulisao je buduće odnose, dve države su se međusobno priznale. Time je Republika Srbija, tada SRJ, učinila katastrofalnu grešku. Priznala je genocidnu tvorevinu, tvorevinu koja je nastala na genocidu, etničkom čišćenju, ubistvima, progonu između 500 hiljada i 800 hiljada Srba. Sva njihova imovina je uništena, sva njihova prava, između ostalog i stečena prava, oduzeta su. To je najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Srpski državni organi za sve ovo što sam izneo ne mare ništa, ali im se to vraća kroz ekonomske sporazume.
Sledeći sporazum koji moramo spomenuti, to je Sporazum o socijalnom osiguranju, koji je morao priznati stečena prava, premda nema tu povratka na neko stečeno pravo. Prevashodno se ovim sporazumom definiše pitanje isplate penzija. Srbima je, po ovom sporazumu, Hrvatska bila dužna i obavezna da isplati penzije, one koje nije isplaćivala u periodu od 1991. do 1998. godine, u nekim slučajevima čak do 2000. godine. Nažalost, ni do današnjeg dana, ta naknada koja pripada po osnovu stečenog prava, koje je međunarodna kategorija, nije isplaćena. Srbi nijedan evro, nijednu kunu, nijedan dinar po tom osnovu nisu dobili.
Kakva je sudbina onih koji su odlazili u penziju i trebalo da odu u penziju od 1998. godine pa nadalje?
Preko 24.000 Srba koji su stekli pravo na penziju po odredbama nacionalnog zakonodavstva i po odredbama ovog sporazuma, trebali su otići u penziju shodno godinama radnog staža i godinama života. Nažalost, tih 24.000 ljudi nije moglo to pravo ostvariti. To je podatak koji sam dobio na postavljeno poslaničko pitanje 2007. godine. I dan danas na desetine hiljade Srba koji su stekli to pravo ne odlaze u penziju. Ogromna šteta po srpske nacionalne interese i individualna šteta o svakom pojedincu koji ne dobija to pravo. Mnogobrojni među njima neće to pravo uspeti ostvariti ni do danas.
Moramo dalje spomenuti sporazum o sukcesiji. Sve države bivše Jugoslavije su se sporazumele da mirnim putem, na ravnopravnoj osnovi, vodeći o ekonomskim interesima, reše pitanje privatne svojine, reše pitanje bivših preduzeća koja su bila na drugim teritorijama, u drugim državama danas, da reše pitanje stečajnih prava, stanarskih prava itd. Ni jedno ovo pitanje o kome sada govorim nije adekvatno rešeno.
Ono što je pogubno po srpske nacionalne interese, to je da je Srbiji zarobljeno, odnosno pravnim licima iz Srbije je zarobljeno oko 1.800 miliona evra, što je procenjena vrednost imovine srpskih preduzeća u drugim državama bivše Jugoslavije. Imovina preduzeća iz država o kojima govorim, iz bivše Jugoslavije, oko 800 miliona je ovde, znači, milijardu evra je veća vrednost srpskih preduzeća u drugim državama.
Kakve je sudbina ove imovine? Spomenuću Hrvatsku i Sloveniju. Odmah kada su međunarodno priznate, uspostavile svoju državnost, tog trenutka su prodali, ustupili ili dali u zakup tu imovinu i dan danas je taj status. Kakva je sudbina kod nas? Godine 1991. je doneta Uredba o podržavljenju, odnosno stvaranju specijalnog statusa za ta preduzeća. Ta preduzeća su registrovana po posebnom propisu, po toj uredbi i bila su zamrznuta do 2008. godine. Koncept 2007. godine na predlog Mlađana Dinkića promenjen je zakon, čime je prekršen sporazum o sukcesiji. Kažem prekršen, reći ću i zbog čega je to učinjeno. Da se proda ta imovina, što je u svakom slučaju bilo dobro, jer je naša imovina tamo prodata.
Međutim, kada je donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i omogućena prodaja te imovine, tog trenutka su stigli protesti od strane vlada Republike Hrvatske, i to tri protesne note, i četiri protesne note Republike Slovenije. Čak i prećeno da nam onemogućiti ulazak u EU ukoliko budu prodana ta preduzeća. Kakva je sudbina sada tih preduzeća? Tog trenutka kada su stigle protesne note, prigovori vlada Hrvatske i Slovenije, tog trenutka se stalo sa svim aktivnostima, bez obzira što smo mi doneli zakon itd. Njihova protesna nota je jača od našeg zakona. Njihova protesna nota je jača od celokupnog pravnog sistema Republike Srbije koja nas obavezuje da izvršimo ono što smo usvojili u ovoj skupštini. Tako vi radite. Aktuelna vlast se neodgovorno, aljkavo, brljavo odnosi na sve ono što je vlasništvo ove države.
Moramo spomenuti, vrlo ću kratko, još dva minuta, tužbu protiv Republike Hrvatske. Republika Hrvatska nas je tužila 1999. godine za zločin genocida nad hrvatskim narodom koji je počinila Vojska JNA, Republika Srbija i paravojne jedinice. Šta Republika Hrvatska traži? Traži da se kazne svi oni koji su učinili zločine, uključujući rukovodstvo JNA, rukovodstvo Srbije i rukovodstvo tadašnje SRJ. Nadalje, da se kazne svi počinioci individualnih zločina, da se vrati svo kulturno blago i da se naknadi šteta. O šteti ne mogu sada govoriti, neka procena po njihovim nekim proračunima, premda nije ona u tužbenom zahtevu iskazana, je između 50 i 75 milijardi evra. Znate o čemu se sve govori.
Međunarodni sud pravde u Hagu je zatražio od tadašnje vlasti 2000. godine da dostave odgovor na tužbu, odnosno kontra tužbu. To nismo učinili. Godine 2002. takođe smo pozvani od strane Međunarodnog suda u Hagu i ni tada nismo odgovorili. Sada nam je rok 22. marta 2010. godine. To je poslednja šansa, jer u protivnom, ukoliko ne odgovorimo sa kontra tužbom smatraće se da priznajemo tužbene zahteve hrvatske države za genocid i etničko čišćenje nad Hrvatima. Uozbiljite se, ovo je vrlo ozbiljno pitanje.
Moram još spomenuti nekoliko rečenica. Imamo jedan spor koji vodi, između ostalog, i Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu pred Apelacionim sudom u San Francisku kojim se tuži Vatikanska banka, tuži se franjevački red i ustaše koje su počinile zločin u periodu Drugog svetskog rata. Radi se o ozbiljnoj tužbi. Međutim, državni organi Republike Srbije ne poklanjaju nikakvu pažnju ovom sudskom sporu koji ide jako dobro. Da napomenem da je tu Vlada Republike Srpske Krajine tužilac zajedno sa jevrejskim organizacijama, romskim organizacijama, organizacijama iz Ukrajine, Sovjetskog Saveza itd. Zahvaljujem se.