Ovaj član 61. odnosi se na poseban bezbednosni upitnik. Na značaju ovog člana insistiramo zbog činjenice da se radi o posebnoj bezbednosnoj proveri. Naime, jasno je definisano da su posebne bezbednosne provere u funkciji tretiranja podataka koji imaju oznaku „državna tajna“ i smatramo da tu apsolutno ništa ne treba prepuštati slučaju.
U tom smislu, moj kolega Bojan Mladenović predložio je amandman kojim se dodaje stav 3: „Pravna i fizička lica koja popunjavaju poseban bezbednosni upitnik dužna su da sve promene podataka iz osnovnog i posebnog bezbednosnog upitnika prijave u roku od 15 dana od dana nastupanja promena.“
Vlada je napisala obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što rešenje predloženog amandmana nije celishodno. Zašto nije celishodno? Lepo bi bilo da je predstavnik Vlade tu i da nam kaže zašto nije celishodno, budući da je članovima 74. i 78. Predloga zakona propisana nadležnost Kancelarije Saveta da vrši proveru izdatih odobrenja, sertifikata i da u skladu sa tim donosi rešenje o prestanku važenja odobrenja, sertifikata, ukoliko lice više ne ispunjava uslove za njegovo izdavanje.
Nismo mi prevideli šta su nadležnosti i ovlašćenja ove kancelarije, ali o tome koliko fleksibilnosti predviđate ovim zakonom, pa čak i što se tiče onih obaveza koje su poverene Kancelariji i nekim drugim telima, pričaćemo u nastavku, kad dođu članovi koji se konkretno na to odnose. Smatrali smo da nije loše da oni nad kojima se vrše posebne bezbednosne provere, jer se radi o podacima koji imaju oznaku državna tajna ili strogo poverljivo, imaju obavezu da o svim onim promenama koje su definisane ovim članom obaveste Kancelariju u roku od 15 dana od dana nastupanja te promene. Hvala.

Na član 64. amandman u istovetnom tekstu podnela je grupa od 21 poslanika Poslaničke grupe Napred Srbijo i narodni poslanik Dragan Stevanović.
Gospodin Saša Maksimović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi se mi slažemo da zakon o tajnosti podataka predstavlja jedan od ključnih zakona koji nedostaju pravnom sistemu Republike Srbije. Naravno da bi ovakvim zakonom trebalo predvideti uređenje jedinstvenog sistema određivanja i zaštite tajnih podataka koji su od interesa za nacionalnu i javnu bezbednost Srbije.
Onda dolazimo do famoznog člana 64. Predloga zakona koji, radi jasnoće, moram pročitati: „Nadležni organ dužan je da od dana prijema popunjenog upitnika izvrši bezbednosnu proveru u sledećim rokovima: 1) do 30 dana, za osnovnu; 2) do 60 dana, za potpunu; 3) do 90 dana, za posebnu bezbednosnu proveru“. Neću ga, zbog vremena, čitati sasvim. Stav 4. kaže: „Ako se bezbednosna provera ne izvrši u rokovima utvrđenim u stavovima 1. i 2. ovog člana, smatra se da ne postoji bezbednosni rizik pristupa tajnim podacima podnosioca zahteva“.
Sad, da gledam to sa druge strane, zloupotrebe zakona su moguće i u slučaju zakonske odredbe o izdavanju odobrenja za uvid u podatke bez posebne provere podnosioca zahteva, jer bi se, zajedno sa drugim zakonskim odredbama, mogla ograničiti ovlašćenja onih koji imaju pravo na te dozvole.
S druge strane, stav 4. člana 64. bi mogao da dovede i do neverovatnog bezbednosnog propusta. Nadležnom organu ne treba dozvoliti mogućnost da ne izvrši bezbednosnu proveru, čime bi se stvorila obaveza, a ne kao u onom obrazloženju koje je dala Vlada, da se stvara obaveza na taj način što on ne mora da izvrši obavezu. Malo mi je nelogično to što piše u obrazloženju Vlade i u ovom predlogu zakona, jer može da se pojavi mogućnost da lice koje vrši proveru, recimo, bude na bolovanju i da niko drugi ne preuzme obavezu bezbednosne provere, pa samim tim ni odgovornost.

Gospodin Dragan Stevanović ima reč.

Član 64. zakona odnosi se na rok za izvršenje bezbednosne provere. Mi smo svojim amandmanom predložili da se stav 4. ovog člana briše. Evo zašto: naslovom koji se nalazi iznad ovog člana predviđa se rok za izvršenje bezbednosne provere; u stavu 1. su definisani rokovi: do 30 dana za osnovnu bezbednosnu proveru, do 60 dana za potpunu bezbednosnu proveru, do 90 dana za posebnu bezbednosnu proveru.
U stavu 2. Vlada kaže: „Izuzetno, ako za to postoje opravdani razlozi, rokovi iz stava 1. tačke 2) i 3) ovog člana se mogu produžiti najduže za vremenski period utvrđen u ovim tačkama“. Znači, Vlada predviđa, odnosno predlagač, da se u postupcima vršenja bezbednosnih provera mogu sresti subjektivni i objektivni razlozi, pa će bezbednosna provera da se vrši u gotovo duplo dužem vremenskom periodu od onog koji je predviđen.
Evo, i to da prihvatimo, znači, postoje objektivni razlozi za produžetak bezbednosnih provera, onda dođete do stava 3. u kome se kaže: „U slučaju iz stava 2. ovog člana, nadležni organ je dužan da o produženju roka obavesti rukovodioca organa javne vlasti koji je dostavio zahtev za bezbednosnu proveru“. Znači, sad predviđate i obavezu da se obavesti nadležni organ o produženju ovog roka i onda pišete stav 4. koji kaže: „Ako se bezbednosna provera ne izvrši u rokovima utvrđenim u st. 1. i 2. ovog člana, smatra se da ne postoji bezbednosni rizik pristupa tajnim podacima“.
Predvidite 90 dana, pa u stavu 2. date šansu za bezbednosnu proveru još 90 dana, a onda u stavu 4. predvidite da ako se nekome ne izvrši bezbednosna provera, onda se smatra da nema rizika. Da li neko ko je podneo zahtev treba da čeka 180 dana da bi shvatio da ne postoji bezbednosni rizik da ostvari rizik određenim podacima? Da li imamo rok, da li imamo potrebu za izvršenje bezbednosne provere ili nemamo? Šta ste hteli?
Znate gde je ironija? Ironija je u obrazloženju, jer se kaže: „Amandman se ne prihvata iz razloga što se odredbom člana 64. stav 4. Predloga zakona stvara obaveza za organ koji vrši bezbednosnu proveru...“. Pazite, predvidite rok za proveru i date dodatni rok za proveru, a onda kažete – ako se ne izvrši provera, onda se smatra da nema bezbednosnog rizika. Šta je poruka? Onda nam se podsmevate da tim članom stvarate obavezu da uvažite predviđeni rok u ovom zakonu.
Zato smo predložili sa se stav 4. ovog člana briše. Ako ste predvideli bezbednosne provere i zna se na šta se one odnose, možemo da razumemo da iz objektivnih razloga dodatno vreme ostvarite, ali da to dodatno vreme bude duplirano i da onda neko ima ili nema razloga, odnosno da se ne izvrši provera, čemu onda sve ovo? Šta ste hteli? Niko ne zna.
I u ovom članu se ogleda sva površnost Vlade u pristupu ovom zakonu, koliko je ovo pisano tek radi reda, a ne da bi se otklonilo nešto što ste u obrazloženju zakona napisali. Ovu oblast vam uređuje 400 podzakonskih akata. Da li je ovaj zakon i ovaj normativni tekst odgovor na taj haos? Naravno da nije, ali vi ga tendenciozno proizvodite. Proizvodite ga, jer ste u tom tendencioznom haosu politički pazarili i želite da politički pazarite i u budućnosti. Kako da mirno gledamo na sve ovo, kako da budemo spokojni po pitanju prava i sloboda sutra kad ovaj zakon stupi na snagu? Zahvaljujem.

Na naslov iznad člana 65. i član 65. amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.
Da li želite reč? (Da.) Izvolite.

Član 65. ovoga zakona odnosi se na privremeno odobrenje. Mi smo smatrali da su i naslov i član 65. potpuno bespotrebni. Ovaj zakon je izgradio mehanizme kojima se ostvaruje odobrenje za pristup određenim informacijama. Privremeno odobrenje može da predstavlja samo mehanizam za manipulaciju i zloupotrebu, tim pre što je ono u rukama jednog čoveka, odnosno direktora Kancelarije.
Direktor Kancelarije je lice koje će isključivo zavisiti od političke volje većine u Srbiji. Naše iskustvo sa političkom voljom većine zaista je neprijatno, naročito kad su stvari nacionalne bezbednosti i nacionalnih interesa u pitanju.
Iz tog razloga smo smatrali da ovakav predviđeni mehanizam, poveren u ruke direktoru Kancelarije, koji će isključivo biti politička volja Borisa Tadića, i ljudi koji se bave bezbednošću, a sede oko njega, od Mikija Rakića, Saše Vukadinovića, Ivice Petrovića i tako dalje... Taj čovek će biti isključivo volja njihova. Znajući da se u Srbiji danas bave samo sa dve stvari, o čemu smo govorili u načelnoj raspravi, jure Ratka Mladića i postavljaju tužioce, mi smatramo da će ovde doći do zloupotreba i zato želimo da ovaj mehanizam izbijemo iz ruku direktoru Kancelarije. Hvala.

Na član 65. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Milica Vojić-Marković, Miloš Aligrudić i Miroslav Petković.
Gospodin Palalić želi reč.

Ovaj član 65. u stvari govori gde treba da bude koncentrisana prava moć po ovom zakonu. Dali ste Vladi zaista velika ovlašćenja u domenu uređivanja postupka tajnosti podataka, propisivanja onoga što se tiče tajni i svega ostalog. E, ovde dolazimo do toga ko ima moć da, iako lice nije prošlo bezbednosnu proveru, dođe u posed tajnog podatka.
Prvo, zašto uvodite pitanje bezbednosne provere? Valjda zato da, kao svaka normalna država, utvrdimo kakvi su rizici kod tog lica koje traži tajni podatak. Znači, to lice treba da prođe sve bezbednosne provere i da se proceni da njegova mogućnost da dođe do tajnog podatka neće ugroziti nacionalnu bezbednosti.
Sad dolazimo u situaciju da neka lica mogu, iako nisu prošla kompletnu bezbednosnu proveru, da dođu do tajnog podatka. O tome odlučuje Kancelarija Saveta, ne Vlada, za koju smo u prethodnim članovima videli da ima niz ovlašćenja. Moć da se nekom da podatak, iako se nije procenilo koliko je to lice opasno po državnu bezbednost, na osnovu provere BIA, MUP-a, Vojnoobaveštajne agencije, jeste u rukama Kancelarije Saveta.
Sada da vidimo šta je Kancelarija Saveta. Kancelarija Saveta u stvari preuzima sadašnji Savet za nacionalnu bezbednost, tj. ono što je kabinet predsednika Republike. Ovde se vidi kako se moć odlučivanja premešta izvan Vlade u krug ljudi koji su trenutno u predsedništvu Republike, oko predsednika Republike, jer i po članu 90. sam direktor Kancelarije bira se, istina, na predlog Vlade, ali po prethodno pribavljenom mišljenju Saveta za nacionalnu bezbednost.
Sad možete da zamislite ovakvu situaciju: lice popunjava upitnik, pa mu tražite neverovatne stvari – da kaže da je pripadnik tajne službe, da je učestvovalo u paravojnim formacijama, da je pritisnuto ucenama. Niste sve to proverili, ali neko je u Kancelariji Saveta procenio da tom licu treba da damo neki tajni podatak. Ljudi, da li je moguće da ste ovo napisali? Da li je moguće da se takva moć da nekoj kancelariji Saveta koja će bilo kome, ko je možda i pripadnik vlasti, možda ministar ili direktor, ali je vrlo sumnjivo s kim je radio i šta je radio sa nekim stranim službama, dati podatak jer mu je to potrebno?
Vrlo je opasan član 65. Ovo mora hitno da se briše. Inače, lica koja su ucenjena, koja su u kontaktu sa stranim službama, koja su možda u vlasti doći će u mogućnost da dođu do podatka koji može da ugrozi nacionalnu bezbednost, a tu moć dajete Kancelariji Saveta. Brišite ovo, ovo je vrlo opasan član. Hvala.

Gospodin Miloš Aligrudić ima reč.