Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Dame i gospodo poslanici, nisam tražio malopre reč o povredi Poslovnika, zato što kad vam Vlada pošalje ovakav zakon, čovek mora da razume da su ga pisali neuki ljudi; ja sam, prosto, tražio predstavnika Vlade ne bi li nešto ovde naučio, pa da on, valjda, nauči Vladu, ali to je, izgleda, bilo uzaludno očekivanje.
Dakle, Demokratska stranka Srbije je podnela amandman na naziv Predloga zakona i složiću se sa svima onima koji bi rekli da je to dosta neuobičajeno. To jeste neuobičajeno, ali predloženi zakon je neuobičajen, odnosno, mislim da valja ponoviti ono što je već rečeno u raspravi u načelu – da je teško kategorisati ovaj zakon, a upotreba adekvatnog atributa bila bi neumesna i narušavala bi neku elementarnu pristojnost.
Pokušaću da obrazložim šta je ideja DSS-a s amandmanom na promenu naziva zakona i celokupna ideja u vezi sa svim podnetim amandmanima na ovaj zakon. Uzgred budi rečeno, pošto sam upravo prekardašio dva minuta, ostalo vreme ide na račun ovlašćenog predstavnika. Dakle, zakon je, hajde da blago kažem, loš. On pokušava da reši jedan problem, koji nesumnjivo postoji, a to je problem organizovanja efikasne i racionalne administracije na potpuno neadekvatan način, polazeći od aksioma da u administraciji treba da ima 28.400 nezaposlenih. To je aksiom, bogom dan, izvučen iz rukava. Postavlja se elementarno pitanje – zašto 28.400? Možda je to mnogo, možda je malo, ja to ne znam. Ne da ja ne znam, verujem da to ne zna niko u sali.
Demokratska stranka Srbije, kao, uostalom, i sve druge, pretpostavljam, dobronamerne stranke, shvata potrebu da se organizuje državna administracija na efikasan i racionalan način, ali do osmišljavanja celog tog poduhvata treba tek doći. Iz tog razloga, mi smo ovim amandmanom predložili da se naziv zakona promeni i da glasi – Predlog zakona o postupku određivanja maksimalnog broja zaposlenih u republičkoj administraciji. Znači, ako već treba doneti neki zakon i time iskazati volju za transformacijom administracije, onda hajde da definišemo bar jedan razuman, racionalan postupak kojim se to može napraviti.
Mi taj postupak kasnije, u odgovarajućim članovima, i razrađujemo. Predlažemo da se, prvo, naprave predlozi sistematizacije radnih mesta u svim organima administracije, da onda Vlada, na osnovu tih predloga, sačini neki suvisao predlog, pa da na osnovu toga što je sačinila dođe do tog broja, neka taj broj bude 22.000, 32.000, 28.000, nema niko ništa protiv, pa da zatim definiše šta će raditi s onima koji su, eventualno, višak, zavisno od toga i koliko godina službe imaju itd. Dakle, da se cela ta procedura obavi, i to je moguće obaviti, odmah da vam kažem, u veoma kratkom vremenu.
Ja sam svojevremeno u ovoj skupštini napravio sistematizaciju, predložio sistematizaciju radnih mesta za nedelju dana. Nije to nikakva velika mudrost. Svi znaju, otprilike, u svakom ministarstvu, u svakoj agenciji, u svakom od svih organa republičke administracije, šta im valja činiti, koja mesta treba osmisliti, koja treba pokriti itd.
Neka načelna pozivanja na evropske standarde su, lično mislim, za naše uslove potpuno neprimerena. Ne zato što u mnogim stvarima ne treba koristiti evropske standarde, nego ima mnogo razloga zbog kojih je to kod nas neprimenljivo. Tu se, čak, izdvajaju dva razloga koja su dijametralno suprotna. S jedne strane, Evropa je bogatija od nas. Sasvim je izvesno da ima više novca da plaća državne poslove i da zapošljava više ljudi. Ima takvih primera. U Bundestagu, na primer, na jednog poslanika sleduju četiri zaposlena. Po tom standardu, u ovoj skupštini bi trebalo da bude hiljadu zaposlenih. Mi imamo 349, ako se ne varam. Ne tvrdim da mi treba da imamo hiljadu, jer smo siromašni, ali dajte da dođemo, evo, da počnemo od Skupštine, do nekog broja koji treba da postoji da bi Skupština normalno funkcionisala.
Čujem da se u Zakonu, uzgred budi rečeno, o Narodnoj skupštini predviđa neki broj zaposlenih, a uopšte, recimo, nema zaposlenih u jednom strašno važnom sektoru, kakav je recimo – inostrani poslovi u Skupštini, nema nijednog.
S druge strane, u Evropi ima poslova koji ne moraju da se rade, a kod nas moraju da se rade. U evropskim državama, ako ništa drugo, ne postoje kancelarije za pridruživanje EU, da ne kažem da nisu to samo kancelarije za pridruživanje EU, nego mnogi poslovi koji su u Evropi obavljeni 90-ih godina prošlog veka, kod nas tek sad treba da se obave, u raznim sferama, od organizacije vazdušnog saobraćaja, da dalje ne nabrajam. Gotovo da nema oblasti u ne morate da se usaglašavate s nekim dostignućima, ne samo EU, nego, uopšte, modernog sveta.
Iz svih tih razloga koje sam naveo, ne sporeći činjenicu da treba izvršiti transformaciju administracije, mi mislimo da to treba da se uradi po jednoj osmišljenoj, pametnoj proceduri i da se na osnovu toga dođe do realnih potreba. Još samo nekoliko rečenica o motivu. Neću da kažem da je motiv sumnjiv, motiv je glup. Izvinite na izrazu, motiv za donošenje ovog zakona je glup, jer se, navodno, time prave neke uštede.
Prvo, ne prave se nikakve uštede. Čuli smo da planiramo budžetski deficit od milijardu i 400 miliona evra, a ako fizički samo skinete plate za 3.400 zaposlenih, ili koliko već, to godišnje iznosi samo 12 miliona evra, što je manje od jednog promila. Zapravo, nije to ni 12 miliona evra, jer ako odbijete, s jedne strane, očigledno neophodna socijalna davanja onima koji će ostati bez posla, a neće moći da nađu nov posao, ako, s druge strane, povučete iz potrošnje 12 miliona evra, ako ništa drugo, država gubi dva miliona na PDV-u, jer bi ljudi taj novac potrošili na hranu i najelementarnije potrebe. Kada sve to saberete i oduzmete, saldo je, verujte mi, nula, ne trenutno, nego trajno.
Motiv, praktično, ne postoji, a do njega se dolazi potpuno neadekvatnim sredstvima. Ima, naravno, još primedaba na mnoge stavke ovog zakona, o njima će biti reči kada odgovarajući amandmani dođu na dnevni red i o njima će biti reči kasnije, ali mislio sam da je neophodno da se ovo kaže na početku.
Žao mi je, još jednom, što nema predstavnika Vlade. Bila je dobra prilika da nešto nauče, ali pošto, izgleda, njih ne vredi učiti, onda ćemo nastaviti ovako. Hvala.
