Iskorišćeno je 40 sekundi od vremena Poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč?

Ako ne, na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 2, amandman, s ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Miloš Aligrudić i Milica Vojić-Marković.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, započela sam jednu priču o tome kako se čudne stvari dešavaju oko ovih zakona koji treba da predstavljaju dostignuće i napredak demokratskih procesa u ovoj zemlji.

Druga tema o kojoj hoću da pričam jeste način rada, kako se pripremaju zakoni i kako se oni dostavljaju Narodnoj skupštini.

Bilo bi sasvim normalno da se državna tela i organi koji se bave zaštitom prava i sloboda građana, kao što je Poverenik za informacije od javnog značaja, kao što je Zaštitnik građana, makar konsultuju pri izradi zakona koji se tiču ovih oblasti, ali je isto toliko prirodno da ovoj vladajućoj koaliciji to ne treba. Interesantno je da je kod ovog zakona o tajnosti podataka, u radnoj grupi koju je predvodio generalni sekretar Borisa Tadića, Vladimir Cvijan, učestvovao u početku predstavnik Zaštitnika građana, ali više kao ''fikus''; on je tu bio da pokaže da oni tu učestvuju, no kada je čovek video da nikakve vajde od njegovih predloga nema, sam je napustio tu radnu grupu, jer nije želeo da predstavlja nešto što je predlog zakona koji je pred nama, dakle, bruka i sramota za demokratski svet.

Takav je isti i ovaj zakon. Ni Poverenik, ni Zaštitnik građana niti su konsultovani, niti su učestvovali u radu. Čak je, u ime Poverenika, Zaštitnik građana podneo amandman, koji nije prihvaćen.

Neverovatno je koliko se krše neke stvari koje su vezane za zakone i Ustav Republike Srbije. Povereniku i Zaštitniku građana su Ustav i posebni zakoni Republike Srbije dali pravo da sprovode ono za šta tu jesu, znači, da štite prava i slobode građana. Očigledno je da prava i slobode građana nisu nešto čime se diči ova vlada, ova vlada ih upravo krši, kao i zakone koje je sama donela. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? (Ne)

Na član 2, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Stevanović.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici,  mi možemo da vodimo koliko god žučnu raspravu i u toj žučnoj raspravi Vlada, čak, može i da prihvati neke sugestije i stavove opozicije i da iz te žučne rasprave proistekne ne znam ja koliko dobar zakon. Ono što Srbija danas ima generalno kao problem, to je primena zakona u praksi. Čak i da izuzmemo priču da je ovaj zakon loš i da nije u funkciji ostvarivanja prava na dostupnost informacija od javnog značaja u potpunosti, suština cele priče je da on nema adekvatnu primenu u praksi.

Gospodine ministre, vi ste u obrazloženju za ovaj zakon, u jednoj od rečenica, napisali: „Zakon je nesumnjivo doprineo daljoj demokratizaciji odnosa u društvu, afirmaciji načela javnosti vlasti, demokratičnosti vlasti i slobodi informisanja, omogućio je veću kontrolu rada državne uprave i doprineo suzbijanju korupcije.“

O korupciji smo slušali malopre, ali ono što morate da prihvatite kao činjenicu, na čemu je SRS juče insistirao da je to apsolutno tačno, jeste da vaš poverenik za informacije od javnog značaja, koga bira Narodna skupština, koji je izbor skupštinske većine, ne deli vaš stav, ne deli stav Vlade; on insistira na svim problemima koji potiču iz Vlade kada je u pitanju funkcionisanje i ostvarivanje zakonskih obaveza njegove kancelarije.

Pazite dokle Vlada ide daleko. U obrazloženju kojim je odbijanje jednog od amandmana opravdano, Vlada je napisala da je članom 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama određena sadržina prava na pristup informacijama od javnog značaja. ''Ovom odredbom je predviđeno da svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna. Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom, tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na neki drugi način.''

Ovo je stvarno lepo, sve što piše. Da neko ne zna u kakvoj državi živimo, stekao bi utisak da smo u Švedskoj, ili nekoj drugoj razvijenoj zemlji gde su ovi principi i standardi podignuti na zaista visok nivo. Problem je što je država, ne čineći ništa, izgradila sistem koji je u funkciji opstrukcije primene ovog zakona i njegovih odredaba. To nije stvar jednog sektora. Od pravosuđa, celokupne državne uprave, do kancelarije, sistem bi trebalo da bude u funkciji ovoga.

Na jednom vrlo konkretnom primeru ću da pokažem koliko u jednoj malo sredini ne možete da se pozovete na zakon, ne možete, pozivajući se na ovaj zakon, da ostvarite pravo na raspolaganje nekom od informacija. Onda vidite u kakvoj sprezi su sudstvo, javna preduzeća, pojedinci, i koliko je to opstruktivni element kada je ovaj zakon u pitanju.

Građanin iz opštine iz koje dolazim, iz Surdulice, podneo je, u skladu sa zakonom, zahtev da dobije informaciju o tome kolika je plata direktora jednog malog javnog preduzeća. Pozvao se na zakon, pozvao se na član, apsolutno u skladu sa zakonom, sve naveo u svom zahtevu.

Svi ste ovde svedoci, kasapili su nas za plate, za dnevnice, svaki drugi dan su sredstva javnog informisanja objavljivala imena, prezimena svakog od nas pojedinačno, koliko primamo, koliko naplaćujemo, koliko dobijamo novca, što je opet definisano zakonom. Da vas ne podsećam na polemike koje smo vodili o platama pojedinih direktora javnih preduzeća, informacije su došle do poslanika, pozivajući se na ovaj zakon.

Ali, kad dođete na nivo lokalne samouprave, pogledajte bahatost. Podnesete zahtev i onda vam direktor tog javnog preduzeća i njegov pravni tim odgovore: „Informacija koju tražite nije informacija od javnog značaja u smislu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Vaš zahtev predstavlja zloupotrebu prava na pristup informacijama od javnog značaja, u smislu odredaba navedenog zakona.“

Vi onda uzmete Zakon, podnesete prijavu, ali onda proradi sprega sa sudstvom i neki bliski prijatelji sudije koji se bave prekršajima daju za pravo ovakvom stavu direktora. Vi opet, pozivajući se na Zakon, podnesete žalbu drugostepenom organu i onda to sudsko veće obori rešenje koji je doneo prekršajni sud u prvostepenom postupku. Vi sad, naravno, imate razloga za trijumf, jer ste bili u pravu. Da li smatrate da ćete dobiti tu informaciju na uvid? Naravno da ne. Ne postoji mehanizam kojim možete da dođete do informacije o tome kolika je plata jednog direktora javnog preduzeća.

Sada se navodi u obrazloženju ovog zakona, odnosno razloga zbog kojih se amandman odbija, o afirmaciji demokratskih principa, o kontroli državne uprave i šta znam šta se sve nije navelo, kako su ti standardi u ovoj državi krenuli napred. To zaista ne stoji.

Mi danas možemo da pričamo ovde koliko god hoćemo da li će Vlada da prihvati nešto što smo predložili, da li smatraju da su rokovi koji se ovim promenama predlažu dobri ili ne. U jednom od segmenata ovog obrazloženja Vlada, čak, prihvata i priznaje da su rokovi koji su ugrađeni u ovaj zakon loši. Mi smo pokušali da skratimo rokove za pojedine radnje. Smatrali smo da restriktivnost koju predlažemo nameće veću obavezu i odgovornost onih koji sprovode i primenjuju odredbe ovog zakona i da je to u funkciji istinske afirmacije standarda u ovoj oblasti. Sve ostalo je priča od danas do sutra.

Lično, smatram da se, bez obzira na ove promene, ništa u ovoj oblasti još dugo u Srbiji neće promeniti, jer ne postoji istinska volja da se Vlada bavi na adekvatan način i ovom i svim ostalim oblastima koje će biti u funkciji suzbijanja korupcije ili nekih drugih nelegalnih i nezakonitih poslova. Hvala.

Pet minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena Poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne)

Na član 3, amandman je podneo narodni poslanik Dušan Marić.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 7, amandman je podnela narodni poslanik Marina Toman.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 8, amandman su, zajedno, podneli narodni poslanici Zoran Antić, Saša Maksimović i Oto Kišmarton.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 10, amandman je podneo narodni poslanik Vlatko Ratković.

Ovaj amandman je prihvatio Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije, Vlada nije.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 10, amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.

Da li neko želi reč? (Da)

Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.

Kolega Boris Aleksić je amandmanom intervenisao na član 10. Predloga ovog zakona, koji se odnosi na član 38. Zakona i govori o odgovornim licima u organu vlasti.

U članu 38, odnosno u članu 10. ovih izmena i dopuna Zakona, rečeno je da se dosadašnji naziv: "organi vlasti", zamenjuje nazivom: "odgovorno lice u organu vlasti". Kako je sada u Vladinom predlogu, "odgovorno lice u organu vlasti odrediće jedno ili više službenih lica, u daljem tekstu: ovlašćeno lice, za postupanje po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja". Ako ovlašćeno lice iz stava 1. ovog člana'', ovo je sada poslednji stav, između sam preskočila, jer je amandmanski intervenisano na taj član, ''nije određeno za postupanje po zahtevu, nadležno je odgovorno lice u organu vlasti", a ranije je stajalo da je nadležan rukovodilac organa vlasti.

Amandman kolege Borisa Aleksića odnosi se na činjenicu da se u članu 10, posle 2. stava, doda novi stav, koji bi trebao da glasi: "Ovlašćeno lice, odnosno zaposleni u organu javne vlasti, koji radi na ostvarivanju prava javnosti da zna, ne može se pozvati na odgovornost za otkrivanje korupcije ili drugih nezakonitih radnji".

Mislimo da je ovaj amandman dobar i da je trebalo da bude prihvaćen, ovo će biti nastavak moje rasprave vezane za onaj amandman koji sam ja podnela na član 1. u ime Poslaničke grupe SRS-a, jer suština, opet ponavljam, ovog zakona nije da otvori širu mogućnost pristupu javnih informacija, već naprotiv, suprotno od toga.

Vi kažete u Vladi, gospodine Bradiću, da se amandman ne prihvata iz razloga što je članom 5. zakona ovog zakona određena sadržina prava na pristup informacijama od javnog značaja. ''Ovom odredbom je predviđeno da svako ima pravo da mu bude saopšteno da li organ vlasti poseduje određenu informaciju od javnog značaja, odnosno da li mu je ona inače dostupna. Svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom, tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji sadrži informaciju od javnog značaja, pravo na kopiju tog dokumenta, kao i pravo da mu se, na zahtev, kopija dokumenta uputi poštom, faksom, elektronskom poštom ili na drugi način. Iz ove odredbe jasno sledi obaveza organa javne vlasti da se sve informacije od javnog značaja učine dostupnim, izuzev onih za koje je po zakonu isključena, ili ograničena sloboda pristupa.''

Dalje kažete: "Činjenje dostupnom informacije od javnog značaja zakonska je obaveza organa javne vlasti i za davanje takve informacije nema odgovornosti državnog službenika, te se predloženim amandmanom samo potvrđuje ono što je već Zakonom regulisano".

Ako je ovo ovako, gospodine Bradiću, onda zaista ne postoji ni jedan jedini razlog da se ovaj amandman ne prihvati. Ako se istinski zalažete za ovo što stoji u obrazloženju, zašto amandman niste prihvatili? Pokažite to tako što ćete amandman prihvatiti. Znate, što naš narod kaže – od viška glava ne boli. Ovo je samo preciziranje, da ne bismo došli u situaciju kakva je onaj malopređašnji primer gospođe Jelisavete Vasilić, koja je, uzgred budi rečeno, sada me je koleginica podsetila, bila predložena i za člana Agencije za borbu protiv korupcije. Zamislite zla da je ona, ne daj bože, izabrana da se bori protiv korupcije!

Zašto insistiramo na ovom amandmanu? Da ne dođemo u situaciju, gospodine ministre, da ne možemo dobiti neke zaista bitne činjenice od informacije od javnog značaja. Bojim se, recimo, da nećemo moći da dobijemo određene podatke od Ministarstva prosvete, Sektora za visoko obrazovanje, Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta Republičkog i Pokrajinskog javnog tužilaštva, a odnosi se na činjenice vezane za Fakultet za evropske pravno-političke studije.

Iz pisma koje je upućeno na sve ove adrese od strane jedne grupe profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu, citiraću samo delove koji bi trebalo da budu interesantni za vas, ministre, odnosno za nadležnosti vašeg ministarstava, mada je ovde obuhvaćeno više ministarstava, ali kada budu tu neke druge vaše kolege, podsetiću i njih na njihove obaveze iz ovog pisma.

Dakle, Fakultet za evropske pravno-političke studije je po svom karakteru nedržavna visokoškolska ustanova, sa sedištem u Novom Sadu, tačnije, u Sremskoj Kamenici, u ulici Dvor broj 2. E, sada slušajte, vlasnik Fakulteta je izvesna Jelena Šogorov, koja na pomenutom fakultetu radi kao asistent, tj. saradnik u nastavi. Interesantna činjenica jeste ta da je prostor u kome je smešten fakultet, zapravo, viševekovni dvorac, koji je sa delom okolnog parka pod zaštitom države, kao kulturno dobro, zato ovo upućujem vama, gospodine Bradiću, prostorno kulturno-istorijska celina od velikog značaja.

Dvorac je donedavno koristilo Javno preduzeće "Vode Vojvodine", Novi Sad, a sadašnji korisnik je Univerzitet "Singidunum", Fakultet za evropske pravno-političke studije. Vrlo interesantno je to da se u dvorcu nalazio dokumentacioni centar "Voda Vojvodine" – ''Nikola Mirkov'', čiji je direktni rukovodilac gospođa Mira Šogorov, majka Jelene Šogorov, vlasnice Fakulteta. Ta Mira Šogorov, majka, ustupila je svojoj ćerki Jeleni taj prostor na korišćenje po nekoj simboličnoj ceni.

Izdavanje kulturnog dobra u podzakup je, vi to znate, potpuno suprotstavljeno Zakonu o kulturnim dobrima, jel tako, gospodine Bradiću? Nadam se da ćete vi sa vašim službama ovo da isproveravate i da intervenišete, jer verujem da ste vrlo zainteresovani za kulturna dobra u Srbiji.

Objašnjenje za ovakav korak gospođe Šogorov možda bi mogao, evo da vam pomognem, da se pronađe u činjenicama s kojim ću da vas upoznam, pre svega, građane Srbije.

''Na osnovu saglasnosti Komisije za akreditacije i Republičkog saveta za razvoj univerzitetskog obrazovanja'', ovaj savet je, pratite me, molim vas, interesantan, ''kao i rešenja'', broj neki od 2004. godine, ''Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije, Sekretarijat za obrazovanje AP Vojvodine je dozvolu za rad dao svojim rešenjem'', opet nekim iz 2005. godine, imam ovde i brojeve, ako ste zainteresovani, mogu da vam dam, ali da ne zamaram javnost i narodne poslanike čitanjem brojeva, ''kojim je utvrdio da su ispunjeni kadrovski, prostorni, tehnički i drugi propisani uslovi za rad Fakulteta.''

Veoma je interesantna činjenica, gospodine Bradiću, da je u vreme osnivanja Fakulteta, član tog Republičkog zavoda za razvoj univerziteta koji je izdao rešenje 612-00-489/2004-04 bio i prof. Stevan Šogorov, suprug Mire Šogorov, a otac Jelene Šogorov. Nije li ovo zaista malo mnogo?

Dalje, ovde se govori i o članovima radne grupe Saveta, gde su izabrani direktor Centra za regionalizam Aleksandar Popov, prof. dr Marijana Pajvančić, prof. dr Jovan Komišić, prof. dr Snežana Đorđević, pa onda prof. dr Stevan Šogorov, ova porodica Šogorov je, izgleda, vrlo uticajna, dr Miroslav Prokopijević, Boško Ristić, naš dragi kolega narodni poslanik, gospođa Gordana Čomić, potpredsednik Narodne skupštine (verovatno vi znate neke ove činjenice i verovatno ćete i da nas upoznate s nekim vašim saznanjima), i Mladen Jovanović iz Organizacije "Protekta" Niš.

Jedan od zadataka ovog saveta jeste da učestvuje u pripremanju i izradi strategije decentralizacije Republike Srbije, u skladu s evropskim standardima i iskustvima razvijenih evropskih zemalja, kao i potrebom da se u Srbiji, kroz decentralizaciju, nastavi proces njene demokratizacije.

Neki od članova Saveta očigledno na specifičan način doživljavaju demokratizaciju Republike Srbije, kao i decentralizaciju, pažljivo raspoređujući protivpravno stečenu imovinu na članove svoje porodice i manipulišući raznim funkcijama na kojima se zateknu. Neke od zasluga trebalo bi tražiti u angažovanju pomenutog novosadskog profesora Šogorov, kao konsultanta Agencije za privatizaciju Republike Srbije.

Dakle, oko ove agencije za privatizaciju Republike Srbije, svi koji se na bilo koji način mogu dovesti u neku korupcionašku aferu moraju biti u vezi s Agencijom za privatizaciju, i to traje devet godina. To nije samo sad, ta agencija za privatizaciju je najveće zlo i ona je izvor nemaštine i bede, ona budzašto rasprodaje državnu imovinu i preduzeća; zatvaranje fabrika i ovih milion ljudi koji su bez posla, otkazi, sve što je problematično, u ovoj je agenciji.

Gospodin prof. Stevan Šogorov je bio konsultant Agencije za privatizaciju Republike Srbije, gde je učestvovao u donošenju i sprovođenju sumnjivih privatizacionih poslova, ovog puta u saradnji, bože moj, sa svojim bratom Milovanom Šogorovom, na čijem su imenu završile neke od akcija određenog dela privatizovanih preduzeća, a neke od akcija vode se i danas, kako na njegovom, tako i na imenu njegovog brata, prof. Šogorova, kao i njima bliskim krugovima.

Vidite kako se funkcioniše u državi Srbiji, majka i ćerka prodaju jedna drugoj kulturno dobro, odnosno izdaju. Nadam se, gospodine Bradiću, da ćete vi da ustanovite koja je to budzašto zakupnina, jer je ovaj dvorac pod zaštitom, kao kulturno dobro, a gospođa Mira Šogorov ga je izdala svojoj ćerki Jeleni Šogorov, pa onda kako je akreditaciju dao gospodin Stevan Šogorov, otac Jelenin, a Mirin suprug, i kako je gospodin Stevan Šogorov dospeo u Agenciju za privatizaciju i omogućio svom bratu Šogorov Milovanu da dobije neke akcije u okviru nekih privatizacija?

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dragi, poštovani građani Republike Srbije, ovakvo vam je stanje u zemlji Srbiji, što mi dobaci kolega Stevanović, kukala vam majka. Zaista je stanje više nego teško i, nažalost, ne postoji volja, ne postoji interes u Vladi Republike Srbije, u ovom režimu, da se bilo šta uradi da bi građani Srbije konačno počeli bar malo bolje da žive, ili bar da se stabilizuje ovo tragično stanje.

Svaki dan dobijamo nove informacije o broju gladnih, o 300.000 dece koja, gospodine ministre, nemaju treći obrok. Milion ljudi živi ispod nivoa egzistencije. Nema vajde ni od šengenske vize ako ovi mladi ljudi, koji su ovde i koje ja sad pozdravljam što su došli da nas vide i slušaju, ako njihovi roditelji ne mogu da im plate ekskurziju. Džabe im šengenska viza.

Gospodine ministre, uložite trud, kao deo Vlade, kao član Vlade i kao Vlada Republike Srbije, pa omogućite da roditelji sve ove dece koji su ostali bez posla, a sigurno ih ima mnogo takvih, dobiju posao, omogućite da se ova deca stvarno školuju besplatno. Nemojte da zloupotrebljavate činjenicu da su ovo pametna deca, da hoće da se školuju, jer, nažalost, roditelji nemaju para da ih školuju. Roditelji nemaju para da ih šalju na ekskurzije, ne samo njih, nego svu decu Srbije.

Nadam se da ovde prisutna deca nisu u onih 300.000 dece koji nemaju treći obrok. To je činjenica koja sigurno brine i ove mlade ljude, a trebalo bi, gospodine ministre, da brine i vas, da brine Borisa Tadića, da brine ovaj režim.

Morate da učinite sve što je u vašoj moći, a dovoljno je da zaustavite korupciju, da zaustavite kriminal, dovoljno je da pare ovog naroda koristite u najboljem interesu svih građana Srbije. Nemojte da se vadite na ekonomsku krizu, kako ovde reče pre neki dan jedan moj kolega, Moma Marković je u pitanju, pošto je popularna skraćenica za svetsku ekonomsku krizu – SEKA, Moma reče da je to kod nas DEKA, odnosno da je to demokratska ekonomska kriza. Vi ste izvor svih problema, vi koji ste vlast.

Ovaj režim je izvor svih problema građana Srbije i ako vi možete da saslušate ovo što sam malopre rekla, a ne budete reagovali, ovo što sam pročitala, pismo grupe profesora s Pravnog fakulteta u Novom Sadu... Zaista želim ovo da vam postavim kao pitanje i očekujem odgovor u pisanom obliku, da bih mogla da upoznam javnost – šta ste utvrdili povodom činjenice da je kulturno dobro, za koje ste vi, kao ministar, nadležni, gospođa Mira Šogorov izdala u zakup svojoj ćerki Jeleni Šogorov, a da je tata Stevan Šogorov učestvovao u donošenju odluke o akreditaciji ovog fakulteta?

Dakle, gospodine ministre, nemojte da se smeškate. Lepo je kada je ministar raspoložen, ali odmah me asocirate na predsednika Vlade Cvetkovića, koga nikada u životu nisam videla da se smeje, osim kada je rekao da ide nasmejan u svoj kabinet, jer je u Srbiji došlo bolje vreme. Nažalost, Srbija je u strašnom vremenu.

Narodna poslanice, vreme koje vam je na raspolaganju kao poslaničkoj grupi je iskorišćeno. Hvala vam.

Pre nego što nastavimo rad, nalažem službama Narodne skupštine da stenograme izlaganja narodnih poslanika Vjerice Radete i Dragana Stevanovića dostave Republičkom javnom tužilaštvu i Agenciji za borbu protiv korupcije, s uputstvom za dalje postupanje, na osnovu informacija iznetih u izlaganjima danas, na početku i u toku rasprave u pojedinostima o zakonu koji je na dnevnom redu, i da me obaveste o datumu i danu otpreme tog stenograma Republičkom javnom tužilaštvu i Agenciji za borbu protiv korupcije.

Poštovani narodni poslanici, pre nego što nastavimo rad, dozvolite da vas obavestim da se na galeriji Velike sale nalaze srednjoškolci, stipendisti Koordinacionog tela Vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, koji će pratiti deo današnje sednice, a sa učenicima su i predstavnici njihovih srednjih škola, te pozdravljam učenike: Ćemal Bajrami, Elion Aliu, Alta Aliu, Fisnike Veliu, Adrian Limani, Redžep Bajrami, Jehona Bajrami, Zećije Bajrami, Arburim Miftari, Dibran Rahmani, Farije Arifi, Suhana Ahmeti, Vlora Ismaili, Milan Jovanović, Aljban Aliji, Ćendresa Zaćiri, Egzon Fazliu, Lirie Ademi, Eljvan Ćazimi, Luljeta Mehmedi, Arjeta Mehmedi, Arbesa Mehmedi, Emrah Amidi, Vljora Asani, Kuštrim Ajdini, Fatkzim Rašiti, Nafie Bećiri, Vadžid Imeri, Ljiridona Veliu, Semra Huseini, Nuran Musliu, Egzona Fazliji, Nuran Aliji, Hesat Ramadani, Vahid Kadriu, Ramadan Nedžibi, Bujar Hajrulahi, Besart Mustafi, Arbesa Mustafi, Jehona Kika, Aljbana Bećiri, Adelina Latifi, Vjolce Saliji, Valbona Emini, Pajtim Saiti, Bejzat Halimi, Albina Latifi, Egzona Šakiri, Lindita Sahiti, Fatuše Šabani, Fanolj Imeri, Edin Alimi, Milan Stamenković, Jil Latifi, Latif Sahiti, Flamure Kurtiši, Marko Stamenković, Nerimane Ibrahimi, vođa puta, Nedžmedin Ahmedi, Taljat Arifi, direktor škole, Abdulrahman Sulfiu, direktor škole, Naser Kamberi, nastavnik, Snežana Stamenković, nastavnik, Suad Musliju, nastavnik, Hidajete Haliti, nastavnik.

Tu su, po spisku, i učesnici na današnjoj sednici, sa galerija, sa područja opštine Bujanovac – Anđela Videnova, Tamara Videnova, Izet Limani, Arlind Aliji, Merita Emini, Vildane Adilji, Jelena Stanojković, Džemil Tahiri, Žaklina Dodić, Arben Saliji, Sara Džemailović, Florent Latifi, Sabri Sulejmani, Vulnet Vanuši, Ivana Jančić, Emine Salihi, Venure Aldilji, Besart Jusufi, Arduan Mustafa, Milica Mihajlovska, Kaltrina Ćazimi, Rehane Ismaili, Liridon Selimović, Vljora Ramadani, Fatbarla Fazliji, Agon Fazljiu, Kumrije Salihi, Suada Latifi, Ardijan Sulejmani, Adnan Hasani, Nikola Milanović, Rufadije Ismaili, Milica Cvetković, Arbin Demiri, Katarina Trajković, Vladimir Simonović, Besim Limani, Aljbuljena Tahiri, Liridon Januzi, Levent Ćazimi, Enis Ramani, Arif Sulimani, Driton Ismaili, Serdžane Ismaili, Berat Mustafović, Endrit Bajrami, Amela Isenović, Šenol Latifi, Bljerd Aliji, Jelena Nakić, Jelena Janković, Fortese Šabani, Visar Šabani, Škemb Šabani, Enis Saljihu, Novica Manojlović, direktor škole, Lidija Nedić, Biljana Ilić, nastavnici, Dževat Fejzulahu, direktor škole i Džemilje Hasani i Hisen Saćipi, nastavnici.

Dobrodošli u vašu kuću, u Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Nastavljamo radom pretresom u pojedinostima i raspravom o amandmanu na član 10, koji je podneo Zaštitnik građana.

Da li neko želi reč? (Da)

Vesna Pešić. Izvolite.

Tražila sam reč povodom dva amandmana koja su podneta na ovaj član 10. Jedan amandman je podneo naš kolega Vlatko Ratković i njegov amandman na ovaj član je prihvatio Odbor za kulturu i informisanje, skupštinski odbor, ali je Vlada odbila ovaj amandman. Međutim, vrlo je zanimljivo da je na isti ovaj član amandman podneo i republički Ombudsman, gospodin Saša Janković, čak mnogo bolje i uspešnije definisan amandman na član 10, a da je Vlada odbila taj amandman, koji je veoma pedantno napravljen, s veoma širokim i opsežnim obrazloženjem.

Htela sam, kao prvo, da postavim pitanje – zašto je amandman gospodina Ombudsmana odbijen, zato što nisam mogla da nađem relevantno obrazloženje, pa onda molim ministra, koji je verovatno upoznat s tim, da nam kaže o čemu se tu radi?

Zašto postavljam ovo pitanje? Ovo pitanje postavljam zato što se ova dva amandmana, i našeg poslanika Vlatka Ratkovića i gospodina Ombudsmana odnosi na preciziranje zaštite onoga što bismo mogli popularno da nazovemo ''insajderom'', ovlašćenog lica, službenog lica koji daje određene informacije, a te informacije ne mogu biti sakrivene od građana, zato što ne može da ima ograničen pristup, jer je reč o vršenju krivičnih dela; naročito se odnosi na to ukoliko ovlašćeno lice dođe do saznanja da državni organ krši ovlašćenja i ukoliko ima indicija da je reč o korupciji.

Ovaj institut insajdera, ili ovlašćenog lica koje dostavlja ovakve informacije, zaštićen je da ne može odgovarati ukoliko ovakve informacije dostavi javnosti, jer je reč o kršenju zakona, krivičnim delima, o zloupotrebi službenog položaja, o korupciji. Postavlja se pitanje – zašto se sada precizira uloga insajdera, ovlašćenog lica koje dostavlja ovaj tip informacija, da ne može da odgovara zbog davanja ovakvih informacija, koje su inače zaštićene? Da li je normalno da nismo ovaj važan institut za borbu protiv korupcije usvojili, da dobije jedan oblik koji omogućava mnogo efikasniju borbu protiv korupcije?

Videli ste da se ovih dana govorilo jako mnogo o tome da Srbija ima veoma nisku ocenu kada je reč o borbi protiv korupcije, svega 3,5, a tek pristojnom ocenom za borbu protiv korupcije se smatra ocena broj 5. Zamislite koliko smo daleko od te ocene, kad je najviša ocena 10. Srbija se suočila s velikim problemom u borbi protiv korupcije, a imamo Zakon o slobodnom pristupu informacijama, koji je ključan za borbu protiv korupcije kada imamo ovakve amandmane koji su predloženi, i gospodina našeg kolege, a još uspešnije Ombudsmana. Takvi amandmani se odbacuju zato što preciziraju i jačaju institucije i mogućnost borbe protiv korupcije, da ovlašćena lica ne mogu da odgovaraju ukoliko ukažu na slučajeve korupcije.

Neću čitati ovo obrazloženje, samo ću donekle pročitati kako je gospodin Ombudsman obrazložio zaštitu insajdera, ili službenog lica koje je ovlašćeno da daje ovakve informacije.

''Osnovni cilj amandmana je da omogući potpunije ostvarivanje prava građana na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja (član 51, stav 2. Ustava Republike Srbije).

Amandmanima se otklanjaju problemi koji su došli do izražaja tokom dosadašnje primene Zakona, tako što se omogućava zaštita svih koji, pod uslovima predviđenim zakonom, omoguće pristup informacijama koje mogu ukazati na nepravilnosti u radu organa vlasti, čime se, između ostalog, stvaraju uslovi za efikasnu borbu protiv korupcije i ispunjavanje preuzetih međunarodnih obaveza na osnovu ratifikovanih konvencija i članstva u međunarodnim organizacijama.''

Imate jedan amandman gde je svaki član i svaki stav precizno obrazložen, na sedam stranica, gde se u kompletu rešava ovo pitanje službenog insajdera koji ukazuje da državi organ krši zakon, da vrši krivična dela, da zloupotrebljava svoj položaj, da je reč o korupciji. I, kada je trebalo to definisati na ovako precizan način, konačno, Ombudsman je, takođe, državni organ, Vlada taj amandman odbacuje i ne želi da jača naše institucije koje omogućavaju borbu protiv korupcije.

Povodom najnovijeg izveštaja „Trans-internešnela“, videli ste na kom mestu se Srbija nalazi. Glavni razlog zašto je borba protiv korupcije toliko neuspešna u našoj državi je taj što nisu jake naše institucije, što te institucije koje su zadužene za borbu protiv korupcije nisu ojačane, što se odnosi, pre svega, na sudstvo, a i ovde, kada je reč o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama, gde se onemogućava institut insajdera, ili ovlašćenog lica, koje ne odgovara i ne krši svoje radno-pravne obaveze kada ukazuje na kršenje zakona, na krivična dela i sumnju da postoji korupcija.

Znači, niste želeli, kao Vlada, da ojačate ovaj institut. Onda ne treba da nas čudi kada dobijamo slabe ocene, a, kao što znate, ne samo da to šteti građanima, ne samo da milioni odlaze na korupciju, nego je reč i o tome da je to jedan od osnovnih uslova da se Srbija približi EU.

Molim objašnjenje od strane gospodina ministra – zašto niste ojačali položaj ovlašćenih lica koja, kršeći svoje radno-pravne obaveze. ukazuju na krivična dela i na probleme korupcije, a da za to ne budu kažnjeni?

Zaista je jako čudno da jedan poslanik, koji je inače i predsednik Zakonodavnog odbora, podnese amandman koji prihvati skupštinski odbor, a Vlada ga odbije, kao i amandman Ombudsmana, koji daje, kako da vam kažem, čitavu knjigu, obrazlažući na mnogo bolji način nego što je to uradio naš kolega. Zato, molim, ako možete, odmah da mi date obrazloženje zašto su ovi amandmani odbačeni i zašto nisu uzeti u obzir?

Možda sam ja u nekakvoj zabludi, ali da je ovaj institut strašno važan za borbu protiv korupcije, kao i za ostvarivanje prava građana na slobodan pristup informacijama, o tome nema nikakve dvojbe.

Prema tome, molim vas objašnjenje zašto je došlo do toga da ovaj institut, koji je ključan za borbu protiv korupcije i drugih kršenja javnih ovlašćenja, nije uopšte uzet u obzir, da ga je Vlada, jednostavno, odbila? Hvala vam.

Osam minuta. Samo da mi kažete da li hoćete da to vreme bude od vremena Poslaničke grupe, ili vas kao ovlašćene predstavnice?

Kao ovlašćeni predstavnik.