Narodna poslanice, s punim poštovanjem za vašu porodicu, molim vas da to dovedete u vezu sa tekstom amandmana koji glasi (amandman koji ste vi podneli): "Ovim zakonom utvrđuju se izvorne i poverene nadležnosti AP (u daljem tekstu: AP Vojvodina), imovina AP Vojvodine, sredstva za vršenje poverenih nadležnosti, ovlašćenja Republike Srbije u nadzoru nad vršenjem izvornih i poverenih nadležnosti i uređuju druga pitanja od značaja za položaj AP Vojvodine".
To je tekst vašeg amandmana. Molim vas da vašu diskusiju dovedete u vezu sa tekstom vašeg amandmana.

Upravo je dovodim, samo mi vi ne dozvoljavate da to iskažem do kraja. Počela sam preko ličnog i dolazimo do onog što je bitno, a to je da program podržavljenja autonomije Vojvodine, koji su svi navedeni naši dragi autonomaši hotimično ili nehotimično sprovodili, utemeljen je davno, znači pre pola veka, novembra 1958. godine, Salcburškom izjavom Vojvođanskog pokreta, koji su potpisali dr Eugen Jocić, prof. Adalbert Karl Gaus i prof. dr Kornel Filipović.
Tom izjavom se najpre utvrđuje načelo ravnopravnosti svih etničkih grupa u Vojvodini i federalizam, uz odbacivanje zamisli o bilo kom državotvornom narodu, pošto bi razne etničke grupe, Srbi, Mađari, Švabe, Bunjevci, Šokci, Rumuni, Slovaci i drugi, stremili ka sintezi u jednu vojvođansku narodnost. Tako shvaćena Vojvodina bila bi federalna jedinica jedne šire srednjoevropske federacije koja će, a šta bi drugo, biti sastavni deo EU.
Svaka sličnost između te salcburške izjave i aktuelnih namera vojvođanskih separatista nikako nije slučajna, pogotovo ne na nivou tvrdnje da bi evropejska Vojvodina kao samostalan region odavno ušla u EU, da je na tom putu ne zaustavljaju retrogradne srbijanske snage.
Zato je potrebno da nova država Vojvodina ima i svoj poseban novi identitet, uz unikatnu naravno Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, latinično pismo koje odvaja Vojvođane od tako primitivne ćirilice, po kojoj se prepoznaju Srbijanci.
To jeste, gospođo Čomić, suština ovog amandmana, a moja poruka građanima je da obavezno dođu i prisustvuju glasanju 30. novembra. Pretpostavljam da će znati u koliko je to časova, na platou ispred ovog doma, koji je i njihov dom. I ako smo Kosovo izgubili zbog šiptarskih separatista, o Vojvodini odlučuju srpski parlamentarci. Narod ima pravo da vidi kako njihovi poslanici glasaju. Prema tome, narode izvoli.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 1. amandman je podnela grupa od 18 narodnih poslanika Poslaničke grupe DSS – Vojislav Koštunica. Da li neko želi reč?
Mnogo lakše ide kada stavite karticu. Nemate karticu? Ne mogu da dam reč na tuđu karticu nikako, zbog toga što će u stenogramu biti u sukobu šta ja kažem i šta kaže poslanik.
Narodni poslanik Jovan Palalić želi reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 1. mi smo, za razliku od predstavnika vlasti koja je predložila ovaj predlog zakona, želeli da damo definiciju autonomne pokrajine, onako kako je to navedeno i u Ustavu Srbije.
Mi smo juče o tome polemisali i smatrali smo da činjenica da je i u Predlogu statuta AP Vojvodine izostavljena ustavna definicija da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive i da se radi o autonomnoj teritorijalnoj zajednici, a juče smo kritikovali da se uvode pojmovi koji nisu pravni kao što je „regija“ i da je Vojvodina Autonomna Pokrajina građana i građanki, mi smo u članu 1. želeli to da precizno definišemo, da se jasno vidi u ovom zakonu koji utvrđuje nadležnost autonomne pokrajine da je AP Vojvodina deo teritorije Republike Srbije.
U tom smislu, član 1. glasi: „Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna teritorijalna zajednica osnovana Ustavom Republike Srbije, u kojoj je zagarantovana ustavna ravnopravnost srpskog naroda i svih građana i etničkih zajednica koje u njoj žive“.
Ustav Republike Srbije i propisi koje je donela Narodna skupština Republike Srbije na najširi mogući način jemče prava nacionalnih manjina na celoj teritoriji Republike Srbije, ali smo želeli da upravo u ovom članu koji definiše autonomnu pokrajinu, potvrdimo da se i na prostoru AP Vojvodine primenjuje Ustav Srbije i ustavna odrednica da je država Srbija država srpskog naroda i ostalih građana koji u njoj žive, pa tako želimo da definišemo i AP Vojvodinu, kao autonomnu teritorijalnu zajednicu u kojoj je zagarantovana i ustavna ravnopravnost srpskog naroda i svih ostalih građana.

Da li još neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Hvala lepo, uz izvinjenje za moju grešku. Dakle, tu smo kod člana 1.
Hteo sam, pre obrazloženja ovog našeg amandmana na član 1, koji je dao kolega Jovan Palalić, samo da uvodno nešto kažem oko amandmana koji će uložiti DSS, tj. njen poslanički klub, na ovaj predlog statuta.
Bez obzira što je ovaj predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti akt koji je gotovo nemoguće poboljšati, jer je on i proceduralno i sadržinski pogrešan, govorili smo da je on proizašao iz statuta, umesto da proizađe iz Ustava, da ima veliki broj neustavnih odredaba itd, dakle bez obzira na te činjenice koje smo utvrdili naročito prekjuče, a delimično i juče u diskusiji, DSS će pokušati da prosto izmeni krv ovog zakona, da izmeni dovoljan broj amandmana da on postane saglasan sa Ustavom Srbije. To je njegov glavni zadatak, kao i svakog zakonskog akta.
Prema tome, DSS uložiće 76 ili 77 amandmana. Preko 90% članova su predmet amandiranja poslaničkog kluba DS, sa obrazloženjem sve u nameri da se ovaj zakon napravi konzistentnim i saglasnim Ustavu Srbije.
Razume se, ceo problem koji kod nas proističe jeste taj što je ovaj zakon proistekao iz statuta i najveći deo ovog zakona, koji zaista utvrđuje nadležnosti AP Vojvodine, nisu, dakle, autentične nadležnosti koje proizilaze prevashodno iz onih oblasti nadležnosti koje je utvrdio Ustav Srbije svojim članom 183, već proizlazi iz onog dela statuta Vojvodine o nadležnostima koji se tiče upravo ove tematike.
Prema tome, u narednom izlaganju mi ćemo amandirati ne samo ovih nekoliko prvih članova, računam do člana 9, gde ovaj zakon utvrđuje uglavnom opšte norme kada je u pitanju prenos nadležnosti, znači, norme koje prethode samom delu o prenosu nadležnosti, već prevashodno kasnije, brojčano, kvantitativno, onaj veliki broj normi, članova ovog zakona koji zaista utvrđuje nadležnosti AP Vojvodine.

 Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je dva minuta i 40 sekundi. Da li neko želi reč?
Ako ne, na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Da li neko želi reč? Niste registrovani u elektronskom sistemu. Izvolite. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo je prvi amandman koji je SRS podnela na ovaj predlog zakona, pošli smo od člana 2. i tu se prvi put javljamo. Iskoristiću priliku da sada ukažem pre svega na one pravne razloge koji dovode u pitanje da li uopšte postoji ustavni osnov za ovakav tip i ovakav izgled predloženog zakona.
Na početku bih pre svega zamolio javnost koja prati ovaj prenos, pošto na javnost mogu da utičem, a na promenu mišljenja kod poslanika koji su u svojim partijskim šančevima ne mogu da utičem, znači, da javnost shvati o čemu se radi.
Jeste, Ustav Republike Srbije govori o pokrajinskoj autonomiji, kao pravu građana, ali taj isti ustav govori i o pravu građana na lokalnu samoupravu. Taj isti Ustav propisuje da je garant za sva ljudska prava, pa zašto ne reći i za demokratiju, Republika Srbija, a ne mesna zajednica, udruženje pčelara ili udruženje onih koji stave žuti šlem na glavu.
Da vidimo u kom smislu treba da se kreće ta autonomija pokrajinska. Autonomija je neki izvedeni sinonim za nešto što se zove sloboda. Sada pričamo o slobodi na jednoj teritoriji u odnosu na šta? U odnosu na šta treba ta veća sloboda? Onda dolazimo u situaciju da nemamo odgovor, jer ako je ta sloboda potrebna u odnosu na celu Republiku Srbiju, onda je Republika Srbija neslobodna, pa je nekome na nekoj teritoriji potrebna ta vrsta autonomije.
Ustav Republike Srbije kada koristi reči – autonomna pokrajina, koristi ih u množini.
Vodite računa kada razmišljate o autonomnoj pokrajini kao jednini da postoji množina, ili da sada upotrebim nešto što postoji u nekim drugim jezicima – „dvojina“. Kako je Ustav propisao tu pokrajinsku autonomiju? Kao pravo građana.
U Ustavu se vodilo računa zbog dejstva centripetalnih i centrifugalnih sila na prostoru Balkana. Ustav je imao u vidu ono iskustvo - koga zmija peči on se i guštera plaši. U načelnoj raspravi imali ste prilike da čujete politički stav SRS i jedan osvrt na istorijat i secesionizma, i separatizma i svih mogućih izgovora koji su se koristili da bi se prikrila suština.
Vas obavezuje član 177. Ustava Republike Srbije u kome je propisano da se pojedina pitanja, ne oblasti, koja se na svrsishodan način mogu ostvariti unutar autonomne pokrajine, dešavaju u autonomnoj pokrajini, pod uslovom da za te poslove nije nadležna Republika, jer Republika, kad kažemo Republika mislimo na državnu vlast, ima isključivu nadležnost i od nje zavisi kako će se ta nadležnost ostvarivati.
Molim vas, ne brkajte lokalnu samoupravu koja nije vlast, pokrajinsku autonomiju koja nije vlast, od državne vlasti koja je koncentrisana na republičkom nivou, gde se nalaze svi atributi državnosti, pa čak i monopol fizičke prinude, pa čak i sudstvo, gde se i manifestuje podela vlasti. Tu ste napravili veliku grešku, tu ste sve pobrkali. Naravno, namerno ste pobrkali.
Pobrkali ste i sledeću stvar, da Ustav takođe u tom članu 177. govori da se zakonom određuju pitanja od pokrajinskog značaja. Molim vas, kada se kaže pitanje od pokrajinskog značaja onda to nije nadležnost, nije to cela oblast već samo nešto iz neke oblasti.
Mogli ste da uzmete dve stvari iz oblasti poljoprivrede, tri stvari iz oblasti vodoprivrede, četiri stvari iz oblasti sporta, a vi ste zagrabili, otišli ste čak i u bankarski sistem. Malopre smo imali prilike da čujemo nešto o osnovnoj banci u Vrbasu, ali taj poslanik je zaboravio da je njegova vlast donela Zakon o bankama i finansijskim organizacijama.
Država više ne može biti osnivač, pokrajina ne može biti osnivač, a razvojnu banku ste ukrali od Metals banke. Kako? Tako što je Autonomna Pokrajina povukla svoje depozite, dovela u pitanje likvidnost jedne banke, priskočio u pomoć guverner koji je uveo privremene mere, a onda u zatvorenom postupku ta ista pokrajina kupi akcije kao osnivački kapital, što je zabranjeno.
Pa još prevarite Milka Štimca, zahvaljujući Ministarstvu finansija, da da saglasnost da na jedan takav zatvoreni način kupovine akcija. To je kriminal, nema druge reči koja treba da se kaže.
Zašto to ne može da se uradi u Kragujevcu? Ne može zato što nije u skladu sa zakonom. Nije bilo ni u skladu sa zakonom u Novom Sadu, ali ste već završili prljav posao.
Kada sam već kod ovoga da vam kažem, uzmimo sveže primere za proteklih 20 godina šta se dešavalo kod nas. Faktički se promenila definicija države. Evo vam nekoliko primera.
Crna Gora ima svoju centralnu, nazovibanku, ali ona nema emisionu nadležnost, ne emituje sopstveni novac, nego su komercijalnim poslovima došli do određene količine evra i koriste evro kao svoje platežno sredstvo. To isto može da uradi i Razvojna banka i Pajtić, pošto treba da prikrije malo one njegove fondove i ono što je radio ovih nekoliko godina. Znači, centralna banka nije sastavni deo definicije nečega što se zove državnost.
Ni Crna Gora nije imala carinu 2000. godine, pa je jednostrano preduzela neki posao. Nije imala pravo ni na vojsku, pa je formirala Sedmi bataljon. Da li je tako, gospodine Ljajiću?
Kako ste napisali statut? Statut ste napisali kao ustav, preambula tekstualna bez poziva na Ustav Republike Srbije. Statut jeste opšti akt, ali nije ustav.
Još jedna velika istina, gospodine Ljajiću. Dajući saglasnost na statut AP Vojvodine, pošto je Ustav propisao prethodnu saglasnost Narodne skupštine, onda taj statut postaje složeni pravni akt, jer u njegovom donošenju su učestvovala dva nezavisna subjekta. To što su se derani igrali tamo i pisali nešto, u slučaju izglasavanja saglasnosti u Narodnoj skupštini, znači da su dva organa učestvovala u donošenju nečega. Ne možete da amnestirate svoju odgovornost za ove stvari.
Idemo redom. Šta ste napisali u ovom zakonu? Poveravanje poslova. Vi ste dali i prvostepene i drugostepene državne poslove organima autonomne pokrajine, ali o tom potom.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je osam minuta i 50 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman je podnela grupa od 19 narodnih poslanika poslaničke grupe DSS. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Reč je o članu 2. koji treba potpuno promeniti i koji bi, prema amandmanu koji ulaže DSS tj. njen poslanički klub, glasio na sledeći način: "Ovim zakonom utvrđuju se izvorne i poverene nadležnosti AP Vojvodine, imovina AP Vojvodine, sredstva za vršenje poverenih nadležnosti, ovlašćenja Republike Srbije u nadzoru nad vršenjem izvornih i poverenih nadležnosti i uređuju druga pitanja od značaja za položaj AP Vojvodine".
Dakle, posle prvog člana, kako smo ga formulisali u prvom amandmanu, gde je data korektna definicija AP Vojvodine, dakle drugačija od one u zakonu i u statutu, prosto sistemski sledi član koji zapravo vrši opis predmeta ovog zakona, nabraja sve ono što ovaj zakon treba da uredi i sve što uređuje u svom potonjem tekstu. Tu se nabraja da zakon utvrđuje nadležnosti, utvrđuje sredstva, utvrđuje mehanizme nadzora i na taj način pravi jednu zaokruženu celinu ovog člana koji, kao što sam rekao, sistematski sledi i logički iza prvog člana.
Član 2. zakona, koji pokušavamo da izmenimo ovim amandmanom, zapravo je vrlo oskudan u pogledu opisa onoga što zakon treba da donese. Urađen je pravno i sistemski krajnje manjkavo, ali mu ne manjka jedan stav, jedna odredba koja uopšte ne bi trebalo da ima, sistematski gledano, mesto u drugom članu jednog zakona, pogotovo ne jednog ovakvog zakona.
Ta odredba, taj stav u članu 2. Predloga zakona glasi: "U postupku donošenja zakona vodiće se računa o dostignutom nivou prava građana na pokrajinsku autonomiju".
To ispada, vidite, po sistematici ovog predloga zakona, kao jedna od najvažnijih stvari. Posle one krnje definicije u članu 1, koju smo morali da izmenimo našim amandmanom, dolazi jedan zaista manjkavi opis onoga što zakon treba da donese i onda već u trećem stavu drugog člana imate nešto što je politički najvažnije u ovom trenutku za AP Vojvodinu, a to je da se vodi računa o dostignutom nivou prava građana.
Dakle, postoji neki unapred zamišljeni strah da će prava građana na pokrajinsku autonomiju, koje je ustavno pravo, u ovom slučaju pravo građana Vojvodine, koja se i u statutu i u zakonu kasnije postavljaju kao nekakva ustavna kategorija, a ustvari je vanustavna i protivustavna, da će ta prava biti nekad, možda sada odmah ili u neko dogledno vreme, smanjena, redukovana, poništena nekim delovanjem državnih organa ili nekih zakona itd. Što je možda i najgore, ova odredba je zapravo samo prepisana iz statuta Vojvodine. To je jedna primarna želja samoodbrane uzurpiranih prava koje je Skupština Vojvodine sebi priuštila kada je 14. oktobra 2008. godine donela onaj statut Vojvodine. Sada se ta uzurpirana prava ovekovečuju jednim stavom koji se već integriše u članu 2, kojim hoće da se kaže - ovde smo podvukli crtu i ovde nam više niko ne može doći. To je stav koji ima isključivo političko, a još gore dnevno-političko značenje i njemu nema mesta uopšte u ovom zakonu, a posebno ne u članu 2. stavu 2. ovog zakona.
Zbog toga u našem amandmanu se tako nešto uopšte ne pominje. Ovaj član je napisan na jedan korektan, neutralan, sistemski logičan način i zbog toga smatramo da je on daleko bolji na ovom mestu nego što je to slučaj sa članom 2. u ovom predloženom Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti.