Da li sada da nastavljam da govorim o tom amandmanu ili da stavim flaster na usta? Znate šta, gospođo Čomić, oni što je izvesno i što ću sada uraditi je da pozovem građane Srbije da dođu i prisustvuju glasanju ispred ove Savezne skupštine, njihovog Doma, znači bivše Savezne skupštine. Onog trenutka kada počne glasanje vi ste dužni da obezbedite narodu video-bim da može da prati kako glasaju njegovi srpski poslanici.

Narodna poslanice, upozoravam vas da se vratite temi dnevnog reda.

To je vrlo važna tema. Vi ne komunicirate s ljudima.

Vaša je obaveza da govorite o amandmanu na član 1. Građanke i građani Srbije i vaš i naš zajednički poziv da prisustvuju sednicama je uređen Poslovnikom Narodne skupštine i naravno da su slobodni da prate rad.
Ovo je ustanova koja je potpuno otvorena za javnost i ovo je kuća srpskog naroda i svih građana koji u Srbiji žive. Molim vas da se vratite temi dnevnog reda.

Zaista mislim da ljudi treba da prisustvuju glasanju. Kada gledamo svi zajedno utakmice na kojima igra Srbija, što ne bi srpski narod video...

Narodna poslanice, podsećeni ste za član 103, pa ste upozoreni da govorite o temi dnevnog reda.
Tema koja je sada na dnevnom redu je pretres u pojedinostima na Predlog zakona i podsetila sam vas da se vratite temi onog trenutka kada ste pokušali da razgovarate o tome da li je vladika Irinej potpisao neko pismo ili nije i kada ste pokušali da govorimo o tome ko sve treba da prati glasanje.
Molim vas da ne učestvujemo u kršenju Poslovnika Narodne skupštine.
Da li želite da nastavite izlaganje? Izvolite.

Moguće je da na ovaj način diskutujem, je l' znate ceo moj formativni period, od detinjstva preko rane mladosti vezan je zaista za ovu severnu srpsku pokrajinu i Sentu. U toj ulici Preradovićevoj bilo je samo četiri srpske kuće - moje bake, mojih komšija Savete i Milana Pontića i kuća Pajtića, sa dobro vaspitanom decom koja se zovu Bojan i Nevena. To su četiri srpske kuće čije su TV antene bile okrenute ka tako da prate srpsku televiziju, dok su ostale bile okrenute ka Mađarskoj.
Cela moja porodica po majčinoj liniji, uključujući i baku, i tetku, i sestre o tetke, odlično je govorila mađarski "jona potkivano", jer ga je kao obavezan jezik učila i u školi.
Nažalost, savladala sam samo psovke, jer mi je išlo na živce što u svakoj prodavnici umesto dobar dana čujem "jona potkivano'', ''tešik". Nisam razumela ni zašto smo moj otac i ja etiketirani kao Srbijanci, to je ono - fina ti je mama, ali se udala za Srbijanca, ni zašto mi baka preporučuje da joj se sa ekskurzija javljam tako što ću razglednice pisati latinicom jer poštari neće hteti da se muče sa ćirilicom.
Skoro da bih pristala na to da smo mi "Vojvođani" različiti od ostatka Srbije da nije bilo svih onih mojih rođaka, prijatelja i poznanika koji su bili na identičan način različiti kao i ti Vojvođani, a koji su živeli u Crnoj Gori, Kninu, Hercegovini, Makedoniji, na Kosovu, pa čak i u Sloveniji.

Narodna poslanice, s punim poštovanjem za vašu porodicu, molim vas da to dovedete u vezu sa tekstom amandmana koji glasi (amandman koji ste vi podneli): "Ovim zakonom utvrđuju se izvorne i poverene nadležnosti AP (u daljem tekstu: AP Vojvodina), imovina AP Vojvodine, sredstva za vršenje poverenih nadležnosti, ovlašćenja Republike Srbije u nadzoru nad vršenjem izvornih i poverenih nadležnosti i uređuju druga pitanja od značaja za položaj AP Vojvodine".
To je tekst vašeg amandmana. Molim vas da vašu diskusiju dovedete u vezu sa tekstom vašeg amandmana.

Upravo je dovodim, samo mi vi ne dozvoljavate da to iskažem do kraja. Počela sam preko ličnog i dolazimo do onog što je bitno, a to je da program podržavljenja autonomije Vojvodine, koji su svi navedeni naši dragi autonomaši hotimično ili nehotimično sprovodili, utemeljen je davno, znači pre pola veka, novembra 1958. godine, Salcburškom izjavom Vojvođanskog pokreta, koji su potpisali dr Eugen Jocić, prof. Adalbert Karl Gaus i prof. dr Kornel Filipović.
Tom izjavom se najpre utvrđuje načelo ravnopravnosti svih etničkih grupa u Vojvodini i federalizam, uz odbacivanje zamisli o bilo kom državotvornom narodu, pošto bi razne etničke grupe, Srbi, Mađari, Švabe, Bunjevci, Šokci, Rumuni, Slovaci i drugi, stremili ka sintezi u jednu vojvođansku narodnost. Tako shvaćena Vojvodina bila bi federalna jedinica jedne šire srednjoevropske federacije koja će, a šta bi drugo, biti sastavni deo EU.
Svaka sličnost između te salcburške izjave i aktuelnih namera vojvođanskih separatista nikako nije slučajna, pogotovo ne na nivou tvrdnje da bi evropejska Vojvodina kao samostalan region odavno ušla u EU, da je na tom putu ne zaustavljaju retrogradne srbijanske snage.
Zato je potrebno da nova država Vojvodina ima i svoj poseban novi identitet, uz unikatnu naravno Vojvođansku akademiju nauka i umetnosti, latinično pismo koje odvaja Vojvođane od tako primitivne ćirilice, po kojoj se prepoznaju Srbijanci.
To jeste, gospođo Čomić, suština ovog amandmana, a moja poruka građanima je da obavezno dođu i prisustvuju glasanju 30. novembra. Pretpostavljam da će znati u koliko je to časova, na platou ispred ovog doma, koji je i njihov dom. I ako smo Kosovo izgubili zbog šiptarskih separatista, o Vojvodini odlučuju srpski parlamentarci. Narod ima pravo da vidi kako njihovi poslanici glasaju. Prema tome, narode izvoli.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je četiri minuta i 45 sekundi. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 1. amandman je podnela grupa od 18 narodnih poslanika Poslaničke grupe DSS – Vojislav Koštunica. Da li neko želi reč?
Mnogo lakše ide kada stavite karticu. Nemate karticu? Ne mogu da dam reč na tuđu karticu nikako, zbog toga što će u stenogramu biti u sukobu šta ja kažem i šta kaže poslanik.
Narodni poslanik Jovan Palalić želi reč. Izvolite.