Zaista pokušavam da razumem kako sada od toga da nema pravo da uređuje ima pravo da uređuje, kako od toga da ima pravo da uređuje pitanja razvoja, a sada nema baš ravnomernog privrednog razvoja, a onda ima pravo ravnomernog privrednog razvoja Vojvodine.
Dakle, član 29. zakona o kojem mi raspravljamo u tački 1. kaže - da donosi plan i program ravnomernog privrednog razvoja AP Vojvodine u skladu sa planom razvoja Republike Srbije. Čitam samo šta piše, a piše upravo ono što je Ustav predvideo da AP može da uređuje.

Narodni poslanik Miloš Aligrudić, ima pravo na poslednju repliku i da zatvorimo krug oko razjašnjavanja ovog člana. Izvolite.

Neću više, šta god gospođa Kolundžija odgovorila, jer mislim da je zaista dosta ove razmene mišljenja. Samo ću vrlo kratko.
Dakle, problem je u tome što mi ovde nemamo vremena, niti je to moguće, da zaista čitamo svaki put odredbu Ustava.
Vidite, razlika između ideje privrednog razvoja o kome neka pokrajina može da se stara, kao što može i opština o svom privrednom razvoju, jeste jedno, a formulacija - ravnomerni privredni razvoj je rezervisana za republičku nadležnost zbog toga što je ideja da se tu staramo o ravnomernom razvoju Republike.
Moguće je zamisliti logički da je u pitanju i ravnomerni razvoj dela neke republike u odnosu na druge sitnije delove te teritorije, moguće je to zamisliti logički, ali nema uporišta u Ustavu. To su dve različite kategorije. Razumete? O tome govorim. Možete da se ne složite, ali to je prosto tako.
Znači, privredni razvoj je jedno. Niko ne spori Vojvodini da vodi računa o svom privrednom razvoju, ali kada upotrebite sintagmu - ravnomerni privredni razvoj na teritoriji Vojvodine u skladu sa ravnomernim razvojem Republike, ta sintagma je ustavno nemoguća jer ispadne da Vojvodina radi unutar svoje teritorije, obezbeđuje ravnomerni razvoj, ono što radi Republika, a Republika ima obavezu, ne da usklađuje ravnomerni razvoj Vojvodine sa ostatkom Srbije, nego svake dušne opštine na teritoriji Vojvodine, o tome je reč, pa se ne mogu poslovi duplirati. To je logički nemoguće. To vam objašnjavam, ako možete da razumete.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Dakle, kako razumem, jedino što je logično da svaka opština, grad, pa i autonomna pokrajina i Republika Srbija vode računa o ravnomernom privrednom razvoju, te tako i opština treba da vodi računa da joj se ravnomerno privredno razvijaju svi delovi, kao što grad treba da vodi računa o tome, pa samim tim podrazumeva se i autonomna pokrajina vodi računa o tome da se ravnomerno privredno razvija.

Iskorišćeno je 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Na član 29. amandman je podnela grupa od 19 narodnih poslanika Poslaničke grupe Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Donka Banović.

Hvala. Još uvek smo kod člana iznad koga stoji naslov – Industrija i zanatstvo. Pročitaću stav iz osnovnih načela, član 82. Ustava koji govori o ekonomskom uređenju i o javnim finansijama.
Stav 2. kaže: „Republika Srbija je jedinstveno privredno područje sa jedinstvenim tržištem roba, rada, kapitala i usluga.“ Ako primećujte, u tom stavu se dva puta upotrebljava reč jedinstveno.
Ono u čemu se sastoji naš amandman i šta mi osporavamo, to je da AP samostalno donosi svoj plan i program ravnomernog razvoja.
Predlažemo i smatramo da Republika Srbija mora da ima jedinstven plan ravnomernog privrednog razvoja, a da organi AP predlažu da se u okviru tog jedinstvenog plana uvaže, naravno, specifičnosti tog područja, odnosno AP.
Naravno, vi se ovde u ovom članu gde vi predlažete da ona samostalno donosi plan privrednog razvoja ograđujete rečenicom – u skladu sa planom razvoja Republike Srbije. Kao što je rekao kolega pravnik, to je nešto što se podrazumeva.
Šta će se dogoditi ako na primer vi u jednom trenutku imate različitu vlast u toj vojvođanskoj vladi koju stvarate, različitu političku opciju od one koja je u Beogradu, pa se oni apsolutno ne slažu, kako ćete onda da rešite pitanja, ako taj plan i program nisu usklađeni sa opštim planom Republike.
Što se tiče zanatstva, vi ovde kažete – utvrđuje stare zanate. Čini mi se da u ovom trenutku jedini zanat koji se razvija, cveta i buja, zahvaljujući DS u Vojvodini, to je zanat separatizma i razdvajanja i denacifikacije.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Koristim pravo na repliku, s obzirom da je prethodni govornik vređao stranku kojoj pripada, na način koji smatram krajnje neumesnim. Mi ovde vodimo jednu polemiku o jednom tekstu, a kvalifikacije grupacije pojedinaca mislim da ne doliče nikom ko hoće da se zove narodni poslanik. U tom smislu, molim da ono o čemu razgovaramo bude tekst o kome razgovaramo.
Očigledno je kada nema argumenata, da je onda najbolje pribeći diskvalifikacijama. Jedino što je logično je da svako ko ima nadležnost vodi računa o privrednom razvoju koji god to subjekat bio. Ako preuzima obavezu da vodi računa o ravnomernom razvoju, onda, zaista, u tome jedino ima logike i ako se neko zalaže za nešto drugo, onda je to u sukobu sa logikom, ma kako to bilo definisano u nekim drugim aktima.

Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite imate reč.