Gospodin Miloš Aligrudić.
(Dragan Stevanović, sa mesta: Replika.)
Izvinite, nemate pravo na repliku. Sve je bilo jasno, ničeg uvredljivog nije bilo. Gospođa Pešić je krajnje korektno… Nema osnova za repliku. Izvolite, gospodine Aligrudiću.

Zato je bilo dosta uvredljivog u onome što je gospođa Pešić govorila o DSS.
Koristiću vreme grupe govoreći o onome što je na dnevnom redu, a pošto je svima dopušteno da izađu iz konteksta diskusije, u nešto što se zove vizna liberalizacija, povezujući to sa mapom puta i rokovima koji su ovde dati. Uzgred rečeno, naša osnovna primedba jeste kako je moguće da vreme prolazi, da meseci prolaze, a da se na vreme ne odreaguje?
Apsolutno sam svestan svega toga i šta stoji u odlukama, ko je sve uključen u proceduru izrade, kako je to toga došlo i sa ovog vam mesta kažem ni prethodni ministar ni ovaj ministar to nisu rešili. To su okolnosti takve kakve jesu. Da nismo svesni tih okolnosti, ne bi mi prošle godine glasali, zajedno sa vladajućom većinom, za zakon kojim se produžava važnost putnih isprava, jer smo to učinili.
Danas ovde čujemo jednu beskrupuloznu informaciju. Ovo se može proveriti, ovo je proverljiva stvar, da je DSS glasala za taj zakon. Ta priča da nije bilo LDP da se taj zakon ne bi izglasao, ne bi bile produžene putne isprave, to je neverovatno. Kako možete to da kažete? To je proverljiva stvar, postoji dokumentacija u Narodnoj skupštini, postoje stenogrami, zna se ko je kako glasao, postoje listinzi sa glasanjem. To su stvari koje nikada sebi ne bi dopustili, ne kao političari, nego kao građani ove države koji žele da narodu bude dobro, da ne dovedemo ljude zahvaljujući nekome ko možda nespretno ili loše vlada, da ne budemo krivci zbog nečega što će se desiti i da se ljudima obija o glavu.
To je elementarna stvar. To niko nikad ne bi uradi. Što se tiče ovog radovanja oko vizne liberalizacije, nema tu mesta radosti. To vam je isto kao kad biste se radovali što možete da kupite benzin na benzinskim pumpama.
Slažem se sa tim da je u pitanju elementarno pravo na slobodno kretanje u zoni koja je veća od države u kojoj živite. To pravo ne dajemo sami sebi, nego to pravo neko za teritoriju zajednice nekih država nama daje ili nam ga uskraćuje, a onda, ako hoćemo to pravo da imamo, moramo da ostvarimo određene uslove da bi one države koje su se udružile u tu zajednicu, ovde je reč o EU, nama to pravo dale.
Naravno, da je i prošla vlast i ova vlast, da su radile u interesu građana, ne bi li se to pravo što pre realizovalo, jer je besmisleno da ljudi budu lišeni jednog takvog osnovnog i elementarnog prava. To sve nisu teme.
Ovde je tema nešto sasvim drugo, jeste vezano za mapu puta, za jednu indulenciju, po meni, ministarstva u ovom delu, jer zaista nema razloga da se od prošle godine do ove godine srećemo jednom godišnje sa ovom temom, kao da se nije moglo u maju ove godine znati šta nas čeka. Svi smo znali to napamet, nije bilo potrebno da sedimo u MUP.
Možete sada reći – mi smo procenjivali, gledali smo, možda će … to mogu ja sa strane, to mogu novinari, a vama to ne priliči.
Što se tiče ovih drugih stvari, vizne liberalizacije, naravno, da ako se nešto lepo čuje, lep glas treba proneti i naravno da lep glas treba i podeliti. Ružno bi bilo da se različite političke stranke koje su svaka na svoj način nečemu doprinele, utrkuju oko toga ko je tu najviše kriv za lepu vest. Ta lepa vest u sebi krije jednu malu ružnu, a ono što nama smeta, to je što oni koji vrše vlast sada prikrivaju tu ružnu vest, a ne samo što je prikrivaju, nego na komentare da tako ružna vest postoji odgovara sa jednom neverovatno perfidnom političkom kontrolom, koja glasi – vi koji to komentarišete, vi ste protiv vizne liberalizacije, što je bezobrazluk.
Stvar je u sledećem, samo radi javnosti da podsetimo. Jedan deo naših građana koji žive na teritoriji KiM neće moći da koriste ova prava, i ako su državljani Republike Srbije. To pravo se po personalnom principu, jer to je personalni princip, i kad ste državljani jedne države, vi ste vezani personalno za državu. To je ideja državljanstva. Da li ste vi fizički na nekom drugom mestu ili niste, nije bitno, imate vezu sa svojom državom. Vama sada partner sa kojim razgovaramo o viznoj liberalizaciji, dogovaramo viznu liberalizaciju, kaže – sve je moguće, sem za te slučajeve.
Da li je to tako ili nije tako? Da li je to uslov koji se ne može preskočiti? To je sada pitanje da sada otvorimo diskusiju kojoj ovde nema mesta. To možemo otvoriti diskusiju kad dođe taj trenutak pa možemo razgovarati, ali da niko iz vlasti od premijera do predsednika države, koji se inače, ne znam, javlja da komentariše sve i svašta što nije u njegovoj nadležnosti, ne kažu makar jednu rečenicu, a to je – dobro, OK, ovo nek ide kako ide, ali trudićemo se da nešto uradimo. Otvorićemo neke razgovore na tu temu, imaćemo seriju razgovora, napravićemo nešto da eventualno do toga dođemo.
Niko ovde razuman ne može biti protiv toga da građani Novog Sada, Pančeva, Kosjerića, Užica itd. putuju koristeći mogućnost da je Srbija na beloj šengen listi. Ko bi bio tako blesav da to ne želi? Problem je samo u tome što se pitamo da li je delovanje nadležnih u državi koji ćute o ovom elementu čitave stvari valjano ili nije. Naravno da nije, makar treba pošteno reći – u takvoj i takvoj smo situaciji i to nam se ne dozvoljava, moraćemo da smislimo način. Slažite makar, nije vam prvi put. To radite godinu i nešto dana.
Vrtite šta vam se sviđa, izmišljate da je crno belo, da kršenje Ustava nije kršenje Ustava. Radite što god vam se sviđa. Ova mala laž koju bi mi makar možda voleli da čujemo, iz vaših usta ne izlazi. To je ono što je problem. Evo, uteče Vesna Pešić, iako je izazvala ovakav način mog izlaganja. Da ne bi bilo nedoumica pred građanima koji ovo gledaju, DSS sa puno razloga je glasala prošli put za Zakon o produženju putnih isprava. Ni sada naš stav neće biti drugačiji, a raspravljati o nečijoj odgovornosti, indolentnosti ili naopakom ponašanju u nekoj priči, to je legitimno pravo, pogotovo ako za to ima razloga.
Uopšte, diskusiji tog tipa, koja diskvalifikuje nekog drugog potpuno paušalnog, bez mogućnosti da neko da validan odgovor, to zaista nije na mestu. Mi šta god da smo ovde izgovorili o nekom, taj neko je ovde bio prisutan. Postoje ljudi koji su ovlašćeni predstavnici grupe ili šefovi grupa, pa i na ovo moje izlaganje neko može da se javi i da odgovori. I to je fer, to je način na koji se može obraćati u parlamentu i to je način na koji možemo normalno da radimo. Sve drugo je bespredmetno.

Za reč se javilo troje kolega iz SRS.
Koji ćete redosled? Gospodin Stevanović, Marić i Perić?
Gospodin Stevanović, izvolite.

Mislim, gospođo predsednice, da niste imali razloga da mi ne date repliku. Iskoristiću vreme poslaničke grupe. Zaista nisam hteo da se raspravljam s gospođom Pešić, niti da repliciram, da izazivam repliku. Mislim da replika podrazumeva i priču kad vas neko pogrešno protumači. Manje više ću ovo reći zbog javnosti a ne gospođe Pešić. Zaista nisam ni jednom svojom rečju pomenuo kriminal. Ne kažem da ga i ovde nema da i kad pričamo o pasošima, kriminal ne može da se pronađe i prepozna.
Zaista nisam nijednom svojom rečju pomenuo kriminal, ne kažem da ga i ovde nema, da i kada pričamo o pasošima, kriminal ne može da se pronađe i prepozna. Ali, zaista mi namera nije bila da pričam ili eventualno aludiram na taj vid kriminala. Ako sam spominjao kriminal, onda bi kriminal trebalo da se prepozna u onome što se ovih dana dešava u Bosilegradu i što se ovih dana dešava u Preševu.
Ponavljam da država zatvara oči pred činjenicom da se jedan vid kriminala, u ovom slučaju ekstremizam i atak na Ustavni poredak Republike Srbije, dešava i na području opštine Bosilegrad i na području opštine Preševo, a u manjoj meri na području opštine Bujanovac.
Što se tiče ovog zakona i moje priče, govorio sam isključivo o institucionalnim i administrativnim slabostima Vlade i vlasti uopšte u Srbiji. Ono što sam iskoristio kao povod i šlagvort za svoju priču, a pre toga iznela gospođa Pešić, rekao sam da je za zakon, u decembru mesecu 2008. godine, glasala i SRS.
Druga stvar, pomenuo sam da je zaista apsurd da neko dva dana neumorno priča o belom šengenu, o viznoj liberalizaciji, a da za godinu dana, i još toliko pre toga i ko zna koliko, nije bio u stanju da spremi, odnosno da obezbedi pasoše, na osnovu kojih ćemo koristiti privilegiju, ako mogu da je tako nazovem, vizne liberalizacije.
Znači, ja sam ovde potpuno pogrešno protumačen, naravno, to ne zameram gospođi Pešić, i ona i mi smo u opoziciji, s različitih aspekata kritikujemo Vladu, na različite načine doživljavamo poteze Vlade, ali mi zaista namera nije bila da bilo šta što je rekla na teret Vlade ja izokrenem kako je rekla ili dovedem u neki negativni ili drugačiji kontekst.
Znači, govorio sam isključivo o administrativnim slabostima Vlade. Zahvaljujem.

Gospodin Dušan Marić ima reč.

Hvala. Izvinjavam se, mogu li znati koliko poslanička grupa ima još vremena?

Imate ukupno 23 minuta poslaničke grupe.

Hvala.
Vjerica Radeta je podnela amandman u kojem predlaže sledeće - licima mlađim od tri godine života pasoše izdaje sa rokom važenja od dve godine, licima od tri do deset godina života sa rokom važenja od tri godine, a licima od 10 do 15 godina života sa rokom važenja od pet godina.
Mislim da bi prihvatanje ovog amandmana bilo u interesu sigurnosti dece u Srbiji, smatram da bi bilo u funkciji smanjenja mogućnosti za kidnapovanje i krijumčarenje prekograničnog, krijumčarenje dece iz Srbije u inostranstvo.
Ovu diskusiju ću početi jednim pitanjem i voleo bih da mi ministar ili neko od njegovih saradnika odgovori. Naime, mene zanima ko je nosilac biometrijskog pasoša broj 1. u Republici Srbiji.
Podsećam, taj pasoš je dodeljen na osnovu konkursa koji je raspisan, čini mi se, u aprilu 2008. godine. Na konkurs se javilo 2.100 kandidata, a pasoš je dodeljen, čini mi se, taj svečani poseban pasoš dobilo je 204 lica. Na tom spisku lica koja su dobila pasoš državljana Srbije na prvom mestu se nalazi Miroslav Mlinar, rođen u Benkovcu iz Beograda.
Sad mene zanima koji je Miroslav Mlinar u pitanju. Da li je u pitanju Miroslav Mlinar, predsednik Srpske demokratske stranke iz Benkovca, kojeg su, čini mi se, u maju još 1990. godine, Hrvati pokušali da zakolju, a on pobegao, jadnik, u Srbiju. Građani Srbije i narodni poslanici se sigurno sećaju tužnog, da tako kažem, mladića, sa tragom posekotina na vratu, koji je hodao sa jednog na drugi miting po Srbiji i vapajem apelovao na Srbe, na braću u Srbiji, da spreče pokolj srpskog naroda u Hrvatskoj.
Da li je u pitanju taj Miroslav Mlinar ili je u pitanju Miroslav Mlinar iz Benkovca, koji je namagarčio svetsku javnost, namagarčio građane Srbije, namagarčio i srpski i hrvatski narod, sam se povredio, da bi od sebe napravio zvezdu i mučenika, a onda tu izmišljenu tragediju iskoristio da bi se obogatio.
Taj Miroslav Mlinar, taj drugi Miroslav Mlinar, trenutno ima firmu "Rafaelo" u Australiji, tako da mi nikako nije jasno kako može ovde da piše da je on iz Beograda. Firma se bavi izradom enterijera i na sajtu, u Vikipediji sam našao podatak, piše - jedna od pet najjačih firmi u Australiji, pazite, na kontinentu, koja se bavi tom delatnošću. Taj isti Miroslav Mlinar ima privatnu televiziju i, po informacijama koje imam, ima jednu polovinu tržnog centra "Milenijum", između Knez Mihailove ulice i Obilićevog venca u centru Beograda.
Stvarno smatram da je Vlada Srbije, posebno Božidar Đelić, koji je glavni akter ove sage o pasošima, trebalo da vodi računa o tome kome daje pasoš. Znači, mene zanima odgovor na pitanje - da li je u pitanju Miroslav Mlinar koji je žrtva hrvatskih ustaša, kako je on tvrdio, ili je u pitanju drugi Miroslav Mlinar, koji je namagarčio i srpski i hrvatski narod i svetsku javnost i iskoristio to magarčenje za lično bogaćenje?
Malo ću podsetiti na hronologiju ove sage o biometrijskom pasošu, koja traje dve godine, a njen zaplet počinje negde uoči majskih izbora 2008. godine, otprilike kao deo nekog predizbornog prodavanja evropske magle, u cilju obmanjivanja građana Srbije, obećanja boljeg života, itd, radi postizanja boljeg izbornog rezultata.
Opet podsećam da smo postali prva zemlja u svetu koja sopstveni pasoš, pasoš kojim se toliko dičimo, počela da deli preko konkursa. Tada je rečeno da će svi građani Srbije pasoš dobiti do kraja 2008. godine, a da će prvi građanin pasoš dobiti u maju mesecu. U maju nije bilo ni "p" od pasoša. Kao što je sada rekao gospodin ministar, vrlo je zanimljivo, zaista, da je prvi pasoš podnet 7. jula, kada je formirana sadašnja Vlada Republike Srbije. Znači, i to je iskorišćeno u nekakve propagandne svrhe.
Posle 3. maja, kada je podeljeno prvih tih 204 pasoša, utvrdilo se da su pasoši urađeni sa greškom, pa su zamenjeni. Onda su krenule afere sa kašnjenjem i za glavnog krivca zbog tih kašnjenja proglašena je oprema za izradu pasoša. Moram, radi građana Srbije, da podsetim da je ta oprema koštala negde oko 60 miliona evra, 100 miliona dolara, valjda je to oko 60 miliona evra, da je ta oprema nabavljena bez tendera i vrlo zanimljivo, nabavio ju je jedan potpredsednik Vlade Srbije, još zanimljivije, oprema je kupljena od američke "Motorole".
Gospodin Todorović je malopre napravo grešku. Rekao je da je kompletna oprema, svi poslovi oko izrade ovog pasoša, da su koštali Republiku Srbiju 98 miliona evra.
U pitanju je greška. Ukupni troškovi iznose 137 miliona evra, citiram gospodina Dačića, ne računajući troškove koje će Zavod za izradu novčanica imati, na osnovu izrade pasoša, do sada je 98 miliona evra, u proteklih osam godina, potrošeno u te svrhe. Ugovor Zavoda za izradu novčanica, za izradu pasoša, je oko 29 miliona evra.
Sledeće, ova skupština, o produženju pasoša raspravlja treći put. Da ste prihvatili prvi stav SRS, da plavi pasoši važe do njihovog isteka, do isteka roka trajanja, mi bi o ovoj temi raspravljali samo jednom i na taj način uštedeli oko 100 hiljada evra u budžetu Republike Srbije.
Kada ste vodili kampanju protiv SRS, optuživali ste nas da beskorisno diskutujemo u Skupštini. Vi ste tada baratali podatkom da jedno dnevno zasedanje Skupštine košta 4 miliona dinara, znači, dva bespotrebna zasedanja - više od 8 miliona dinara, odnosno oko 100 hiljada evra. Za te pare se moglo izgraditi pet stanova, od po 20 hiljada evra, za sirotinju u Srbiji.
Ministar je malopre rekao da će pasoši važiti pet godina. Moram da ukažem na činjenicu da mi u poslednje vreme često menjamo države, a još češće menjamo dokumente, to je ogroman teret za građane. Građani gube mnogo vremena. Zamislite koliko košta, koliko vremena i koliko novca košta kada milion ljudi vadi određeni dokument i zbog tog dokumenta treba da izvadi, recimo, po dve ili tri potvrde? Druga stvar, gubi se mnogo novca, ako bude izrađeno milion pasoša, za pet godina će morati da se vade novi pasoši, po 25 evra, to je 25 miliona evra, pretvoreno u stanove u unutrašnjosti Srbije, to je 1.250 stanova.
Dame i gospodo, mislim da za građane Srbije nije najvažnije pitanje da li imaju pasoš i da li mogu da putuju bez viza. Dobro je da možemo da putujemo bez viza, ali mnogo važnije pitanje od ova dva pitanja jeste da li je imaju novca da putuju. Džaba novi pasoš, džaba ukidanje viza kada građani Srbije žive u teškoj besparici.
Od kada se Srbija nalazi pod vlašću sadašnje policije u Srbiji je bez posla milion ljudi. Samo u poslednjih godinu dana bez posla u Srbiji je ostalo između 185 hiljada i 225 hiljada ljudi i prema zvaničnim podacima, u Srbiji 700 hiljada ljudi živi ispod granice siromaštva. Dnevno imaju prihod od 40 dinara. Imaju dovoljno da kupe hleb i ne mogu čak da kupe hleb i litar mleka. Naravno, nemaju para ni za šta druga, a kamo li da putuju po Evropi.
Samo ću još da skrenem pažnju na jedan problem, a tiče se položaja nekoliko stotina hiljada Srba koji su proterani iz Republike Hrvatske, koji sada žive u Srbiji i nekoliko desetina hiljada Srba koji su građani Srbije od početka, stalno građani Srbije, rođeni u Srbiji, koji su učestvovali u ratnim dejstvima u Hrvatskoj.
Problem je u tome što je protiv tih ljudi Hrvatska država podigla lažne i tajne optužnice. Prema nekim podacima koje sam našao na nekim hrvatskim sajtovima, u pitanju je 72.000 ljudi, 72.000 državljana Srbije i Republike Hrvatske, srpske nacionalnosti. Te optužnice su stavljene u fioke i izvlače se po potrebi, uglavnom u predizborne svrhe i za potrebe nekih političkih obračuna u Hrvatskoj. Građani Srbije znaju da praktično ne prođe mesec dana u zadnjih pet šest godina da neko od Srba ne bude uhapšen na graničnom prelazu sa Hrvatskom. Ono što je zanimljivo i zbog čega postavljamo pitanje jeste da su mnogi od tih ljudi pre hapšenja po pet, šest, čak i sedam puta boravili u Hrvatskoj. Optužnice nisu obelodanjivane, nisu ljudi hapšeni.
Tek onda kada se Hrvatske država uveri da ti ljudi imaju nameru da se stvarno vrate u Hrvatsku, protiv njih se podižu besmislene optužnice, međutim oni po njima bivaju optuženi za ratne zločine. Navešću samo dva slučaja iz jednog sela kod Skrdina. Čovek je osuđen zbog ratnog zločina, izvinite na izrazu, tako je utvrđeno na suđenju, dva udarca nogom u zadnjicu. Svi znate i onaj slučaj Svetozara Karana koji je osuđen na 13 godina zatvora za zločine koje su on i njegovi preci nad hrvatskim narodom počinili u zadnjih 500 godina.
Ovo pitanje je vezano za pitanje putovanja i pitanje pasoša. Smatram da bi Vlada Srbije i ministar unutrašnjih poslova morali više da se angažuju na rešavanju ovoga problema. Vidim da imate dobru komunikaciju sa hrvatskom policijom. To nije loše, ali pod uslovom da se ta komunikacija iskoristi za rešavanje ovog suštinskog pitanja. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi. Na raspolaganju je još 12 minuta.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva unutrašnjih poslova, želim da verujem da nećemo imati više ovakvu situaciju. Ovo je prošlogodišnji predlog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama, koji je ušao u proceduru 28. jula 2008. godine. Njega smo izglasali, Srpska radikalna stranka je glasala za izmene tog zakona, 30. decembra 2008. godine, ako se ne varam. Sada, ali nešto ranije, kasnije je ušao u proceduru, ali ranije raspravljano ovde i glasamo takođe o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o putnim ispravama. Onaj prethodni je imao dva člana, ovaj sada ima tri.
Zadovoljni smo što je Ministarstvo unutrašnjih poslova, pretpostavljam na bazi informacija koje ste dobijali sa terena, u članu 1. primetili da kada su u pitanju pasoši za lica mlađa od 14 godina treba ići sa novim predlogom. Vaš predlog je bio lica do tri godine, od jedne do tri godine. Njihova važnost da bude tri godine. A od tri do 14, njihova važnost da bude pet godina.
Gospodine ministre, niko od nas nije shvatio da licu koje je navršilo tri godine izda se pasoš i važi do 14, nego da je njegova važnost ukupno pet godina. Dakle, sa prvim danom četvrte godine važi će mu do devete i još jedan i tu se završava to.
Amandman koji je podnela gospođa Vjerica Radeta u ime SRS jeste praktično bolji od onog rešenja koje imamo u Predlogu zakona, ali ima jedan mali problemčić koji dolazi od strane ministara iz SPS. Evo o čemu se radi.
Ne bežimo od činjenice da kažemo da negujete jedan manir prisustva u Narodnoj skupštini kada su zakoni na dnevnom redu o kojima govorite. To čine i vaši saradnici. Saglasni ste sa argumentacijom koju iznose poslanici SRS, to sam danas u više navrata imao priliku da se uverim, kada je ovde boravio ministar za energetiku, gospodin Škundrić, apsolutno saglasan ali ima neki problem oko prihvatanja amandmana. To gospodina ministra ne boli uopšte, a građani Srbije će imati korist od toga. Nemojte uopšte nikada da se rukovodite to što je predložila SRS, nego ako je dobro i koristiće građanima Srbije, to treba i prihvatiti.
Pretpostavljam, sami ste priznali da kao po vama ne postoji neka suštinska razlika, ne menja koncept ovog zakona, pa ako je to tako, a jeste i u praksi će se pokazati bolje i onaj elemenat bezbednosti zbog kojeg je gospođa Vjerica Radeta podnela taj amandman, je više zaštićen nego što je to bilo predlogom zakona i to je apsolutan razlog da se amandman prihvati.
Malopre ste u svom obraćanju narodnim poslanicima kazali da ste danas često citirani. Znate, velika je stvar biti ministar Ministarstva unutrašnjih poslova. Zbog toga su vas kolege i citirali.
Moram ovaj put da vas citiram, ali neću se vraćati daleko u prošlost, ne ni u neku bližu prošlost, nego ono što ste rekli danas. Kažete - rušenje zida koji je bio oko Srbije, vezano za viznu liberalizaciju.
Potpuno sam siguran da mislite kao i ja, rušenje zida oko Srbije, ali nije srušen u potpunosti oko Srbije. Zbog građana koji žive na KiM siguran sam da ne mislite, kao što ni ja ne mislim, da Kosovo i Metohija nisu Srbija. To je verovatno nešto što vam se potkralo. Ne tražim ni da ovo posebno objašnjavate, jer skoro da sam siguran da potpuno isto mislimo.
EU ništa nama nije poklonila, Srbiji i građanima Srbije, to je druga rečenica koju ću citirati, vaša rečenica koju citiram. Mi to znamo, uvek i kažemo da je to tako. Prihvatamo i sećamo se da je prošli put neko, da li vi ili neko od vaših saradnika, rekao da je oko 12.500 mesečnih zahteva za izdavanje pasoša, da se sada to povećalo. Prihvatamo i mišljenje građana koji kažu - dobro je da imamo taj pasoš, pa ako budemo mogli da putujemo, putovaćemo, ako ne budemo nećemo ni putovati.
Potpuno sam siguran da će biti određeni broj građana, nadam se, moja želja jeste i želja SRS da takvih, ako već mora da bude, da ih bude što manje.
Isteći će važnost pasošu, a oni neće moći nigde da otputuju, ne zato što ne žele, ne zato što nemaju potrebu da se upoznaju sa nekim svetskim dostignućima, da upoznaju svet, nego zato što neće moći iz finansijskih razloga.
Čuli ste, gospođa Vesna Pešić je rekla da neki ne mogu da odu do Banje Koviljače. Vrlo često sam u svojim izlaganjima kazivao da mnogi Valjevci ne mogu da odu do Divčibara i Užičani ne mogu da odu do Zlatibora, i ako im nikada nisu bile potrebne vize, ne mogu iz razloga što nemaju dovoljno sredstava za život.
Zanima me, gospodine ministre, da li se šta promenilo u odnosu na neki raniji period.
Informacija je iz letošnjeg perioda, našim građanima koji su živeli u južnoj Americi, nije tehnički bilo omogućeno da podnose zahtev i da dobiju putnu ispravu, pasoš tamo, nego su morali da dolaze u Srbiju, što je u svakom slučaju dolazak dobar i za njih i za njihove porodice i za one koji žele da ih vide, ali to su bili dodatni troškovi za njih, otprilike negde oko 1.600 dolara. Da li se sada tu nešto rešilo, da li će u narednom periodu, mislim da bi našim sugrađanima to značilo mnogo. Probajte da tu uradite nešto.
Mnogi ovih dana, pre svega bih rekao politikanti, kažu da je i ovo jedna velika pobeda, da je ovo jedan veliki iskorak prema EU.
Ne bežimo od EU u posmatranju tehničkih unapređenja koje mi u Srbiji možemo da koristimo. U tom smislu ne bežimo. Sve što je moderno i savremeno, hajde da koristimo kod nas, hajde da ga razvijamo.
Oni koji kažu da EU nema alternativu su apsolutno svesni da su svi koji rade u institucijama EU dobro nagrađeni. Nekoliko podataka ću da iznesem. Stoga velika želja evrofanatika da po bilo koju cenu, da po cenu državnosti, po cenu integriteta države uđemo u EU. A šta je motiv? Motiv je novac.
Oni koji ne mogu dovoljno ovde da na nelegalan i nezakonit način obezbede za sebe, pokušavaju da se uhvate u voz koji ide u EU da bi mogli da obezbeđuju, na primer, sledeća primanja: sekretarice i pomoćno osoblje, tek primljeni u radni odnos kada se odbije porez na dobit, imaju zaradu od 4.377,08 evra, prevodioci, istraživači, inspektori, službenici i funkcioneri, na početku karijere, 6.728,66 evra, savetnici i administratori 10.430 evra, šefovi odeljenja 15.000 evra, direktori u sektorima 16.000 evra.
Početkom 2009. godine u institucijama EU je bilo zaposleno blizu 38.000 činovnika.
Iz Kancelarije za pridruživanje EU bila je izjava da je negde oko 7.000 ljudi angažovano na poslovima koji omogućavaju pridruživanje Srbije EU i da bi trebalo negde još oko 3.353 lica angažovati u procesu pridruživanja Srbije EU i čini mi se da je to najveći motiv nekima za brzo grabljenje prema EU. Polako, izvršite analizu svega – šta dobijamo, a šta gubimo? Neki evrofanatici vrlo često kažu da Srbija dobija veliku šansu u korišćenju sredstava iz pristupnih fondova, a ne govore uopšte koliko će to koštati građane Srbije. Ne treba to ispustiti iz vida. Znam dobro da sada govorim o temi koja jeste na dnevnom redu, jer da bi putovali u EU, moramo da imamo pasoše, da bi imali pasoše moramo da donesemo rok o produženju važenja starih pasoša.
Na početku izlaganja sam rekao da mi u SRS-u ne bi voleli da ponovo imamo ovu temu na dnevnom redu. Zakon o putnim ispravama da se menja, zašto da ne, ali ne zbog roka, jer smatramo da zakoni treba da regulišu ono što život nameće, a ne da donosimo takve zakone koji će uništavati živote u Srbiji. Vrlo često nam se to dešava u željama i pokušajima nekih koji nisu dobro razumeli šta Srbija očekuje i kuda ide.
Ne mogu da shvatim neke kolege, ne znam da li sam malo pobegao od teme, ne verujem, oprostite mi ako jesam, kada je šef poslaničke grupe SRS, gospodin Dragan Todorović predlagao u sednici koja je bila pre ove da se po izjašnjavanju o jednoj tački dnevnog reda javno prozivamo. Nije njegova želja bila da pravimo razlike, nego poziv savesti određenim poslanicima, koji su u razgovoru sa nama iz SRS-a ukazivali na sve promašaje i greške, a da budem potpuno jasan i otvoren, ovo kada sam govorio, mislio sam na Statut Vojvodine i Zakon o utvrđivanju nadležnosti za AP Vojvodinu. Hvala vam na pažnji.