Član 101, pravo na repliku ne može biti predmet povrede Poslovnika, to svi veoma dobro znamo, to je diskreciono pravo predsedavajućeg.
Gospodin Buha se nijednog momenta nije pozvao na taj član. Dobio je reč, jer ne vidim nijedan razlog zbog kojeg bi predsedavajući reč bilo kom narodnom poslaniku uskratio.
Ovim smo završili. Ako niste zadovoljni mojim objašnjenjem, Skupština će se u danu za glasanje izjasniti o povredi na koju je ukazala narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta.
Reč ima gospodin Milivojević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ali pre svega građani Ćuprije, nisam u obavezi da govorim šta hoću i šta mi padne na pamet, već samo ono što kažu činjenice, a činjenice kažu da Fabrika „Ravanica“ ne postoji od 2006. godine, nego postoji od 1958. godine.
U tom periodu prošla je neki svoj razvojni put, sticala je neku imovinu i ta imovina je prilično narasla do nekih devedesetih godina, a onda je deo te imovine volšebno nestao iz sastava Fabrike „Ravanica“. Dosta objekata koji su bili u posedu Fabrike „Ravanica“ više se ne nalaze u posedu te fabrike, pa samo hoću da kažem da kada govorimo uopšte o privatizaciji, uspešnoj ili neuspešnoj, treba sagledati sve činjenice.
Nisam ni finansijski policajac, ni revizor, ja sam narodni poslanik, imam mandat, kako građana Kruševca, tako i građana Ćuprije, da se borim za njihove interese na način na koji to radim. Možda neko to misli da treba da radim na drugačiji način. Pozdravljam svačiji vid političkog delovanja, političkog mišljenja i političke borbe, ali ako se činjenice ne slažu sa nečijim mišljenjem, izgleda da je utoliko gore po činjenice.
Međutim, činjenice su neumitne. Fabrika „Ravanica“ ne postoji od 2006. godine, postoji od 1958. godine. Imala je neku imovinu u svom posedu i mislim da smo ovu temu dovoljno iscrpili. Neka svako ostane pri svojim stavovima ili neka izađe sa svojom poslaničkom grupom pred građane Ćuprije i objasni ko je tu u pravu ili neka pogleda rezultate izbora u Ćupriji, pa ćemo mu biti jasno ko je u pravu.

 Pozdravljam građane Ćuprije. Hvala u njihovo ime, ali tema je zakon o stečaju i molim vas da se vratimo na zakon, bez obzira što je tema, inače o Ravanici, apsolutno, prihvatam, vrlo interesantna i zahteva jednu sasvim drugačiju raspravu.
Gospodin Petrović želi reč.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, osećam moralnu obavezu da kažem nekoliko rečenica, jer sam sticajem okolnosti član upravnog odbora Društvenog preduzeća „Ravanica“.
Molio bih vas da ne koristite priliku bilo iz koje poslaničke grupe da se kupe neki politički poeni na kontu toga što ćemo govoriti da li je u „Ravanici“ urađeno nešto ispravno ili neispravno. Pustite državne organe da rade svoj posao.
Bilo je malo turbulencija u pogledu pravljenja sa Društvenim preduzećem „Ravanica“. Ko je tu pravio veće ili manje greške, na kraju krajeva videće se.
Međutim, upravo sa jučerašnje sednice Upravnog odbora Preduzeća „Ravanica“ mogu da vam prenesem da je usvojen plan rada za 2010. godinu, da je usvojen izveštaj finansijski zaključno sa desetim mesecom 2009. godine, da u ovom trenutku „Ravanica“ uspešno radi, da u ovom trenutku „Ravanica“ isplaćuje plate, odnosno zarade svojim radnicima koje su za ćuprijske prilike sasvim normalne.
O tome šta je bilo 2006, 2007. ili nekih ranijih godina, da li se neko ogrešio o zakon itd, imaju državni organi koji će to ispitati. Bilo je grešaka, verovatno i sa jedne i sa druge strane, ali poznati su moji stavovi sa Odbora za industriju kada sam govorio kao član tog odbora kada je u pitanju „Ravanica“, a mislim da imam najviše prava da govorim o „Ravanici“ jer upravo dolazim iz Pomoravskog okruga i za sebe mogu da kažem da sam upravo poslanik, jer sam samo osam kilometara udaljen od Ćuprije, tih radnika, i ne pada mi na pamet da štitim nikakve nezakonitosti, bilo od čije strane dolazile, da li dolazile od strane Agencije ili nekih drugih državnih organa ili od radnika „Ravanice“.
Prema tome, mi govorimo o Predlogu izmena i dopuna Zakona o stečaju i nemojmo da koristimo „Ravanicu“, ima mnogo ravanica u Srbiji o kojima možemo da pričamo u kontekstu nekog drugog člana.
Hajde da se skoncentrišemo na izmene i dopune zakona, da donesemo ovaj zakon koji će možda na bolji način urediti pitanje stečaja u nekom daljem, odnosno u nekom bližem vremenu kada bude usvajan ovaj zakon. Hvala.

 Zahvaljujem gospodine Petroviću i naravno želimo Preduzeću „Ravanica“ dug i srećan, i uspešan radni vek.
Na član 9. amandman je podnela grupa od 20 narodnih poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Način na koji razgovaramo o ovim zakonima u načelu, pa u pojedinostima nije baš srećan u smislu mogućnosti i potrebe da se neke stvari ponove zbog vremenskog razmaka između ove dve rasprave i zbog potrebe da svaka poslanička grupa iznese svoj načelni stav, pa čak i povodom razgovora u pojedinostima.
Iskoristiću priliku da zaista ponovim osnovnu konstataciju da ovaj zakon u stečaju, koji je i inače specifičan za naše okolnosti, kao što jeste i za druge zemlje u tranziciji, ali kod nas posebno, zato što nikada nije bilo posebno zainteresovanih da naplate potraživanja, ni poverioci, niti su dužnici da rade neku reorganizaciju u sistemu vlasništva koje je bilo kolektivno, koje nije proizvodilo odgovornost i da nam ta vrsta nasledstva stvara poseban problem u primeni zakona koji je bio pre ovoga.
Međutim, umesto da postojeći zakon koji je trebalo da napravi neke pozitivne pomake to učini, mi smo dobili zakon koji je proizveo kastu licenciranih stečajnih upravnika, uz koje je proizišao jedan termin da narod shvati šta znači zlatni kišobran, koji su sami sebi, a koristeći osnovni zakon, određivali takve naknade, da je sa zlatnim kišobranom te posebne kaste stečajnih upravnika mogla da se upoređuje samo praksa koja je bila počela da se primenjuje, a zvala se zlatni padobran, gde su oni koji su niotkud dolazili, sa raznih strana, iz belog sveta, a po privatnim vezama sa ljudima koji su posle 5. oktobra 2000. godine bili u prilici da zapošljavaju svoje prijatelje, da rade godinu-dve u nekoj od dobrostojećih firmi i da onda mogu da traže otpremninu, u skladu sa čijom visinom mogu dve godine da ne rade ništa i da to budu naknade koje se s pravom zovu zlatni padobran, jer su se merile stotinama hiljada evra.
Ono što vama kao autoru ovog zakona stavljam na teret jeste što ste jedan od onih savetnika koji, primenjujući te sisteme zlatnog kišobrana i zlatnog padobrana, ostavlja najvećem broju stanovnika Srbije da žive kao pod zemljom i u crnom rudniku, jer kada neko uzme zlato, onom drugom ostane ono drugo, jer su izvori iscrpljivi i nisu neobnovljivi.
Zameram vam to da onima kojima ste plaćali takve otpremnine niste zabranjivali da se u te dve godine, za koje su dobijali ogroman novac, ne koriste privilegovane informacijama koje su sticali u vreme dok su bili na položajima koji su to omogućavali, što niste kažnjavali takve zloupotrebe, a bili ste obavezni po klauzuli zabrane konkurencije, po Zakonu o radu.
Ta vrsta navodne priče o zaštiti interesa radnika, zaposlenih ili zaštiti interesa onih koje otpuštate da bi navodno našli posao, posebno je licemerno u Zakonu o stečaju. Zakon o stečaju u ovoj državi je još sinonim za krađu.
Primena Zakona o stečaju u ovoj državi je još sinonim za bogaćenje upravljačkih struktura i direktora koji su, dovodeći preduzeće u stečaj, sami sebi otvarali firme koje se bave istom delatnošću koju je imala ta njihova firma, čije su poslove i tržište nasledili.
Šta su dobili radnici? Šta je najveći broj radnika dobio? Nepoverenje u državu. Potpuno osnovanu priču da je najveći broj njih sa preko 50 godina ostao bez mogućnosti da se negde zaposli, da njima država duguje kroz te i takve firme, na primer, po 36 neisplaćenih plata. Ali, da to nije ničija briga ili je to postala zadnja briga, a sve pod firmom navodnog kriterijuma, pod kojim sprovodite ovaj zakon, a to je zaštita interesa poverilaca.
Koje je svojstvo zaposlenih bilo u ovakvim firmama? Da li se oni mogu smatrati poveriocima za ono što su sprovodili, a nisu dobijali plate?
Da li se oni mogu smatrati lično odgovornim i krivim što je ova država dozvoljavala da njihovi poslodavci isplaćuju njima deo plate, a da istovremeno na te plate ne uplaćuju doprinose, poreze i ono što je u ono "ozloglašeno vreme", u vreme SDK, bila redovna i obavezna praksa, da se tim ljudima uplaćuje penzija i penzijski staž.
Licemerje gde vi pod firmom priče o sprovođenju zakonitosti, o pružanju šanse da se preduzeće reorganizuje, da ljudi dobiju posao, u stvari, stvarate privredno-privatizacioni kriminal koji ostavlja mnogo posla za pravosuđe koje se reformiše, pa ne može da postigne ne brzinu sprovođenja postupka, nego ni uzimanje u razmatranje postupaka koje im ovakvim postupcima prenosite u nadležnost.
Prepisivanje olako i površno iz zemalja u Evropi, gde postoji zainteresovanost privatnog vlasnika da nastavi da posluje, da reguliše svoje dugove ili da onaj čije je potraživanje blokirano u drugom privatnom preduzeću, preko suda koji ima kredibilitet, koji nije izložen političkom uticaju, kod koga se zna vreme kod koga se neki postupak završava, ne može da bude preslikano na Srbiju.
Kažem iz jednog osnovnog, nasleđenog razloga, znači, objektivne okolnosti, a to je vrsta vlasništva koje je bilo kolektivno i gde je taj način odgovornosti nije bio sprovođen ni kroz stečajni postupak, niti kroz zaštitu obligacionih ugovora i kupoprodajnih ugovora u ovakvom smislu. Umesto da ovaj zakon postane osnov za sprovođenje prava i za efikasan postupak koji košta najmanje, vi u jednom od amandmana, na primer, odgovarate meni kao poslaniku SNS-a - zašto tražim da se naknade stečajnim upravnicima sprovedu onako kako ste to stavili u osnovnim kriterijumima?
Da, pomalo vam se podsmevam jer ste to zaslužili. Osnovni vam je kriterijum efikasnost. Ali, niste rekli efikasnost za koga. Da li je to efikasnost za državu kao poverioca, efikasnost za radnike koji ostaju bez posla, efikasnost za upotrebu sredstava ili efikasnost za stečajne upravnike i one koji navodno, metodom sada slučajnog izbora, šaljete u firme da urade ono što se nije uradilo kroz privatizaciju?
Osnovni kriterijum koji ste postavili u definisanju ovog zakona ne da nisu sprovedeni, nego kao što je i u članu 9. rečeno, stečajni postupak je dvostepen, osim ako je ovim zakonom isključen pravni lek. Molim građane Srbije da čuju ovu rečenicu, ne da čekaju gotove istine koje im vi servirate kao izuzetni uspeh posla koji će biti ovim završen. Stečajni postupak je dvostepen, osim ako je ovim zakonom isključen pravni lek.
Kako je dvostepen, ako je iza zareza, isključen ovim zakonom tamo gde nema prava žalbe, gde isključuje tu reviziju i što je osnovno, tamo gde vi kažete da se ovaj postupak, jeste tačno, sprovodi u stvari sa parničnim postupkom?
Nigde niste ograničili koliko, na primer, može da traje postupak za utvrđivanje potraživanja. Nigde ne kažete koliko mora da traje bilo koji sudski postupak, ali ovaj, za koji ste vi zainteresovani, on mora da bude završen u dve godine.
Da li je to određenje vremenskog roka postizanja efikasnosti? Ne, nije sigurno. Sistem izuzetaka koji je uveden u ovom članu, čije brisanje tražim, pravilo je vašeg ponašanja. Javne agencije, kažete, posluju u skladu sa ovim zakonom, pa onda ide zarez, ako što drugo nije propisano nekim zakonom.
Kad vam se kaže da ne posluju u skladu sa Zakonom o javnim agencijama, jer prihod ne ide u Ministarstvo finansija, u Trezor, u budžet, nego ide nekim zamagljenim putevima za koje niste zainteresovani da ih utvrdite i kažete, to je u skladu sa nekim posebnim zakonom kojim se reguliše ta oblast.
Ne mora čovek da bude pravnik, pa da vidi ovu zlu nameru, da vidi ovu mogućnost ne dvostrukog, nego stostrukog tumačenja ovakve pravne norme. Treba samo da bude dovoljno svestan da se seti učinka ovih i ovakvih zakona i nije uopšte teško prozreti namere ovog i ovakvih zakona.
Na primer, u ovom zakonu kažete da je osnov za uvođenje u stečaj kašnjenje u plaćanju, odnosno blokiran račun. Reći ću vam kako će privredno društvo, kako su nebrojena privredna društva ušla u ovu formu, da se nad njima može sprovesti stečaj. Ugovore sa krajnjim korisnikom neki projekat, da izgrade neki objekat, možda čak i u regularnom postupku javnih nabavki dobiju posao. Kada dobiju posao za izvršenje tog posla, firma koja je dobila taj posao, na primer, građevinska, mora da angažuje projektanta, da naruči, da uradi određeni projekat, deo koji je za javne nabavke uložila, nije krupan, onda mora da angažuje radnike, da nabavi materijal, da sve to uredno plati, sa PDV-om normalno, prvo državi ono što joj pripada. Plaća sve obaveze prema društvu, možda se i zaduži kreditom, da bi završila projekat u roku, odnosno izgradila objekat.
Šta se desi npr. kada posle 90 dana neki manji objekat, neko obdanište, čak možda za državu neki objekat završi? Naiđu problemi. Ugovorna strana, naručilac posla, ne plati, počinje da razvlači izmirenje obaveza na jedan, dva, na više meseci i ugovorna strana, znači građevinska firma stupa u uslove koji mogu da znače direktan stečaj. Šta to znači? Ne može da izmiruje obaveze, jer nije naplatila ono što je uložila.
Ako te obaveze traju samo 30 ili 45 dana, zakuca na vrata onaj ko plati taksu i može da otvori stečaj nad takvom firmom, znači nad savesnom firmom, nad nekim ko je poštovao zakone, ko je izmirivao svoje obaveze, plaćao porez, izvršio rok gradnje onako kao je ugovoreno.
Za to vreme, dok mu kasni isplata nekih novih poreskih obaveza, jer mesec brzo prođe kada treba plaćati, ali dugo traje kad se zarađuje, inspekcija naiđe, kazni ga, npr. što nije plaćao poreze i doprinose radnicima, fiskalne troškove, blokiraju račun, prestanu sa njim da posluju ostali poslovni partneri i toj svesnoj ugovornoj strani ne preostaje ništa drugo nego da podnese tužbu sudu.
Ali, sada mu treba novac za sudsku taksu. Blokiran je, kako da plati? Kako da pravno lice plati sudsku taksu gotovinski? Problem je, ne može. Sud automatski, ako u roku ne plati tu sudsku taksu, dosudi kaznenu 50% veću i za taj iznos blokira račun. Klupko se zamotava sve dalje i dalje. Firma može da bude blokirana tako da joj se pravosnažnom odlukom, u najboljem slučaju, koja traje negde godinu i po, a najčešće je to dve i po do tri godine, presudi, čak i da dobije, kažem ažurnošću suda, toliko para koliko ne može da pokrije samo kaznene kamate na ono što se državi dugovalo zato što je država omogućila da neko ko je bio savestan i uredan zapadne u ovakvu situaciju.
Ako je sud dosudio isplatu ovog duga, kad pokuša u izvršnom postupku da naplati štetu od tog ko je od njega naručio građevinski objekat, gospodine Luka, vi ste to objašnjavali, kako naš zakon dozvoljava, ta firma ugasi postojeću, otvori novu u Agenciji za privredne registre, bez ikakvih ograničenja, jer kažete da je to svetska praksa, niko ne proverava koje su obaveze ostale na onom prethodnom preduzeću.
Šta je ostalo poštenom čoveku u ovoj državi sa ovakvim zakonima? Da li se štiti interes poverioca, kada bi me neko pitao da li ovaj vaš zakon štiti interes dužnika ili poverioca, da li znate šta bi mogla da im kažem - ne, ovakvim zakonom gde se npr. samo načelno kaže - slučajni izbor stečajnog upravnika, a ne reguliše se čak ni površno taj institut, mogu samo ovo da kažem - u najvećem broju zakona države Srbije, Ilija Marković, satiričar, najbolje opisuje kakvi su to zakoni, u njima su pravne praznine, takve rupe koje se osile do moći pojedinca koji, u stvari, ima politička prijateljstva. Znači, ako štiti dužnika, ako je dužnik neko ko ima svoje veze u vlasti ili štiti poverioca, ako opet taj neko ima svoje prijatelje u vlasti.
Osnovni smisao svakog zakona je da bude pravedan. Ovaj zakon nije pravedan. Ovaj zakon onemogućava zaštitu poverilačkih interesa i efikasnost postupka, iako, navodno, to jesu osnovni kriterijumi. Da zaključim, član 9. koji, navodno, propisuje dvostepenost, a iza zareza ga, čim piše "osim", onemogućava, jeste najbolja ilustracija kvaliteta ovog zakona.

Kao ovlašćeni predstavnik više nemate vreme. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Izvolite, gospodine Buha.

Samo ću nekoliko rečenica, da završim oko Ćuprije. Ovo preduzeće zaslužuje pažnju, ne zato što je bio štrajk tamo nego zbog toga što je to primer kako država ne sme da radi ovako kako je radila u ovom slučaju i u 500 i nešto slučajeva. Sada nam ostaje pravna dilema - šta će tu Vlada učiniti što se tiče ovog preduzeća?
Naime, radi se o društvenom preduzeću. Po slovu zakona, to preduzeće bi trebalo likvidirati. Kolega Petrović, kao član upravnog odbora i narodni poslanik, mora da zna, to smo i ukazali na Odboru za industriju i zaključili smo da nema likvidacije. Ne smemo dovesti u poziciju to preduzeće, koje je zdravo, koje je bonitetno, koje je likvidno, da sutra bude likvidirano.
Naime, članom 14a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, sva preduzeća koja nisu prodata do 31. decembra 2008. godine i sva ona preduzeća za koja nije zakazana prodaja, da li aukcijska ili tenderska, odlaze u likvidaciju. U ovoj situaciji, država mora da nađe rešenje. Zašto takvo preduzeće nije prodato? To je osnovna dilema, a zna se šta iza svega toga sledi.
Što se tiče člana 11. stav 2. tačka 1) Predloga zakona, predložio sam da se reč "trajnija" briše. Članom 11. su predviđeni stečajni razlozi, imamo ih ukupno četiri. Prvi među njima je trajnija nesposobnost plaćanja. Ovo što je ovde navedeno je nepotpuno. I do sada je ova odredba izazivala ogromne probleme i nadalje je zadržana ova pravna formulacija.
Naime, trajnija nesposobnost plaćanja postoji, kaže: "ako stečajni dužnik: 1) ne može da odgovori svojim novčanim obaveza u roku od 45 dana od dana dospelosti; 2) potpuno obustavi sva plaćanja u neprekidnom trajanju od 30 dana".
Ovako postavljeno zakonsko pravilo stvoriće uslove da svako preduzeće u državi bude pod paskom stečajnog postupka i stečaja. Malo koje preduzeće danas u Srbiji ima mogućnosti da svoje novčane obaveze izmiruje u roku od 45 dana i da nema neprekidnog trajanja od 30 dana.
Ne možemo ovako. U uslovima nelikvidnosti, nesolventnosti preduzeća, u uslovima nemogućnosti dobijanja adekvatnih kreditnih linija, u uslovima blokada od strane države, privredni subjekti su blokirani i nema mogućnosti da se iščupaju bez adekvatne pomoći države, a pomoći države nema.
Ovako postavljene zakonska formulacija stvoriće preduslove, proizvoljne mogućnosti poverilaca koji žele da oštete nekog dužnika zbog toga što im nije izmirio određene obaveze. S druge strane, ono što je do sada radilo stečajno veće sutra će raditi stečajni sudija, a o upravnicima nećemo govoriti zato što je milion situacija u kojima su zloupotrebljavali zakon, a ovo im je zgodna prilika da kroz ovakvu pravnu normativu oni ostvare ono što su činili i do sada.

Minut i 50 sekundi od vremena poslaničke grupe.
Gospodine Grujiću, u sistemu ste. Da li hoćete vaš amandman ili želite sada reč? (Mladen Grujić, sa mesta: Želim reč.)
Izvolite, imate reč. Gospodin Mladen Grujić.

Poštovani predsedavajući, gospođo ministar, kada je ministar Dinkić govorio o ovom zakonu u Skupštini pre par nedelja uveravao nas je o dobrim i korisnim rešenjima koja se nalaze pred nama u ovom zakonu.
Stvarno sam bio spreman da poverujem u njegove tvrdnje. Moguće je da sam naivan ili dobronameran ili stvarno želim da verujem da smo napokon imali jedan predlog zakona koji je u interesu svih građana.
Mi iz Nove Srbije smo dostavili 15-ak amandmana sa željom da mu pomognemo u toj nameri, u opštem interesu. Od tih 15 amandmana prihvaćen je samo jedan, a strašno je što ste odbili naš predlog o uvođenju novog člana u predlog, kojim se tretira odgovornost Agencije za privatizaciju, centra za stečaj.
Obrazloženje koje ste nam dali da odbijate naš amandman je sledeće - amandman se ne prihvata iz razloga što se u predlogu zakona ne pominje Agencija za privatizaciju, centar za stečaj.
U tome i jeste problem što se ne pominje u Zakonu o stečaju Agencije za privatizaciju, centar za stečaj. Dozvolite mi, ko ne zna, da objasnim značaj centra za stečaj kojim se tretiraju sva društvena preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj. Ova materija je potpuno siva zona, ne tretira se u Zakonu o stečaju. Niko sa sigurnošću ne može da kaže koliko preduzeća je pod njihovom ingerencijom, ne zato što se to ne zna, već zato što je do tog podatka vrlo teško doći.
Dozvolite mi da vam objasnim, kada neko privatno preduzeće ispunjava uslove za stečaj, blokirano je, nije solventno, postoji procedura koja postoji u prethodnom zakonu o stečaju, u važećem i biće jasno i u ovom novom. Društvena preduzeća kada su blokirana ispunjavaju uslove za stečaj, ingerenciju nad njima ne preuzima sud, nego Agencija za privatizaciju, centar za stečaj, i onda počinje jedno amorfno stanje stvari, ništa se ne shvata, ne razume, nedefinisano je, niko ništa ne sme da pita, sve je pod nekakvim velom tajne.
Oni ne završavaju stečaje, niko ih ne kontroliše. Kad kažem - niko ih ne kontroliše, milim na prave državne organe, ne na paradržavne strukture kojih imamo. Moramo da definišemo ovo stanje stvari.
Vaše objašnjenje je da nema potrebe da se definiše zato što centar za stečaj služi samo u ovom kratkom periodu vremena, dok traje privatizacija, a privatizacija traje već iks godina, a kako nam ide trajaće još najmanje ovoliko.
Imamo društvena preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj i ona nisu pod ingerencijom suda, što je zabrinjavajuće, nego Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. To je loš presedan i loša praksa. Ako smo propisali šta su pravila za privatna preduzeća, onda isto treba da važi i za društvena, jer koliko se razumem u to, imovina društvena i privatna je izjednačena.
Ovo je samo još jedan od primera kako ova vlada nije reagovala na amandmane koje je dostavila opozicija. Opozicija nije ove amandmane pisala, govorim o našoj stranci, a imam utisak da je i kod drugih takav slučaj, ne zato što nismo imali šta da radimo, nego u iskrenoj nameri da poboljšamo zakon, čije je pravilno korišćenje neophodno u Srbiji.