Zahvaljujem ministre.
Na član 8. amandman, sa ispravkom, zajedno su podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Milica Vojić-Marković.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, DSS je potpuno u skladu sa onim što je predložila u amandmanu na član broj 2. nastavila dalje da radi i tako je na član 8. predložila ispravku da se dodaju nove kategorije – naknada za ishranu u toku rada, naknada za dolazak i odlazak sa rada, isplata jubilarne nagrade i isplata regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Potpuno na tragu onog što smo predložili u amandmanu na član 2. je i ovo. Naime, mi pokušavamo da podignemo zaštitu prava radnika na onaj bar dostignut nivo koji su imali pre nego što je ova vlada došla sa silnim obećanjima i pre nego što je sebe nazvala socijalno odgovornom vladom, a od socijalne odgovornosti je 700.000 građana dovela na ivicu egzistencije i desetine hiljada radnika svakog meseca ostaje bez posla, zahvaljujući sposobnosti ove vlade da se socijalno odgovorno ponaša.
Dakle, ovog momenta je negde 63.020 firmi sa preko 150.000 radnika u blokadi i od toga je i veliki broj onih firmi čiju blokadu je zaslužila i zadužila država. Kad sam govorila u načelu, pomenula sam firmu „Planum“ i ne bih da se ponavljam, mislim da je glupo trošiti vreme na to, zato što prosto u ovoj državi niko nema sluha za to da se sa sindikatima postigne dogovor, za to da se obaveze države ispunjavaju na vreme, kako bi radnici primali svoje zarade koje su minimalne i od kojih ne mogu da žive, ali, koliko-toliko im pružaju sigurnost da mogu da nešto planiraju i svoju porodicu prehrane.
Očigledno je da ovaj zakon i ova vlada, u situaciji jedne potpune socijalne tenzije koju je sama napravila zato što ne želi da dogovara i pregovara sa sindikatima, da pravi socijalni dijalog, očigledno joj taj sluh nedostaje. Još jedna činjenica jeste ovo što svi pominju, a i mi smo ovde kao poslanici imali prilike da se u poslednje vreme izjašnjavamo o ova dva zakona – maksimalni broj zaposlenih u lokalnoj i državnoj administraciji, gde će takođe jedna armija ljudi ostati bez posla, a takav jedan sindikat, sindikat zaposlenih u državnoj administraciji, dolazio je u Skupštinu i tražio od nas pomoć, da napravimo kontakt, da se zapravo socijalni dijalog povede. Očigledno da niko nije imao sluha za to.
Mi smo ovde postavljali hiljadu pitanja – šta su kriterijumi, koje je takođe sindikat nudio, za one koji treba da napuste radno mesto, nudio je mogućnosti da se dogovorimo o tome koja će vrsta zaštite biti obezbeđena za one koji ostaju bez posla, ali, očigledno je da nemate sluha za socijalni dijalog.
Ali, ono što ste vi propustili da navedete u ovom zakonu mi smo predložili. Mi smo, pre svega, želeli da pomognemo radnicima, ali smo, na kraju krajeva, na neki način pomagali i Vladi da ona koja sebe naziva socijalno odgovornom podigne stepen zaštite radnika i da na taj način makar kaže da tako može da se nazove.
Šta je za nas sada bio šok? Vi ovaj naš amandman niste prihvatili. Doduše, kažete da ne prihvatate ovaj amandman zato što je prihvaćen amandman narodnog poslanika Miroslava Petronijevića koji je u suštinski istovetnoj sadržini, a pre je stigao od našeg amandmana. Dakle, opet su odlučivale sekunde.
Zaista nisam bila upoznata sa tim kriterijumom da se prihvata nešto što je pre stiglo, iako sam poslanik samo šest godina, bar se vi niste tako ponašali. Evo, i vi se smejete. To je smešno i to nije odgovor. Kad želite da kažete da niste prihvatili amandman, onda bar nađite neko drugo obrazloženje, mada je zaista teško napraviti obrazloženje za dva amandmana u istovetnom tekstu – jedan prihvatate, drugi ne prihvatate.
Ja sam ovo više kao konstataciju iznela, jer sam se u jednom momentu zapitala gde je bio onaj ministar koji je branio prethodni zakon? Sedi ovde, ima isti lik ali očigledno nema isti sluh. Ni to nije naročito važno. Što se tiče DSS, mi smo podneli amandman, amandman je imao svrhu da pomogne radnicima, on je na kraju prihvaćen, da li smo mi potpisnici tog amandmana ili nismo, najmanje je važno. Ovo sam sve iznela samo zato da ljudi koji gledaju ovu skupštinu i narodni poslanici primete da postoje nekoliko aršina koji se koriste prema situaciji. Hvala vam.

Od vremena poslaničke grupe tri minuta.
Želim da vas obavestim, na osnovu člana 85. da ćemo raditi i posle 18 časova, do okončanja tačke koja bude na dnevnom redu, ali ne duže od 19.30 časova, a pauzu ćemo imati u 15 časova na jedan sat.
Reč ima gospodin Palalić.

Mi smo još prilikom rasprave na član 2. rekli da je dobro što se, kad su u pitanju individualni radni sporovi, proširuju razlozi, da li je u pitanju mogućnost da se oni rešavaju na ovaj način, institucijama i rešenjima koja su predložena u Zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova i u tom smislu je ovaj amandman krajnje dobronameran i konstruktivan.
Prihvaćen je amandman kolege Milisava Petronijevića. U svakom slučaju, želeli smo, uz sve amandmane koje smo podneli, da ovaj zakon za koga mi smatramo da je važan, u čijoj smo izradi i predlogu učestvovali 2004. godine, dobije na kvalitetu i postigne svoj cilj.
Vratio bih se još jednom na razloge zašto mi smatramo da ovaj predlog zakona neće dati svoj efekat. Veliki je strah kod zaposlenih. Ja verujem da to ministar zna. Veliki je strah da se sačuva radno mesto, veliki pritisak od strane poslodavaca. U toj atmosferi spašavanja radnog mesta, odsustva sluha od strane države da vodi jedan ozbiljan i odgovoran socijalni dijalog, ćutanje Socijalno-ekonomskog saveta, vrlo slabi poziciju zaposlenih u kolektivnom pregovaranju.
Zahvaljujem se ministru što je izneo tačan podatak o broju zaključenih granskih i kolektivnih ugovora, ali bi bilo dobro čuti koliki je broj pojedinačnih kolektivnih ugovora zaključen i kakvog su oni sadržaja, a pogotovo kakvi su ugovori o radu i da li su sve materijalne obaveze koje su definisane u Zakonu o radu ispoštovane u ugovorima o radu?
Vrlo važnu ulogu ovde imaju i inspekcije rada. Voleli bismo da čujemo od samog ministra kako funkcionišu, kako rade, koliko su intervencija na terenu imali, pogotovo kad su u pitanju ugovori o radu, kako se poštuje Zakon o radu i da li je bilo konkretnih sankcija za pojedine poslodavce?
Nemojmo da se ovde pretvaramo da je atmosfera u preduzećima i u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi zaista takva da su zaposleni skoro obespravljeni. Oni faktički po Zakonu o radu imaju prava, ali pritisak koji se stalno oseća u vazduhu o njihovom radnom mestu, da bi mogli ostati bez posla, jer neko već čeka na vratima koji će prihvatiti uslove pod kojima oni rade iako ti uslovi nisu u potpunosti po zakonu, jeste ogroman.
Velika je odgovornost ovde na Socijalno-ekonomskom savetu, koji uopšte, bar mi ne čujemo u javnosti, ne zaseda, ne donosi odluke, ne čujemo da donosi zaključke da će se uspostaviti balans između različitih interesa zaposlenih i poslodavaca.
U samom predlogu zakona deo nadležnosti koji je imao Socijalno-ekonomski savet, kada je u pitanju vođenje evidencija o miriteljima se ustupa, izmešta se iz njegove nadležnosti i stavlja u nadležnost direktora Agencije. Jednostavno, mi tu sliku nemamo.
Pogotovo što možemo samo da zamislimo kako funkcionišu socijalno-ekonomski saveti na lokalnom nivou, gde postoji sada obaveza lokalnih samouprava da se ti saveti formiraju, gde oni imaju mogućnost, razmatrajući stanje u privredi, ekonomiji i lokalnih samouprava da kroz partnerstvo svih segmenata u socijalnom dijalogu, od države ili lokalne samouprave, poslodavaca i zaposlenih, nađu neko rešenje.
Ima se utisak da je sve to ostalo potpuno po strani i da su zaposleni prepušteni sami sebi, u strahu da ne dobiju otkaz. Rekli smo i zašto – zbog vrlo slabe pregovaračke pozicije koju trenutno imaju.
S druge strane, rekli smo da jedan deo institucija, recimo, socijalno-ekonomski savet gubi na značaju, dok se navodno nove institucije osnivaju, koje bi trebalo da rešavaju probleme nezaposlenosti – nacionalna agencija za zapošljavanje, pa onda razne regionalne, itd. O tome smo već pričali, o njihovoj ulozi, koje će zapošljavati nove ljude dok se drugi otpuštaju.
Ili, nacionalna agencija za regionalni razvoj, o kojoj se sad priča. Pazite, mi smo ovde u Skupštini imali raspravu o regionalnom razvoju, smanjenju regionalnih razlika, zapošljavanju, povlasticama za otvaranje novih preduzeća, itd. Na šta se ta velika diskusija koju je Vlada ovde predstavljala javnosti i objašnjavala građanima da će do toga doći svela? Ko će da ima glavni grad?
Mi danas raspravljamo u Srbiji, kada je u pitanju velika nesrazmera u razvoju lokalnih samouprava, regiona, ne o tome kako to da rešavamo, nego koji će region da ima glavni grad. Na to se svela rasprava o ravnomernom regionalnom razvoju. Tada smo ukazali da će taj zakon doživeti propast, tada smo ukazali da ništa neće rešiti, pogotovo neće rešiti problem nezaposlenosti i sad se to pokazalo. Trka između Kragujevca, između Užica, Niša, da li će se zvati glavni grad.
Naravno, svu tu priču otvorila je rasprava o Statutu, tu Pandorinu kutiju o glavnim gradovima, o nadležnostima i sada smo svedoci da umesto da se rešava problem nezaposlenosti pričamo o glavnim gradovima.
Sve u svemu, institucije koje su se osnovale prethodnih godinu dana neće rešiti problem nezaposlenosti, neće doprineti socijalnom dijalogu, ali one institucije koje to treba da rade, to su socijalno-ekonomski savet, da podstakne zaključivanje kolektivnih ugovora, da zaštiti primenu prava koje zaposleni imaju po Zakonu o radu, a pogotovo, verujem da tu ministar nešto i radi, a to je direktno u njegovoj nadležnosti, inspekcija rada, krene da kontroliše te ugovore koji se zaključuju sada.
Voleo bih da čujem od ministra odgovor na jedno pitanje. Pre neki dan smo čuli podatak zvaničan, institucija koja se bavi zapošljavanjem, da je u Srbiji nezaposlenost manja. Verujem da ste čuli mnogo osmeha i smejanja na ulici, da li to iko veruje, da jedna državna institucija iznosi podatak, u situaciji kada su otpuštanja svakodnevna da neko ima hrabrosti i obraza da izađe i kaže da se nezaposlenost smanjuje. Voleo bih da čujem od vas da li vi verujete u taj podatak i na osnovu kojih pokazatelja se došlo do takvog podatka?

Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Odbor za rad, boračka i socijalna pitanja podneo je amandman na član 8.  Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Meho Omerović.

Veoma kratko, uvaženi gospodine potpredsedniče Skupštine, dakle, pošto je Odbor predložio i svoj drugi amandman vezano za zakon o izmenama i dopunama Zakona o mirnom rešavanju sporova, ovaj amandman je na član 8. samo u stvari usklađivanje sa izmenom već predloženog amandmana na član 2. koji je predlagač i prihvatio, tako da je ovo neki logičan sled.

 Zahvaljujem. Reč ima ministar. Hvala ministre. Ako ste rekli – prihvatam, onda smo vas jedva čuli.
Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 10. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Babić, Mileta Poskurica, Ljiljana Miladinović i Zoran Antić.
Reč ima gospodin Zoran Babić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pažljivim čitanjem ovog predloga zakona vidi se da ste menjali gotovo sve odredbe osnovnog zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, osim odredbi koje se tiču Agencije za mirno rešavanje radnih sporova. Te vaše agencije, Vladine agencije su postale gotovo nedodirljive, van svake kontrole.
Vi ste odredbama ovog zakona toliko uzdigli agenciju i njene službenike, miritelje i arbitre, da ste čak delimično suspendovali i sud, nalažući u članu 8. da sud zastane sa postupkom ukoliko se spor rešava pred arbitrom, a taj isti postupak može da inicira samo jedna strana u postupku. Dokle treba sud da zastane? Sme li, gospodine ministre, pravosuđe da zastane?
Vi na ovaj način direktno utičete na pravosuđe kao nezavisnu granu vlasti, a samo pre nekoliko dana ovde u ovoj istoj sali prilikom izbora javnih tužilaca za osnovna i viša javna tužilaštva predstavnici Vlade i narodni poslanici vladajućih stranaka su se kleli kako reformišu pravosuđe i štite nezavisnost i nepristrasnost pravosuđa i kako se politika ne meša u pravosuđe, a vi sada samo nekoliko dana nakon toga zakonom radite upravo suprotno.
Koliko ste sigurni u stručnost i nepristrasnost arbitara koje imenuje Agencija za mirno rešavanje radnih sporova, za koje čak ne postoje ni kaznene odredbe, ukoliko ne budu nepristrasni, vi ste čak predvideli i brisanje člana 34. osnovnog zakona kojim se predviđa da arbitar može da angažuje veštaka. Zašto gospodine ministre? Da li je razlog ekonomičnost? Da li će usluge veštaka mnogo koštati ili vama nije potrebno stručno mišljenje veštaka, kao što vam nije potrebno, izgleda, ni mišljenje Državne revizorske kuće? Kako li bi tek mišljenje bilo da nije državna, već nezavisna revizorska kuća?
Ako je razlog ne angažovanje veštaka ekonomičnost, mišljenja sam da nema skupljeg procesa od onoga kada je doneto pogrešno rešenje kojim je jedna strana u procesu, odnosno u sporu oštećena, a siguran sam da će ti oštećeni biti zaposleni, odnosno bivši zaposleni.
Niste prihvatili amandman poslaničkog kluba Napred Srbijo Srpske napredne stranke, a obrazloženje je bilo – arbitar po potrebi može da angažuje veštaka odgovarajuće struke na koga se primenjuju odredbe ovog zakona o izuzeću arbitara.
Međutim, gospodine ministre, ako nešto nije predviđeno zakonom i ako, kako ste predvideli, arbitar može da angažuje veštaka, ne znači da mora da ga angažuje. Ispravno je to što ste članom 38. osnovnog zakona predvideli da arbitar ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog staža u oblasti radnih odnosa, kao i položen pravosudni ispit, ali to ne znači da arbitar sve mora i da zna i da mu usluga veštaka nije ni potrebna.
Uostalom, ako se vratimo nekih godinu i po dana u nazad, uz sva obećanja od 200 – 300.000 novih radnih mesta kojima ste zasipali građane Srbije u predizbornoj kampanji, ja sam pre ovde očekivao da ste angažovali agenciju u kojoj će ti ljudi se zahvaljivati Vladi i ministrima, odnosno predsedniku države koji ih je slagao o tim radnim mestima, a ne da formiramo agenciju o mirnom rešavanju radnih sporova.

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima  gospođica potpredsednica Nataša Jovanović.

Gospodine Ljajiću, gospodin Petar Jojić je u ime SRS predložio da se član 34. menja i glasi – da arbitar po potrebi može da angažuje veštaka odgovarajuće struke na koje se primenjuju odredbe ovog zakona o izuzetku arbitara.
Iskoristiću ovaj član, odnosno amandman gospodina Jojića, ako vas nisu obavestili, jer ste celog dana na sednici Skupštine, da obavestim i javnost, da danas preko 20 predsednika tzv. nerazvijenih opština u Srbiji štrajkuje ispred Vlade, zbog toga što su im umanjena transferna sredstva za ovu tekuću 2009. godinu. Oni uopšte ne znaju kako će da izađu iz ove situacije.
Moram da vam kažem da je više nego alarmantno to što su u mnogim od njih blokirana i javna preduzeća i sva davanja iz budžeta koje imaju i po osnovu socijalnih davanja, ugroženi su, od dece u vrtićima, preko pomoći, servisiranja onoga što je potrebno osnovnim i srednjim školama, i to su pitanja o kojima hitno morate da nam date odgovor i da se Vlada oglasi - zašto su, pre svega, tu je i gospodin Palalić, Ministarstvo finansija i premijer ignorisali te ljude, nisu želeli da ih prime, sada su oni prinuđeni da dođu.
Tamo se nalaze i predsednici šumadijske opštine Rača, a to je opština koja je izgubila mogućnost da kroz angažman i kooperantsku ulogu u procesu proizvodnje ovog "Zastavinog fijata", odnosno "Fijata punto" radi elektroinstalacionu opremu za taj model, pa onda i mogućnost da se razvije i poljoprivreda u tom kraju. Svako od tih ljudi je imao nešto da kaže šta ga muči.
Ne znam stvarno koje ste aršine primenjivali, kada ste umanjivali zdravstvena sredstva i kolega Sreto Perić će reći, verovatno je katastrofalna situacija u Ljuboviji. Šta vas briga, opština ima 15.000 stanovnika, 10 i više otpisana, a vidite šta se radi na Voždovcu i šta rade žuti - što od paketića, bilborda, a da ne govorim o ovima što ih plaćaju tajkuni i izdajnici SRS-a, oni dnevno plaćaju po milion i po na TV-u, samo da ovom strelicom idu bolje, ali bolje za njihov džep. Ovi ljudi nemaju hleb da jedu. Došli su, i verujte, oni od vas traže odgovore.
Ko će od vas da zatvori tu finansijsku konstrukciju, kada nemaju od čega. Hvala, gospodine Novakoviću.